Surf School

Dan put aktivnosti i fizičkog napora značajno je olakšao rešavanje problema spavanja. Nakon tradicionalne posete Mekdonaldsu na svakom mestu na kom sam bio, tako da sada mogu da kažem da sam jeo u Meku od Havaja do Japana, legao sam da spavam sa pomisli kako je sutra u stvari lagan dan. Sve mi je isplanirano, pre podne surfujem, u vreme ručka sam slobodan, ali nedovoljno dugo za ozbiljnu aktivnost i predveče idemo na krstaranje. To jutro sam pokušao da saznam ime simpatične Japanke koja mi je opet dala kupon za doručak. Na moju žalost bila je previše fokusirana na svoj zadatak, da mi sa dve ruke kulturno uruči kupon da ili nije čula pitanje, ili ga nije razumela, pošto se moje pitanje preklopilo sa njenim osmehom i procedurom izdavanja kupovina... kako god ime joj nikad ne saznah. Sto za doručkom sam podelio sa nemačkim prijateljem kojeg sam upoznao prošle godine u Amsterdamu, čovek u svojim pedesetim godinama, čiji je deda bio u SA Hitlerovim jedinicama kao medicinar, a čija će porodica sad kad mu stigne nova Tesla imati vozni park u vrednosti blizu milion EUR. To je OK, ja imam preko 20 šalova u vrednosti blizu 300 EUR. Sve u svemu gospodin poseduje veliko znanje o životu i nimalo mu ne smeta da obučen u Lacoste polo majicu i bermude ćaska sa 20 godina mlađim čovekom iz “unclean country” o svakodnevnim temama. Pričali smo o problemu migranata u Nemačkoj, dokle će Nemačka plaćati ratne odšete iz prošlosti, kuda svet ide i tako... kad čekaš da ti stigne Tesla od 300.000 EUR, imaš malo drugačije probleme od mene. U stvari... ja i nemam probleme, a nema ih ni on... možda smo se zato sprijateljili brzo.

Kada je došlo vreme polaska pitao sam ga koju si ti aktivnost odabrao, pošto nam je svima bio sponzorisan jedan vid zabave. Mogli smo da biramo izmedju posete delfinima, škole surfa, vodenih sportova, golfa, organizovanog istraživanja ostrva onim čudom što ide na dva točka a nije trotinet, ili da uzmemo to vreme za sebe. Rekoh razmišljao sam između delfina i surfovanja, ali delfine mogu da vidim bilo gde, a da se uči surfing je značajno samo na Havajima. Na to mi je gospodin rekao da nikada više neće dati novac, niti legitimitet bilo čemu što ima veze sa zarobljenim delfinima, ili bilo kojim drugim zatočenim životinjama. Bio je svojevremeno na nekoj takvoj poseti delfinima i shvatio je da se čitav njihov život svodi na iskakanje iz vode i prilazak znatiželjnoj deci i posetiocima, krećući se u malom bazenu iz kog nema izlaza. I tako svakog dana iznova i iznova, čitav život samo to. Kada mi je to tako razložio rastužio sam se u momentu i shvatio koliko smo u stvari zli kao vrsta. Nikad nisam razmišljao o delfinima, ali mi je ta njegova predstava stvari baš oživela svest o tome da ni je ne želim da dam podršku i smisao životinjama kojima se čitav život odvija u zatočeništvu.

Sišao sam u lobi hotela u dogovoreno vreme i stao u red za školu surfa i video da i je dvoje prijatelja sa strane organizotora takođe odabralo kao i ja, bar će biti zabavno, jer poznajem nekog, neće biti totalno nepoznata grupa. Ušli smo u kombi koji nas je odvezao do škole, koja se nalazila u nekom manjem tržnom centru, odnosno bilo je tu još nekih lokala koji su prodavali što šta. Nakon što smo svi ispunili kompjuterski upitnik ko smo, šta smo, da li bolujemo od neke bolesti, da li imamo bilo kakvo zdravstveno ograničenje i elektronski potpisali da smo maltene sami krivi ako nam se bilo šta desi dok učimo da surfujemo, otišli smo do ugla lokala gde su bila 4 televizora spojena jedan uz drugi, da bude jedan veliki. Tu smo dobili takozvani “rash guard” odnosno kombinezon za gornji deo tela, da nas štiti od osipa koji bismo dobili usled trenja grudi o dasku. Čuh jednog od polaznika kako priča da je 2 dana morao da šeta držeći rukama košulju od grudi prošli put kad je išao da surfuje koliko se odrao. Osim kombinezona, dobili smo i cipele za plažu da ne bismo slučajno isekli tabane na kamenje ili šta god. U glavnom, za tren sam se našao u neispitanoj i nesertifikovanoj tuđoj garderobi za koju ko zna ko je pre mene nosio i ko zna šta sve može da mi prenese. Dobra stvar je bila u tome što sam bar mislio kako se to nosi samo u vodi za vreme časa, ne može da bude ne znam kako prljavo i zagađeno.

