LA - druga strana Pacifika

Poslednje jutro na Havajima, herojski sam, moram to primetiti, do sad izdržao sve i po svom skromnom mišljenju, koliko je to bilo moguće, kvalitetno proveo pruženo vreme. Sinoć su mi na recepciji drugog hotela objasnili da su me iz plaćene obične jednokrevetne prebacili u sobu sa pogledom na okean. Idemoooooooo!!! Mislio sam da sam završio sa pogledima, ali budim se ujutro sa željom da vidim kako izgleda ocean view iz hotela koji je jednu ulicu udaljen od plaže. Paaaa vidim okean... nije da ne vidim... kroz dve zgrade... ali jeste, vidi se, ne baš neometano kao u Šeratonu, ali OK sve je to previše savršeno da bi se tražile mane. Naravno da nisam investirao u doručak u hotelu o svom trošku. Mislim... ko još doručkuje u hotelu? Ne mogu da shvatim tu famu noćenje sa doručkom. Prvo... kući nikad ne doručkujete, drugo sigurno ne doručkujete za 10-15 EUR koliko vam hotel traži za doručak, tako da je institucija doručka u hotelu najprecenjenija stvar u turizmu.

Let za Los Anđeles je uveče, tako da praktično imam dobar deo dana da nastavim istraživanje... ili šta već. Za početak sam odabrao šta već... Pa moram otići na plažu ko čovek majku mu, jednom bar. I tako koristim jutro dok još nije 800 stepeni, dok još mogu da se vratim u sobu i isperem, pošto je izlazak iz sobe do 11h, nosim peškir kao vi kad odete 10 dana na more i šetam po Vaikikiju do plaže. Hmmm nije ovo ni tako loše, kad razmislim malo... kao dođeš 10 dana na more... ali na Havaje, ne u Tursku ili Grčku, tamo bih se ubio trećeg dana. Prvo nisam znao šta da radim sa ključevima od sobe. Ako ih ponesem, možda ih neko ukrade, a dokumenta za dokazivanje identiteta su mi ostala u sobi. Ako ostavim na recepciji, opet moram da ponesem dokumenta da bih dokazao identitet. Krađa ključa ili dokumenata... hmmm bolje ključa... ili nije... Nezgodno kad ideš sam na more. Zadnji džep!!!! Imam zadnji džep na kupaćim!!! Na čičak!!!! Bog blagoslovio onog ko je izmislio čičak džep na bermudama! Stižem na plažu... hmmmm... ne znam kako da se ponašam. Ček ja sad treba da stavim negde peškir... ali gde? Gde sad tu sme? Da li svugde? Vidim već neke peškire... e sad bih ja u hlad, a opet pored kućice za spasioce, da mi ne ukradu stvari... Stojim neko vreme i vrtim se oko sebe, ništa mi baš nije jasno. Jaoooooo kako je ovo komplikovano... ne bi trebalo da je ovako komplikovano. Ja kod kuće kad odem na kupanje, izađem iz zgrade i uđem u vodu, kad završim odem kući. Kako sad ovo ovde sa peškirom? Pronađoh ja mesto koje se učini da ispunjava sve stroge kriterijume za postavljanje peškira, posadih se i prilično uzbuđeno krenoh ka vodi. Jaoooooo kupanje u Tihom okeanu.

Fuj bre slano na ustima, fuj bre talasi po glavi... Reka je car, kakvo bre more? Uffff kakvo more! Nisam mogao da verujem u kakvoj sam se čistoći kupao, plivao sam u najsterilnijoj vodi koju je moja koža imala prilike da dodirne. Kad kažem plivao, više mislim plutao i njihao se na talasima, bacakao se po njima i tako u krug. Malo plivanja, više plutanja i malo uskakanja u talase, sa ključevima sve vreme bezbednim u zadnjem džepu. Počinjem da shvatam ljude koji vole da idu na more, nije ovo toliko loše. Mislim da je stepen čistoće bio najveći utisak i da sam zbog toga bio toliko oduševljen mojim kupanjem u okeanu, da sam malo požalio što to nisam češće radio, ali OK, sad kad znam šta i kako, jednog dana kad se budem vratio, obećavam da ću se mnogo manje pentrati (ili neću), a mnogo više kupati u najčistijem okeanu (sigurno hoću). Dok sam bezbrižno plutao na talasima nedaleko od plaže sinula mi je, u tom trenutku činilo se genijalna ideja. Pa za one kojima nisam uspeo da kupim suvenir, poneću kamenje sa plaže. Mora se priznati da kamen sa Vaikiki plaže ima veliku težinu u rangiranju suvenira... autentični kamenčić iz okeana... da da, mnogi bi se tome obradovali više nego nekom konvencionalnom suveniru. Kada sam se oprostio od okeana i pomirio sa tim da je naše vreme prošlo, par poslednjih skokova u talase, lenjih zaveslaja i opraštanja, na brzinu prebrojih koliko mi kamenčića treba, pokupim ih, potrpam u džepove i krenem po peškir da se vratim u hotel.

S obzirom da sam danas imao ograničeno vreme, odjavio sam se iz hotela, opet ostavio stvari i krenuo u kratko istraživanje. Ovaj put u Mariotinom dresu, planirano je bilo da idem malo na sever, nešto iznad aerodroma. Imao sam sreće što je počelo da bude oblačno, tako da nisam imao velike probleme sa vrućinom. Prva stanica je bio Bišop muzej, malo vožnje u širi centar grada. Aplikacija mi kaže još par stanica, a slučajno (šta je vasionska energija) pogledah Gugl mapu... mislim da je nisam otvorio posle čitav dan, kad ona kaže odmah silazak. Brzo razmišljanje i ipak izlazim, šetam kuda me mapa vodi i stižem do muzeja. Fjuuu dobro da sam sišao sad, baš bih se izglupirao da sam nastavio. Lako sam pronašao muzej prirodne i kulturne istorije ostrva Oahu, ali pošto nisam ljubitelj enterijera ubrzo sam krenuo dalje. Nikad nisam bio neko ko voli da vreme provodi unutar lepih građevina, jer sam uvek mislio da mi to oduzima vreme od potrage za drugim lepim građevinama. Braon zgrada, siguran sam puna interesantnog sadržaja mi nije prenela emociju da bi trebalo ovde dodatno se zadržati, tako da sam nastavio svojim planiranim putem.

S obzirom da je na glavnoj ulici kojom sam došao, a kojom je trebalo produžiti bila neviđena gužva potražio sam alternativu i nisam pogrešio. Izvukao sam se iz gužve i nastavio ka Aloha stadionu, najvećem stadionu na Havajima, domu lokalnog univerzitetskog tima, koji se takmiči u prvoj diviziji NCAA, takođe mestu na kom se održavaju razne koledz boul utakmice, kao donedavno i NFL all star meč, a u avgustu ove godine će tu igrati prijateljku utakmicu čuveni Dalas Kaubojsi i Los Anđeles Remsi. Ne bih ja bio ja, da se na kraju ipak ne zaputim na prazan stadion. Alo ovo nije bilo koji prazan stadion. Ovde su na kraje svake sezone dolazili Džo Montana, Stiv Jang, Bret Favr, Tom Brejdi, Pejton Mening... i svi najveći igrači američkog fudbala od 1980. do 2016. i ja idem da ga naaaađem. Ali prvo moram da se vozim busom po nekom velikom auto-putu. Letimo, sto traka, nema ni stanica... gledam da li ću moći uopšte da dođem do stadiona. Treba da izađem na nekoj petlji... pa valjda ima za pešake, mislim... nemoguće da ne može peške da se dođe. Letimo auto-putem i razmišljam kako je ovde sve nešto na ulici, pored puta, pored auto-puta, nisam navikao. Stižemo na stanicu, stadion prima 50.000 ljudi, tako da se lako vidi sa stanice, ima staza, supeeeer. Još neki ljudi dođoše da vide stadion, a on neki žuto-zelen, otvoren, bez krova... pa da... šta će im krov... ako naiđe cunami, neće im mnogo krov značiti. Ispred stadiona neka pijaca, ljudi i tezge, prodaju neke domaće radove, ništa što bi mene interesovalo. Ja sam ovde došao zbog sportske arhitekture i slikanja iste.

Nakon što sam se zadovoljio količinom slika i uglova iz kojih sam ih napravio, pogledao sam na sat... bilo je dovoljno rano da odem još na sever, ali možda i nije. Poučen prethodnim danima nisam smeo rizikovati da zakasnim na avion, možda sam mogao da uklopim još jednu stvar, ali možda bih zakasnio na avion, tako da sam odlučio da je mom istraživanju došao kraj. Ostalo je još samo veliko finale... nazad na putu ka hotelu... Perl Harbor. Moram priznati da je velika greška bila što se nisam bolje informisao o tome šta tamo sve ima. Nisam imao pojma. Nisam ni film gledao. Pročitao sam samo da dnevna karta košta 65 USD i nisam bio spreman toliko da izdvojim za sat/dva koliko bih maksimalno mogao da ostanem. Nisam znao koliko stvarno treba vremena za obilazak memorijala, pa sam odlučio da ne ulazim. Iz autobusa sam naravno izašao stanicu kasnije, ispred kasarne (ili nečega što je mnogo ličilo na to). Whoaaaa ja sam ispred autentične američke vojne kasarne, na kojoj još piše i Perl Harbor... ali i ima znak zabranjeno slikanje. Mogao sam verovatno na kvarno da uslikam nešto, ali sam možda ne tako kvarno mogao i da budem uhapšen (u najboljem slučaju), tako da sam se uputio tamo gde ceo svet ide... prošao pored jednog 2 metra širokog rukavca koji je u stvari po Gugl mapi pravi Perl Harbor i stigo do memorijala. Prelep uređen prilaz i ulaz, čak nije ni bilo gužve, ali problem je bio što ja nisam znao šta dobijam za 65 USD. Mislim, znao sam da su tu neki SS ovaj i SS onaj američki brodovi, pisao je napolju na panoima. Ali znate ono kad nemate osećaj koliko je nešto. E pa ja sam stekao osećaj kad sam se vratio i kad sam video te brodove na špici Hawaii 5-0... momentalno sam se pokajao što nisam ušao... ono je fascinantno na televiziji, ne mogu ni da zamislim kako bi izgledalo videti ih uživo, čak i ako zanemarimo istorijski momenat i šta se tu zaista desilo.

Islikao sam se ispred memorijala i zadovoljno zaključio da je to to. Moja avantura se završila, vreme je iscurelo, nestvarnih 5 dana je prošlo i što je najlepše od svega, u neku ruku me prilično promenilo, otvorilo oči, nateralo da shvatim šta je važno, a od čega apsolutno nikakve koristi i lepote nema. Kada ste udaljeni 15.000km od kuće, izolovani u raju, shvatite da je sve osim raja nevažno i da je jedino važno da sebi stvorite raj, gde god bili i u kom god trenutku se nalazili. Aloha duh je nešto što ponesete kući i implementirate u svoj život... čineći ga utoliko lepšim, opuštenijim i kvalitetnijim. Nisu Havaji lepe plaže, lepi usponi, prijatni ljudi... Havaji su raj koji nosite sa sobom kući i primenjujete ga na vaš život, jer to što doživite tamo ne sme ostati tamo... to mora biti deo vas uvek i stalno, jer vas čini boljom i zdravijom osobom... bez ikakve sumnje. Imao sam par sati u lobiju hotela da razmišljam o tome gde sam bio, kako sam se tu našao, šta sam doživeo, video, da se potrudim da sa sobom ponesem što više ambijenta i atmosfere, sistema vrednosti, poštovanja prema drugima. Kada dođe vreme da kreneš, shvatiš koliko ne znaš ništa o životu i koliko grešiš u zamlaćivanju trivijalnostima, dok ti ono najlepše svakog dana izmiče i prolazi ispred nosa, a neko drugi pametniji u njima uživa. Imao sam još malo vremena da ubijem, izašao sam iz hotela i prošetao na Vaikiki plažu... još jednom, za kraj, poslednji pogled, da je nikad ne zaboravim, poslednji pozdrav... ko zna... videćemo se mi još... moramo.

