Od kuće do raja

Nedelja je veče, sve je spremno za dugo iščekivano i podrobno planirano putovanje. Sutra ujutro polećemo u jedan od, kako kažu najlepših gradova na svetu, polako upadam u onu EU euforiju, opet ću videti kako može sve što ovde ne može. Nešto je posle 20 časova, blizu 20:30 čekam da mi jave kad ujutro dolaze po mene, a samim tim i kada treba da ustanem. Na TV-u najava finala našeg košarkaškog kupa, čekam da počne meč Partizan – Crvena Zvezda. Zvoni telefon, evo i te poslednje informacije, pre nego što sam stigao bilo šta da pitam sa druge strane se začuo glas – koliko ti para treba? Šta bre koliko mi para treba? Zar ne idemo svi zajedno? Ne, ideš samo ti... Veče je tada postalo više nego zanimljivo, rekapitulacija svega što sam spremao, da li znam sve što treba, ne smem ostaviti nijedno pitanje neodgovoreno. Svaka metro linija, svaka moguća karta za prevoz... sve... moram znati sve što može da mi pomogne... ne treba mi neka glupa nepoznanica zato što sam zaboravio da proverim kako se stiže hotela, sajma itd.

Polećem u 6:40, naša putnička agencija nije imala milosti prema meni... kada sam rekao ujutro, izgleda da su shvatili kao da ja treba da budim petlove a ne oni mene. Ne mari, na spavanje ranije, pokupiće me neki taksista koji u 4:30 nema pametnija posla nego mene da vozi na aerodrom. Stižem, čekiram se, poranio sam, konačno otvaraju gejt, sedim tamo na nekoj stolici i čekam ukrcavanje, kraj mene sedi neka visoka plavuša u kasnim tridesetim i ne prestaje da priča sa nekim o tome šta ona od njega očekuje ako želi da budu zajedno. Ona odlazi, vraća se, kontam u SAD bar mi je tako delovalo, a on se probudio ko zna kad da bi sa njom u 6h pričao telefonom. Nije me nerviralo, bilo mi je smešno kako žena u ozbiljnim godinama priča kao tinejdžerka o poverenju, pravima i obavezama ljudi u vezi, ah mora da je to ta ljubav i mora da su to te emocije o kojima svi pričaju, a što je meni tako strano... Avaj zaboga, ima li lepše stvari od slušanja ženskog predavanja u 6 ujutro? U neko doba stižu odbojkašice Crvene Zvezde, ovo je verovatno njihova prva generacija kada apsolutno nijednu nisam znao... kuda li idu? Pomislih bezobrazno u sebi, heh brontosaurusi ipak nisu izumrli... stvarno je bilo nekih stravično visokih, a opet najniža je bila kao ja...proradio je provincijalizam kojeg se nisam uspeo osloboditi, pa njih ima 15 kako ćemo svi stati u avion? Let za Frankfurt koji je trebalo da poleti sa susednog gejta su pomerali više puta, pomislih neće valjda i ovaj moj... nemam živaca baš toliko da slušam ovu sve za ljubav tematiku...

Počelo je i ukrcavanje, OK poletećemo na vreme, to je dobra stvar... nije ni da bi mi nešto smetalo i da poletimo kasnije, u Minhenu i ovako čekam konekciju 2 ipo sata, koja ne znam kako ću da potrošim. Ulazim u avion nalazim svoje sedište, nije pored prozora... baš nikako nemam sreće sa tim sedištima, ne znam da li sam par puta svega imao sedište pored prozora. Čisto da se zna, to sedište je i ovako poluprecenjeno, jer gde god da sedite... vidite krilo aviona. Pored mene je sedela žena (druga) u kasnim tridesetim i držala u rukama neki papir za neku EU konferenciju... isprva nisam obraćao pažnju na to, dok se nismo našli u vazduhu. Postalo mi je zanimljivo kada je došla stjuardesa da nas posluži pićem, a žena je sa teškim srpskim akcentom na nemačkom tražila vodu. Lufthansa, valjda je želela da bude in, pa se obratila na maternjem jeziku avio kompanije. U tom momentu sam bacio pogled na njene škrabotine (izuzetno lep rukopis) koje su bile na engleskom... Pogledam joj papir... tema rada – Rastavljanje avionskih motora nakon sistemskog kvara. Štaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa???!!!! Ovo mi definitivno nije trebalo u životu... Bog se čitav moj život igra sa mnom i ironijom, čitav moj život je jedna ogromna ironija, ali ovo... ovo je već previše... Zašto jednostavno nije poslao Achmed the dead terrorist da sedne pored mene pa da se svi pokidamo od smeha. Svi njegovi klipovi koje sam ikada pogledao su mi prošli kroz glavu brzinom svetlosti... auu šta li mene čeka na ovom putovanju?

