Proveo sam izuzetno mnogo vremena tražeći pravi hotel za moje putovanje, pregledao sam manje ili više detaljno nekih 200 po gradu i uspeo sam da nađem pravi skriveni dragulj... Hotel Curious... Ako ikada posetite Barselonu, imate ograničeni budžet a želite prijatno iskustvo, to je pravi hotel za vas. Cela ideja sa Hotel Curious je bila da moji saputnici ostanu bez daha kada izađu iz metroa, baš kao što sam ja pre mnogo godina doživeo taj osećaj kada su mi u Milanu na izlasku iz neke uske uličice rekli – pogledaj desno... ugledao sam... katedralu! Ostavio sam vas na mom izlasku iz metroa, u momentu kada je trebalo svi zajedno da se oduševimo do granice nemogućeg, međutim, sada nema nikoga osim mene, vreme je da ova 4 dana prođu onako kako bih ja najviše voleo, bez kompromisa sa drugima i pretvaranja da je što se mene tiče OK da idemo tamo gde oni hoće. Jedan korak pa drugi izlazim pravo na... La Rambla!!! Odjednom se nalazim u sred ogromne gužve, svuda oko mene ljudi koračaju... nekud... uglavnom ka meni. U prvom momentu sam se osetio kao da samo ja na celom svetu hoću da idem na gore, kad svi ostali idu na dole... Pojavio sam se u najpoznatijoj ulici u Barseloni... tek tako, iz podruma... to je njihova Knez Mihajlova... dugačko šetalište sa dve uske jednosmerne ulice na njenim bokovima, koja vodi od Trga Katalunja do luke i spomenika Kolumbu.
Treba da krenem ka Trgu Katalunja...HA! Jel to gore ili dole? Da budem iskren ne sećam se kojom sam se logikom vodio kada sam odlučio da krenem gore tražeći sporednu ulicu Karmen, u kojoj mi se nalazio hotel. Zabezeknut pomalo, gustim saobraćajem, uličnim prodavcima i sveokupnim osećajem šetanja po La Rambla ugledao sam sa leve strane poznatu pijacu Boqueria, eto već je počelo. Nisam se ni smestio a ludački prikazi su već počeli. Ubrzo sam stigao do ulice Karmen, skrećem u nju, hotel bi trebalo da je sa leve strane. Nalazim ga, mali, simpatičan, nikako ne ide uz reč hotel, koja vas tera da očekujete ogromnu zgradu sa šljaštećom recepcijom i velikim holom. Sasvim suprotno mali do nikakav hol i žena koja stoji za pultom, koji se zove recepcija. Stajem i ja za pult, prvo što pogledom tražim je ona turistička mapa grada, što ima po hotelima u svakom gradu... Znate ono, list koji otcepite sa gomile istih... Nema... Hmmm možda ovaj hotel i nije bio tako dobra ideja... Ipak, nije džabe nagrađivan od strane Trip Advisor vebsajta, pošto smo za minut završili sve stvari oko prijavljivanja, žena me je upitala da li mi treba mapa grada... Yes!!! Pomislih u sebi... yes (sa malo manje ushićenja) kažem i njoj... Video sam pored vas neki turistički centar, kupio bih tamo... nastavljam ja. Ha... uzdahuje ona, pogleda me, nasmeši se i kaže... Mi smo najbolji turistički centar u gradu... tako je i bilo, nije slagala... Brzo je stavila X na mesto gde se nalazi hotel, objasnila mi je da su sve znamenitosti u Bari Gotik na šetačkoj udaljenosti odavde, predala mi mapu, pravu turističku, onu na savijanje i sa ključem me poslala u moju sobu... Soba, baš onakva kakvu su opisali, čista i sa svim što vam treba... ostalo je samo da se vidi da li je i bezbedna (Hamburg u srcu ali i na pameti, nikad za zaboraviti). Spustio sam stvari, osvežio se, nemam vremena za gubljenje, niti jedan minut ne sme biti protraćen... moram iz ovih stopa krenuti u istraživanje i razgledanje...
