Vaskrsenje smeha

Dosta dugo se bavim komedijom, kada kažem bavim, mislim živim je. Gledam na televiziji, pratim emisije, ponašam se kao da je sve oko mene jedan veliki cirkus, što generalno i jeste. Pokušavam da shvatam ljude i život neozbiljno, da utičem na ljude oko mene da ne gledaju na svet oko sebe previše ozbiljno, jer će tako biti srećniji. Nekad imam motivacije da izveštavam prijatelje o svim mojim dešavanjima, koja nisu ništa zanimljivija od vaših, mislim kako bi i bila kad po ceo dan rmbačim i onda lenčarim? Po svim kosmičkim zakonima meni ništa zanimljivo ne bi trebalo da se dešava, ali kad si motivisan da nekom preneseš pozitivnu energiju svaki i najmanji glupi svakodnevni događaj možeš predstaviti kao neverovatno bitan i zanimljiv splet srećnih ili nesrećnih okolnosti koji će nasmejati tvog sagovornika. Samo treba potražiti...

Pokušajmo zajedno... Zamislio sam se nešto, rešavam velike svetske probleme, razmišljam u sebi kako je Saša Popović iz Granda onomad rekao da ima 40.000 ili 14.000, nisam siguran koja od ove dve cifre beše, nesnimljenih tekstova za pesme. Pomislih, pa ako su snimili tekstove koje su snimili, ja ću da se ponudim da mu besplatno pročitam sve te tekstove samo da vidim šta piše u tim pesmama koje nisu snimljene. Ja, ja, ja i ne znam šta da očekujem od tih rečenica koje nisu ni zaslužile da se nađu na bilo čijem albumu... Siguran sam da u tim tekstovima leži spas komedije kao žanra i smeha kao ljudske pojave. I tako šetajući obasut suštinskim mislima bitka, stižem na semafor, podižem pogled, kad prekoputa najslađa devojka na svetu. Okrećem se levo, automobili svih vrsta lete ispred mene, okrećem se desno, ista scena i iz suprotnog smera. Podižem pogled, na semaforu i dalje crveno za pešake. Gledam ka njoj ponovo, događa se nešto neverovatno, automobili sa moje leve strane staju, automobili sa moje desne strane staju, opet podižem pogled, svetlo se menja, zeleno je. Zakoračuje ona na pešački, ja krećem ka njoj, gledam je pravo u oči, ona prolazi pored mene....i ne konstatuje me. Ali nije to poenta, poenta je da sam od glupavog prelaska preko ulice napravio scenu iz Matrixa, e sad zamislite kako bi to izgledalo da mi se zaista nešto desi nekad u životu... Sve je stvar improvizacije i želje da se sagovornik zaintrigira i nasmeje... Ja jednostavno imam talenat.

Kad si neko kao ja nema lepšeg osećaja nego kad se neko tebi drag istinski nasmeje nekoj tvojoj izjavi, pogledu, skeču, čemu god, samo da se oseti lepo u mom društvu i da mu bude drago što je svoje vreme poželeo da potroši na mene a ne na drogu i alkohol. U svom životu sam pogledao dosta stand up izvođenja, znate to je ono kad jedna osoba koja sebe naziva komičarem stane ispred publike i ne zatvara usta neko vreme u pokušaju da nasmeje auditorium, a za to dobije lepe parice. Ja sam veliki ljubitelj tih nastupa, pošto je istinskih komedija sve manje i manje, tako da mi deluje da je ovo jedini način da se današnji čovek nasmeje onako, što se kaže, iz duše. Često razmišljam kako bi bilo da ja budem jedan od tih stand up izvođača, kako bi to izgledalo. Eto hajde da testiramo proizvod. Jednom u prošlosti sam na brzinu smislio neko izlaganje, moj lični performans, mislim da ću vam danas pružiti priliku da mi aplaudirate ili da me gađate virtuelnim povrćem, u zavisnosti od toga koliko me volite, ili ne volite. Naravno ovome svemu fali intonacija mog kreštavog glasa i pokreti mog elegantno popunjenog (autorska prava M.Č) neatletski građenog tela, ali eto valjda će se deo toga preneti i ovim suvim tekstom... Naravno morate imati u vidu i istorijski kontekst, koji je negde početak ove 2011. godine. A sad hajde da se igramo...