Sleteli smo u Minhen, na vreme, bezbedno. Onaj autobus što uvek sačeka putnike na minhenskom aerodromu i odveze ih do terminala opet je bio tu. Malo kućne atmosfere, gužvanje u autobusu nalik na gradski dok se vozimo okolo. Čekam da prođem kontrolu, zvezdaši pojma nemaju sa kog gejta nastavljaju... kako je njima dobro... čujem im trenera kako se pita – odakle letimo dalje? Ima li neko kartu? Jaooooj što nisam fudbaler pa da tako pitam nekoga gde ja to idem i gde treba da se pojavim? Prošao sam kontrolu, mnogo lakše nego prošle godine kada sam isto ovde čekao konekciju za Hamburg... tada su mi tražili sve moguće i nemoguće papire, a sada se teta u kabinici zadovoljila postaljanjem pitanja na nemačkom i slušanjem mojih odgovora na engleskom... da bi mi na kraju rekla...vrlo dobro znate nemački... Evo me u holu, ja i dva ipo sata za potrošiti... šta ćemo? Prvo, da se ne bi ponovila prošla godina kada smo trčali na konekciju, a oni nam promenili gejt, pa smo trčali i na drugi promenjeni... provera odakle mi poleće avion. Da ironija bude veća na monitoru kod kapije sa koje je prošle godine trebalo da poletimo za Hamburg tada je pisalo Barselona (lepo vam kaže da se Bog fenomenalno zabavlja na moj račun). Sve je OK, ove godine nema promena, prošetaću po holu... Kada sam 2010. bio u Minhenu moj boravak je uništio kvar na automobilu koji smo imali, tako da veliki deo stvari koje smo hteli videti i uraditi nismo uspeli. Uzeću sebi jedan magnet za frižider sa lokalnim obeležjima pošto to nisam uradio tada, a uzeću i mom i vašem bratu nešto bajernminhenovsko, pošto on mnogo voli Bajern, a eto mene tu i u prilicu da mu nešto uzmem. Kad sam uzeo šta sam želeo, šetao sam tako besciljno neko vreme, dok nisam shvatio da se vrtim u krug i da ništa novo neću videti. Odlučio sam nešto jesti i iskoristiti blagodeti Lufthansa aerodroma – besplatne novine na svakom koraku, i to one prave ne neke lažne od 4 strane... Priđem policama i pomislih... eto koje sad ja to nemačke novine da uzmem? Koje god da uzmem nabadaću tekst i razumeti koncept, nešto preko toga teško, ali bar će mi proći vreme. Ipak, ugledah rešenje – USA Today, novine koje s vremena na vreme pročitam preko interneta. Eto mi prilike da pročitam pravo, štampano izdanje mojih omiljenih američkih novina. To su najgluplje novine na svetu!!!! Veće se od Politike a uže od stripa, nikad gluplje novine za čitanje nisam držao u rukama, a pritom se priče iz novina sa jedne strane nastavljaju na nekim samo autorima razumljivim mestima, tako da je ispalo da bih zaista bolje razumeo neke kineske novine nego USA Today.

