Balkan je Orijent

Nisam se nadao ni izbliza sedmici ovako ispunjenoj događajima, OK trebalo je da se švrćkam po gradu više nego obično, ali bez obzira, na kraju se ispostavilo da sam bio prilično aktivan. Od nedelje kada je objavljen prošli tekst kopkala me je jedna sitnica. Sve je povezano sa vašom reakcijom na naše vozove, to je svima bilo mega fani, tako da sam malo počeo da razmišljam o tome. Zastao sam kod omiljene mi relacije: Balkan Ekspres – Orijent Ekspres, poželeo sam je podrobnije istražiti. Kao što znate, ili ne znate, Orijent Ekspres je voz koji je saobraćao na liniji Pariz – Istanbul (nepismeni bi rekli Istambul) od 1883. sa stanicama u Minhenu i Beču i raznoraznim i raznobrojnim prebacivanjima trajektima po Balkanu, dok se konačno ne bi stiglo do glavnog grada Turske. Mi se pojavljujemo 1885. kada se kompletira trasa Beč – Beograd – Niš, odakle se kaubojski putovalo kočijom do Plovdiva, gde bi se nastavilo vozom. 1889. je kompletirana i trasa Niš – Plovdiv tako da se sada nesmetano išlo od Pariza do Istanbula. Sve ovo što sam vam napisao je skinuto sa Wikipedia, a američki komičari ovih dana vole da ismevaju pomenutu internet enciklopediju kako daje netačne informacije, tako da uzmite ovo sa rezervom, može da se desi da niš' ne valja. Na svom prvom putovanju 6. oktobra 1883. Orijent Ekspres je od Pariza stigao do Istanbula za 78 sati, a Balkan Ekspres 2012. od Beograda do Istabula sa svom tehnologijom 21. veka putuje 24 sata! Uz to se desi da trasa bude skraćena zbog štrajka bugarskih železničara, tako da Balkan Ekspres putuje samo do Plovdiva, odakle nekim čudom - autobusom - morate stići do Sofije, odakle će vas Nušić vratiti u Beograd. I to sve Železnice Srbije objave kao da je najnormalnija stvar na svetu... Pa kad se nisam vozio Orijent Ekspresom, kad je to stvarno bila avantura, neću vala ni Balkan Ekspresom... Eh Ivo Ivo, eto ti još jedne potencijalne Nobelova nagrade – Smrt vožnjom u Balkan Ekspresu.