Dobro veče, dobro veče moje ime je Lord of Insanity i ovde sam pred vama samo da bih impresionirao devojku sa kojom sam došao. Molim vas za jedan aplauz podrške što sam skupio hrabrost da pred njom napravim potpunog kretena od sebe. Ne samo to, već sam pred sebe postavio strašno težak zadatak, da nasmejem napaćenog Srbina... i Srpkinju... da ne bude da sam šovinista. Ali ne, zaista imam težak zadatak... evo pogledajte Gazela je bila zatvorena 3 meseca radi rekonstrukcije... mi se gužvali k'o majmuni po gradu 3 meseca... sve čekamo sad će kraj radova, sad će kraj radova, imaćemo nov most, dobro urađen... kad ono viršla... Ti se voziš preko mosta i toliko se diviš što su bankine ofarbali u narandžasto da nisi ni primetio da ti je točak otpao na rupi na putu koja je veća nego što je bila pre radova... I kako sad ja da budem smesniji od toga????? Da li znate gde se gradi isključenje sa auto puta kod Novog Sada? Gradi se kilometrima od grada, posle isključenja ima put koji vas vodi paralelno sa auto putem tim kilometrima do grada.... Znate ono vi se vozite i pored vas proleću automobili koji se voze auto stradom, a vi se kotrljate nekom jednosmernom trakicom 60 na sat.... eeeej pa da li je moguće da nisu mogli da naprave isključenje kod grada i da ne bacaju ogromne pare na asfaltnu traku koja se proteže kilometrima, a ide paralelno sa auto putem???? Lepo se k'o čovek voziš do Novog Sada isključiš se i uđes u grad... a ne ovako, voziš se, isključiš se kod neke šume, pa se voziš još... odmah pored auto puta i jednog dana stigneš u grad... Kako ja da budem smešniji od toga????? Ne zaboravimo večitog ministra zdravlja... On čovek da deci destilovanu vodu kao vakcinu i ostane ministar, ode u Nemačku na rutinsku operaciju umesto da se operiše kod nas i ostane ministar... jedan po jedan lekar mu završavaju u zatvoru zbog primanja mita on ostaje ministar.... Kako ja da budem smešniji od toga???