Jedna od najsmešnijih situacija tokom mog boravka na Havajima desila se kada su nam rekli da naše vredne stvari ostavimo u ormariće koji se zaključavaju na sef-katanac, kao u američkim tinejdžerskim filmovima i serijama. Odmah se videlo ko je poznavalac američkog obrazovnog sistema, a ko se češao po glavi razmišljajući dal me vi z...te? Što je najluđe na svakom katancu piše kombinacija kojom se otvara... tako da i nije neka zaštita ako neko poželi da ti uzme stvari. Dakle vi treba da zaključate vredne stvari u ormarić, na kom piše kombinacija za vaš katanac... što uzgred budi rečeno ni ne umete da uradite... ma kakvi... ako ja sad ovo zatvorim, šanse nema da ću umeti da otvorim. Kako sam video da postoji više nego značajan broj ljudi koji neće imati pojma kako da otvori svoj ormarić nisam se mnogo obazirao, zaključao sam i pomislio otvoriće mi neko od ovde zaposlenih. Kad smo se svi spremili u smislu ostavljanja stvari i oblačenja adekvatne odeće pustili su nam edukativni video. Pre nego što vas puste da vidite daske i okean, prvo gledate jedno 15 minuta video prezentaciju šta se od vas očekuje u vodi, kako da manipulišete daskom, kuda da se krećete, kako uopšte da dođete u situaciju da se nađete na talasu, da ustanete i vozite se na njemu. Suština je da morate da pedalate ili da sedite na dasci, ako ništa ne radite prevrnućete se ili potonuti, kao kad vozite bicikl, morate nešto da radite. Uvek treba da budete okrenuti ka pučini, nikako postrance, jer će vas talas prevrnuti, kad naiđe talas pedalate iz sve snage, popnete se na kolena, pa podignete jednu nogu i ustanete. To je teorija. Kada zajašete talas ne zaboravite da ŠAKA, proslavite to pokazivanjem tradicionalnih havajskih simbola (podignuti palac i mali prst obe ruke u znak slavlja). Kada završite put idete na stranu i vraćate se do instruktora sa leve ili desne strane, nikako centralno jer će vas odvaliti sledeći surfer, a upravo ste potpisali da ste sami krivi ako se to desi.

Kao nekog ko je fakultetski obrazovan strašno me je zamorilo ovo predavanje jer sam mislio kako mu se nisam dovoljno posvetio, odnosno nisam baš učinio veliki napor da zapamtim previše, mislim koliko teško može biti? Imaš dasku i treba da staneš na nju. Nakon odgledanog videa krenuli smo na plažu, upravo ću celog života moći da kažem da sam surfovao na Vaikiki plaži, za koju kažu da je najbolje mesto za učenje surfovanja jer su talasi blagi, ali opet dovoljni da možete lepo da se provedete. Doveli su nas do travnatog dela gde su bile poređane daske, naslonjene po dve jedna na drugu... kol'ka daska sunce ti... poređaše nas oni po dvoje kod svakog para dasaka kada je jedan od instruktora hteo da razbije tenziju, pa je ušao u ćaskanje, pitavši pred svima drugara čime se bavi jer izgleda kao da je džudista. Kada ga je ovaj poluizignorisao pitao je mene, rekoh igram fudbal. Nema šanse previše si krupan za fudbalera, kako onaj mali... onaj Argentinac... ja reko' sad će kaže Mesi... onaj... Maradona... druuuužžeeeeee 2019. godina, znaš ti kad je bio Maradona? Znaš ti Ronalda? On je građen kao ja. Onaj Brazilac? Ne bre Kristijano, ovaj sad Portugalac. Dok smo se mi raspravljali koliko je moja visina adekvatna za fudbal počeli smo da nosimo daske dvoje po dvoje, a francuska Holanđanka koja je nosila daske pored mene mi je šapnula kako dotični očigledno ne poseduje nikakvo znanje o fudbalu. Podigoh i spustih obrve u znak odobravanja... i nije baš nešto zabavno počelo ovo.