No da se sada vratimo više nego ispunjenoj sedmici, da ne kažem tjednu, znate ono zbog titla. Smešni su mi bili naši navijači što su prvo skandirali ZAŠTO ĆUTITE, a onda su im titlovali ZAKAJ ŠUTITE, znate... oni ne razumeju. Pogađate već, išao sam na rukomet. S obzirom da sam ja išao u ponedeljak, kada se ništa od ovog što se danas zna, tada nije znalo, bio sam vrlo ushićen što sam dobio priliku da za 1.000 RSD (titlovano 10 EUR) posmatram čak tri vrhunske utakmice na evropskom prvenstvu, u mojoj najomiljenijoj Areni... Prosto mi uvek bude toplo oko srca kada mi u ruke dođe karta za neko dešavanje tamo. Završava mi se radno vreme u 16h, prva utakmica počinje u 16:15, taman dovoljno vremena da pređem ulicu, koliko me deli od mesta održavanja manifestacije i uživanje može da počne. Naravno moj, a i vaš brat koji mi plaća račune je u 3 do 16h našao nešto vrlo (titlovano iznimno) bitno i neodložno tako da nisam izašao kad sam zamislio. Sistem organizacije u koji se kunem mi je ipak omogućio da uđem na vreme i svoje mesto zauzmem tačno u momentu kada su sa centra kretali rukometaši Makedonije ili Poljske... ne sećam, se ko je počeo. Moje mesto je bilo na samom vrhu Arene, poslednji red... Čovek bi pomislio da sam baksuz, prošli put sam otišao na stranu na kojoj su bili navijači Partizana, tako da ih nisam video od gore, ovaj put sam opet pogodio stranu gde su navijači, ali i zastave koje su visile sa svodova, tako da nit sam video navijače, niti ljude sa druge strane hale. Dobro da sam video teren, to sam ipak odlično video i žurka (tulum) je mogao da počne. Naravno dokaz da se to sve igra u Srbiji nije mogao da izostane – ni na jednom od dva semafora u Areni koji su inače zaista lepo napravljeni se nisu mogla videti imena igrača koji igraju i koliko je ko dao golova. Veliki minus za jedno ozbiljno prvenstvo, to je moralo biti prikazano. Kako ja sad treba da maštam ko igra i ko daje golove? Nikada pre u životu svome nisam imao prilike da gledam rukomet uživo, tako da mi je ovo bilo vrlo zanimljivo. Štaviše došao sam do zaključka da je to izuzetno uzbudljiv i dinamičan sport za gledanje – ogromni ljudi se biju bespoštedno i non stop je neki dvometraš od sto kila na podu u bolovima. Kao što rekoh, prvo su igrali Makedonci... oh Bože koliko njihovih navijača, armija Aleksandra Makedonskog u hali, sa sve kacigama ratnika iz tog perioda u žuto-crvenoj kombinaciji (da je došlo do neke drame oko plasmana siguran sam da bi ih bilo više nego nas), svuda oko mene Makedonci. Njihovi igraju odlično, bili su mi simpatični i ja sam navijao za njih. Puno energije, usklici MA-KE-DO-NIJA, MA-KE-DO-NIJA, da sam pogledao još neki njihov meč bio bih potpuno obučen u umetnosti njihovih navijačkih pesama. Njihov golman je branio odlično, vodili su sve vreme i na kraju pobedili na opšte oduševljenje svih prisutnih. Arena je eksplodirala, blago, ipak su u njoj bili samo Makedonci. Malo odmora, ne previše, što me je apsolutno oduševilo, i kreće sledeći meč, realno poslastica dana, Danska-Nemačka! Videću konačno te Dance i kako igraju, do sad sam ih samo gledao kako se šetaju po kraju. Kolega je jednom prilikom viknuo HANSEN, njih 5 se okrenulo, a drugom prilikom ih je gađao grudvom, ali su bili predaleko da bi dobacio... sreća nisu videli, da jesu, verovatno bi nam grudvom razbili prozor iako su bili daleko... rukometaši kapirate (kužite)... Danas sam išao da kupim da jedem i prošao tik pored njih, naravno nisam poneo telefon da ih slikam, a i nije bio Hansen među njima, bar ne onaj što je mene interesovao.... Većina Makedonaca je otišla, hala se naprasno ispraznila, ovaj meč će biti igran pred skoro praznim tribinama... tek nešto malo njih dole da lupa u bubnjeve i viče DEUTSCHLAND ili tapše i viče DENMARK... Izlaze na zagrevanje... rukometno zagrevanje je najluđe na svetu!!! Golman na golu skače levo desno a oni ga gađaju... ludo...Najveći utisak na mene, osim naravno igre koju su prikazale obe ekipe, a koja me je potpuno oduševila jer i Danska i Nemačka igraju prebrzo, ostavila je Nemačka himna. Prvo je svirana Danska, bez želje da nekog uvredim, bila je kao uspavanka, nisam je nešto ni primećivao, ustao sam da ispoštujem. Posle kratke pauze sledila mi se krv u žilama... Krenula je grmljavina!!! Prilažem primer (predlažem da ton bude na maksimumu) suvog imperijalizma. Da nisam već stajao skočio bih, digao ruku u vazduh i viknuo Hajl Hitler!!! U tom momentu mi je bilo mnogo žao istorijskih činjenica poput – partizani, ruski front i narodnooslobođenje. Mnogo je dobro biti Nemac! Pobedili su Danci, igrali su fenomenalno, a ja sam ostao uzbuđen, sledi ono zbog čega sam došao, utakmica Srbija – Švedska. Ukoliko pobedimo idemo sigurno u polufinale, hala se polako punila... umesto žuto-crvena, polako je počela da se razaznaje crvena boja. Čak su i inače najindolentnije maskote koje sam ikada video u životu, naši orlići, počele sa malo duha da navijaju. Atmosfera je bila lepa – baš baš, ne mogu da kažem odlična, jer sam bio svedok nekih neponovljivih sportskih manifestacija, ali ona tipična arenska, kao na tenisu, ljubav prema svojoj ekipi i želja da se pobedi. I Bože pravde je odlična himna kada je sveukupni utisak u pitanju, da se razumemo odmah... Darko Stanić je naravno vadio sve živo, u stilu Dina Merlina - pucaj ne možeš mi ništa, ja sam k'o svemir velik, pucaj iz topova trista, ovo je srce čelik. Mi smo bodrili naše momke, do polufinala, a neki drugi su ih bodrili sada već do finala.

U utorak je trebalo da se vidim sa Kraljicom Elizabetom (prepoznaće se sama) kod koje treba da se zakaže godinu dana unapred, da bi se dobio termin, a kad ga konačno dobiješ onda padne ispit, pa se iznervira i spava ceo dan... No nema veze, pomerio sam viđanje sa Kraljicom Elizabetom, odlučio da se odmorim od jučerašnjeg uzbuđenja i spremim se za sutrašnji susret sa Anonymus. Trebalo je da pogledam film koji mi je preporučila. Bio sam toliko umoran da sam izdržao samo 45 minuta, ali film je najsmešnije ostvarenje koje je izašlo iz Holivuda u poslednjih 10 godina!!! Horrible Bosses, apsolutno ali potpuno must must see (sledeći dan sam pogledao drugih 45 minuta). Inače, da se zna, ono Samanta i Sabrina još nisam pogledao.