Ispred hotela je stajao taksi koji me je odvezao na aerodrom i tokom vožnje pomislih kako bi bilo pametno pogledati da li sme da se nosi kamenje sa Havaja. Internet kaže da je zabranjeno nositi pesak i vulkansko kamenje... Hmmm moje nije vulkansko, obično... sa plaže... evo piše da je to baksuz! Piše da se godišnje ne znam koliko tona kamenja vrati na Havaje, kada ljudi saznaju da za lošu sreću koje nosi. Ufff pa baš mi ne treba baksuzluk pred put od 35 sati... neka pobacaću to kamenje, i ovako niko ni ne zna da je trebalo da dobije. Stižem na aerodrom provlačim kofer kroz poljoprivrednu inspekciju... niko ništa ne govori... hah... izlazim nazad na ulicu, otvaram kofer i bacam u kantu svo kamenje iz kofera. Niko nije konstatovao da sam menjao sadržaj torbe i da bi u teoriji morao opet da prođem inspekciju, odlazim na ček in... nešto mi malečno deluje ovaj aerodrom... baš kao neki onako egzotično tropski... samo pajper Mister Noov fali. Prilazim šalteru i KONAČNO NEKO PREPOZNAJE DRES! Ti navijaš za Tajtanse? Daaaa? You like Mariota? Yesss, love him! U trenutku shvatam šta sam rekao i ispravljam se... not like that! Smeju se radnice Delte i kažu kako je baš pre mesec dana leteo njihovom avio kompanijom sa svojom devojkom i psima (valjda reče da su bili psi u svemu tome), mnogo su ponosni na njega i drago im je što je uspeo. Sad već i ja zadovoljan što je moj dres izazvao neku pozitivnu reakciju, sa prijatnim stujardesama potvrđujem da će moj kofer ovde čekiran ići sa mnom skroz do Beograda, prolazim sve kontrole, sedam na gejt, puštam Eminema dok ne krene ukrcavanje i ulazim u avion spreman za povratak kući. Čudna je atmosfera je bila na gejtu, verovatno niko ne voli da ode sa Havaja. Mrak, gomila ljudi na oversold letu, niko sa nekim osmehom, čudno, baš čudno. Ne sećam se mnogo samog leta, uglavnom sam spavao, jer mi je tajming u povratku bio u glavnom takav da bi trebalo da spavam u avionu, za razliku od dolaska kad sam morao ostati budan tokom sva tri leta. Znam da je neki azijski par sedeo do mene i da su samo jednom zajedno otišli do toaleta. Nije mi se činilo da dugo putujemo, ubrzo nakon što sam došao sebi stigli smo... Konačno su moje noge kročile na famozni LAX!

Nisam imao mnogo vremena da se divim činjenici da sam sleteo na za mene najvažniji aerodrom na svetu (ne bih znao da vam objasnim zašto imam taj osećaj), imao sam bruto 10 sati presedanje, znači realnih 7, opet neto nekih 6 sati, a LA je ogroooomaaan! Pošto je ovo praktično gledano domaći let, a kofer leti direktno do Beograda (bar se nadam) nisam imao nikakvu proceduru, samo sam se sjurio na izlaz i stanicu autobusa. Ranije sam imao kupljenu kartu za vožnju FlyAway autobusom do Union Stanice u centru grada. Postoji nekoliko linija tog FlyAway busa sa aerodroma, a meni je najviše odgovarala ta direktno u centar, na glavnu železničku stanicu. Autobus je krenuo u 5:45 ujutro i mi smo se oko 6:00 našli na nekom auto-putu od milion traka koji je već tada maltene bio zakrčen. Oduvek slušam o toj LA gužvi, opet bio sam u Istanbulu nekoliko puta, ne može biti gore, ali ja imam samo 6 sati... Dok smo se vozili ka centru svašta mi je prolazilo kroz glavu... čoveeeečeeeee Los Anđeles, the city of Angels, Hollywood, čuvari plaže, Beverli Hils... ceo moj život od malena do sada i sve što sam ikad video na TV-u... ja mu PRI LA ZIIIM!!! Stižem u LA! Posle ne baš impresivne (iako na svoj način možda i najimpresivnije) posete Njujorku, jedini američki grad koji sam hteo da vidim je LA, eeeejjjj pa ovde igraju Lejkersiiii!!! Kako se autobus približavao Union stanici tako su se ispred mene pojavljivali neboderi centra Los Anđelesa, vauuuu, stvarno jezivo i tako tipično američki, sve su bliži... sve su veći... sve sam uzbuđeniji!

Autobus me je dovezao do Union stanice koja je sama po sebi prelepa, vidi se odmah da je nešto preveliko, ali to me nije zanimalo. Cenio sam lepotu samog kompleksa, ali nisam imao vremena za njega, prva stvar na spisku je bilo Dodžer Stadion, dom bejzbol ekipe Los Anđeles Dodžers (inače ove sezone prve ekipe koja je došla do 50 pobeda). Uffff na Gugl mapi je delovalo blizu, ali mi sad kaže da ima 45 minuta peške... ok svedem ja to svojim korakom na 30 minuta... ali...put me vodi u brdo... jaooooooooo, opet planirenje... u Los Anđelesu, na kalifornijskoj žegi (ej pa ja sam tek sad skapirao da sam ja bio u KALIFORNIJI), sreća pa je bilo oblačno i hladno, pa nisam imao toplotnih problema. Krenuh užurbano ka brdu i šta bih ja prvo u bilo kom kontinentalnom američkom gradu video nego zatvor! Sad već naviknut da svuda gde dođem moram da vidim zatvor, lagano prolazim pored njega i prelazim bulevare sa semaforima na kojima ima 6 pozicija za svetlo... mislim... semafori imaju crveno, žuto i zeleno... šta će ostale pozicije, to će oni znati. Krećem se kroz kinesku četvrt, nema još ni 7 ujutro, nema nikoga na ulicama, a mene sve ovo vraća u nebezbedne delove Njujorka i podseća zašto mi se SAD nikako ne sviđaju. Jurio sam da što pre stignem i prolazio ulice i kuće koje sve jedna na drugu liče, ali bez ikakve šanse da se bilo čemu divim. Dolazim da auto-puta i pasarele koju treba da pređem, kakav jeziv osećaj, prelazim pasarelu u Los Anđelesu, preko auto puta koji ima po 6 traka u oba smera. Morao sam da zastanem, neverovatan jedinstven doživljaj, stajati iznad tako impozantnog i frekventnog auto-puta... nikad nisam imao prilike da zamislim. Stižem do brda i kreće uspon, što samo po sebi nije tako strašno, nego ja vidim samo brdo... gde je stadion? Uopšte ga ne vidim, kao da ga je brdo sakrilo, kao da nije stadion nego bunker ili tvrđava, skrivena od osvajača. E pa ja ću je osvojiti! A-haaaaa! Kad sam se konačno popeo, došao sam do nazovimo to ulaza, koji se nalazi par stotina metara od samog stadiona, kada me je simpatični radnik obezbeđenja zaustvio i rekao da ne rade još, tek od 10h. Ali.... samo da slikam par slika... evo tu ću stati (pokazujem mu na poziciju desetak metara od njega). Žao mi je, ne mogu te pustiti, takva su pravila. Da li je moguće da sam upravo uzalud potrošio 30 minuta, od čega 15 pentranja uzbrdo da NE VIDIM stadion??? Udahnuo sam duboko, zahvalio se čoveku i zakoračio da krenem, ali nije mi dozvolio. Baš onako napadno mu je bilo stalo da mi objasni da mogu da se popnem još na neki vidikovac Angels Point, odakle mogu lepo da slikam ceo plac na kom je stadion. Pa toooo mi reccciiiiiii breeeeee, odmah mi to reci. Eh sad, dilema, da li izgubiti još pola sata, ili krenuti na sledeću tačku. Nisam baš imao viška vremena za bacanje, ali pomislih, sad sam tu i ko zna kad opet, idem... penjem se još!!! Stigoh krivudavim puteljcima, maltene ljudima kroz kuće, nešto ispod Angels Pointa i cenim da je odavde OK položaj za slikanjem, stadion totalno razočarenje, neki plavi, izbledeli. Stadion izbledeo, znaci na ulici izbledeli, čudnog oblika, ne može se porediti sa zdanjima na kojima igraju Njujork Jenkiji i Metsi, ali dobro, stavka 1 – ček!

Sreća pa ne moram skroz nazad pa napred, ima neka prečica do centra, pa napred. Krećem još brže, jer sad mi se ozbiljno žuri i u jednom trenutku udaram pravo na Sanset bulevar. Zjuuuuu Sanset!!!!! Ali jedno 10km istočno od mesta na kom želite da udarite na jedan od dva najpoznatija bulevara u gradu... ovde konrektno nije bilo 2 auta na ulici. Šetam i gledam te pustinjske predele koji mi se nikada u životu nisu svideli (zato nisam ljubitelj Španije), vraćam se do centra i sada iz drugog ugla vidim sve te nebodere pored koji sam se vozio pri dolasku. Vreme je i dalje potpuno oblačno... ne znam... nije mi to to. Ako želim nebodere uvek ću otići u Njujork, nije mi to to. Kad pomislim na Empajer Stejt, Krajsler, Tramp zgrade... jesu ove fantastične, visoke, staklene... ali nisu Menheten i nije Peta avenija. Jedini zaista zapanjujući utisak je bilo koji susret sa auto-putem, opet ga prelazim, opet milion traka u jednom smeru... NE VE RO VA TNO. Stižem u grad i treba da idem samo pravo... do Stejpls centra. Jedna od stvari koje sam najviše želeo da vidim, dvorana u kojoj igraju Lejkersi i Klipersi košarku i Kingsi hokej. Jedna stvar koju Njujork i LA imaju zajedničku je apsolutna nesinhronizovanost semafora za pešake i ogroman broj poprečnih ulica koje seku vašu aveniju. Jedna od komičnijih, nazvaću ja čaplinskih scena desila se na jedno 3-4 vezana semafora gde bih ja brzim hodom obišao izvesnu simpatičnu plavušu koja je noseći kafu za poneti laganim korakom šetala na posao, da bi ona mene stigla na semaforu... i tako jednom, dvaput, triput... možda i četiri puta. Da me je stigla još jednom definitivno bih započeo neki razgovor (eto to je potrebno za razgovor sa mnom, da se neprijatna situacija ponovi 4-5 puta u kratkom vremenskom intervalu). Pre Stejpls centra nailazim na, da li restoran ili kafić, koje se zove Shaquille's (pretpostavih po košarkašu Šekilu O' Nilu), zatim na muzej Gremi nagrada (najpoznatijih muzičkih nagrada na svetu, nešto poput Oskara). Nakon svega toga zanimljivog konačno hala, idemoooooo!!! Stejpls centar!!! Hajdeeeeee!!! Prelazim ulicom i vidim neke silne statue... vauuuu šta je ovo???? Karim Abdul Džabar i Medžik Džonson... dvojica među najboljim košarkašima u istoriji sveta... čovečeeeeee!!! Eno ga Šek!!! Visi sa svoda, napravili su mu statuu na kojoj obešen o koš zakucava i zaista visi u realnosti! Eno ga i Oskar De La Hoja, jedan od najčuvenijih boksera, pa veliki... najveći Vejn Grecki... najbolji hokejaš svih vremena. Tu je i Džeri Vest, košarkaš koji se nezvanično nalazi na silueti logotipa NBA lige. Koliko velikana na jednom mestu, koliko uspeha... gde sam ja to došaoooooo???? Osim njih tu su još poznati košarkaš Edlžin Bejlor, (Lucky) Luk (Talični Tom na engleskom) Robitajl – možda ne najveći hokejaš svih vremena kao Grecki, ali mislim da je sigurno najveća legenda Kingsa, veliki kapiten Laki Luk Robitajl (čak se pojavio i u jednoj epizodi serije Bouns). Tu su još i poznati komentator i prezenter Čik Hern i Bob Miler. Vrtim se u krug, nemoguće je odavde otići, gde god se okreneš neka sportska gromada kakva se ne rađa dva puta. Ne znaš gde da gledaš, ne znaš šta da slikaš... sveeee... sebe i sveeee....