Zato treba ukinuti zdravstvo, vojsku, policiju i škole kod nas!!! Ničemu ne služe!!! Odeš u bolnicu da te izleče, ili umreš ili izađeš u gorem stanju, kad mi je loše bar da znam da se snalazim kod raznih nadrilekara, isto mi vala ko da sam otišao u našu zdravstvenu ustanovu, ali će bar ovaj da mi pruži više pažnje... Lepo znam da ne mogu da računam na lekare i snalazim se kako znam, ili odem u inostranstvo da se lečim... Ako može večiti ministar, mogu valjda i ja!!! Vojska?? Pa to više ne postoji, ideš tamo, kao nešto budiš se u 6 ujutro, ili kad već, trčis u čizmama, nosiš uniforme koje je nosio boga pitaj ko pre tebe, čizme i čarape od kojih redovno dobiješ osipe... dobijaš crvljivu hranu i neprekidno jedeš iste stvari koje ne bi jeli ni ovi u nehigijenskom naselju... O vođenju nekog rata da ni ne pričam... Da pošalju one Turke iz 1389. što su nas klali na Kosovu polju (Kosovo je Srbija!!!) da se kolju sad sa našom vojskom rekli bi... Šta je bre ovo? Oni Srbi iz 1389. su bili dostojniji, imali i mačeve, sablje i oklope... ovi sad??? Ma ovi imaju samo neke pokvarene štapove koji grme (znaju oni za puške, ipak se bore od 1389. znaju oni, ali ne mogu da veruju da nam je čak i to pokvareno) verovatno su i to kupili od Kineza (znaju oni i za Kineze, ali ne veruju da kupujemo njihove igračke)... Lepo ukinemo i to, pa da znamo zašto nas analno penetrira ko god doživi spontanu erekciju.. A ne ovo naša vojska, naša vojska... dodje NATO, a mi kao nešto telima branimo Brankov most... Što ga vojska ne brani?? A da, čime? Plastelinom kad drugoga ni nema? Policija??? Ej ubiju nam premijera ministar policije ne da ostavku... Pa da li je to moguće? Policajci maltretiraju građane na svakom koraku, ne mogu da uhvate ni jednog kriminalca... Razne munje, sablje, praćke a na ulicama droge više nego ikada, lepo znaš nema policije i znaš zašto te pljačka ko stigne...i zašto malo malo nešto eksplodira u tvom komšiluku... A ne ovako pune ulice policije, misliš siguran si, a ono ti od nje najveća opasnost preti... Škole su posebna priča... Kao imamo razvijeno školstvo, osnovne škole, srednje škole, univerzitete, a ono nacija nepismena do iznemoglosti... Diplomirani ekonomista ne ume da izračuna 5-3x2, kaže 4... kao 5-3 je 2 pa puta 2 je 4, a to što je 3x2 6, pa onda 5-6 minus 1, ma kaaaakvi, to već treba bit doktor nauka pa znati... Hajde, hajde, priznajte da ni vi niste znali! Šta bi bilo da nisu završili fakultet, da li bi bar sabirati znali??? Diplomirani pravnik ne zna da se pridevi koji počinju sa ne pišu zajedno, nepismen, kao on, a ne ne pismen... Šta bi bilo da nije završio fakultet??? Da li bi umeo pisati uopšte... Pazite nije sigurno ni ovako da zna... Oni SMS-ovi što idu po raznim popularnim televizijama, e tek to je prava stvar. Čisto da se vidi koliko škola apsolutno ničemu ne služi... Lepo mi ukinemo škole i bar znamo zašto smo nepismeni i neuki kao nacija... a ne ovako... Imamo raznorazne fakultetski obrazovane ljude sa realnom obrazovanošću ponavljača drugog razreda...

Vidite koliko mi je teško da vas nasmejem, vaš je život okružen smešnim stvarima, samo ih treba prepoznati, i ja sad kao tu nešto treba da briljiram, samo izađite napolje, pogledajte oko sebe, umrećete od smeha, makar jednom dnevno... Videćete sve same namrgođene ljude... A i kako da ne budu namrgođeni, odu na posao... šef im kenja... dođu kući... žena im kenja... odu u toalet hemoroidi im kenjaju... pozvoni telefon oni se se jave... tašta im kenja... legnu da spavaju prostata im kenja, pa ustaju 3 puta u toku noći da odu u WC, sutradan opet, šef kenja, žena kenja, tašta kenja... i iznova i iznova, skapira čovek da je to začaran krug iz koga nema izlaska... Tad kreće pokušaj bekstva iz toga, pa kreće kladionica, svaki dan vrtiš teletekst i čekaš da tvoj rezultat iskoči, pa te Čelzi proda dva puta, pa skontaš da je sve to namešteno, pređeš na poker aparate... non stop nesto lupaš... zanimljive ti one voćkice, razni limuni višnje, trešnje... prokockaš jednu platu, prokockaš drugu platu... ostavi te žena, odvede decu, sad više nemaš ni zašto da se vratiš kući, počinješ da se briješ svaki 15. dan, da se kupaš svaki 10. Pošinješ da sediš, da ti opada kosa... i unistiš svoj život dok si trepnuo.... Šta je rešenje? Šta je rešenje??? Žena - šef... žena - šef!!!! Na poslu ti kenjaš drugima, dođeš kući ti kenjaš mužu, zazvoni telefon ti jedva cekaš da se javiš, možda je svekrva, pa kenjaš svekrvi... To je taj odnos muž - tašta, žena - svekrva, taše kenjaju muževima, a žene svekrvama, zato se mahom žene javljaju na telefon, u nadi da zove svekrva... Ako muž počne da se kocka ostaviš ga, uzmeš decu, naći ćeš drugog čim izađes iz zgrade. Pre ćeš naći drugog muškarca nego taksi, taksi neće da ti stane ako ima nekog, muškarac? Ma on će da te ugura nekako koliko god da ih ima... I tako svaki dan, samo ti kenjaš, uživancija da bolja ne može... Zato ja nikad nisam video ženu za poker apartom, nema ih!!!! A zašto bi ih i bilo kad im je u životu sve potaman??? Jedan aplauz za žene što ih nema za poker aparatom, napuštam vas, hvala lepo bili ste divni!