Srećom i toj mojoj agoniji je došao kraj, ukrcavanje na let za Barselonu, do sad je sve bilo OK, ali do sad sam i znao šta me sve čeka... Tek za koji sat kreće prava zabava... snalaženje nakon sletanja u nepoznato. Od Beograda do civilizovanog sveta vas vozi mali Lufthansin avion sa po dva sedišta u redu, a po civilizovanom svetu vas vozi Airbus sa po 3 sedišta u redu. Ni ovaj put ništa od sedišta do prozora... Zapanjujuć broj Nemaca na letu za Španiju, nešto što mi je ubrzo prestalo biti čudno kad sam video koliko se često čuje nemački po gradu. Do prozora neki čovek koji putuje sa društvom, pored njega neka žena kasnije sam skapirao da je turistkinja koja je željno iščekivala to putovanje jer bi malo malo konsultovala podebeli priručnik pod naslovom Barselona. Ispred nas dva pripadnika islamskog sveta... E kad mi je na prethodnom letu puna glava bila Achmeda mrtvog teroriste sad sam već uveliko pevušio njegovu pesmicu Oooo jingle bombs, jingle bombs mine blew up you see / where are all the dead virgins Bin Laden promised me? Srećom pripadnici islamskog sveta nisu bili fundamentalisti, tako da sam tu da napišem ovo, a pilot našeg leta je bio tako ljubazan da nam napomene momenat kada smo preletali Monblan, najviši vrh zapande Evrope, tako da sam uspeo kroz prozor da vidim i to. Dobra stvar kada sedite do prolaza je što ste u mogućnosti da vidite malo i kroz jedan, malo i kroz drugi prozor, tako da sam prilikom spuštanja sa leve strane video plavetnilo mora – Sredozemnog, izvanredno poznavanje geografije prikazujem ja, a sa desne strane sam video taj čuveni grad, i njegove kuće nekako nabacane jedna na drugu. Bio je to početak jedne od mojih najlepših životnih avantura.

Posle neprijatnog iskustva iz Amsterdama čekanje prtljaga mi je uvek stres, valjda zato pametni ljudi putuju sa manjim, ručnim prtljagom koji unesu u avion sa sobom, ali to podrazumeva da to sa vama prolazi razne kontrole, da ga vučete stalno sa sobom, ovako ja to ostavim kad se čekiram i slobodan sam posle do svoje krajne destinacije... Nekako je meni to ekonomičnije, ostavim ga u Beogradu i dočekam ga u Barseloni, dok su mi za sve to vreme ruke slobodne... Srećom ovog puta nije bilo nikakvih problema i avantura je mogla da počne. Pratim natpise Sortida – izlaz... treba da kupim T-10 metro kartu, koja važi 10 vožnji (vožnja vam se računa kao jedna, ukoliko stignete na destinaciju za sat i 15 minuta, bez obzira da li koristite voz, metro, gradski voz ili autobus – sasvim korektno). Razmažen prošlogodišnjim hamburškim iskustvom očekivao sam da se karte kupuju odmah tu, čim uđem u glavni hol... Hoćeš? Ne može! Prvo na šta sam naleteo su bili neki članovi Formula 1 ekipe Ferari, iskoristio sam priliku da ih uslikam, bili su tu zbog testiranja koje se tih dana održavalo na stazi Katalunja, koja je nekih 30 kilometara od grada. Kada sam saznao da dolazim sam, oprostio sam se od mogućnosti da posetim to dešavanje... Kružio sam nekoliko minuta bezuspešno tražeći gde se prodaju karte za voz, kao što sam bezuspešno tražio i gde se nalazi voz! Sve što mi je iole ličilo na neki prevoz je imao neki kružič na čijem vrhu je bilo T1 a dnu T2. Ništa, nemam rešenje, šta da radim... idem da pitam u turističkom centru... Stižem na red... dok se približavam devojci koja radi prisluškujem Nemce iz mog aviona, shvatam da su u istom problemu, pitam za karte, ne prodaju ih oni. Dobro gde se kupuju? Na železničkoj stanici... Gde je to? Morate autobusom otići na terminal 2, sada ste na terminalu 1... Postade mi jasno šta onaj znak znači i eto mene za petama grupici starijih Nemaca... Izlazimo eto i autobusa, pored njega kreću autobusi sa terminala ka Trgu Katalunja, mogu i njime jer tamo negde i treba da stignem, hotel mi je blizu Trga, ali T-10 ne važi za te šatlove, neću dodatno da plaćam, a i ovako znam tačno, šta i kako treba. Stižem na terminal 2, kupujem T-10, izlazim na peron, a R2 voz (jedina linija koja saobraća do aerodroma) mi odlazi isred nosa... sledeći polazi... za pola sata... Ništa sačekaću, obezbeđenje zove policiju koja prati neku raspalu kraljicu noći koja je zaspala tu na klupi u sred bela dana, stanica se polako puni, uglavnom turisti kao i ja, konsultuju mape, gledaju čudno šta im je činiti, pored mene dve Amerikanke, jedna je već iskusna Barselonkinja i priča drugoj kako će joj i šta pokazati... od nje sam prisluškujući saznao da mi za Sagrada Familiu treba ceo dan... setno sam uzdahnuo... nemam toliko...Voz je krenuo, srećom ima ekran koji mi govori koja je stanica sledeća... gledam kroz prozor... sve spržena zemlja, sve mi deluje raspalo kao pomenuta kraljica noći... Dragan Đilas bi ovde dobio nervni slom kad bi video na šta liči ovo putovanje do grada... zaista ono što vidite dok gledate biciklističku trku oko Španije i sav taj neki polupustinjski pejzaž... sve je baš tako...Smenjuju se stanice, evo sledeća je moja Pasaž de Gracia, tu treba da izađem, i da nađem metro liniju L3, pravac Zona Universitat. Naravno, civilizovana zemlja, sve ti piše, na španskom doduše, moj razmaženi mozak se u jednom momentu zapitao zašto je pobogu sve na prokletom španskom? Brzo sam se snašao, uleteo sam u L3, vozim se 2 stanice, Katalunja pa Liceu, moja stanica. Izlazim iz voza, izlaz levo, izlaz desno... koji sad? Treba mi izlaz La Rambla... levi izlaz La Rambla Liceu, desni La Rambla Boqueria, vi mi recite kuda da krenem... Posle kraćeg razmišljanja idem ka Liceu, ispalo je da sam pogrešio, ali samo za nekih 50-100 metara... Krenuo sam da se penjem, još samo nekoliko sekundi me deli od mog prvog pogleda na Barselonu...