Sreda je bila rezervisana za susret sa Anonymus, otrovni jezik, veliki mozak, uvek zanimljivo i nesvakidašnje, u jeftinoj kafani. Međutim, pre svega toga, prodao sam dušu za... ručak... Bio sam pozvan da se pridružim ručku u obližnjem Novakovom restoranu, što da ne, hajde da mu i mi otplatimo malo onih radosti koje nam je doneo sve ove godine. Bio sam već jednom kod Novaka, pre godinu dana, ali tada smo jeli u donjem delu, nije se mogla osetiti atmosfera. Kad smo ušli simpatična devojka, na ivici sam da kažem žena, da ne pomislite da se radi o promoterki sumnjivog morala, nam je pokazala da je jedini slobodan sto upravo taj do vrata i njegove statue samuraja o kojoj sam u prošlosti svašta rekao. Kako se u životu sve vraća, u šta sam potpuno siguran, tako se i meni sve ranije iskazano vratilo, te je sada Nole Samuraj bdio nadamnom i mojim obrokom. Pošto smo naručili šta bi jeli i pili imali smo vremena da pogledom osmotrimo gde se to nalazimo. Piće je stiglo odmah, zajedno sa pivom... Pivom? Kako mogu da služe pivo na dan rukometa, tako blizu Arene? Pa mi smo dobili zvanični policijski dokument gde se to zabranjuje... Pitali smo devojku zaduženu za naš sto... rekla je... pa može dok je u normalnim količinama... hah...Čekali smo jelo neko vreme, za koje je moje oduševljenje ambijentom neprekidno raslo.... Sve je bilo idealno... Muzika, enterijer, osvetljenje, posluga, gosti... Sve baš onako kako treba da bude... U jednom momentu je ušao i Đoković otac ili stric, nisam siguran, a gosti su bili... svi... Poslovni ljudi, navijači Makedonije, navijačice Danske, mladi ljudi... svi slojevi na jednom mestu i svi kao da baš tu pripadaju... niko ne iskače iz ambijenta... kada bi vas pitali da odigrate dečiju igru izbaci uljeza... ne biste umeli to da uradite... Stigla je i hrana... Nije se promenilo, i dalje kada vaše jelo stavite u jedan ćošak vašeg tanjira ostaje 3/4 tanjira prazno... ali moj pepper stake... bio je savršeno odmeren, savršeno spremljen... ni u jednom restoranu još nisam jeo tako savršeno spremno i savršeno servirano jelo... Kada smo završavali ručak dogodilo se ono što taj restoran čini tako velikim u mojim očima... Pored nas je prošla Milka Forcan... Možda i najveći VIP u zemlji Srbiji prolazi pored tebe kao da je bilo ko drugi u ovom gradu, bez pratnje, buke, razmaženih ekscesa. Po prvi put sam u Beogradu osetio da se nalazim u metropoli, osetio sam se kao da sam u New Yorku a ne u Srbiji, kapa dole za sve što taj restoran predstavlja i jeste. Sa smeškom na licu ustajem sa mesta, gledam okolo, teško mi je da poverujem kako apsolutno svaki sloj ljudi ovde deluje kao da pripada, otvaram nam vrata, izlazimo, eto je Milka opet, na sred trotoara priča sa pretpostavljam asistentom, znate ono visok, suv momak, mlad a sede kose... Verovatno neki Harvard/Yale/Oxford/Cambridge, ako ne i sve to zajedno, prošao sam na 10 cm od nje, čak sam i čuo šta mu priča... Najveći VIP u Srbiji...tu... kao i svi mi... Imao sam tek toliko vremena da pokupim stvari i zaputim se u jeftinu kafanu, na ugovoreno viđanje... Nije mi dugo trebalo da se iz New Yorka vratim u Beograd – Balkan... morao sam da idem 50 metara “nizbrdije” Francuskom, da bih prešao ulicu, jer nisam mogao ranije... U svakom slučaju stigao sam... pričali smo o svemu, čak i o zajedničkoj prijateljici koja na stranom jeziku traži stan u Čileu...

Kraljica Elizabeta se udostojila da se pojavi u četvrtak, prošlo ju je prvobitno razočarenje padanjem na ispitu, ispričao sam joj da sam čak i ja ovako idealno savršen pao ispita komada 3 za vreme mog visokog školovanja, tako da slobodno može da da sebi još 2 šanse za padanje, neću moći da joj prigovorim ništa... Dao sam joj obećane stripove, imao sam neke duplikate, pa rekoh hajde bolje da usrećim nekog, nego da unesrećujem sebe znajući da imam to kući dva puta, za uzvrat sam dobio čaj, dobra matematika... Njen dečko bivši je više ne proganja, tako da nije bilo potrebe da zovem gospođicu sa skoro pa početne stanice 67 da me brani, pošto pogrešno shvati da ja hoću nešto od nje... Dok mu ja objasnim da mi imamo isto prezime osta' ja k'o Uma Turman u filmovima Kventina Tarantina. U povratku kući razmišljam kada ću napisati ovaj tekst... Da li sutra u petak? Nema šanse, pa to je Sveti Sava i 3 finala!!!

Žene su stvorene da se vole, ne da se razumeju

 Mnogo smeha proteklih dana i eto mene opet, prosto smatram da nije u redu da se samo ja smejem nekim globalnim i lokalnim pojavama koje nas okružuju, a kojih smo manje ili više svesni. Zaista, kada ne bih pisao godinama, već kad bih samo ćutao i posmatrao šta se oko mene dešava, bila bi to jedna veličanstvena knjiga komedije, ali ne one zlonamerne, knjiga smeha, iskonskog, kao kada se smejete nečemu što ne verujete da postoji ili da se dešava, a eto ga na korak od vas, okružuje vas, prožima, ono ste vi, a niste ni svesni toga.