Najjači utisak Los Anđelesa je definitivno i neosporno bio Stejpls centar, nije čak ni bilo blizu... ne ne... Medžik, Grecki, Karim, Šek... fantazija na toliko nivoa! No... mora se dalje... Vraćam se avenijom da raskrsnice sa nekom ulicom gde treba da uđem u metro. Opaaaa da overimo i LA metro! Dolazim do raskrsnice gde treba da bude stanica, nema stanice... šetam se okolo, zaista nemam vremena sad još i metro stanicu da tražim. Ulazim u neku poslovnu zgradu, na recepciji me čudno gledaju... izvinite gde je ovde metro. Siđeš na pokretnim stepenicama, pa polukružno i pored Starbaksa... u jeeee... 'ajd dobro. Nađem nekako stanicu, kupim kartu i čekam voz. Brzo je naišao i bio je totalno u njujorškom fazonu, bukvalno kao da se vozim istim vagonima. Stižem na stanicu Hoolywood/Vine i izlazim na ulicu, malo je reći više nego uzbuđen. Korak, dva tri iiiiiiiii BAM... nesnosni smrad urina na Holivud bulevaru... Juuuuu pa šta je ovo? Zašto ovo smrdi ovako? Pa Holivud tebriceeee!!! Izlazim na bulevar, odmah nalazim Walk of fame i sve te zvezdice koje se protežu u nedogled i sa jedne i sa druge strane ulice. Nije ni čudo što ljudi ne znaju gde im je zvezda... ovo ide kilometrima unapred, pa još ponegde i u bočne ulice. Naleteo sam na skoro sve što možete da zamislite, osim Lea, Roberta Daunija i Džonija... čovek bi rekao pa najvažnije si promašio. Nego šta nego sam promašio! Nije bilo vremena da idem gore/dole i da se vraćam drugom stranom ulice. Nije bilo vremena jer su se moje celodnevne strepnje ostvarile... u Los Anđelesu ne možete naći taksi!!! NIGDE!!! Primetio sam to od ranog jutra, pošto sam znao da će mi taksi trebati, posmatrao sam kako bih mogao da ga zaustavim. Nikako... jer ih nema. Stoje samo na taksi stanicama, a ja ne znam gde su taksi stanice. Šetao sam tako Holivud bulevarom i slikao zvezdu po zvedu... Ulica apsolutno ništa posebno, apsolutno razočarenje... kao i čitav grad u stvari... Šetam tako najrazočaraniji u svom životu i slikam zvezde... J Lo, Nikol Kidman, Skarlet, Šarliz, Stalone, Švarceneger, Duško Dugouško, Volt Dizni, Kianu, Britni, Dženifer Aniston, Džek Nikolson, Sir Antoni Hopkins, Orlando itd. Kakav oksimoron emocija... totalno beznađe dok gazim Frenka Sinatru i Čarlija Šina... Zašto je ovo tako jadno? Mislim dok gazim Moldera i Skali a desno gledam u daljini Holivud znak, koji je bio toliko daleko u brdu da sam morao da stavim maksimalni zum. Prošao sam pored Dolbi teatra gde se održavaju Oskari i shvatio da moram da krenem, jer nema taksija, ja imam još šta da vidim a vreme curi.

Potpuno tmurni Holivud bulevar i niti jedan taksi... pitam dve devojčice gde ovde može da se nađe taksi. Probaj da se spustiš na Sanset, tamo bi trebalo da ima više. Spustih se ja na Sanset i sada već izvesno razočaran dodatno da neću videti ni Beverli Hils ni Melrouz Plejs tražim taksi koga nema i nema. Šetam napred, nazad nervozan... i na jednoj raskrsnici iz poprečne ulice nailazi taksi!!! Staje!!!! Prazan jeeee!!!! Upadam, vozi me neki stariji Ukrajinac koji je ovde već 35 godina. Vozi me u Santa Moniku! E sad... ja sam želeo da stignem u Santa Moniku spuštajući se iz Holivuda Sansetom, onako legendarno... a on me je vozio drugim putem negde na auto-put, koji je pritom bio skoro zakrčen, ali s obzirom na manjak vremena, nisam hteo da filozofiram, verovatno zna kuda treba da prođe da bismo stigli... i stigosmo! Na čuveni Santa Monica Pier, odnosno pristanište na plaži gde postoji zabavni park na samom doku/pristaništu. Razmišljao sam da li da me taksista odmah poveze na aerodrom, jer nisam znao da li ću opet uspeti da nađem taksi. Pogledam na sat... kockaću se, u najgorem blizu sam, ne moram se puno voziti, ispanirao sam tako da se krug završi najbliže moguće aeurdromu. Izlazim iz taksija... gledam okean... nemoguće da je ovo isti okean kao onaj sa kog sam malopre došao... Sve je sivo... nebo, voda, pesak... sveee!!! Zabavni park siromašniji od senćanskog vašara (koji je ozbiljna zabavna institucija)... i ovo je LA? OVO???? Gde je ta legenda? To live and die in LA, Californiaaaa loveeee... 2PAC ispade lažov neslućenih razmera. Kamaaaaaannnnnnnn, pa sad bih se opet teleportovao u Njujork da se odrazočaram... Njujork je za ovo druga galaksija, ja ne mogu da verujem šta sam upravo video... gde sam potrošio 5 sati... bolje da nikad nisam video LA i da mi uvek ostane u sećanju kao Holivud i kao raskoš... jer ja osim urina i sivila apsolutno ništa nisam video što bi mi ostalo u sećanju (apstrakovao sam košarkašku halu, jer je glupo da bude u istoj ravni sa ostalim što sam video).

Prošao sam plažom na jug, ka najčuvenijoj plaži u Srbiji – Venice beach, koja nam je obeležila detinjstvo čuvenom serijom Čuvari plaže. Radnja serije, kućice za spasioce,koje smo gledali se održava baš na pomenutoj Venis plaži. Ima fino da se pešaka po plaži (ima asfaltirana staza) kako biste od Santa Monike stigli na Venis... ali jednostavno šetate, nema neke granice, prosto naletite na neke zgradice i lokale na kojima je grafitima ispisano Venice. Ima negde veliki grafit, onaj poznati iz serije, ali ga ja nisam našao... nisam se nešto ni preterano trudio... toliko sam bio utučen da me u tom trenutki ni Mič uz pomoć svoje bove ne bi izvukao iz depresije. Kao što sam bio najsiromašniji posetilac Vaikiki plaže, tako sam bio i najutučeniji posetilac Venis plaže. Samo sam hteo taksi na aerodrom, nisam želeo ni trenutak više da se zadržim ovde, nisam želeo nastavak razočarenja, samo da sednem u auto i vratim se na aerodrom. Ali... ne može! Nema ni ovde taksija... odlazim do mesta gde su mi rekli da je taksi stanica, naravno nema ni jedno vozilo. Ulazim u obližnji kafić da zamolim da mi pozovu taksi, oni me pošalju u hotel dijagonalno, kao tamo će mi pozvati... i zaista... pozvaše. Stiže Korejanac u taksiju i vozi me na aerodrom. Pita me koja kompnija. Air France odgovaram, sve mu je bilo jasno. Tamo su terminalni podeljeni po avio kompanijama, tako da ako znate čime letite, znate gde da dođete. Vraćam se na LAX, da isti onaj koji sam jedva dočekao, sada jedva čekam da odem... Ne pomaže ni što su Kelen, Sem, Kenzi i Diks ovde jurili teroriste... nemam apsolutno više nikakvog interesovanja, želim samo da uđem u Air France i probudim se u Parizu... Probudio sam se... i video da sam svinja prljava... realno putujem već skoro 40 sati od kad sam izašao iz hotelse sobe...a ostalo je još samo 2 sata... puštaju me na Šarl de Golu da prođem sve provere kao prioriti jer mi je samo sat do polaska. Ulazim u avion... ničega se ne sećam, do trenutka kada ushićeno ugledam moj kofer u Beogradu. Stigao je!!!! Sada je sve savršeno... osim što je napolju 14 stepeni, pljušti kiša, a ja u majici, bermudama i sandalama. Izlazim... ulazim u taksi... Gleda me taksista... auuuu odakle ti? Sa Havaja...

Le Tour de Hawaii

Subota na Havajima, interesantna zamisao, najviše zbog činjenice da je ovo prvi (jedini) dan koji imam kompletno za sebe i za istraživanje. Od današnjeg dana zavisi sve, šta ću sve videti, šta neću uspeti, od ove subote (najvažnije u modernoj istoriji) zavisi da li sam protraćio moj boravak ovde, ili ipak, imam nešto da prikažem kad se vratim. Izvukao sam oko 25 (manje ili više realnih-totalno nerealnih) stvari koje sam želeo videti, od toga sam video 5-6. Do sada je sve manje ili više bilo vezano za Honolulu i Vaikiki, a danas... danas je avantura... u pravom smislu reči. Sišao sam po svoj poslednji kupon za doručak, da bio je to dan za odjavljivanje iz hotela. Prišao sam stolu i simpatična Japanka je opet bila tu, malo šlogiranija nego ranijih dana, čak u civilnoj odeći... možda je to bila kežual subota, ipak danas treba samo da podeli kupone i pretpostavljam da je to to. Prilazim i prvi put za 4 dana neka dublja interakcija, verovatno iz poslovne kurtoazije pita kako mi se dopalo krstarenje. Svestan koliko je japanskog truda verovatno uloženo u sve to oduševih se krstarenjem, ma bilo je fantastično, šta fantastično... nikad nisam bio na boljem krstarenju (ne zna ona da ja nikad nisam bio na drugom krstarenju). Pojačavam pohvale, kažem you are very good at counting heads. Osmeh na licu i odgovor sa teškim japanskim akcentom yes yes... always counting!