Neka druga planeta Zemlja

Pre neki dan sam doneo veliku životnu odluku! Ne neću kupiti Ferari, niti ću su popeti na Himalaje, niti ću skočiti iz aviona i moliti Boga da mi se padobran otvori. Ja ću jednostavno izbaciti sve negativno iz svog života, sve poroke, sve ono što me čini lošom osobom i gledati na svet kroz ružičaste naočare. Počeću da živim na nekoj drugoj planeti Zemlji koja se nalazi u nekoj dimenziji paralelnoj sa ovom, živeću u tom paralelnom svetu izolovan od svih problema i svih vas koji mi želite zlo.

U svom pohodu ka savršenstvu moram da se oslobodim nekoliko svojih ličnih nedostataka, bez čega nema mog uzdizanja kao osobe. Na prvi pogled čips, Coca Cola, kladionica i Facebook su moji đavoli, da li mogu da se otarasim toga? Da li mogu da budem savršen? Da li mogu da živim u paralelnom svetu izolovan od ovih ovozemaljskih iskušenja? Hvala mojoj novopronađenoj prijateljici koja mi je pokazala portal do ove druge planete Zemlje, sa zadovoljstvom prolazim kroz njega i pridružujem se onima koji se bude svako jutro ushićeni zbog novog dana, a napuštam sve vas koji imate probleme i prenosite negativnu energiju.

Prvo sam uspeo da se skinem sa čipsa, to je bilo najlakše. Do pre avgusta meseca ja bih svake nedelje kupovao XXL čips koji bi mi trajao pola sedmice, pa bih se u toku iste dopunjavao nekim smokijem ili manjim pakovanjem. Neku polu glad sam varao konzumacijom ovog totalno nezdravog proizvoda u neograničenim količinama. Jednostavno nije normalno da vama u krevetu non stop stoji kesica čipsa... Veliku pomoć u ovoj mojoj borbi (moja zavisnost je išla dotle da su mi na svadbi proletos mali pripadnici sledeće generacije moje najbliže familije kupili 5 različitih kesica, pošto ja neću ništa jesti na svadbi, pa da ne bih slučajno ostao gladan) imao sam u samoj kompaniji Chipsy, koja je povisila cenu tog XXL pakovanja na najbezobraznijih 175 RSD. Zaista nema potrebe da ja bacam po 175 RSD na glupi čips koji goji i dovodi do raznih unutrašnjih oboljenja. Mnogo je bolje da te pare potrošim u kladionici!!! Jednostavno ću poslušati nepoznatu Makedonku koja me je naduvala na kasi u Merkatoru kad je videla šta sam kupio. Što to kupuješ??? To je totalno nezdravo!!! I moj sin isto tako jede to, pokušavam da mu objasnim da to nije dobro bla bla bla bla... Ali nisam ja sujetan, saslušam ja svačije mišljenje, makar ono bilo drugačije od mog, dakle pogrešno, pa na osnovu svih faktora formiram svoje mišljenje, dakle ispravno i donesem odluku. Bacio sam pogled na to što je misteriozna Makedonka kupila u tom Merkatoru, učinilo mi se u jednom trenutku da je kupila svo voće koje se tu prodaje. Misli su munjevito prolazile kroz moj blago ograničeni mozgić, vidi što je ovo dobro!!! Super izgleda, ekstra je ukusno a i verovatno je jeftinije od ovog junka (smeća prim. Prev) što sam ja kupio. U tom momentu prva pobeda je ostvarena!!! Čips je bio i zvanično van mog života, od onda sam možda kupio 2-3 kesice običnog nekog srednjeg čipsa, a umesto njega na krevetu stalno imam neku voćku. Prva prepreka je uspešno preskočena, prvo iskušenje pobeđeno.