Pročitao sam knjigu, moram da se pohvalim, a pošto je to jedina koju sam pročitao primetićete povećano, do granice iritantnog, citiranje Oskara Vajlda, ali šta da radim kad drugog ne znam da citiram. Dozvoliću sebi luksuz podsmeha neobrazovanosti i kiča, eto pročitao je jednu knjigu i sad se na sav glas hvali. Tako je!!! Pročitao sam jednu knjigu!!! I sad se na sav glas hvalim!!! A inače Oskar Vajld je genije i apsolutno se slažem sa svim njegovim šovinističkim stavovima, sa kojima preteruje ali samo u frekvenciji odnosno učestalosti, nikako u intenzitetu. Na kraju krajeva žene se dele na samo dve vrste, na one koje se šminkaju i na one koje se ne šminkaju, a sa kojima možete razgovarati, takvih je pak u Londonu 19. veka bilo svega 5. Bojim se da ih je danas još manje... Razlika između polova je u jednostavnosti, pogledajte na internetu kako Rachel iz najbolje američke sitkom serije svih vremena objašnjava Moniki i Phoebe kako ju je Ross poljubio, a kako to radi Ross Chandleru i Joeyu. Muškarčevo lice je njegova autobiografija, dok je ženino plod njene mašte... A Bog? Šta Bog kaže na shvatanje Oskara Vajlda? Prosto je... Bog je stvorio Zemlju pa se odmorio. Potom je stvorio muškarca pa se odmorio. Posle toga je stvorio ženu i od tog momenta do danas, ni Bog ni muškarac se više nikada nisu odmorili... A ja sam se baš pitao zašto sam hronično umoran...

Moje prednovogodišnje putešestvije u prodajni objekat IDEA EXTRA dobilo je i svoj nastavak. Kao i svaki iole dobar film sa kraja 20. i početka 21. veka koji bi zarad maksimizacije profita odmah dobio i svoj nastavak, tako je i moja avantura nazvana putovanje na rub poznatog dela Novog Beograda doživela svoj drugi deo. Ovaj put sam bio spreman, bila je to nedelja, nije bilo grešaka sa prevozom, opet sam imao kupon od 500 RSD koji su mi obezbedili moji otac i majka, a vaši stric i strina, te sam rešio da ih potrošim i maksimizujem profit. Moja malenkost i IDEA EXTRA imaju više nastavaka nego onaj smešni film o obučavanju policajaca... hmm da li je to samo film, pitam se? Moje hamburške patike koje ste mi svi redom ismejali nisu predviđene za kišovito vreme, što sam saznao prvom prilikom kada je moja zadnjica, masa puta ubrzanje, skoro poljubila nadaleko poznati beogradski asfalt. Ovaj put nije bilo kiše.... bilo je snega! Odmah ću vam reći, one mogu da prežive nuklearnu katastrofu, ali po snegu su surovije od onog jezivog glasa iz igrice Mortal Kombat koji na kraju svake borbe kaže – FINISH HIM!!! Noge su mi se smrzle kao da sam se bos probijao po ruskom frontu na čelu nemačke ratne ekspedicije u Drugom svetskom ratu. Srećom sneg nije dugo padao, a ja sam se vrlo brzo našao na željenoj destinaciji. Ostao sam zapanjen prizorom koji se ukazao... Kupci Rodić marketa koji se nalazi u Omladinskih Brigada do pomenute ulice dolaze kroz neke bušne ograde, improvizovanim šumskim stazicama kao da beže iz nekog koncentracionog logora, samo sa kesama. Pognute glave traže zaklon od vetra, ili možda od nekog stražara koji može svakog trenutka da zapuca u njihovom pravcu... Bitno je samo spasiti kesu!!! Ponovo sam u market pokušao da uđem kroz MAX Caffe, iako vrlo dobro znam da to nije moguće, tako da su se momci tamo zaposleni figurativno udarili po čelu i pogledom mi stavili do znanja da moja reputacija u njihovim očima počinje značajno da opada. Skrenuo sam pogled ka marketu i video da se nalazim u izbegličkom kampu, previše ljudi na metru kvadratnom... Upitao sam ih, više pitajući sebe, ne očekujući odogovor $%#$%//&% sam sebi #”%/# što sam sad došao jel da? Sam sam sebi odgovorio... nisam bio jedini koji je nedeljno rano popodne poželeo da iskoristi da maksimizuje profit. Ništa sagnuo sam glavu i ušao u osinje gnezdo... Maksimizacija profita od 500 RSD je trajala čitavih 5 minuta, nakon čega sam krenuo ka kasi i zaustavio se kod papuča, tu je bio kraj reda. Za vas neupućene papuče se u prodajnom objektu IDEA EXTRA nalaze 2000 hipermarketskih kilometara daleko od kase (1 hipermarketski kilometar = 1 nerviranje što se ne pomerate). Kada se konačno pomerite od papuča stižete do dečije galanterije... nećete verovati, imaju čak i dečije bade mantile... presmešno... Kad prođete dečiju galanteriju dolazite do prolaza koji se obično koristi za slobodno kretanje kupaca, a koji je ovom prilikom bio potpuno zakrčen kao Gazela radnim danom u 17h. Sada već vidim kasu i zaključujem da iako se nalazim u izbegličkom kampu gde svako nešto hoće i uzima za sebe, neki su primerci ipak zaslužniji od ostalih što je razdaljina od kraja reda do kase tako veliki broj hipermarketskih kilometara. Naravno, već vam je jasno... Oskar Vajld... Ukoliko žena koje se ne šminkaju, a sa kojima možete da razgovarate ima manje od 5, onih koje imaju spremno sredstvo plaćanja na kasi ima još manje. Pada mi na pamet pitanje koliko šovinista je potrebno da se zameni sijalica i odgovor – nijedan, neka devojka čisti u mraku!!! Apsolutno NE POSTOJI žena koja je IKADA spremna da plati onoga trenutka kada joj kasirka otkuca poslednji artikal. Prvo se pogleda račun, jer Bože moj teško je sabirati i otprilike proceniti vrednost kupljene robe. Zatim sledi obavezno traženje novčanika u torbi koja sadrži sve osim dobitne kombinacije na lotou. Kada se nekim čudom ukaže novčanik kreće procena apoenske strukture, pa ako je izuzetno povoljna, kreće razno kombinovanje da se dobije najadekvatnija. Kada se sve to srećno završi kupovina je obavljena i sledeći kupac može pristupiti... Ovo sve ako dotična dama ne plaća čekovima, ili nekim drugim misterioznim sredstvom plaćanja... To je tek druga priča... Ispunjavanje, proveravanje, dogovor sa kasirkom, pokvarena hemijska i broj hipermarkteskih kilometara da kraja reda se povećava geometrijskom progresijom...