Izašao sam, za nekoliko sekundi sam ponovo bio na La Rambla... hoću li gore ka Katalunji ili dole ka Kolumbu? Ipak dole idem nekako kuda svi idu. Policajaca u drečavim uniformama koliko hoćete, dolazeći iz Srbije, nije mi baš bilo prijatno što ih ima toliko. Navikao sam da ih u civilizovanom svetu nema u tom broju i da su više ili manje neprimetni. Spuštam se polako, sa obe strane šetališta, nazvaću to kiosci, u kojima se prodaju suveniri, smenjuju se jedan za drugim... u daljini počinje da mi se ukazuje visoki crni kip, evo ga... Kristofer Kolumbo. Kako mu se približavam sve je viši i viši.. Evo me ispred njega, ali... moram da pređem ulicu i semafor da dođem skroz do njega... sa leve strane prelepa građevina, prvo neki kao generalštab vojske, setio sam se konkvistadora, odavde je dakle krenulo ubijanje antičkih latino i srednjeameričkih plemena... pa luka, sa desne strane još jedna prelepa građevina i neko brdo iza nje... kakvo li je ovo brdo, neuko sebi pitanje postavljam ja. Prilazim spomeniku... ja i gomila turista... gledam u nebo... tj. u Kolumba, prelepo zaista... okružen je lavovima i pokazuje nekud... verovatno ka Americi... I sa druge strane spomenika semafor... Ja se u suštini nalazim na nekom kao kružnom toku, Kristofer je kružni tok... WOW evo je i luka, opet sa leve strane neko šetalište pod palmama, nikada pre nisam video nešto ovako, na nebu nema ni jednog oblaka, a ispred mene mostić od drvenih dasaka koji me vodi pokraj marine prepune raznoraznih brodića, kroz jato galebova do novog tržnog centra Maremagnum. Prelazim mostić, sa desne strane veliki brodovi sa ilegalnim imigrantima, a sa leve strane mali brodići za turizam njihovih vlasnika... Okrećem se oko sebe, ne mogu da skinem smešak sa lica, iskren da budem, nisam verovao u tom trenutku gde se nalazim... Očekivao sam dosta od grada, odnosno bolje rečeno, nisam očekivao ništa, ali sam se nadao da će to biti lepo iskustvo, a eto već posle prvih nekoliko minuta, bilo je sve tako nestvarno i neverovatno, nekako i ono čemu sam se nadao je bilo daleko realističnije i običnije od onoga što sam tamo zatekao čim sam krenuo da šetam. Bio sam očaran, magija zaista postoji!
Prošetao sam se tržnim centrom, zastao pored prve od mnogih Barsa radnji koje taj grad ima, ušao sam i malo razgledao, lepo zaista, ali... kad ja ne navijam za Barselonu... Dresovi, privesci, trenerke, zaista sve što bi čovek mogao da zamisli kao suvenir moglo se naći... ipak moj cilj je radnja na stadionu... Izađoh a svuda okolo klupe za sedenje sa pogledom na... pučinu. To je njima tako... obično...a ja... ja bih tu sedeo satima... Krenuo sam nazad preko mostića, obratio pažnju na natpise o zabrani hranjenja galebova, pomislih kako ima nešto neverovatno smešno u natpisu DO NOT FEED THE SEAGULLS... Odmah sam se setio najpoznatije izjave mog omiljenog i jednog od najboljih fudbalera, ako ne i najboljih, onda sigurno najuticajnijih, Mančester Junajteda svih vremena – Erika Kantone, koji je nakon napada na huligana tokom utakmice, čekajući svoju kaznu, ćutljivo sedeo na konferenciji za štampu... da bi u jednom trenutku promrmljao: “When the seagulls follow the trawler, it's because they think sardines will be thrown into the sea”. U prevodu - kada galebovi prate ribarski brod, to rade očekujući da se sardine bace u more. Što bi pre koju godinu rekao glavni junak Kantoninog filma Looking for Eric, inače njegov veliki obožavalac - molim te mani me novih mudrosti, još nismo ni ono sa galebovima raščistili... Najverovatnije je mislio kako ga mediji prate i jedva čekaju da uradi neku glupost kako bi ga razapeli u javnosti... U svakom slučaju, sa tom rečenicom u glavi i prelepim prizorom oko sebe, uputio sam se nazad... ka Bari Gotik.