Drugi problem je znatno teži! Svi znate koliko je Coca Cola zarazno piće, bar oni od vas koji je piju, a oni koji je ne piju, pa reći ću samo, činite pravu stvar. Nemojte ni počinjati. Uz čips koji je svakog dana bio na mom krevetu, flaša od 2 litre Coca Cole je bila pored njega. Nezdravo konzumiranje suvih kalorija je uvek pratilo nezdravo konzumiranje ovog gaziranog napitka. Za ove 2 godine sam se ugojio 10kg u odnosu na već 10kg ugojenog sebe iz 2009. Zato sada izgledam kao rehabilitivani narkoman. Kada 2008. imate 65kg a 2011. 82kg jedino objašnjenje je da ste se skinuli sa droge. Kada mi je predočeno koliko Coca Cola, osim što glođe tkivo do koske kada ostavite preko noći u čaši nešto organsko, goji, te da su neki ljudi značajno doterali liniju time što su se malo aktivirali i izbacili taj sok iz svog života, odlučio sam da je vreme mog druženja sa Colom prošlo. Moram biti iskren, nisam uspeo potpuno da se oslobodim i da pobedim iskušenje i time napravim drugi korak ka ličnom savršenstvu. I dalje često popijem, ali samo po čašu dnevno i to na poslu, posle nekog jela. Kući je više nemam, ne pamtim kada sam je poslednji put kupio. Flašu od 2 litre Coca Cole zamenio je litarski tetra pak nekog voćnog soka. Jedini problem je kada grlo počne da mi traži nešto gazirano, onda poželim da popijem malo tog nečeg gaziranog, ali to se retko dešava, tako da sam na dobrom putu da i ovaj izazov pobedim. 

Ostala su dva moja najveća zla, kladionica i Facebook. Najveća ne zato što će značiti moj kraj ako ih ne pobedim, već najveća zato što sam shvatio da ja u njima uživam. Kao što verovatno pušači uživaju u svom poroku i u tim cigarama koje koriste, tako i ja uživam u prilici da na brzinu dođem do neke manje količine novca ujedno prateći moje omiljene sportske događaje. Kada sam video da mi već i Bog šalje signale da bi trebalo da prestanem da bacam pare na klađenje, rekao sam sebi da je to bilo poslednje i da nema potrebe da ja više finansiram bilo koga osim sebe. Da se razumemo, ja nisam od onih koji troše velike pare pa prokockaju kuću. Moji tiketi su uvek po 50 RSD, zato i kad dobijem, ne dobijem mnogo, taman da kupim stripove. Inače shvatio sam da bih mnogo više stripova kupio da se ne kladim, već da jednostavno te pare potrošim odmah na stripove, ali onda ti sportski događaji ne bi imali nikakvu draž. Sećam se vremena kada nije bilo kladionice, kada je draž gledanja sporta bila u tome što navijaš za neki tim. Sada samo navijanje nije dovoljno, doživljaj je poželjno povećati i igranjem na ekipu koji voliš, pa ako pobedi imaš dvostruki užitak, em su pobedili, em si ti još u igri. Što bi rekao mališa iz one poznate serije sa onim glumcem što su ga nedavno oterali iz te iste serije kada sedi na kauču sa njim i gleda neku utakmicu. Upita ga jesi se kladio na Green Bay? Ne. Kladio si se na Washington????? Ne. Uopste se nisi kladio? Nisam. Pa što onda gledamo???? Nisam izdržao ni prvi vikend. Toliko utakmica, toliko toga što bih odigrao, ma hajde, šta te briga, nisi propao do sad, pa nećeš ni sad. I ovako si dao obećanje da ćeš prestati onog trenutka kada neko počne da zavisi od tebe, a pošto još uvek samo ti zavisiš od sebe, zabavi se još malo. E tu leži problem, što ja znam da to ne bi trebalo tako, ali ipak u tome uživam, volim svoje vikende da provedem gledajući utakmice na televiziji i prateći rezultate putem interneta. Ponosan sam na sebe što nisam jedan od onih što po cele dane provode po kladionicama i čitav život im se svodi da na teletekstu iskoči neka brojka, neki rezultat koji im odgovara. Život im je postao iščekivanje broja. Hmm a kako je ovo što ja radim kod kuće drugačije? Pa nikako! Onomad mi je jedna prijateljica, alkoholičarka rekla da ona pije zato što uživa u alkoholu, tako i ja, malo po malo, tonem u ambis bacanja novca na gluposti. Da li to utiče na moje raspoloženje? Kad sam bio mlađi uticalo je, mnogo sam se nervirao. A kako i ne bih kada čekam jedan meč za pare, odigram da će u drugom poluvremenu biti dva ili više gola (oh eto zaboravljene igre, definitivno bi je trebalo vratiti u život), na poluvremenu bude 5-0, a kraj bude 6-0. Tada mi je moj otac a vaš stric rekao da ako hoću da se kladim moram da ćutim kada gubim. Sada sam već naučio da iskuliram, gledam na to kao da ja i ne treba da dobijem ništa, a ako dobijem super. No u svakom slučaju ne nazire se moja pobeda ovog iskušenja. Bar ne dok se ne pojavi neko ko će me motivisati da sa time prekinem i njoj se posvetim, ili dok ne dođem u situaciju da to sebi više ne mogu da priuštim. Zaista sam siguran da bih mogao da se okanem toga, samo mi treba pravi podstrek.