Nakon poslednjeg doručka, pozdrava sa bazenom, vratih se u sobu i spakovah sve stvari, ovo je izlaz iz hotela, poslednji put. Bio sam tužan, ovo je jedna od 2 hotelske sobe u svom životu koje ću se uvek sećati. I ovome je došao kraj, danas menjam hotel i prebacujem se u jeftiniji za poslednju noć. Silazim, odjavljujem se... to je to, nisam više gost Šeratona na Vaikikiju, ne mogu više na bazen, možda i mogu, ali sam siguran da to ne mogu sebi da priuštim. Ostavih kofer na posebnom šalteru i sa 2 (slovima DVE) flaše vode u bermudama, kao neki pistolero krenuh u avanturu. S obzirom da je moje subota jutro vaše subota veče, ranije sam zamolio da mi aktiviraju novih 100MB roming interneta, kako bih mogao da koristim aplikacije za kretanje po ostrvu, sada nema nikog na poslu, tako da bi bilo jako loše da se nisam unapred spremio. Plan je bio više nego jednostavan, idem autobusima obalom na jug, pa skroz na istok i negde na polovini istočne obale, se kroz ostrvo vratim u Honolulu i Vaikiki. Imao sam i listing atrakcija za videti, bio sam potpuno spreman, po prvi put za sve dane na Havajima, ja sam bio spreman! Dok nisam dobio SMS potrosili ste danasnjih 10MB interneta. Štaaaaaa??????? Kojih bre 10MB, pa paket je 100 i nije za jedan dan! Šta se dešavaaaaaaaaaaaaa?????????? 'ladno nemam internet! Stojim na nekom stajalištu na Vaikiki plaži, nisam još ni krenuo, gledam u plažu naređane daske za surf, čekam bus... i nemam internet.

Sve aplikacije koje su mi život značile su radile jedino sa internet konekcijom, tako da sam u totalnom mraku. Izgubiću sigurno sate na snalaženje gde koji autobus staje. Ja imam spisak koji bus ide do čega, ali ne znam gde treba da siđem, gde je koja stanica kog busa... ništa ne znaaaaaaammmmmm, a čitav dan treba da provedem po autobusima. Kakav fiasko! Kakav poraz moje ličnosti! Kako bree nemam interneeeeeeetttt??!! Nailazi autobus 23 i vodi me uz obalu na prvu destinaciju. S obzirom da sam se već popeo na Diamond Head, ovaj put to preskačemo i direktno idemo u kuću Stiva Megereta iz serije Hawaii 5-0, koja se nalazi na nečemu što se zove istorijsko Bajer imanje. E sad dovede mene Gugl mapa, koja radi i oflajn (prepoznaje gde ste i šta ima oko vas, ali vam ne daje rute), što je vrlo važno za nas turiste, pošto možemo da se lociramo i da vidimo gde je šta oko nas, do tačke na magistrali gde ja treba da siđem sa busa. Ja siđem. Imanje je na obali, treba da skrenem negde levo ka obali. Prođem semafor, sad tu prva levo, koja prva levo? Ovo je ulaz u nečiju kuću. Vratim se do semafora, prođem ga, skrenem ka plaži u neku ulicu... opet dođem do nečije kuće. Vratim se tamo do prve levo, prođem skrenem, kuća. Brateeeeee, gde god krenem dođem do neke kuće, ne mogu da izađem uopšte do tog imanja. Baš je dobro krenulo. Opet se vratim prema stanici na kojoj sam sišao i vidim da postoji mogućnost da može da se prođe do plaže malo dalje, jupiiii eno neki prolaz, pa parking, pa neka ustanova ili nešto kroz šta deluje da može da se prođe. Stižem ja maltene na vrata, izvinite, upravo je u toka ceremonija. Molim? Ne možete ući upravo je venčanje. Fantazija, pa dal' ste realni? Zabodem havajsko venčanje. 1-0 za Havaje. OK definitivno odavde ne može da se prođe, a ja nemam internet da potražim alternativne prolaze, tako da ću se vratiti do stanice i nastaviti ka sledećoj destinaciji, nema svrhe gubiti vreme. Dolazim na stanicu i vidim još neke (uglavnom azijske) turiste koji deluju da su u istom problemu kao i ja. Kuća Stiva Megereta je očigedno mnogima ostala uskraćena.

E sad je postalo zabavno, ne znam za koliko će autobus, ali na sreću znam kako se stiže do Hanauma zaliva. Ispisao sam opis stizanja na destinaciju, samo je na istom mestu trebalo da sednem na bus 23 i nastavim. U nekom trenutku autobus treba da skrene sa magistrale, izbaci me kod zaliva i nastavi magistralom uz obalu. Vozimo se mi kad zalivu, lepi ovo Havaji, lepo je kad se sve vreme voziš uz samu obalu i okean stalno bude pored tebe. Stižemo do zaliva, izlazimo iz autobusa i vidimo gomilu ljudi na ogradi kako nešto slika. Prilazim gomili, koja je taman krenula da se razilazi i... ŠOK! Ispod vas se nalazi zaštićeni rezervat Hanauma Bay, jedna uvala stvorena vulkanskom erupcijom, koja je napravila vulkanski krater, čiji je spoljni zid vremenom erozija uništila i napravila veličanstven zaliv potpuno ispunjen koralima. Neverovatan prizor korala pod vodom, sa visine od nekih dvadesetak metara... vidi se dole sve! Plaža, korali, turisti, okean! Magični polukrug vulkanske stene i okeana... o da 1-1, ili... realno 2-0 za Havaje... kako ja mogu ovde dati ičemu gol? Nastavih za ostalima, tražim wi-fi, pošto sam se pozdravio sam provajderskim internetom. Eno blagajna, košta 7.5 USD da uđem. OK 7.5 USD mi deluje prihvatljiva cena da uđem u wi-fi, pa da potražim šta da kucam da vratim internet. Ili da ostanem dovoljno dugo da na internetu skrin šotujem sve putokaze za nastavak dana. Svako rešenje mi u ovom trenutku igra.

Dolazim na red, plaćam ulaznicu i stojim na suncu u redu za gledanje filma. Da da, Hanauma Bay Nature Preserve ima svoj bioskop gde na svakih 15 minuta puštaju edukativni video kako treba da se ponašate dok ste tu. Da! Morate da pogledate video kako smete da se ponašate, bez toga ne možete da se spustite na plažu. Nakon što nam je mlada devojka dala istorijske podatke, sve smernice i pravila ponašanja, od kojih sam ja zapamtio samo da ne smem da gazim korale jer ih to ubija, a oni su živa bića kojima se hrani morski svet i da ću time poremetiti ceo eko-sistem i otprilike pobiti sve žive vrste na Havajima, krenuli smo da se spuštamo na plažu. Mogli smo se spustiti peške besplatno, ili vozićem za 1 USD. Stvarno mi je bilo van pameti da investiram 1 USD u silazak od 100 metara, koliko god užareno sunce bilo, tako da sam sa većinom grupe krenuo u spust. Kada sam se spustio sve ono što je malopre bilo ispod mene, sada je bilo ispred mene. Prelepa plaža, na koju nisam kročio jer sam doneo stratešku odluku da na pesak ne stajem, motivisanu februarskim iskustvom iz San Benedeta, da još uvek izbacujem pesak iz cipela tamo pokupljen. Nisam želeo da čitave godine iz CK izbacujem pesak pokupljen na Havajima, dovoljno je blato koje se zakačilo za njih. Dok su gosti zauzimali svoje pozicije za današnji dan na plaži, ja sam stajao sa strane, na asfaltiranom trotoaru i gledao ljude kako plivaju, kupaju se, sunčaju se... sve to u jednom prelepo plavom, nevopisivo čistom, vulkanskom zalivu. Zastao sam malo, kad sam već platio 7.5 USD jelte, da gledam malo to što je ispred mene, da ga se zauvek sećam, jer po ovo sam došao. To sam želeo kad sam krenuo ujutro, da vidim nešto što nigde drugde ne postoji i što verovatno nikad više neću videti.

S obzirom da je vreme kucalo, a da ja bez interneta pojma nemam kako da stignem na sledeću destinaciju, našao sam se prvi put u problemu. Nemam wi-fi, nemam način da dođem do njega... bilo je vreme za intenzivni brainstorming. Popeo sam se nazad do vidikovca, okrenuo se još par puta ka zalivu ispod, pozdravio sam se sa svim nijansama plave boje koju tropsko ostrvo nudi i seo na klupu autobuskog stajališta. Iza mene bračni par sa baš malim detetom, ispred mene 3 kokoške koje se nešto raspravljaju dal' sa sobom ili sa mnom, u svakom slučaju na nekom totalno havajskom kokošijem jeziku, jer ja onaj kokošiji dijalekt nigde drugde nisam čuo. OK šta sad da radim? Hajde prvo u istoriju SMS poruka da vidim da li negde piše nešto o aktiviranju rominga u SAD... skrolujem gore dole... ma jok, daj neki broj da bilo šta... nema ništa, hajde da probam da aktiviram onaj roming dodatak za 600 RSD 7 dana u 26 zemalja, ukucam zvezdicu i tarabu, aktiviram, al internet nemam. Super! Sad imam internet u Evropi 7 dana! Ali ja sam u Americi i ne radi mi ništa! Kucam kojekakve poruke dok mi u jednom trenutku na neku ne stiže odgovor sa brojem telefona kol centra Telenora. Idemoooooooooo, po drugi put u svojoj istoriji ja iz Amerike u sitne sate po lokalnom vremenu u Srbiji zovem neke kol centre (prvi put je bio servis za blokiranje VISA kartice) i opet se neko javi!!!! Idemo Srbijaaaaaaa, kad god si u problemu neko se javi! Ispričam ja gospođici koji problem imam, da hoću da doplatim roming u SAD, mora ona da proveri... pusti mi muziku... dolazi mi autobus... ne smem da uđem, gde da siđem, moram da sačekam da ova proveri. Dođavola, eto ode 20 minuta bezveze... javlja se žena, to vam je toliko para, ma OK daj da aktiviram... aha dobro vaš broj telefona, ime prezime, JMBG, OK PIB firme, ženoooooo ja sam na Havajimaaaaaaaa koji PIB, breeeee daj interneeeeeeeeeeeetttt, ko je ovlašćeno lice? Hahahahahahaha smejem se a muka mi je, pa ja sedim bespomoćan na klupi iznad Hanauma zaliva i diktiram PIB i ovlašćeno lice iz moje firme, gospođici u Telenoru, dok autobus ispred mene odlazi u nepovrat... pa to sam siguran da niko nikada nije radio pre mene!!!! Kad se gospođica uverila da imam pravo da aktiviram roming na svom broju stigla je magična rečenica 135*16#. Idemoooooooo imam internet, a i uskoro će sledeći autobus.

Tu negde prekoputa bi trebalo da je staza za pešačenje Koko kratera, stepenice do neba što bi rekli, a u stvari stara železnica koja vodi od dna do vrha brda. Posle epizode sa vodopadom i Diamond Headom, još jedan dan od dva planinarenja mi nikako nije trebao, a uz sve to, ni ne vidim kuda bih mogao da prođem do staze. Treba da se pređe magistrala pa negde u brdo, neka hvala, mogu da živim i bez Koko Crater staze. Sačekaću ja lepo bus, pa ću izaći na Sandy Beach, tu negde treba da bude Cockroach Cove, odnosno uvala bubašvaba! Kakav naziv za nešto što sam mislio da nisam video, a sada kad spustih čovečuljka na Gugl mapi ipak ispade da jesam. Iz autobusa naravno, pošto je stanica bila na Sendi plaži, a uvala je bila nešto iza. Kada sam izašao iz busa, pogledah nazad, vidim neki vidikovac za slikanje pun automobila, ali je nemoguće do njega doći jer do njega vodi magistrala. Nema mesta za pešačenje, tako da OK, ono što oni vide ja neću, ali sam ja to što sam hteo u stvari video malo ranije iz busa. Cockroach Cove je manja uvala puna penušavog okeana, jer se talasi neprekidno u njoj odbijaju, okružena crnim kamenjem Pre nego što sam saznao šta je bio je to moj omiljeni prizor iz autobusa, crno stepenasto kamenje, penušavo more i neki čovek koji se uvek nađe pametan da testira limite kupajući se baš tu.