Kad smo stigli na plažu mogli smo konačno da spustimo daske na pesak i tu nas je sačekao rekao bih, glavni instruktor, Džimi. Džimi je pomalo zdepasti ne preterano visoki Havajac (svi instruktori su bili autohtoni Havajci), koji se činilo da je totalno relaks i kul tip, ali koji baš nije presrećan što je tu. U svakom slučaju sve ono što smo videli na televiziji sada vežbamo u pesku. Znate ono kad se osećate kao Teletabis tuđom krivicom, mislim OK kapiram sve, ali malo mi je bilo ponižavajuće da mi neko pokazuje kako da veslam u pesku. Rasporedili smo se po visini i dužini dasaka, postoje dva tipa, od 11 i 12 stopa, za niže i više ljude, ja sam naravno dobio onu od 12 stopa, što je oko 360cm. Eeeeeeeeejjjjjjjjjj dasketina od 3.6 metara, pa ko da vitla tim po okeanu, znaš ti koliko je 3.6 metara? Pa ja ne mogu toliko da skočim u dalj, a Ivana Španović ne može da skoči duplo od toga. Ako Ivana ne može duplo, znači da je previše za mene. Pritom je daska oko pola metra široka, pa ko da zajaše to kad se umori, a postoji kanap koji vezujete oko skočnog zgloba, da ne izgubite dasku kad padnete. To me je najviše od svega nerviralo, imam prilepak neki, koji mi ne da da se slobodno krećem. Već mi se smučilo surfovanje a nisam ni stigao do okeana. Em pedalam u pesku, em treba u okeanu da se penjem na dasku od 3 ipo metra, em ima da razvalim noge svaki put kad pokušam da je zajašem... da nije bio ulog celoživotno hvalisanje da sam surfovao na Vaikikiju, pokupio bih se i svojstveno sebi, bez pozdrava se okrenuo i otišao da istražujem ostrvo, a vi pedalajte u pesku kol'ko hoćete. Prošli smo sve važne stvari, kako da pedalamo, kako da okrećemo dasku, kako da se podignemo kad talas dolazi direktno na nas, kako da ustanemo na kolena, pa da podignemo jednu nogu i kako da ustanemo i jašemo talas.