Izašao sam nakon 45 minuta čekićanja i krenuo kući, stavio sam sluške na uši i setio se da mi radi samo leva slušalica. Vrlo razočararavajuće, jer, bolje da vam ne radi ni jedna slušalica nego da vam radi jedna. Nit čujete muziku, nit ste apstrahovali zvuke spoljne sredine od koje toliko želite da se sakrijete... Ja... ja ne mogu da slušam ljude... Ljudi... imaju teme... stalno... drugarica koja se loži na nekog dečka u tramvaju se vozi sa tim dečkom i njegovom devojkom strankinjom i pokušava da nametne svoju nadmoć i hegemoniju lažnim osmehom i kvaziznanjem... sve to na metar od mene, a ja sam nemoćan da od toga pobegnem... Klinke dve u busu... jedna priča drugoj kako je napravila grešku nesagledivih razmera, pojavila se u Zemunu sa “partizanskim” šalom, šta god to bilo. Kad je dečko koji joj se sviđa to video poludeo je, kako ona sme tako nešto da uradi.. Nastavlja ona priču – kako sam bila glupa došla sam u Zemun sa “partizanskim” šalom, moram da nabavim “zemunski” makar potrošila sve pare ovog sveta. Ah ljudi... i njihove teme... ne mogu više da ih slušam... Često pomislim da je Bog pri kreiranju ljudi precenio svoje mogućnosti... Baš sam sad bio u dilemi da li da napišem ovaj tekst ili da skoknem do Tehnomanije i kupim nove sluške po pristupačnoj ceni ili da se bavim spisateljstvom... Evo srce me boli kako Zaz zvuči na samo levoj slušalici...kao da... ne ume da peva... to bi bilo strašno...

Kad je došlo vreme da se ubiraju plodovi moje maksimizacije profita, drugim rečima, da se jede nešto, poželeo sam da namažem kupljenu paštetu na neki supstrat (podlogu – pošto sam se uverio da to nije opštepoznat pojam). Otvaram ja tu paštetu, kad ono mi nešto žuća nego inače... hmm u čemu li je stvar, ja sam toliki gurman da ne jedem dve vrste apsolutno niti jednog jela, tako da ako nije to ta pašteta koju inače jedem... biću vrlo nesrećan... Krenem sa mazanjem i vidim da je skroz drugačija... preturam po smeću, tražim etiketu... kad ono... pašteta sa povrćem.... Goddamn!!!! Patriotski rečeno do đavola!!!! Hiljadu mi bubnjeva Darkvuda!!! Hiljadu mi retorti!!! Hiljadu mi bradurina Ontaria!!! I svi drugi uzvici izbezumljenja, pa zar od svih ja baš da kupim sa povrćem, zašto baš sa povrćem... svi znate šta je mislim o povrću.... Ništa, skupiću hrabrosti i pojesti, šta da radim? To mi je škola... Čovek bi pomislio da neko ko živi sam od svoje 19. godine, do sada zna da spremi čak i morske specijalitete (kod nas je more posve popularno, iako ga nemamo, niti ćemo ga ikad imati), a ja ne znam ni paštetu koju volim da kupim... Svašta se meni dešavalo svih ovih godina kako živim sam... imao sam bubašvabe, komada nekoliko, uspešno sam ih eliminisao, izlomio sam utikače kad sam pomerao nameštaj, iskidao štekere iz zida pošto sam zapeo za telefonski kabl, zvao majstore kad mi je puklo crevo za bojler u 6 ujutro, jer mi je slogirani tek probuđeni otac, a vaš stric rekao da to neće samo da stane, već moram da zavrnem ventil... HA, zavrnem ventil, kaže on, lako je to.... kad znaš gde je ventil... i kad imaš čime da ga zavrneš.... Pa zar sam ja kriv što je onaj huligan u Đenovi imao na stadionu više alata nego ja u stanu? (On je imao jedne kombinirke prim. prev).