Sendi plaža je iz nekog ugla gledano najfascinantnija plaža koju sam video. Na 20 metara od magistrale, što je samo po sebi neverovatno. Izađete iz autobusa, pređete 20 metara sitno šišane trave i eto je plaža, peščana naravno, otud i čudi očiglednost imena, mislim... koja plaža nije sendi? Na samoj plaži sam se kratko zadržao, jer mimo svih fantastičnosti pogleda na havajsko more, to je ipak samo voda i dugačka uska plaža, na kojoj je bilo taman dovoljno ljudi da popune sva parking mesta između trave i plaže. Vratih se na magistralu da sačekam 23 do sledeće destinacija i tu me sustiže prvi od 4 definišuća momenta mog dana, a ujedno i boravka na Havajima... nekako posle ova 4 momenta ništa više nije isto. Ja stojim na magistrali 40 minuta i čekam autobus, srećom kremom namazan. Pored puta ima neko ogromno rastinje koje mi daje 20% hladovine... ja i havajsko sunce 40 minuta... pored puta... Ja imenom i prezimenom stojim pored puta i čekam autobus... aplikacija kaže za 20 minuta... đavola, taj nikad nije došao, pa sam morao čekati sledeći još 20 minuta. Levo plaža, ispred put, desno brdo, iza mene rastinje i ja sa 2 flaše vode u džepovima.

U međuvremenu mi se pridružio još jedan par, tako da smo klošarili zajedno više od pola sata pre nego što je naišao sledeći autobus. Ovaj put sam opet imao opis kako da stignem na odredište, trebalo je da siđem negde, pa da idem magistralom do negde i tu kreće uspon. Izlazim kod golf kluba... gledam iza... pustinja... ispred... pustinja i planina... majku mu gde sam to ja došao? Opis kaže da moram da pređem put jer se sa te strane ide lakše. OK, ima neki pešački da se dođe do golf kluba. Šta ti je ovaj internet, sve zna čoveče! Krenem ja lagano napred, kao u američkim filmovima kad vas izbace... negde... u pustinju... ne mogu da verujem gde sam ja svojom željom, samoinicijativno izašao iz autobusa... samo još Pera kojot super genije i ptica trkačica fale. Pogledam još jednom iza mene, vidim neko dvoje ljudi ide u istom pravcu. Super, to je to, niko normalan ne bi ovde šetao da ne ide isto kuda i ja. Nailazim na drugi definišući momenat moje ličnosti. Ja imenom i prezimenom ŠETAM MAGISTRALOM na Havajima, nekom stazicom koja se ispostavlja da je po svoj prilici za bicikliste i to u kontra smeru. Znate ono kad vas uče da kad idete peške putem, treba da idete u kontra smeru da vidite automobile koji nailaze, e pa ja ću sad da vidim i biciklistu koji se jedno 200km/h spušta niz brdo pravo na mene. Nije mi baš bilo svejedno, pogotovo što je nedaleko ispred mene bila krivina, tako da me biciklista apsolutno ne bi očekivao kad bi se baš sad pojavio... Rizikujući život u pustinji, šetajući magistralom, osvrćući se da povrdim da nisam jedini idiot ovde stižem do vrha, odnosno do početka uspona po koji sam došao. Novo rizikovanje života i pretrčavanje magistrale kada sam se uverio da je bezbedno i ulaz na parking, koji predstavlja i početak uspona kom sam se najviše radovao danas. Ogromna asfaltirana staza pa lagano, idemo po Makapu svetionik.

Staza za pešačenje do Makapu vrha je druga najpopularnija staza na Oahu ostrvu, posle Diamond Heada, tako da mogu da kažem da sam se namerio na dva najpopularnija uspona. Sam svetionik se nalazi nešto ispod vrha, tako da kada stignete do svetionika, uzdahnete i pogledate gore... ne, niste još stigli, a već vam je malo dosta svega. Makapuu Lighthouse Trail je, ako zanemarimo potpuno ludilo kroz koje prođete da biste uopšte stigli ovde ukoliko nemate auto, najpristupačnija staza jer je široka i savršeno lepo asfaltirana, možete čak i dete u kolicima popeti (što verovali ili ne, ljudi zaista rade). Vrlo brzo je od dve flaše vode ostala jedna, a na spustu i nijedna. Sve je to lepo i divno, ali od sunca potpuno nezaštićeno. Opet serpentine, opet uzbrdo na 190 stepeni, čini se. Uživam koliko se i pržim, znam da je ovo poslednji uspon koji sam planirao, još samo ovo i osvojio sam Havaje! Srećem decu koja skakuću nizbrdo, hajde bre, kad su mogli oni, mogu i ja. Opet vanvremenski prizori okeana kojem nema kraja, kako se penjem sve više teget plave boje u beskraj. Stižem do svetionika, hah, mali neki zakovan u brdo, pogled gore, tamo ja idem, na vrh. Uspevam da se popnem do vidikovca i šamar nerealnosti. Vidim u daljini Molokai, prvo ostrvo do Oahua, između neka sitna ostrva koja samo izviriruju iz beskonačnog plavetnila, a sa leve strane beskraj plaža koje se protežu dokle vam pogled seže i onda planine levo od toga u srcu ostrva. NE VE RO VA TNO!!! Definitivno moj omiljeni pogled ikada i omiljeni pogled koji su mi Havaji dali. Razmišljao sam prethodnih dana kako mi se čini da prosto lep pogled nije dovoljna nagrada za napore koje uložim da se popnem na pomenute vrhove, ali ovaj sada... ne znam kako izgleda Zemlja iz svemira, ali sigurno ne izgleda ovako. Makapuu Point... najlepše mesto na svetu.

Opet osećaj koji vas tera da ostanete ovde zauvek, ljudi pristižu, neki i odlaze, ali ovaj pogled, beskraj i sve moguće nijanse plavo/zelenog, ne dozvoljava vam čak ni da pomislite da krenete... a morate, jer ste tek počeli... kakva dilema! Da li ostati ovde čitav dan i žrtvovati sve, ili žrtvovati najlepši pogled na svetu, zarad nečeg novog? Naravno da sam odabrao novo, jer ko zna šta je to novo i šta ću još videti. Ubrzano, a opet relaksirano krenuh nazad. Ispred mene dve amerčke porodice se šetaju kao narodni oslobodioci, blokirali ceo prolaz. Kada je neko od članova video da bih jako voleo da ih obiđem, rekao je sklonite se, blokirali ste ceo prolaz. Neka viknu, kaže krupniji mušakar. Ili neka se pobiju sa vama, dobacih sa osmehom, prolazeći ih. Mogu da pokušaju... i onda rečenica koju niko nikada nigde nije izgovorio misleći na mene – he could probably take you, kaže gospođa svom pretpostavih mužu. Ja da uspem nekog fizički da prebijem? Pa to niko nikad u istoriji univerzuma nije pomislio... a pri tom čovek uopšte nije bio sitan. Ovo samo Havaji mogu da naprave! Spustih se do parkinga i mesta gde sam rizikovao život pretrčavajući magistralu, sada idem nizbrdo, unapred, ne vraćam se ka golf klubu. Hmmm nije ovo baš za pešake stvoreno. Nešto niže se staza pretvara u kolovoz, još krivina, još brdo, ne ja ovde moram poginuti, bilo koji vozač da se malo zamisli odo' ja u istoriju. Podsetilo me to na spust ka Budvi, koji sam jednom prilikom prošao... zamislite da se tu spuštate peške. Srećom nije bio dugačak i ubrzo se ukazalo nešto što liči na stazu, spustio sam se u nivo mora i sa desne strane ugledao deo onoga što sam video od gore. Savršeno lepo crno vulkansko kamenje, plaža, more. Glupo bi bilo da sam poginuo pre ovoga. Trebalo je da stignem do akva parka koji je bio nedaleko odatle, jer je tu bila početna stanica autobusa 57, koji je trebalo da me odvede na sledeću destinaciju. Stigoh da akva parka, lep je ulaz, mada ne govori ništa o samom sadržaju, a ja nisam baš imao ni vremena, ni želje da se dodatno interesujem. S obzirom da je početna i malo ozbiljnija stanica, imala je nastrešnicu a aplikacija je pokazivala nekih petnaestak minuta do sledećeg dolaska. Iskoristio sam iskustvo stečeno na prethodnim pentranjima, pa sam se papirnim maramicama doveo u red, izvadio kremu za sunce iz torbice i namazao se ponovo... fuj, sve je curelo sa mene, torbica pobelela, haos totalni. Kakav sam turista amater to nije svet video.

Ufffff klimatizovani autobus nema cenu, žena vozač, malo onako... jača Havajka za volanom i pravac Waimanalo, odnosno Waimanalo plaža. Taj deo se nalazi na jugoistočnom delu ostrva i put do njega skreće sa magistrale koja vas vodi oko ostrva, prolazi kroz naselje, sokake, maltene ulazi ljudima u kuće, Havajka vozač mota ko luda, reli vožnja autobusom, oštro levo, oštro desno, gas, kočnica, svi padamo na levo, pa na desno, koga briga, važno da radi klima! Nakon kraće reli trke kroz Havaje vraćamo se na magistralu i stižemo u Vajmanalo. Odmah na ulazu se nalazi Beach Park gde izgleda svi idu, čak i neka deca igraše američki fudbal, tako da se iz autobusa činilo da je velika gužva, a aplikacija me je vodila dalje u samo naselje. Kratko sam se razmišljao da li da siđem ovde kod Beach Parka, mislim sigurno je to, najposećenija stvar u okolini, ali sa druge strane aplikacija mi kaže u naselje, pa sokakom do plaže. Hmmm aplikacija me je dovela do ovde, verovaću joj. Hahahahaha sišao sam bukvalno opet kao u američkim filmovima kada dete pobegne od kuće i onda iz autobusa izađe... negde. Prilično su realni ti američki filmovi, sad kad pogledaš. Kao da sam izašao iz autobusa između Inđije i Petrovaradina, samo tu još neke kuće bile. U momentu pomislih kako izgleda da baš i nisam najbolje procenio situaciju. Majke ti? Videh odmah tu ulicu koja treba da vodi do plaže i krenem, sa leve strane lepe kuće, sa desne takođe. Nakon kratkog pešačenja stigoh do kraja ulice i nekog opet prolaza između dve kuće. Prođoh lagano i zaista izađoh na Waimanalo plažu. U J' B' TE! Prazna plaža! Nema nikoga, dobro... skoro nikoga. Beli pesak, beskraj okeana, ono brdo u moru koje sam sa Makapu vrha video malopre i jedna ležaljka ispod suncobrana. Kako idealno tropski, kao da sam na nekom tropskom ostrvu. A da, pa i jesam, ali nisam na pustom, ovde je pusto... i idealno! Kako je dobro znati da i mi asocijalni Havajci imamo gde da pobegnemo od masovne turističke histerije! Kako je ovo dobrooooooo, maltene sam sam, na plaži koja se proteže u nedogled i levo i desno, belo, plavo, jedan suncobran i ja! Zašto je ovde sve tako lepo i savršeno i zašto ja ne živim ovde? I zašto je tako dubok pesak, pa ja stojim ispod nekog rastinja u hladu, na kraju stazice iz šteka gledam na plažu kao neki kriper?

