Prisetio sam se svega što mi se skupilo prethodnih dana, gde sam prvo sam, a posle i sa Brutalnom šetao Kalemegdanom gledajući postavku izložbe fotografija Šetnja kroz Ameriku, gde je svaka američka država bila predstavljena nekom fotografijom. Apsolutno fantastičan prikaz jedne zapanjujuće zemlje... Vratio mi se osećaj zaljubljenosti u Ameriku, za koji sam mislio da je vremenom, Džordžom Bušom i Barakom Obamom, nestao, ali sam shvatio, da mene ne dotiče politika i rat, već sve ono lepo što sam upijao dok sam odrastao, poimanje te veličine, to beskrajno prostranstvo jahanja u zalazak sunca, ne toliko veliki gradovi, koliko ruralni delovi, države koje i sami Amerikanci ismevaju kao seljačke, a koje imaju prelepe predele i način života koji meni tako odgovara. Music city Nešvil - Tenesi, Nju Orleans - Luizijana sa svojim Mardi Gra festivalom, čitav tok reke Misisipi, koja teče iz Kanade, skroz na jug do Meksičkog zaliva, ali iz davnih vremena, onako iz vremena Toma Sojera i Haklberi Fina, sa šeširom kako žvaćem travu koja raste pored reke... Rozvel i Takos - Nju Meksiko... Prvo u Rozvel da se vidim sa vanzemljacima što su se srušili tamo pedesetih, da vidim jel im lepo kod nas, da li im nešto treba, pa onda u Takos da vidim kako je izgledao život indijanaca u vreme Texa Vilera i Kita Karsona, teksaških rendžera... Da uradim ono što Duško Dugouško nikad nije uspeo... skrenem levo kod Albukerkija... Odem u Čejen – Vajoming na naveći rodeo... Provozam se čuvenim Route 66, najpozanitijim auto-putem dugačkim skoro 4.000km, koji počinje u Čikagu na istoku i završava se u Tihom okeanu u Los Anđelesu na zapadu... I tako svaka država posebno... jedna po jedna...što bi devojke u filmu mog omiljenog Vila Smita, Wild Wild West rekle – where is this Utah (Uuuuuuuutaaaa).
I taman u doba tog dečačkog sanjarenja odjednom...ničim izazvano pojavljuje se neka Čekota, Oklahoma... i kao hajde da Googlam da vidim šta to tamo nema i tu zapravo ova, jedna od mojih omiljenih, priča vaistinu počinje. U pitanju je mesto sa 3.335 stanovnika, što bi Amerikanci rekli – a single stop light town, mesto gde ne smete da trepnete dok prolazite jer će vam verovatno promaći i gde ne bi trebalo da se venčate sa nekim odatle, ako ste tamo odrasli jer je velika verovatnoća da ste u stvari neki rođaci. Nalazi se na raskršću puteva I-40 i U.S. Route 69 auto-puta koji spaja sever i jug zemlje. Ništa posebno pomislićete, kao što sam pomislio i ja dok nisam došao do dela koji piše o priznatim stanovnicima tog malečnog mesta... Verovali ili ne, ovo mestašce je dalo dobitnika srebrne zvezde, odlikovanje treće po vrednosti u američkoj vojsci, koje se daje za doprinose u borbi protiv neprijatelja Sjedinjenih Američkih Država, priznatog indijanskog umetnika, novinara dopisnika osvajača Pulicerove nagrade, poznatog kantri muzičara, profesionalnog igrača američkog fudbala, falsifikatora koji je osuđen i poslat u Alkatraz... i nju... Carrie Underwood, pobednicu četvrtog serijala emisije American Idol i dobitnice 5 Gremi nagrada.