Na kraju sam pokušao da saznam kada ima voz za Bar, iako sam video na internetu satnicu polazaka, želeo sam da pozovem i da se lično uverim u tačnost podataka brzih pruga Srbije. Naravno, kada pozovete železničku stanicu, prvo što vam robot ponudi je – za informacije o kašnjenju vozova pritisnite taster 1. Pa to nije moguće, najvažnija i jedina bitna informacije brzih pruga Srbije je koji (svaki) voz koliko (previše) kasni... Ništa drugo nije bitno... A i kako bi bilo kad je naučnim istraživanjem pokojni Vladan Batić došao do zaključka da se naši vozovi kreću prosečnom brzinom od 40km/h, što je ujedno i prosečna brzina bicikliste na Tour de France. Pa dobro, kad već plaćamo vožnju bar ne moramo da vrtimo pedale... U svakom slučaju posle nekoliko pritisaka na tastere raznobrojne odabrao sam opciju međunarodni polasci (Crna Gora očigledno ne spada u inostranstvo, pošto ti vozovi nisu pominjani) i nakon slušanja robota koji mi je 10 minuta nabrajao kad koji voz polazi, konačno sam dobio opciju da pritiskom na taster 0 pričam sa živim čovekom. Isplatilo se ipak čekanje, saznao sam da svaki naš voz ima ime?! Voz Eurocity Sava će vas odvesti do Villacha... To je grad do kog vodi najveći broj saobraćajnih znakova... Ja i moj, a i vaš brat smo se svojevremeno pitali da li je Villach kraj sveta, jer... nikad da prođemo znakove koji do njega vode. Eurocity Avala ide do Praga...mmm... Prag, jedna od moje dve neostvarene želje (očekujem ponude), sa spavaćim kolima do Moskve... idealno... privlače me prostranstva St. Petersburga i Moskve. Voz Balkan Ekspres koji vozi za Istanbul, verovatno trasom starog Orijent Ekspresa i verovatno mu treba jednako vremena kao onom 1885. kada je otvorena stanica u Beogradu. Ka Zagrebu saobraća voz Nikola Tesla, koji verovatno i radi na neki Teslin pogon pošto po našim prugama samo strujni udar može da da neki rezultat. Vozio sam se ja našim vozom, jednom, kad sam bio mali, od Beograda do Novog Sada... a vozio sam se često i šinobusom do Subotice... Nakon svega ovoga, reći ću samo ko se u Srbiji nije vozio šinobusom... taj kao da nije živeo... Nušić vozi do Sofije a Ivo Andrić do Budimpešte... eh da se Ivo ikad vozio svojim vozom da li bi ikada napisao svoje nobelovsko delo... ili bi možda njegova knjiga nosila naslov Dan prođe, sledeća stanica nikada da dođe...

Božanstvena komedija

Kako sam proveo više od dva meseca uveseljavajući vaša nedeljna jutra, iako sam u poslednje vreme prestao, ipak sam osetio dužnost da vam ove posebne, prve u nastupajućoj godini, nedelje podarim novogodišnje izdanje i time dodatno ulepšam početak nove, svima nama nadam se blagodarnije 2012 godine. Evo upravo sam pročitao jednu prelepu statusnu poruku koju je jedan od mojih prijatelja okačio na Facebook, neću je ukrasti, samo ću reći da počevši od sutra postavljam sebi još više ciljeve i idem korak dalje u svom životu, a to najiskrenije preporučujem i vama... Bez straha u novo, još više i bolje.

Danas je 31.12. vi ćete ovo pročitati 01.01. i sa tim u skladu poželeo sam da sa vama podelim dešavanja iz moje Božićno-Novogodišnje nedelje, jer zaista je sve to bilo tako čudno, neočekivano i lepo, baš onako kako treba da bude u ovo doba godine. Zaboraviću sve ružno, ova priča neće imati ni doktora Helingena, ni profesora Moriartija, u stvari hoće, bar ovog drugog ali samo kao epizodistu, svi vi već ionako znate zašto. Opsednut sam!