Islikah sve što treba i krenuh nazad ka stanici, opet kroz tajni prolaz između kuća, susrećem neke momke, koji verovatno žive tu negde i vrlo dobro znaju to što sam ja upravo saznao, raj nije na zemlji, raj je na Havajima. Sedoh na klupu okrenut leđima putu, pošto je tako hvatala hladovina nastrešnice. Gledam ispred zakačen na ogradi znak – Ne hranite psa! OK, ne vidim psa, nemam ni šta da mu dam, tako da bi trebalo da bude sve u redu. Ukucam broj stanice i 57 dolazi za 40 minuta. A breeeeeeeeeeeeee, dajte malo milosti, zaštoooooooooooo?!!!! To je bio moj treći definišući momenat boravka na Havajima – 40 minuta sedenja na klupi, gledajući tabletinu flomasterom ispisanu da ne hranim psa. Nikad nisam bio jedno sa univerzumom, ali ovde ću ipak morati postati, Aloha duh nikad nije bio jači u meni. Ubrzo je ka stanici došla tamnoputa devojka u poodmaklom mesecu trudnoće. Gde ide ovaj autobus? Čekaj, jel me z..bavaš? Ti mene pitaš? Zašto ljudi gde god odem misle da ja znam sve? Pa zato što najčešće i znam. Pogledam na tablu, okrenem se ka njoj, koji autobus (pošto su tu stajale neke tri linije)? Ne zna devojka, nikad se nije vozila autobusom. Pa čekaj, otkud trudna devojka u tački A na 80 stepeni, koja ne zna kako odatle da ode tamo gde želi da stigne? Eeeee ali ja sam vrhunski snalažljiv, iako ne baš fokusiran kao što se do sad pokazalo. Ja imam internet! Pitam je dokle želi da stigne, ukucaću u aplikaciju pa će nam ona reći šta i kako. Kaže ona meni, ja naravno nemam pojma o čemu se radi i dam joj telefon da sama ukuca destinaciju. Devojka na Havajima tipka u Samsung za srpsko tržište... šta ti je život?! E vidis, odavde ideš sa mnom na 57, pa negde presedaš na 51/52 i to te vodi na tvoju destinaciju. Pitaj vozača gde da presedneš. Koliko košta vožnja? Pa jedna vožnja je 1.50 USD, a dnevna ti je 5.50 USD (tresem havajske servisne informacije iz malog prsta). OK hvala puno, nikad nisam putovala autobusom. Vraćam telefon i pogledah znatiželjno koliko će trudna devojka putovati autobusom. Tri ipo sata! Auuuuuu tebriceeeee, al' je tebe život pomazio. Pola sata čekanja, pa još skoro 4 sata putovanja. Usledilo je mojih omiljenih pola sata na celom putovanju. Scena kakva se ne viđa ni u, kako smo konstatovali, prilično realnim američkim filmovima... verovatno jer niko ne bi želeo da je gleda... pola sata ja sedim i gledam u ne hrani kera, ona sedi pored mene i gleda u pod i niko ne progovara... POLA SATA! Tenziju seku otac i sin koji se u dvorištu svoje kuće prekoputa dobacuju loptom, dok mi čekamo... i ćutimo. Kada se vreme dolaska autobusa približilo rekoh joj evo trebalo bi uskoro, nasmešila se, zahvalila i opet spustila glavu, kao da bi tu mogla sedeti još godinu dana. Autobus je naravno kasnio pa sam je obaveštavao s vremena na vreme kako će evo za koji minut. Na kraju smo ušli zajedno, snašla se u dogovoru sa vozačem, sve joj je objasnio, sela je ispred mene, tako da sam spokojno nastavio i ja svojim putem.

Naredni izlazak iz autobusa je mnogo više ohrabrivao nego prethodni. Ovaj put je zaista delovalo da sam došao negde malo urbanije – Kailua Beach Park. Saznao sam kasnije da je moj omiljeni Markus Mariota kupio kuću za 2.5 miliona USD, baš u tom Kailua delu. Možda je i potražim sledeći put kad budem dolazio. Stvarno je to sve prelepo, opet neki beli pesak, čudno drveće i ja opet žedan. Nisam pio vode od silaska sa Makapu vrha. Očekivao sam da ću negde uspeti da kupim vodu, ali ništa... to je stvarno veliki problem ako niste u samom Honolululu, jako se teško nalaze prodavnice bilo kog tipa, mahom su to sve kuće gde god da odete. Na i oko plaže mnogo nekih tezgi, kao pijačnih, ja kao hajde valjda neko ima da prodaje vodu. Uspevam da nađem neke ljude koji se izležavaju i koji imaju gomilu vode i sokova, kao na vašarima, pitam da kupim 2 flaše vode. Smeju mi se skoro pa histerično, ne prodajemo mi. Ahaa izvinite... Sažali se devojka na mene i da mi flašu, nije htela novac. Baš neprijatna situacija, em sam promašio da prodaju, em neće da mi uzme novac, tj. poklanja. tj. udeljuje mi milostinju, a ja sam alergičan na milostinju... baš mi je bilo neprijatno, ne znam ni da li sam se zahvalio, mnogo bi bilo glupo da nisam... a mislim da nisam. Nastavio sam uz plažu preko mostića, dok nisam ušao u nešto što mi je delovalo da bi mogao da bude havajski Monte Karlo. Gledajući trke Formule 1, totalno taj nek stil, ta neka ulica, kuće, more, baš sam osetio kao da bi to moglo biti to. Prošetao sam napred u usku uličicu koju su kuće odvajale od mora i konačno sam naišao na znak koji sam tražio – Lanikai Beach. Opet prolaz između kuća, ovaj put dosta kraći i izlaz kroz kamene stepenice direktno u vodu. Plaža desno je tako uska da možete iz kuće iskočiti u more. Zamislite da vaša kuća iza ima svoju plažu. Pa sjajno, u stvari zamislite da možete vašu ličnu jedrilicu ili čamac da parkirate iza kuće, pa kad odlučite da se okupate, izađete iz kuće, sednete na čamac o otisnete se u beskraj. Zašto ja ne živiiiiiim ovdeeeeeee???

Kako nisam hteo da mi pesak uđe u CK nisam se previše kretao ni zadržavao po peščanim površinama pa sam se vratio do stanice da nastavim dalje. Ostala je samo jedna stvar za danas koju sam planirao i koja je bila realna za videti. Moram imati dva presedanja, ulazim u prvi bus, stižem na mesto presedanja, aplikacija kaže stiže autobus za minut, toooooo! Ma da važi, izgleda da je taj već otišao iako ga nisam video, još pola sata čekanja, predveče sa komarcima! Srećom nije ih bilo previše, samo po koji da te ugrize po zglobovima, onako da ne zaspiš. Nailaze autobusi koji mi ne trebaju, mašem im da nastave, da ne staju jer mi nisu potrebni i tako dok konačno nije stigao moj i odveo me na auto-put. Eto četvrtog definišućeg momenta mog boravka, čekanje autobusa na auto-putu, sa ogromnom planinčinom ispred mene. Čovek stvarno ne može da računa šta će mu se sve desiti i šta će sve videti, ali ovo čekanje na auto-puta se pretvorilo u agoniju neviđenih razmera. Čekao sam 65 i čak tri autobusa je trebalo da stignu u nekih sat vremena koliko sam čekao, a nijedan nije stigao. Šetkao sam gore dole pored auto-puta, SAT VREMENA! Aloha duh u meni je postao ja, ja sam postao Aloha duh, sva moguća nervoza je otupela, postao sam jedno sa univerzumom! Kako je već počelo da se smrkava odlazak u dolinu hramova je počeo da gubi smisao. Šta da vidim? Mrak... a i hramovi, video sam ih u Japanu. Po slikama se ne razlikuju mnogo... dobro, kad pogledam u nazad, nije loše što sam na kraju propustio samo jednu stvar, u stvari tri, ali sam bio ljut... jer sam mogao da uspem! Samo malo više sreće da je bilo, jedan dolazak autobusa ranije ili dva i sve bih uspeo. Bio sam i ljut i razočaran, ali nemoćan, Havaji su me pobedili za dolinu hramova. Možda sam mogao pametnije, verovatno jesam, ali nisam i to je to. U jednom trenutku donosim odluku da je to to, vraćam se na Vaikiki. Još moram uzeti stvari iz jednog hotela i prebaciti se u drugi, ne bih baš da to radim kasno u noć. Prelazim ulicu fino razočaran i čekam bus nazad u grad, koji nailazi ubrzo. Sedam i pratim na aplikaciji kuda me vozi, OK ovde ide levo... ne, on skreće desno. Koji sad, šta dođavola? Opet možda će se vratiti ovde levo, ne opet desno, po nekim ulicama. Brateeeeeee samo mi sad fali da me negde odveze i da se na ivi snage i živaca sam bacim u jarak, ne treba mi niko za pomoć. Ipak, na moju sreću ovaj čudni autobus je izašao na drugi auto put i u jednom potezu me kroz ostrvo, bez stajanja vratio u Honolulu i to u neki deo koji deluje kao i svaki drugi grad na svetu. Možda što je bilo predveče ili što je bilo sad već i oblačno, Honolulu je izgubio svoju magiju. Bio je to samo još jedan grad na svetu kroz koji prođete i zaboravite. Dočepah se nekako one narko stanice E autobusa koji me vraća na Vaikiki, stigoh u hotel i uzeh svoje stvari. Izlazim na Kalakaua aveniju i krećem na donju stranu Vaikikija, šetam tako u noćnoj atmosferi, guram kofer među svim tim turistima i razmišljam... Božžeeeeeeee kakva moć! Pa ja idem iz jednog hotela na Vaikikiju u drugi hotel na Vaikikiju!

Surf School

Dan put aktivnosti i fizičkog napora značajno je olakšao rešavanje problema spavanja. Nakon tradicionalne posete Mekdonaldsu na svakom mestu na kom sam bio, tako da sada mogu da kažem da sam jeo u Meku od Havaja do Japana, legao sam da spavam sa pomisli kako je sutra u stvari lagan dan. Sve mi je isplanirano, pre podne surfujem, u vreme ručka sam slobodan, ali nedovoljno dugo za ozbiljnu aktivnost i predveče idemo na krstaranje. To jutro sam pokušao da saznam ime simpatične Japanke koja mi je opet dala kupon za doručak. Na moju žalost bila je previše fokusirana na svoj zadatak, da mi sa dve ruke kulturno uruči kupon da ili nije čula pitanje, ili ga nije razumela, pošto se moje pitanje preklopilo sa njenim osmehom i procedurom izdavanja kupovina... kako god ime joj nikad ne saznah. Sto za doručkom sam podelio sa nemačkim prijateljem kojeg sam upoznao prošle godine u Amsterdamu, čovek u svojim pedesetim godinama, čiji je deda bio u SA Hitlerovim jedinicama kao medicinar, a čija će porodica sad kad mu stigne nova Tesla imati vozni park u vrednosti blizu milion EUR. To je OK, ja imam preko 20 šalova u vrednosti blizu 300 EUR. Sve u svemu gospodin poseduje veliko znanje o životu i nimalo mu ne smeta da obučen u Lacoste polo majicu i bermude ćaska sa 20 godina mlađim čovekom iz “unclean country” o svakodnevnim temama. Pričali smo o problemu migranata u Nemačkoj, dokle će Nemačka plaćati ratne odšete iz prošlosti, kuda svet ide i tako... kad čekaš da ti stigne Tesla od 300.000 EUR, imaš malo drugačije probleme od mene. U stvari... ja i nemam probleme, a nema ih ni on... možda smo se zato sprijateljili brzo.