Pušenje pod ledom

Pao je sneg... u sred zime.... mnogo je hladno... u sred zime... Mi žitelji Južnog Sudana, najnovije svetske države, nikad u istoriji (od prošle zime) nismo videli sneg, niti smo ikada u istoriji (od prošle zime) osetili hladnoću. Ne znamo kako da se ponašamo i šta treba da radimo. Sve je stalo jer je palo 20cm snega u glavnom nam gradu novoformirane države. Ministar vojske nam kaže da čistimo sneg ispred svoje kuće, dok njegova vojska čisti sneg... u našim snovima... Dobro je što u Južnom Sudanu uopšte i ima kablovske i interneta (bar su mi tako rekli u mom provajderu kada sam ih po treći put za 6 meseci pozvao da opet nemam ni kablovsku ni internet), tako da ne treba preterano da se uzbuđujem što eto po treći put za 6 meseci ja ostajem uskraćen za uslugu koju redovno plaćam. Ponekad proklinjem svoju sudbinu... zašto li me je Bog poslao u Južni Sudan... zar nije mogao negde lepše, negde perspektivnije... makar u... Demokratsku Republiku Kongo...

Moji zemljaci, stanovnici Južnog Sudana... čudni neki ljudi, nemaju mnogo para, ali za cigare uvek imaju... Pokušali ovi iz nazovi demokratske vlasti da im ukažu da to što rade nije OK, ni za njih ni za ostale, pa im zabranili da puše u zatvorenim prostorijama, a oni umesto da to shvate kao podstrek da ostave cigare i da tih 100 RSD dnevno (3.000 RSD mesečno) potroše u kladionici ili plate neki račun, oni su se pretvorili u klošare. Sada imamo zgubidane koji klošare ispred dragstora jer nemaju šta pametnije da rade u svom životu nego da sede 24h na nekoj klupici i opijaju se, a imamo i pušače koji sa cigaretom u rukama klošare ispred svog lokala i gledaju u daljinu, verovatno čekajući neko proviđenje ili šta takvo. Trebalo bi da ti pušači klošari malo stanu sa strane i pogledaju na šta liče, te koliko zapravo smešno izgledaju... krijući se u nekom ćošku, ko zna od koga, ko zna od čega, samo da bi kao popušili cigaretu. Pa to rade deca od 12 godina u osnovnoj školi kada ne žele da ih profesori vide... Najsmešniji su moju zemljaci, stanovnici Južnog Sudana, kada dođe, prvi put u istoriji, od prošle zime, ovako hladno vreme i sneg, pa onda u punoj ratno-zimsko-skijaškoj opremi oni izlaze napolje na cigaru. Kapuljača na glavi, cupkanje u mestu u manjim grupicama kao da igraju Charlston, i tako par minuta, dok ne završe i nazad unutra, gde je lepo i toplo. Ritual se ponavlja svakih sat vremena, jer... lakše je tako, nego da se prekine sa tim javnim blamiranjem i skrivanjem od sebe...