Božić u mom životu predstavlja najbitniji dan u godini (nedaleko iza njega su Uskrs i dani derbija Inter-Milan) iz nekoliko razloga. Kao mali sam obožavao da kitim jelku, da gledam gomilu Božićnih filmova sa Deda Mrazom, u držim i dalje, zlatnom dobu televizije. Imati kablovsku 90tih je stvarno bilo ostvarenje sna... jednog od mnogih. Sve je to bilo i ovako lepo i divno, a kad se na to doda da je Božić bio moja najveća prilika da dobijem poklon koji sam oduvek želeo, razumećete kako buđenje tog jutra i trk ka jelki da vidim šta sam ove godine dobio može da definiše kasniji životni put jednog deteta, pogotovo ako je ono sebično, a kasnije se ispostavilo i arogantno kao ja. Naravno taj jutarnji trk ka jelki se nikad nije dogodio, prosto zato što sam ja kao moj omiljeni Šerlok Holms (Oh how I’ve missed you Holmes – Oh kako ste mi nedostajali Holmse) našao sve poklone koji bi trebalo tamo da se nađu mnogo pre samog praznika, tako da sam u suštini sve znao i ranije. Nije bilo moguće ih sakriti tamo gde ja ne bih pogledao... svi plakari, regali, ormani, terase, podrumi bili su podrobno ispitani kombinacijom metode eliminacije, ako nije u regalu onda je u plakaru i deduktivne metode, ako je upakovano u lepi celofan onda je to moj Božićni poklon!  Ove godine je sve prošlo dosta mirno, moja majka a vaša strina je opet nadmašila sebe u postavljanju jelke, a ja vam neću reći šta sam dobio, jer je to poklon moj, moj i samo moj. Sve što treba da znate je da sam dobio puno velikih Milka čokolada...

Prava zabava je počela kada sam se vratio u glavni grad, danas ću je usled prazničnog raspoloženja, još samo ovaj put nazvati, države. Utorak 27.12. dan još od septembra crvenim markerom zaokružen na mom figurativnom kalendaru, odlazak u bioskop na drugi deo Šerloka. Sve je bilo idealno, od mesta koje sam sasvim slučajno dobio, pošto su sva druga bila zauzeta, do prijatnog iznenađenja koje sam doživeo kada sam ušao u bioskopsku salu Koloseja u Ušću. Nisam bio u bioskopu bar 5 godina, a i tada sam išao u Tuckwood, kleo su u njega, međutim ovaj ne samo da ima sedišta tako konstruisana da vam onaj ispred vas nikad ne može smetati svojom iritantnom glavom koja zakloni ekran baš u odsutnim momentima zapleta, nego ima i dovoljno mesta za vaše, odnosno moje, noge, što je uvek umanjivalo komfor u bilo kojoj sali. Film je naravno bio genijalan, a svi ste vi već čuli moje citate iz istog tako da vam ne bih dodatno otkrivao šta se sve dešavalo... Reći ću vam samo... ako vam je zgodno pogledajte obavezno... a ako vam nije zgodno... pogledajte i onda. Razočarati se nećete, naprotiv ostaćete zapanjeni, ako ničim drugim, ježjim guuuuulašom.

Sreda 28.12. dan velikih akcija, trebalo je otići na Zeleni Venac, odatle u IDEA EXTRA da iskoristim kupon od 500 RSD koji su mi moj otac i majka, vaši stric i strina obezbedili i odatle nazad u Zemun gde ću kupiti stripove i produžiti kući. Akcija je započeta nešto posle 16 časova i dok se krećem ka Zelenom Vencu razmišljam kako bi bilo idealno da tamo završim do 16:30 da stignem na 67 koji ide ka marketu otprilike u to vreme. Za vas koji ne znate IDEA EXTRA nije mogla da bude  postavljena na nepristupačnijem mestu, što se mene lično tiče, jer je to nezamislivo van svih tokova kojima se ja krećem. Završavam šta sam imao, taman je oko 16:30 i vidim ispred mene 68, OK nije ni ovo loše, ček’ da vidim kad ovo kreće, eto baš sad, idealno, otići ću do Merkatora, tamo presesti na nešto i eto mene na odredištu bez gubljenja vremena. A-ha... pomislio je Bog ili ko već upravlja našim životima u tom momentu... Krenemo mi na vreme, ali kako krećemo mi, kreće ispred nas i 67... e stvarno sam teletabis, nisam ga ni video... no nema veze neću mnogo vremena izgubiti... A-ha sad se već ceri malopre pomenuti entitet... 68 skreće levo ka Sava Centru kod Ušća i samim tim mu za to treba 5 promena semafora zbog gužve, a 67 to radi dva bloka niže i zbog toga mu treba  0 promena semafora... Stižem ja posle 100 promena semafora nekako do Merkatora, izlazim i pešačim malo do stanice na kojoj hvatam konekciju i shavatam da uopšte nisam ni morao da izlazim pošto i 68 ide tuda, pravo ka IDEA EXTRA, entitet se sada već smeje k’o blesav... Dobro, čekam ja na stanici, nešto, bilo šta, čega nema, nema ničega, gledam ono stajalište koje sve linije tu staju... 6 linija, a nema busa već 15 minuta, nijednog... Posle perioda hiperventiliranog isčekivanja stiže nešto – 611, e super, par stanica pravo i tu sam. A-ha... autobus silazi na auto-put i eto mene na putu ka Surčinu (za vas neupućene Surčin je u drugoj državi)... entitet... neću ni da pominjem šta sada već radi... Izlazim na prvoj i vraćam se peške neki kilometar ulazim u neki autobus i konačno posle izgubljenih sat vremena stižem u market, koji je najgluplje koncipiran u istoriji koncipiranja marketa. Grickalice su pored hrane za kučiće i kuhinjske hemije, a keks koji treba da bude pored grickalica je dijagonalno na drugom kraju i kad izađete iz keksa, ulazite u... košulje! Prođe i ta moja šoping tura, krećem ka Zemunu, svraćam da kupim stripove, komada 10 i nastavljam ka kući... Sutradan kad sam ovo ispričao koleginici na poslu, rekao sam joj vidiš kako je moj život jedna „Božanstvena komedija“ , aludirajući na poznato delo Renesansnog umetnika Dantea Aligijerija... Na šta je ona odgovorila... viši liči na božanstvenu tragikomediju... neke stvari možeš samo ti... Džejms Moriarti je u Šerloku Napoleon kriminala, ja sam u realnosti Napoleon gluposti...