Zadržao sam se kod kretenskog, ali prelepog crvenog mostića... Bio mi je mnogo smešan i neobičan... prvo oblik, koji više liči na neki rekvizit u teretanama preko kog se trči, nego li na građevinski objekat pod nazivom most. Druga smešna ali isto tako neverovatna stvar je njegova primena. To je kratki pešački most koji vas vodi preko 3 puta koji su jedan pored drugog, a razlilitih visina, visok-niži-najniži koji je pritom u tunelu... Neverujući prizorima koji se smenjuju približavao sam se polako brodu kog sam video još u dolasku... Što bi rekao Džoni Dep u Piratima sa Kariba, ako ne ostavlja preživele, otkud priče pitam se... Da bio je to baš taj brod... bar za mene, ako ne i za bilo koga drugog... Dobro, nije imao crna jedra, ali što bi Amerikanci rekli, nebitan detalj... bio je crn, i gusarski... bio je to... Džonijev Crni Biser... Zastao sam smeškajući se, zaista sve nekako... baš ono što ja volim... Ubrzo sam čuo par Mađara, žena je objašnjavala muškarcu koji je to brod i šta je radio, dok je muškarac pokušavao da dokaže da to što tamo piše nije bilo moguće 1507. ili koja je već godina pisala na tabli u tekstu koji ga je opisivao. Kratko sam imao neku želju da nešto dobacim na tečnom mađarskom, ali me je brzo prošlo... morao sam dalje...
Kretao sam se ulicom sa palmama, pored luke, sve izbegavajući da uđem u Bari Gotik, kao prvo ću ovuda, da vidim šta tu ima, pa ću posle da se zaputim tamo. Ulica je prelepa, palme na sve strane, dosta lepih građevina, došao sam čak do nekog Telegrafa, velika neka zgrada mnogo lepa... Došao je i taj trenutak, tačnije došao je i taj putokaz, Santa Maria... Bio je to znak da sam dovoljno dugo odugovlačio i da je vreme da testiram svoju hrabrost. Dve crkve ili katedrale nalaze se u tom delu, a ja i dan danas imam dilemu koja je koja, odnosno šta je tu šta. Eto poželeo sam da sebi, a i vama razrešim dilemu, pa sam sad malo istražio i saznao prave informacije. Bio sam pod utiskom da ja tu treba da vidim dve crkve – Santa Maria del Mar i Santa Maria del Pi. Ja i jesam video dve crkve, ali ne te dve. Naime, Santa Maria je jedna te ista, izgleda da je to ista građevina koje se naziva ovako ili onako, a da je druga Cathedral of Santa Eulalia. Prišao sam putokazu, pogledao kuda me vodi, pokazivao je ka nikad užoj uličici, da ne kažem puteljku nekom, koji je vodio uzbrdo u nepoznatom pravcu... Nema mi druge, nakrivio sam kapu, koju nisam imao, možda bi bilo tačnije reći da sam se jednostavno okrenuo i zaputio u nepoznato. Pratio sam kuda me put vodi... uskoro sam shvatio, da me on ne vodi tu ili tamo, on me vodi.... gde on hoće... svuda i nigde... kako li ću ja za 5 minuta znati gde sam... Vijugava uzana ulica, sa milion poprečnih, šta da radim? Ne preostaje mi mnogo, smem ići samo pravo, dok me put vodi, pa ću se posle nekog vremena vratiti, nije neka filozofija, ako se vratim dokle mogu, odnosno kuda sam došao, vratiću se do mora. Gledam zgrade, stare, osetio sam se kao Lara Croft u igrici Angel of Darkness kada po kiši, sasvim sama, luta mračnim ulicama Pariza. Njena prednost – glumi je Anđa, ima dva pištolja i svi je se plaše. Moja prednost - od kiše ni oblaka na nebu, od mraka još me sati dele od smrkavanja... Hajde ako je mogla Lara, možeš i ti... Posle par minuta šetanja i divljenja starinskom stilu gradnje, stigao sam do nekog rimskog kamena, odnosno građevine-ruševine... piše na njoj šta je... meni je bilo dovoljno da znam da je rimsko... Došao sam dokle sam smeo, dalje rizikujem da ostanem izgubljen i da se do dan danas ne vratim... Idem nazad... dobro vraćas se... ali šta dalje? Ok ako skrenem u jednu poprečnu i nastavim pravo, idem paralelno sa morem i skretanjem nizbrdo, opet izlazim na more... deluje logično... uradiću tako... Skrećem levo, dakle ne nazad ka Kolumbu, nego od njega, dalje od istraženog dela sveta... šetam kratko... gde li sam sada... gde li ću izaći... Nešto mi se ukazuje u daljini... nešto veliko... OK pratiću veliko... levo pa desno, jedna uska ulica smenjuje drugu... evo još samo ovde desno... izgleda da je tu... skrećem, podižem pogled, ostajem ukopan, što bi moja nastavnica biologije iz osnovne škole rekla – usta kao bečka šnicla... Santa Maria del Mar...