Imam i ja svoju priču za cigarete, neverovatno je koliko me ne zanimaju. Kad sam bio mladi stanovnik Južnog Sudana često bi se kod nas kući ili u komšiliku okupljali prijatelji mog oca, a vašeg strica i u kuhinji igrali preferans, dok bi njihove supruge sedele sa mojom majkom, a vašom strinom u dnevnoj sobi. Moji roditelji nisu pušili, ali zato svi drugi jesu, a ja sam kao mali bio opsednut mirisom duvanskog dima, tako da bih malo trčao u kuhinju da se tamo nadišem otrova, a kad mi tamo dosadi da gledam kako meni potpuno nerazumljivo bacakaju karte, viču adut, betli, igra pet, odleteo bih u dnevnu sobu da se tamo trujem. Sećam se kako smo imali stakleni sto i pri deljenju bih se ja sagao da vidim od dole koje 2 karte su u sredini i dao znak našem kumu da licitira za njih ako su dobre. Moj otac, a vaš stric bi imao strpljenja za to neko kraće vreme, a onda bih bio poslat u svoju sobu da gledam svoja posla. Uglavnom... danas nalazim za zanimljivo da uprkos svemu tome, ja nikada nisam niti zapalio cigaretu, niti naučio da igram preferans... Kockanja se bojim, pa tako ne umem da igram ni poker, a cigarete sam vremenom zamrzeo i sada gledam da bežim od dima u svakoj situaciji.

Kad sam malo porastao prvi put sam se u životu sreo sa šklopocijom koja vam meri kapacitet pluća. Kao i većina mojih dečijih iskustava i ova ima veze sa fudbalom. Počeo sam da treniram u lokalnom klubu čiji stadion je na ispljuvak od moje kuće, na letnjem raspustu pred četvrti razred osnovne škole, tu sam ostao do šestog razreda, kada sam prešao u drugi lokalni klub čiji je teren bio na drugom kraju grada. Nije mi bilo teško da vozim moj BMX na treninge i utakmice, bilo mi je super, teren je iz nekog razloga uvek bio mokar (do dan danas nisam našao osećaj koji mi prija više od trčanja za loptom po kiši), trener najbolji kojeg sam ikada imao... jedini problem... nisam nikog poznavao... Svi drugari su ostali ovamo... ja sam sam otišao onamo, dobro znao sam par momaka iz druge škole koji su bili tu ali to je bilo sve. Prešao sam u sred zime tako da smo trenirali u sali škole gde je naš trener radio kao nastavnik fizičkog. Naravno to nije bila škola u koju sam ja išao, tako da, kad bismo bili popodnevna smena, pešačio bih kilometar ipo do moje škole, pa uveče posle nastave kilometar ipo do te druge škole gde bi me sačekao moj otac a vaš stric sa opremom za trening i nakon svega kilometar ipo nazad do moje kuće. Očekivano vreme stizanja kući 10-11 uveče... Obožavao sam te dane... Bilo je zabavno, morao sam opet da dokazujem da znam da igram fudbal, ali dobro... to bar nije bio problem... I tako je proticala ta zima dok jednom pred trening nismo svi bili okupljeni oko nekog smešnog cilindra sa crevom koje viri iz njega... Šta li je to? Brzo su nam objasnili... treba da nadišeš što više vazduha a onda da duneš u tu cev najviše što možeš... kako duvaš cilindar se podiže i ostaje ispisan tvoj kapacitet pluća. Došao je red i na mene... spremio sam se... naduvao najviše što sam mogao... kad je došao momenat da se očita rezultat... nije ga bilo... nisam uspeo da naduvam ni do najminimalnije mere. Terali su me ponovo, ali bez uspeha... Tad mi je postalo jasno zašto nikad nisam mogao da ronim dugo... jednostavno nemam pluća za to... Od onda smo merili to još jednom, kad sam bio stariji, kad je to bavljenje fudbalom postalo ozbiljnije, opet sam bio najgori, ali sam bar ovaj put imao vidljiv i izmeren rezultat. Imao sam i sreće što sam to brzo saznao, pa se nisam mnogo nervirao kada bi neki rukometaš završio ispred mene na školskom krosu... Da li je ovo imalo neke veze sa mojim detinjstvom kao pasivnog pušača ili ne, nikad neću saznati, ali moja sudbinska vezanost za cigarete i dalje postoji... Kada god bih seo u društvo nekoga ko puši, dim bi uvek išao kao meni, bilo da sedim levo, desno, napred, nazad, uvek isključivo ka meni... privlačim ga... ali ne može mi ništa. Nikada nije ni mogao, a pogotovo ne od kada mi je koleginica sa fakulteta 2005. rekla da su joj lekari predočili kako zbog pušenja sada diše sa 47% svojih pluća. Imala je tada 22 godine...