30.12. Došao je i taj dan, nedelju dana odmora od svih vas i svega oko nas... putujem kao i nekoliko puta do sada i dešava mi se neverovatna stvar... ne to što sam potpuno neočekivano stigao za manje od 4 sata, mada je i to prijalo, već nešto zaista čudno... Ulazi u bus u neko doba čovek čudne plave boje kose, pomislih u trenutku, vid’ Robert Prosinečki putuje sa nama, da se na tome završilo verovatno se sad i ne bih sećao čoveka, ali u Novom Sadu, neki senilni tip, starije godine proizvodnje, se vraća sa pauze i histerično počinje da urla tražeći svoju jaknu, pri tome nemajući pojma ni gde sedi, ni gde bi trebalo da mu stoji jakna. Čovek neodoljive sličnosti sa Robertom Prosinečkim ga doziva i pokazuje mu gde bi trebalo da bude njegova jakna...Stižemo mi, izlazim ja, vadim torbu iz boksa autobusa, posle mene je vadi on i poželi kondukteru srećan put i srećnu novu godinu... Vidi kako ima finih i kulturnih ljudi čim zađeš malo u civilizaciju, pomislih ja. Otvaram vrata, pridržavam ih da i on prođe, on mi se zahvaljuje. Nastavljam ja ka izlazu čeka me prevoz do kuće, kad na izlazu čovek poče sumanuto da uzvikuje TAXI, TAXI... ja se okrećem, jel ovaj čovek normalan, pa tu... nema taksi... Ne znam šta mi bi, valjda praznici, uradio sam nešto što nikada ne bih... upitao sam ga šta vam treba? Ulica Petra Preradovića... ja se iskrivio, nikad čuo za ulicu, ali hajde idemo do moga oca, a vašeg strica da ga pitamo, ako i ne zna sigurno zna broj nekog taksiste. Nema ni on pojma, ode u stanicu da traži na mapi grada... ah tako analogno i prevaziđeno... Dok čekamo pitam čoveka odakle je, kaže već 39 godina živim u Štutgartu, njegova familija se pre 3-4 meseca tu vratila, a on nikad nije bio u Senti i sada je bez njihovog znanja došao da ih iznenadi, da im pozvoni na vrata totalno neočekivano. Da sve bude luđe avion mu nije ni sleteo u Beogradu, nego u Podgorici, navodno zbog magle, pa je tamo čekao, mislim i prespavao... Dok je to sve trajalo setim se ja, pa breee majmune, zovem druga da mi na Google Maps pogleda gde je ta ulica, nađe mi, objasni, mi čoveka povezemo na vrata njegovih rođaka... da li su bili kući ili je pogrešio adresu? Nemamo pojma, mi smo se odvezli prepuštajući ga vasionskom entitetu... valjda nije i prema njemu surov kao prema meni... ipak ne bi bila pravda... a ovo je ipak doba Deda Mraza...

31.12. Pre podne, razmišljam da idem da se silujem nekim trčanjem i sprintanjem uzbrdo, moram da smršam, počeo sam da se slikam u svakoj prilici samo da bih se video kako sam debeo, iznervirao i naterao sebe da uradim nešto po tom pitanju... Neko zvoni na vrata, znate da to ne volim, znam i ko je, poštar, očekujem nešto, samo ne znam šta, pošto sam dao adresu svojoj sestri, a vašoj sestri... Naravno u pidžami sam, kao i uvek kada odmaram svoj blistavi um od svih vas i svega oko nas... Poštar počinje sad već iritantno i da kuca... Momenat jedan uzvikujem, navlačim trenerku, otvaram, hajde da vidim sta sam to dobio... Otvaram paket, kad ono... knjiga... Ček’ bre pa jel mene neko... Svi znate da sam se po diplomiranju zakleo da nikada više neću pročitati nijednu knjigu... Bacam pogled na naslov Oskar Vajld – Slika Dorijana Greja... HAAAAAAAAA?!!!! A nije moguće, osmeh od uva do uva, e ovo nisam očekivao... Slike mi se ređaju ranijih momenata ove godine, ispala sa aluzijom na večnu mladost upotrebom izraza portret Dorijana Greja, slikanje i kasnije i odlazak u istoimeni kaficu u Silikonskoj dolini i na kraju film, od kog sam toliko očekivao, a koji mi je dao jedno... ništa... razočarenje... Priča o svemu tome sa pomenutom sestrom, mojom a i vašom, koja ga obožava kao i ja. Eto sad i knjiga... Da li ću je pročitati? Da je bilo koja druga, siguran sam da ne bih, ovako... život će pokazati... Jedno je ipak sigurno u 2012. genijalni um će i dalje briljirati!!!