Za kraj sam ostavio najveće zlo, ono sa kojim počinje svaki moj dan i sa kojim se isti i završava. Svaki dan čim ustanem prvo što uradim je upalim računar, svaki dan kad mi se spava, poslednje što radim je ugasim računar. A svo ono vreme između... pa jasno vam je već. Sećam se vremena kada nisam imao računar niti internet. Tada mi je TV bio dovoljam, TV i igranje napolju sa drugarima. Sada TV jedva da i gledam, kada i gledam to radim sa pola pažnje, jer je druga polovina uperena na komp, a drugari... pa oni rade isto što i ja. Problem je isti kao i sa klađenjem, ja obožavam da igram igrice, obožavam da mi je uključeno 10 različitih sajtova u isto vreme i da pričam sa raznim osobama po ceo dan. Jasno je meni da ni to nije OK, ja se zaista trudim da mi svaki dan bude ispunjen sadržajima ove prave planete Zemlje, tražim da se vidim sa prijateljima što je to češće moguće, ali šta to vredi kad se na kraju dana ja opet vraćam Facebooku. Došao sam na ideju da obrišem svoje prijatelje, da ne razmišljam šta im se dešava i šta lupetaju po socijalnoj mreži (ovo kaže osoba koja verovatno nikad neće prestati da lupeta po socijalnoj mreži), izolacija iz svega toga će mi dobro doći da se vratim u realnost. Počeću sa najbližim prijateljima, sa onima koje inače mogu da vidim kad poželim, ostaviću samo prijatelje raštrkane po svetu sa kojima mi je to jedini vid komunikacije. Svima sam zapretio da će da lete sa liste prijatelja prvom prilikom. Kao što vidite imam ja plan za pobedu svih mojih poroka... šteta što je ovaj za pobeđivanje Facebooka trajao jedan dan, čak su se obrisani i naljutili na mene, ali se ne kajem. Ako su se zbog toga naljutili na mene, ako su su uopšte zbog bilo čega naljutili na mene, za njih nema mesta u mom novom svetu pozitivizma. To me neće pokolebati da nastavim moju potragu za drugom savršenom planetom Zemljom na koju putujem sa K.K. Daleko od svih vas, na mesto gde moj sadašnji mikrosvet čiji sam ja jedini stanovnik, postaje makrosvet, čiji ću opet jedino ja biti stanovnik, samo što će tada moj svet biti neograničen i nesputan pre svega mojim, a potom i vašim nesavršenostima.