Kad se konačno činilo da smo savladali teoriju u pesku, a savladavali smo je fino podugo, dobili smo dozvolu da krenemo u vodu. Uzeli smo svako svoju dasku i krenuli ka moru. Očekivao sam da ćemo dobiti neko vreme da se priviknemo na vodu, znate ono srpsko da se pokvasimo, da zastanem malo, razmislim o tome kako sam upravo kročio u Tihi okean, budem malo ponosan, radostan... JOK! Odmah utrčavanje u okean, čeekaaaaj, šta ako je hladna voda? Kakva hladna voda, nema tamo toga, bukvalno uđete lagano bez problema, taman vas malo rashladi. Moja “omiljena” stvar kod morskih plaža (osim slanog na ustima, što mi je fuj fuj fuj, ja sam dete sa reke) je ta da prepešačite 100 metara u vodi, a ona vam je i dalje do kukova. Pa kamaaaaaaaaaaaannnnnnn! No dobro prepešačih tih 100 metara sa dasketinom pored mene, zajašem je i krenem da pedalam jos 100 metara, tu mi je voda do grudi. Rasporedimo se na po 5 instruktora i čekamo talas. Kada naiđe neki talas intruktor vas gurne niz njega, vi pedalate, kad on vikne (a nikad ne čujete da je viknuo) podignete se na kolena, pa jednu nogu uspravite, drugu i vozite seeeeeeee. Prvi pokušaj fljas u vodu. Drugi pukušaj BAM daska u glavu. E tu povlačim crtu, kod fizičke povrede, pa nisam ja došao ovde da mi dasketina od 4 metra razvali usta... ne ne druuuuže, ja ću lepo sad da sednem na dasku, još bolje legnem, a vi surfujte. I tako sedim ja lagano kad mi prilazi instruktor i pita me jesam OK. Jesam jesam, odmaram. Videh da bi bilo pametno nastaviti sa pokušajima, tako da sam pokušao još koji put, treći opet neuspešan, kada sam shvatio da je najbolji deo surfovanja u stvari padanje sa daske, što sam kasnije praktikovao što je češće moguće. Iz četvrtog pokušaja sam konačno uspeo da stanem na dasku, ali nisam uspeo baš dugo na njoj da se zadržim, u stvari nikad nisam uspeo da se na njoj održim do kraja, što iz ove perspekitve gledano nije ni bilo važno, važno je bilo pasti sa daske u okean! Džimi i ekipa su mi objašnjavali gde grešim, ali znao sam ja gde najviše grešim, u stavu koji je ostao na plaži kad sam kao retard mahao u pesku. Kad nemate želju da u nečemu uspete onda ne možete ni nečemu velikom da se nadate. Mogu vam reći da je bilo ljudi koji su se odlično snašli za prvi put, pogotovo neke žene koje su uspevale da se održe na dasci skroz do kraja i legnu pa sednu na nju kao završetak jahanja talasa. Jedan od instruktora koji mi je delovao najmlađe, a bio je onako sitnije građe, u glavnom je stajao sa strane, gledao i raspoređivao ko kuda treba da se kreće, je u jednom trenutku ugledao talas, zaleteo se i popeo na glavu!!! Čovečeeeee, ja ne znam da se popnem na dasku k'o čovek, a on jaše talas na glavi... Haos totalni! Meni to nije uspelo, ali mi je uspelo da oderem obe butine oko kolena dok sam pokušavao da se popnem ili zaješem dasku. Fantazija, sad me na sve još i noge peku.

Preživeo sam čas, puno sam pedalao, vitlao daskom od 4m i skakao (padao) u vodu. Ako izuzmemo poentu cele avanture, surfovanje, bilo je prilično kul. Voda je prelepa, temperatura idealna, ali ja nisam čovek fizičkog napora na kupanju, zaboga ja sam Tisom krstario na dušeku sa 2 papuče kao veslima, a ti sad od mene tražiš da manevrišem dasketinom od 4 metra, pedalam itd. Još me (ne samo mene) lik sa GoPro kamerom snima sve vreme i posle će javno na televizoru da prikazuje kako ja padam u vodu. Sve lepše od lepšeg. Prilično sam bio zadovoljan kad se čas završio i kada smo vratili naše daske na travu, gde smo ih našli i kad smo se vratili u školu. Naravno, morao sam da angažujem lokalnog radnika da mi otvori ormarić. a kada sam obukao svoj Mariotin dres, Džimi je prošao pored mene i javno pohvalio moj izbor dresa. Markus Mariota je igrač američkog fudbala, koji igra za moju omiljenu ekipu, a koji je rođen u Honolululu. Interesovalo me je da li će biti nekih reakcija na dres i eto je prva. Nice jersey man, oduševljen je bio Džimi, doduše manje od odušeljenja koje je pokazao kad su mu dali kovertu sa čekom za ovaj čas. Znaš ti koliko ja devojaka imam? Zapita kasira lik koji od fudbala zna samo Maradonu. Tu sam skapirao surovost kapitalizma, gde je bukvalno svaki od instruktora jedva čekao da mu radnik za kasom da ček za ovaj čas. Shvatiš da koliko god oni bili kul i fini prema tebi, bez obzira na tvoj nivo kvaliteta surfovanja, ti si samo ček koji se podiže na kraju časa.