Kada je došlo vreme polaska pitao sam ga koju si ti aktivnost odabrao, pošto nam je svima bio sponzorisan jedan vid zabave. Mogli smo da biramo izmedju posete delfinima, škole surfa, vodenih sportova, golfa, organizovanog istraživanja ostrva onim čudom što ide na dva točka a nije trotinet, ili da uzmemo to vreme za sebe. Rekoh razmišljao sam između delfina i surfovanja, ali delfine mogu da vidim bilo gde, a da se uči surfing je značajno samo na Havajima. Na to mi je gospodin rekao da nikada više neće dati novac, niti legitimitet bilo čemu što ima veze sa zarobljenim delfinima, ili bilo kojim drugim zatočenim životinjama. Bio je svojevremeno na nekoj takvoj poseti delfinima i shvatio je da se čitav njihov život svodi na iskakanje iz vode i prilazak znatiželjnoj deci i posetiocima, krećući se u malom bazenu iz kog nema izlaza. I tako svakog dana iznova i iznova, čitav život samo to. Kada mi je to tako razložio rastužio sam se u momentu i shvatio koliko smo u stvari zli kao vrsta. Nikad nisam razmišljao o delfinima, ali mi je ta njegova predstava stvari baš oživela svest o tome da ni je ne želim da dam podršku i smisao životinjama kojima se čitav život odvija u zatočeništvu.

Sišao sam u lobi hotela u dogovoreno vreme i stao u red za školu surfa i video da i je dvoje prijatelja sa strane organizotora takođe odabralo kao i ja, bar će biti zabavno, jer poznajem nekog, neće biti totalno nepoznata grupa. Ušli smo u kombi koji nas je odvezao do škole, koja se nalazila u nekom manjem tržnom centru, odnosno bilo je tu još nekih lokala koji su prodavali što šta. Nakon što smo svi ispunili kompjuterski upitnik ko smo, šta smo, da li bolujemo od neke bolesti, da li imamo bilo kakvo zdravstveno ograničenje i elektronski potpisali da smo maltene sami krivi ako nam se bilo šta desi dok učimo da surfujemo, otišli smo do ugla lokala gde su bila 4 televizora spojena jedan uz drugi, da bude jedan veliki. Tu smo dobili takozvani “rash guard” odnosno kombinezon za gornji deo tela, da nas štiti od osipa koji bismo dobili usled trenja grudi o dasku. Čuh jednog od polaznika kako priča da je 2 dana morao da šeta držeći rukama košulju od grudi prošli put kad je išao da surfuje koliko se odrao. Osim kombinezona, dobili smo i cipele za plažu da ne bismo slučajno isekli tabane na kamenje ili šta god. U glavnom, za tren sam se našao u neispitanoj i nesertifikovanoj tuđoj garderobi za koju ko zna ko je pre mene nosio i ko zna šta sve može da mi prenese. Dobra stvar je bila u tome što sam bar mislio kako se to nosi samo u vodi za vreme časa, ne može da bude ne znam kako prljavo i zagađeno.

Jedna od najsmešnijih situacija tokom mog boravka na Havajima desila se kada su nam rekli da naše vredne stvari ostavimo u ormariće koji se zaključavaju na sef-katanac, kao u američkim tinejdžerskim filmovima i serijama. Odmah se videlo ko je poznavalac američkog obrazovnog sistema, a ko se češao po glavi razmišljajući dal me vi z...te? Što je najluđe na svakom katancu piše kombinacija kojom se otvara... tako da i nije neka zaštita ako neko poželi da ti uzme stvari. Dakle vi treba da zaključate vredne stvari u ormarić, na kom piše kombinacija za vaš katanac... što uzgred budi rečeno ni ne umete da uradite... ma kakvi... ako ja sad ovo zatvorim, šanse nema da ću umeti da otvorim. Kako sam video da postoji više nego značajan broj ljudi koji neće imati pojma kako da otvori svoj ormarić nisam se mnogo obazirao, zaključao sam i pomislio otvoriće mi neko od ovde zaposlenih. Kad smo se svi spremili u smislu ostavljanja stvari i oblačenja adekvatne odeće pustili su nam edukativni video. Pre nego što vas puste da vidite daske i okean, prvo gledate jedno 15 minuta video prezentaciju šta se od vas očekuje u vodi, kako da manipulišete daskom, kuda da se krećete, kako uopšte da dođete u situaciju da se nađete na talasu, da ustanete i vozite se na njemu. Suština je da morate da pedalate ili da sedite na dasci, ako ništa ne radite prevrnućete se ili potonuti, kao kad vozite bicikl, morate nešto da radite. Uvek treba da budete okrenuti ka pučini, nikako postrance, jer će vas talas prevrnuti, kad naiđe talas pedalate iz sve snage, popnete se na kolena, pa podignete jednu nogu i ustanete. To je teorija. Kada zajašete talas ne zaboravite da ŠAKA, proslavite to pokazivanjem tradicionalnih havajskih simbola (podignuti palac i mali prst obe ruke u znak slavlja). Kada završite put idete na stranu i vraćate se do instruktora sa leve ili desne strane, nikako centralno jer će vas odvaliti sledeći surfer, a upravo ste potpisali da ste sami krivi ako se to desi.

Kao nekog ko je fakultetski obrazovan strašno me je zamorilo ovo predavanje jer sam mislio kako mu se nisam dovoljno posvetio, odnosno nisam baš učinio veliki napor da zapamtim previše, mislim koliko teško može biti? Imaš dasku i treba da staneš na nju. Nakon odgledanog videa krenuli smo na plažu, upravo ću celog života moći da kažem da sam surfovao na Vaikiki plaži, za koju kažu da je najbolje mesto za učenje surfovanja jer su talasi blagi, ali opet dovoljni da možete lepo da se provedete. Doveli su nas do travnatog dela gde su bile poređane daske, naslonjene po dve jedna na drugu... kol'ka daska sunce ti... poređaše nas oni po dvoje kod svakog para dasaka kada je jedan od instruktora hteo da razbije tenziju, pa je ušao u ćaskanje, pitavši pred svima drugara čime se bavi jer izgleda kao da je džudista. Kada ga je ovaj poluizignorisao pitao je mene, rekoh igram fudbal. Nema šanse previše si krupan za fudbalera, kako onaj mali... onaj Argentinac... ja reko' sad će kaže Mesi... onaj... Maradona... druuuužžeeeeee 2019. godina, znaš ti kad je bio Maradona? Znaš ti Ronalda? On je građen kao ja. Onaj Brazilac? Ne bre Kristijano, ovaj sad Portugalac. Dok smo se mi raspravljali koliko je moja visina adekvatna za fudbal počeli smo da nosimo daske dvoje po dvoje, a francuska Holanđanka koja je nosila daske pored mene mi je šapnula kako dotični očigledno ne poseduje nikakvo znanje o fudbalu. Podigoh i spustih obrve u znak odobravanja... i nije baš nešto zabavno počelo ovo.

Kad smo stigli na plažu mogli smo konačno da spustimo daske na pesak i tu nas je sačekao rekao bih, glavni instruktor, Džimi. Džimi je pomalo zdepasti ne preterano visoki Havajac (svi instruktori su bili autohtoni Havajci), koji se činilo da je totalno relaks i kul tip, ali koji baš nije presrećan što je tu. U svakom slučaju sve ono što smo videli na televiziji sada vežbamo u pesku. Znate ono kad se osećate kao Teletabis tuđom krivicom, mislim OK kapiram sve, ali malo mi je bilo ponižavajuće da mi neko pokazuje kako da veslam u pesku. Rasporedili smo se po visini i dužini dasaka, postoje dva tipa, od 11 i 12 stopa, za niže i više ljude, ja sam naravno dobio onu od 12 stopa, što je oko 360cm. Eeeeeeeeejjjjjjjjjj dasketina od 3.6 metara, pa ko da vitla tim po okeanu, znaš ti koliko je 3.6 metara? Pa ja ne mogu toliko da skočim u dalj, a Ivana Španović ne može da skoči duplo od toga. Ako Ivana ne može duplo, znači da je previše za mene. Pritom je daska oko pola metra široka, pa ko da zajaše to kad se umori, a postoji kanap koji vezujete oko skočnog zgloba, da ne izgubite dasku kad padnete. To me je najviše od svega nerviralo, imam prilepak neki, koji mi ne da da se slobodno krećem. Već mi se smučilo surfovanje a nisam ni stigao do okeana. Em pedalam u pesku, em treba u okeanu da se penjem na dasku od 3 ipo metra, em ima da razvalim noge svaki put kad pokušam da je zajašem... da nije bio ulog celoživotno hvalisanje da sam surfovao na Vaikikiju, pokupio bih se i svojstveno sebi, bez pozdrava se okrenuo i otišao da istražujem ostrvo, a vi pedalajte u pesku kol'ko hoćete. Prošli smo sve važne stvari, kako da pedalamo, kako da okrećemo dasku, kako da se podignemo kad talas dolazi direktno na nas, kako da ustanemo na kolena, pa da podignemo jednu nogu i kako da ustanemo i jašemo talas.

Kad se konačno činilo da smo savladali teoriju u pesku, a savladavali smo je fino podugo, dobili smo dozvolu da krenemo u vodu. Uzeli smo svako svoju dasku i krenuli ka moru. Očekivao sam da ćemo dobiti neko vreme da se priviknemo na vodu, znate ono srpsko da se pokvasimo, da zastanem malo, razmislim o tome kako sam upravo kročio u Tihi okean, budem malo ponosan, radostan... JOK! Odmah utrčavanje u okean, čeekaaaaj, šta ako je hladna voda? Kakva hladna voda, nema tamo toga, bukvalno uđete lagano bez problema, taman vas malo rashladi. Moja “omiljena” stvar kod morskih plaža (osim slanog na ustima, što mi je fuj fuj fuj, ja sam dete sa reke) je ta da prepešačite 100 metara u vodi, a ona vam je i dalje do kukova. Pa kamaaaaaaaaaaaannnnnnn! No dobro prepešačih tih 100 metara sa dasketinom pored mene, zajašem je i krenem da pedalam jos 100 metara, tu mi je voda do grudi. Rasporedimo se na po 5 instruktora i čekamo talas. Kada naiđe neki talas intruktor vas gurne niz njega, vi pedalate, kad on vikne (a nikad ne čujete da je viknuo) podignete se na kolena, pa jednu nogu uspravite, drugu i vozite seeeeeeee. Prvi pokušaj fljas u vodu. Drugi pukušaj BAM daska u glavu. E tu povlačim crtu, kod fizičke povrede, pa nisam ja došao ovde da mi dasketina od 4 metra razvali usta... ne ne druuuuže, ja ću lepo sad da sednem na dasku, još bolje legnem, a vi surfujte. I tako sedim ja lagano kad mi prilazi instruktor i pita me jesam OK. Jesam jesam, odmaram. Videh da bi bilo pametno nastaviti sa pokušajima, tako da sam pokušao još koji put, treći opet neuspešan, kada sam shvatio da je najbolji deo surfovanja u stvari padanje sa daske, što sam kasnije praktikovao što je češće moguće. Iz četvrtog pokušaja sam konačno uspeo da stanem na dasku, ali nisam uspeo baš dugo na njoj da se zadržim, u stvari nikad nisam uspeo da se na njoj održim do kraja, što iz ove perspekitve gledano nije ni bilo važno, važno je bilo pasti sa daske u okean! Džimi i ekipa su mi objašnjavali gde grešim, ali znao sam ja gde najviše grešim, u stavu koji je ostao na plaži kad sam kao retard mahao u pesku. Kad nemate želju da u nečemu uspete onda ne možete ni nečemu velikom da se nadate. Mogu vam reći da je bilo ljudi koji su se odlično snašli za prvi put, pogotovo neke žene koje su uspevale da se održe na dasci skroz do kraja i legnu pa sednu na nju kao završetak jahanja talasa. Jedan od instruktora koji mi je delovao najmlađe, a bio je onako sitnije građe, u glavnom je stajao sa strane, gledao i raspoređivao ko kuda treba da se kreće, je u jednom trenutku ugledao talas, zaleteo se i popeo na glavu!!! Čovečeeeee, ja ne znam da se popnem na dasku k'o čovek, a on jaše talas na glavi... Haos totalni! Meni to nije uspelo, ali mi je uspelo da oderem obe butine oko kolena dok sam pokušavao da se popnem ili zaješem dasku. Fantazija, sad me na sve još i noge peku.