Osim fenomena igranja Charlstona na minusu interesantno je i za psihonalizu ponašanje stanovnika Južnog Sudana kada im se predoči da sa krova zgrade padaju ledenice. Neki pametniji među nama su oblepili selotejpom opasni deo zgrade i čak napisali LED PADA, a taj led pada tako da moj sagovornik čuje telefonom kad se pored mog prozora ledenica obije o zaleđeni beton. Nije to bilo sve, čak su i vatrogasne službe glavnog nam grada Južnog Sudana bile angažovane na obeležavanju rizičnih područja i uklanjanju ledenica. Prvo su došli i obeležili rizične delove njihovom žutom trakom da nekome na padne na pamet da tu prođe. Često bi im zafalilo trake u odsudnim momentima tako da su bili prinuđeni da improvizuju (kada kažem improvizuju, mislim ne obeleže). Pošto su svi pripremni radovi bili završeni ekipa vatrogasaca bi pristupila proceduri skidanja ledenica. Procedura se ogledala u tome da jedan pripadnik vatrogasne brigade sa sve šlemom, koji nikada ne skida, stane ispod ledenice i pomahnitalo mlati po njoj nekom motkom koja ima dva zakrivljena metalna dela na svom kraju, dok ona ne padne. To je uspešno funkcionisalo kod običnih ledenica, ali kod zaleđenih delova oluka, to nije bilo moguće. Usledilo je kraće većanje pripadnika antiledne vatrogasne brigade i došlo se do rešenja... da krupniji vatrogasac krene pomahnitalo da mlati po ledu... možda njemu uspe... i uspelo je... delimično.

Vatrogasci su u jednom momentu shvatili da su učinili sve što je u njihovoj moći, odnosno moći motke koju su posedovali kao glavno sredstvo borbe protiv ledom okovane zgrade, i otišli svojim putem, ostavljajući sve jasno obeleženo. Sutradan, međutim ništa od profesionalne žute trake nije ostalo, jer su vetar i novi nanosi snega učinili svoje. Ostao je samo selotejp kojim su pametniji građani ogradili trusno područje?! Pobogu, jel moguće da stanari to bolje urade od vatrogasaca? Uglavnom sada nailazim na potpuno besmisleni deo cele priče. Da bi se došlo od tačke A do tačke B koja predstavlja prolaz na ulicu mora da se prođe ograđeno opasno područje. Alternativa je da se ode okolo, plus još 5 metara oko jednog stuba. Stanovnici Južnog Sudana (apsolutno svi do jednog, što nalazim da je posebno zapanjujuće) gledaju šta će, dobro razmisle, kao da ste im dali jednačinu sa 2 nepoznate, penzionerima čak sa 3, krenu okolo, i kada je potrebno obići i staj stub tj. otići još par metara okolo, oni krenu da gledaju levo-desno, kao da beže od nekog, provuku se ispod trake, i preseku putanju taman i baš tu gde jedino i pada led. To je nemoguće od svih mesta kuda može da se prođe, apsolutno svi stanovnici Južnog Sudana prolaze, još kao krijući se da ne budu viđeni, jedino i isključivo tamo gde će led da im padne na glavu. I onda će opet Boris Tadić da im bude kriv kad ne poginu u neverskom ratu za nezavisnost i narodno oslobođenje, već što ih led puk'o u vanglu jer ih mrzelo da prošetaju još malo.

Mnogo je nelogičnosti i smešnih detalja u našoj novoformiranoj državi Južni Sudan, najviše kada prvi put u istoriji, od prošle zime padne sneg. Više od svega bih voleo da znam, kako se u razvijenijim zemljama regiona – Demokratskoj Republici Kongo, bore sa sličnim problemima. Ali kako i mogu, kad ja po treći put u 6 meseci nemam ni kablovsku ni internet, a do najbliže trafike i novina me deli 50 metara, po 20cm snega... zaista... bespomoćan sam...