S obzirom da je škola surfa bila na južnoj strani Vaikikija odlučih da se vratim u hotel peške, prvi put otkad pamtim, ja šetam pored plaže i nosim peškir! HA! Vama što stalno idete na more to nije ništa posebno, ali nama koji na moru nismo bili od 1991. ovo sada deluje kao značajno dostignuće. Imao sam par sati slobodno do organizovanog odlaska na krstarenje koje sam odlučio da provedem u bazenu beskraja. Nisam još svratio na uživanje, pa sam sišao, prikazao ključ sobe kao dokaz da sam gost hotela, dobio svoju narukvicu i seo na slobodnu ležaljku koja mi je delovala u hladu. Gledao sam okolne goste i ležao, mnogo je dobro kad ležiš bilo gde, još kad ležiš u hladu, na ležaljci bazena beskraja u Šeraton Vaikiki hotelu... paaaa nema baš mnogo boljih ležanja na svetu. Nakon nekoliko minuta se odvažih da uđem u sam bazen, voda topla, idealna, stepenici lagano spuštaju u vodu koja je do grudi, pronalazim žuti plutajući jastuk i bezuspešno skačem na njega. Hmmmm kako su sve svi ovi ljudi popeli na njega a ja n'umem??? A haaa eno je starija punija žena ima šemu. Ideja je da jastuk odgurate do stepenica, popnete se na njih i odgore sednete na njega. Daaaaaa, šta ti je ljudska dovitljivost i moja totalna nesposobnost. U glavnom sad kad sam imao uputstvo lako sam se popeo i izbegavajući nekoliko sudara u neposrednoj blizini stigoh do ivice bazena. Zakačih noge na ogradu da ne odlutam i gledam u napred u beskraj. Stojim na ivici univerzuma koji se nikad ne završava, u vodi idealne temperature i pod suncem koje me nemilosrdno prži.

Nakon što sam se više puta kvasio izvaljivao u vodu kao da sam crkotina, pomislih da bi bilo pametno skloniti se sa užarenog sunca i otići nazad do ležaljke. Kako izađoh iz bazena videh da pored mene leže neke dve starije žene i pozdravivši se sedoh na svoju poziciju. Nakon nekog vremena su one otišle u vodu i kad su se vratile prokomentarisale su kako izgledam tako usamljeno, ja reko' pa ja sam najsrećniji kad sam usamljen! Objasnio sam im da sam ovde poslom pa da nije bilo moguće povesti još nekog, da sam iz Evrope, iz Srbije. Rekoše kako su upravo pre mene upoznale nekog iz Turske. Bake su bile iz Kalifornije i kad sam odlazio rekoh da imam dugo presedanje u Los Anđelesu i da ću probati da vidim nešto grada tokom povratka, ali da bih svakako voleo da dođem u LA na duže kada bude Olimpijada 2024. Više si nego dobrodošao, tipična američka prijatnost, nakon čega je usledilo pitanje koje mi je lupilo takav šamar da par sekundi nisam znao šta da kažem. Did you fly first class? Hahahahahahahahahaha pa da li ona mene z...ava? First class??? Pa mi koji u svom posedu imamo preko 20 šalova ne možemo prvom klasom ni do Kraljeva, a ne na Havaje!!! Onako pomalo grogiran, a sramota me bilo da kažem... promrmljam svoje najnerazgovetnije NO u životu. Kada mi je pitanje ponovljeno, hajde da ne budem totalno jadan kažem economy premium. Ah ekstra prostor za noge. Da da, sad vec povraćen uspešno se i ponosno nadovezujem, to je važno kad ste moje visine.

Nakon što sam pozdravio i ostavio starije dame da uživaju u bazenu i svom povratku prvom klasom, otišao sam u sobu da se spremim za krstaranje. Upalih TV više onako iz radoznalosti, videh sinoć da ima i nekog sporta i kojekakvih serija, kad ono NBA uživo. Daaaaaaa pa sad je veče na američkom kontinentu, hahaha neverovatno NBA u 15h. Čitav život je NBA liga bila u sitne sate i buđenje šlogiran, sećam se kad je Ajverson sam dobio Lejkerse sa Kobijem i Šekom u sred LA, a ja posle ne znam gde sam do trećeg časa u školi. Sada direktan prenos, u 3 popodne! Spremio sam se lagano krenuo u lobi, gde je trebalo da se skupimo svi i negde u liftu izvadim pasoš. Kad sam sišao i krenuo ka mestu sastanka mašući pasošem, sretoh prijtelja iz Nemačke, koji me začuđeno pita postoji li neki razlog zašto nosim pasoš. Da li je potrebno prikazati ga za krstarenje? Ne prijatelju, potrebno je prikazati ga da mi daju novi ključ od sobe, jer mi je ponovo ostao u sobi. Bio sam vrlo ponosan na sebe što sam u potpunosti savladao proceduru traženja novog ključa, avaj eto mene na recepciji svaki dan istim povodom. Nisam baš ekspert za surf... ili mnogo drugih stvari, ali da tražim novi ključ u hotelu sam u top 5 na svetu.