Preživeo sam čas, puno sam pedalao, vitlao daskom od 4m i skakao (padao) u vodu. Ako izuzmemo poentu cele avanture, surfovanje, bilo je prilično kul. Voda je prelepa, temperatura idealna, ali ja nisam čovek fizičkog napora na kupanju, zaboga ja sam Tisom krstario na dušeku sa 2 papuče kao veslima, a ti sad od mene tražiš da manevrišem dasketinom od 4 metra, pedalam itd. Još me (ne samo mene) lik sa GoPro kamerom snima sve vreme i posle će javno na televizoru da prikazuje kako ja padam u vodu. Sve lepše od lepšeg. Prilično sam bio zadovoljan kad se čas završio i kada smo vratili naše daske na travu, gde smo ih našli i kad smo se vratili u školu. Naravno, morao sam da angažujem lokalnog radnika da mi otvori ormarić. a kada sam obukao svoj Mariotin dres, Džimi je prošao pored mene i javno pohvalio moj izbor dresa. Markus Mariota je igrač američkog fudbala, koji igra za moju omiljenu ekipu, a koji je rođen u Honolululu. Interesovalo me je da li će biti nekih reakcija na dres i eto je prva. Nice jersey man, oduševljen je bio Džimi, doduše manje od odušeljenja koje je pokazao kad su mu dali kovertu sa čekom za ovaj čas. Znaš ti koliko ja devojaka imam? Zapita kasira lik koji od fudbala zna samo Maradonu. Tu sam skapirao surovost kapitalizma, gde je bukvalno svaki od instruktora jedva čekao da mu radnik za kasom da ček za ovaj čas. Shvatiš da koliko god oni bili kul i fini prema tebi, bez obzira na tvoj nivo kvaliteta surfovanja, ti si samo ček koji se podiže na kraju časa.

S obzirom da je škola surfa bila na južnoj strani Vaikikija odlučih da se vratim u hotel peške, prvi put otkad pamtim, ja šetam pored plaže i nosim peškir! HA! Vama što stalno idete na more to nije ništa posebno, ali nama koji na moru nismo bili od 1991. ovo sada deluje kao značajno dostignuće. Imao sam par sati slobodno do organizovanog odlaska na krstarenje koje sam odlučio da provedem u bazenu beskraja. Nisam još svratio na uživanje, pa sam sišao, prikazao ključ sobe kao dokaz da sam gost hotela, dobio svoju narukvicu i seo na slobodnu ležaljku koja mi je delovala u hladu. Gledao sam okolne goste i ležao, mnogo je dobro kad ležiš bilo gde, još kad ležiš u hladu, na ležaljci bazena beskraja u Šeraton Vaikiki hotelu... paaaa nema baš mnogo boljih ležanja na svetu. Nakon nekoliko minuta se odvažih da uđem u sam bazen, voda topla, idealna, stepenici lagano spuštaju u vodu koja je do grudi, pronalazim žuti plutajući jastuk i bezuspešno skačem na njega. Hmmmm kako su sve svi ovi ljudi popeli na njega a ja n'umem??? A haaa eno je starija punija žena ima šemu. Ideja je da jastuk odgurate do stepenica, popnete se na njih i odgore sednete na njega. Daaaaaa, šta ti je ljudska dovitljivost i moja totalna nesposobnost. U glavnom sad kad sam imao uputstvo lako sam se popeo i izbegavajući nekoliko sudara u neposrednoj blizini stigoh do ivice bazena. Zakačih noge na ogradu da ne odlutam i gledam u napred u beskraj. Stojim na ivici univerzuma koji se nikad ne završava, u vodi idealne temperature i pod suncem koje me nemilosrdno prži.

Nakon što sam se više puta kvasio izvaljivao u vodu kao da sam crkotina, pomislih da bi bilo pametno skloniti se sa užarenog sunca i otići nazad do ležaljke. Kako izađoh iz bazena videh da pored mene leže neke dve starije žene i pozdravivši se sedoh na svoju poziciju. Nakon nekog vremena su one otišle u vodu i kad su se vratile prokomentarisale su kako izgledam tako usamljeno, ja reko' pa ja sam najsrećniji kad sam usamljen! Objasnio sam im da sam ovde poslom pa da nije bilo moguće povesti još nekog, da sam iz Evrope, iz Srbije. Rekoše kako su upravo pre mene upoznale nekog iz Turske. Bake su bile iz Kalifornije i kad sam odlazio rekoh da imam dugo presedanje u Los Anđelesu i da ću probati da vidim nešto grada tokom povratka, ali da bih svakako voleo da dođem u LA na duže kada bude Olimpijada 2024. Više si nego dobrodošao, tipična američka prijatnost, nakon čega je usledilo pitanje koje mi je lupilo takav šamar da par sekundi nisam znao šta da kažem. Did you fly first class? Hahahahahahahahahaha pa da li ona mene z...ava? First class??? Pa mi koji u svom posedu imamo preko 20 šalova ne možemo prvom klasom ni do Kraljeva, a ne na Havaje!!! Onako pomalo grogiran, a sramota me bilo da kažem... promrmljam svoje najnerazgovetnije NO u životu. Kada mi je pitanje ponovljeno, hajde da ne budem totalno jadan kažem economy premium. Ah ekstra prostor za noge. Da da, sad vec povraćen uspešno se i ponosno nadovezujem, to je važno kad ste moje visine.

Nakon što sam pozdravio i ostavio starije dame da uživaju u bazenu i svom povratku prvom klasom, otišao sam u sobu da se spremim za krstaranje. Upalih TV više onako iz radoznalosti, videh sinoć da ima i nekog sporta i kojekakvih serija, kad ono NBA uživo. Daaaaaaa pa sad je veče na američkom kontinentu, hahaha neverovatno NBA u 15h. Čitav život je NBA liga bila u sitne sate i buđenje šlogiran, sećam se kad je Ajverson sam dobio Lejkerse sa Kobijem i Šekom u sred LA, a ja posle ne znam gde sam do trećeg časa u školi. Sada direktan prenos, u 3 popodne! Spremio sam se lagano krenuo u lobi, gde je trebalo da se skupimo svi i negde u liftu izvadim pasoš. Kad sam sišao i krenuo ka mestu sastanka mašući pasošem, sretoh prijtelja iz Nemačke, koji me začuđeno pita postoji li neki razlog zašto nosim pasoš. Da li je potrebno prikazati ga za krstarenje? Ne prijatelju, potrebno je prikazati ga da mi daju novi ključ od sobe, jer mi je ponovo ostao u sobi. Bio sam vrlo ponosan na sebe što sam u potpunosti savladao proceduru traženja novog ključa, avaj eto mene na recepciji svaki dan istim povodom. Nisam baš ekspert za surf... ili mnogo drugih stvari, ali da tražim novi ključ u hotelu sam u top 5 na svetu.

Stali smo u red i dobili neku nalepnicu koju je trebalo da zalepimo na rame, to je bio broj autobusa koji nas vozi do kruzera, ujedno i ulaznica na isti. Eto, opet ja u autobusu, ali ovo je neki stil međugradskog, u toj vožnji imam velikog iskustva. Stigosmo do kruzera i na ulazu nas je sačekao performans lokalnih plesača i muzičara, uživali smo u tradicionalnoj havajskoj dobrodošlici (i ne niko mi nije stavio ništa oko vrata svih dana boravka, tako da ispade da nikad nisam ni bio na Havajima). Ušli smo na kruzer koji je imao 3 sprata, na prvom je bila neka druga grupa, nevezano za nas, na drugom smo bili mi i treći je bio krov za slikanje. Na stolu nas je sačekalo neko povrće nepoznatog porekla, spolja je bio sto sa kog ste mogli uzeti voće, u uglu je bio bar za tropske alkoholne poslastice, a nedugo potom smo svi dobili jastoga. Imam veoma mnogo iskustva u izbegavanju pokušaja da pojedem stvari koje nikad nisam video u životu, tako da uvek volim da pustim prvo ove iskusne, pa da pratim šta rade. Ovaj put ni to nije pomoglo, tako da sam prilično varvarski rasporio životinju i pojeo deo koji sam umeo, ostalo je ostalo... šta da se radi. Popeh se na treći sprati za slikanje panorame, pogled je zaista neverovatan, sa jedne strane ceo Vaikiki, sa druge pučina, a opet sa treće u daljini Molokai ostrvo, prvo do Oahua.

Uskoro je počeo i Luau, tradicionalna havajska žurka praćena plesom. Evropljani sa kojima sam delio sto su prokomentarisali kako je sve više Bolivud svake godine. Priča se sastoji u tome da je mladi bračni par sa Havaja krenuo na svoj medeni mesec i obilazio razne predele... Koreju, Samou, Novi Zeland itd. Pa se vratio na Havaje i mi bismo bili počašćeni tradicionalnim plesovima sa svake od posećenih destinacija. Kostimi jedinstveni, plesači simpatični, ali preglasni. Verovatno to treba da bude deo performansa, ali za mene osetljivog na buku, moglo je biti malo uviđajnije prema našim ušima. Zaista sjajna izvedba tokom nekih sat-dva, raznih vrsta plesova, koje nikad nisam imao prilike da vidim, tako da na kraju i nije bilo tako loše uopšte. Kako je već odavno pao mrak, mogli smo videti kako čitav Vaikiki izgleda u noći pod svetlima, zaista je maltene svaki trenutak ovog putovanja donosio nove nikad viđene prizore i sve je bilo novo i zanimljivo. S obzirom da je bio petak, sa Hilton Hawaiian Village je krenuo vatromet, eto i vatromet videh na Havajima. Nije baš da može da se meri sa senćanskim, ali vatromet je vatromet, Vaikiki je Vaikiki, krstarenje je krstarenje, a Hilton Hawaiian Village je Hilton Hawaiian Vilage. Ubrzo posle vatrometa se krstarenje završilo i bilo je vreme da se vratimo u hotel. Nakon što smo se smestili u autobus uleće lepa Japanka sa doručka i potpuno drugačija, totalno preozbiljna, skoro zastrašujuća, krene da broji glave u autobusu... na japanskom... pa to je bilo fantastično! Kad je stigla do nas pozadi, dve žene preko puta mene su joj pokušale objasniti da im fali još jedna žena, koja je u kolicima. Three people? Wheelchair? Zatim se vratila napred opet brojeći glave i nazad ka nama treći put brojeći glave... što je sigurno sigurno je pomislih, a i ona je delovala kao da bez problema može biti neki negativac u Terminatoru. Opet je startovaše žene prekoputa. Wheelchair? Yes yes... odlučno klima glavom kao da je sve pod kontrolom... kako i da ne bude kad je tako ljuta?