Pitao sam devojku sa druge strane ekrana i sveta da li poznaje Carrie Underwood, rekla je ne, ali da je poznajem sigurno bih je pokrala... e tu sam se zainteresovao...Bilo mi je to ime nešto poznato, kao da sam već čuo za nju ranije. Ukucao sam njeno ime na Google, pogledao šta piše i video da ona u svojoj pesmi I aint in Checotah any more, spominje to mesto i detalje vezane za njega. Naravno sledeći korak je bio Youtube, pesma sa tekstom dole u opisu, idealno. Prvi utisak, dok je pesma kretala bio mi je koliko neko truo može da bude da tako peva o svom domu, kao nisam više tamo, uspela sam da pobegnem, pogotovo kada krene deo kako njen hotel na Menhetnu ima više ljudi nego njen rodni grad i kako to što je tu platila za večeru, tamo vredi kao depozit za kuću. Smetnuo sam sa uma, međutim, najbitniju stvar u svemu tome, a to je da je samo u Srbiji sramota reći odakle si, samo ovde ljudi iz unutrašnjosti prikrivaju svoje akcente kada dođu u grad i samo ovde ljudi iz grada podrugljivo govore o tim ljudima, ismevaju te akcente i prećutno sanjaju o tome da neki uragan sve te dođoše vrati tamo odakle su došli. U normalnom svetu J Lo sa ponosom priča odakle je i šta je bila dok nije bila poznata, a Eminem čitavu karijeru pokušava da na muzičku mapu Amerike stavi svoj Detroit. Ubrzo sam se uverio da sam se na trenutak stravično ogrešio o Carrie Underwood i o njeno poimanje stvarnosti. Kako je pesma odmicala, sve više je davala do znanja da vrlo verovano nije trebalo da bude pobednica samo četvrte sezone, već svih sezona koje su ikada održane i koje će se ikada održati... Svaki sekund bio je šamar nama koji smo idealizovali pevače koji... samo pevaju... Ona... isto peva... ali... ne kao drugi... Ređali su se stihovi kako bi radije prevrtala krave dok spavaju u Tulsi, nego što doziva taksi u Nju Jorku, kako joj se hvataju ribe u Eufola jezeru i nedostaje joj veliko plavo nebo, kakvo samo u Oklahomi postoji. Njen glas je nešto zapanjujuće, konačno neko ko se u svojim pesmama ne ustručava da pusti glas i pokaže nam šta zaista može, a njena popularnost tolika da na toj pesmi jedan od komentara sa najviše pluseva kaže – OOOOO MOJ BOOOOOŽEEEE bio sam u Čekoti, na putu za Oklahoma Siti, pukla nam je guma na I-40 i zaglavili smo se tamo 2 sata...bilo je tako kul!!!! Što neko reče... She is the reason God made Oklahoma...
Kako bih makar na trenutak voleo da osetim da živim tako u nekoj pustoši, ali pravoj pustoši, ne ovom našem srpskom selu koje je svako na 2 sata od Beograda... ne ne, hoću prostranstvo, da me do prvog grada deli 300km i da sam Nju Jork, Čikago ili Los Anđeles baš kao mi ovde video samo na razglednici... da odrastam sa znanjem da tamo negde daleko postoji grad u kom možeš da se izgubiš i ispunis sve snove u isto vreme... da te snove snivam dok gledam u livade u daljini i baš to veliko plavo nebo, kakvo samo u Oklahomi postoji... Da živim njen život pre Američkog Idola i da je sa radošću gledam na televiziji, da sanjam kako ću i ja jednog dana baš kao i ona videti Los Anđeles i Nju Jork. Amerikanci imaju izreku kako niste poznati ukoliko se niste pojavili kod Opre i ako niste pevali u Superboulu (veliko finale američkog fudbala). Da je bila kod Opre, bila je, više puta, a na Superboulu je pevala, i to šta, i to kako... Pevala je nacionalnu himnu na početku meča... to je je bila jedna od najneopisivijih izvedbi Star-Spangled Banner himne koju sam ikada čuo, a ja sam ih čuo mnogo... Neprekidno sam preslušavao i preslušavao... čitava nedelja pre podne mi je prošla na slušanje američke himne i I aint in Checotah any more... No you are not... You are singing the national anthem at the Superbowl in Miami!!!!
Koliko li je samo dugačak put od mesta sa 3.335 stanovnika do pevanja himne na stadionu koji prima 100 hiljada ljudi, ne mogu ni da zamislim. Šta li sve treba da uradiš da dođeš iz takvog nekog mesta u poziciju da odsedaš po hotelima koji imaju više gostiju nego taj tvoj dom? Voleo bih da sednem jedan dan i da je slušam kao priča o tome kako je doživljavala sve što joj se dešavalo, ne toliko zato što je selebriti, njih hvala Bogu ima koliko hoćete, već zato što iako je selebriti i živi u Holivudu verovatno, ima novca da kupi šta god želi u kojim god količinama želi, i dalje zna da tamo negde postoji Čekota, Oklahoma... Zna da tamo negde postoji neka škola, koja ima svoju muzičku sekciju i kojoj su potrebni instrumenti... i ona im kupi... U saradnji sa nekom organizacijom čije je Carrie Underwood zaštitno lice, mestašce od 3.335 stanovnika dobilo je gomilu potpuno novih instrumenata u vrednosti od 110.000 dolara. Čak je došla lično da im te instrumente preda, da vidite samo kako su se sijali na bini, ne zna se koji je lepši, njih bar 20.. Prilikom ulaska u školu čula je devojčicu kako peva, raspitala se kasnije ko je ona i kako se zove... kad je došlo vreme da zapeva pred decom, digla ju je iz publike, pozvala je na binu i pevale su zajedno, mala Kennedy učenica 5. razreda i Carrie Underwood, a ja sam gledajući to zamišljao kako će izgledati razgovor sa američkom carinicom kada prvi put budem sleteo na JFK međunarodni aerodrom u Nju Jorku.
-Where are you going sir?
-Checotah, Oklahoma, mam.
-Where?
-You know? The home town of Carrie Underwood... Never mind... I am going to Checotah, Oklahoma...
Gurajući kofer, gledajući u daljinu... pevušeći tiho... onako za sebe... Where 69 meets 40... there is a sinle stop light town...