Stali smo u red i dobili neku nalepnicu koju je trebalo da zalepimo na rame, to je bio broj autobusa koji nas vozi do kruzera, ujedno i ulaznica na isti. Eto, opet ja u autobusu, ali ovo je neki stil međugradskog, u toj vožnji imam velikog iskustva. Stigosmo do kruzera i na ulazu nas je sačekao performans lokalnih plesača i muzičara, uživali smo u tradicionalnoj havajskoj dobrodošlici (i ne niko mi nije stavio ništa oko vrata svih dana boravka, tako da ispade da nikad nisam ni bio na Havajima). Ušli smo na kruzer koji je imao 3 sprata, na prvom je bila neka druga grupa, nevezano za nas, na drugom smo bili mi i treći je bio krov za slikanje. Na stolu nas je sačekalo neko povrće nepoznatog porekla, spolja je bio sto sa kog ste mogli uzeti voće, u uglu je bio bar za tropske alkoholne poslastice, a nedugo potom smo svi dobili jastoga. Imam veoma mnogo iskustva u izbegavanju pokušaja da pojedem stvari koje nikad nisam video u životu, tako da uvek volim da pustim prvo ove iskusne, pa da pratim šta rade. Ovaj put ni to nije pomoglo, tako da sam prilično varvarski rasporio životinju i pojeo deo koji sam umeo, ostalo je ostalo... šta da se radi. Popeh se na treći sprati za slikanje panorame, pogled je zaista neverovatan, sa jedne strane ceo Vaikiki, sa druge pučina, a opet sa treće u daljini Molokai ostrvo, prvo do Oahua.

Uskoro je počeo i Luau, tradicionalna havajska žurka praćena plesom. Evropljani sa kojima sam delio sto su prokomentarisali kako je sve više Bolivud svake godine. Priča se sastoji u tome da je mladi bračni par sa Havaja krenuo na svoj medeni mesec i obilazio razne predele... Koreju, Samou, Novi Zeland itd. Pa se vratio na Havaje i mi bismo bili počašćeni tradicionalnim plesovima sa svake od posećenih destinacija. Kostimi jedinstveni, plesači simpatični, ali preglasni. Verovatno to treba da bude deo performansa, ali za mene osetljivog na buku, moglo je biti malo uviđajnije prema našim ušima. Zaista sjajna izvedba tokom nekih sat-dva, raznih vrsta plesova, koje nikad nisam imao prilike da vidim, tako da na kraju i nije bilo tako loše uopšte. Kako je već odavno pao mrak, mogli smo videti kako čitav Vaikiki izgleda u noći pod svetlima, zaista je maltene svaki trenutak ovog putovanja donosio nove nikad viđene prizore i sve je bilo novo i zanimljivo. S obzirom da je bio petak, sa Hilton Hawaiian Village je krenuo vatromet, eto i vatromet videh na Havajima. Nije baš da može da se meri sa senćanskim, ali vatromet je vatromet, Vaikiki je Vaikiki, krstarenje je krstarenje, a Hilton Hawaiian Village je Hilton Hawaiian Vilage. Ubrzo posle vatrometa se krstarenje završilo i bilo je vreme da se vratimo u hotel. Nakon što smo se smestili u autobus uleće lepa Japanka sa doručka i potpuno drugačija, totalno preozbiljna, skoro zastrašujuća, krene da broji glave u autobusu... na japanskom... pa to je bilo fantastično! Kad je stigla do nas pozadi, dve žene preko puta mene su joj pokušale objasniti da im fali još jedna žena, koja je u kolicima. Three people? Wheelchair? Zatim se vratila napred opet brojeći glave i nazad ka nama treći put brojeći glave... što je sigurno sigurno je pomislih, a i ona je delovala kao da bez problema može biti neki negativac u Terminatoru. Opet je startovaše žene prekoputa. Wheelchair? Yes yes... odlučno klima glavom kao da je sve pod kontrolom... kako i da ne bude kad je tako ljuta?