Imperija/carstvo uzvraća udarac

Ljudi imaju neverovatnu potrebu da se odevaju... da li da im ne bude hladno, ili da očaraju sve oko sebe krznom koje su natakarili na sebe... verovatno je ovo drugo proizišlo iz potrebe za ovim prvim. Spojili su snobizam i medicinizam, reklo bi se. Ja lično nikada nisam nešto davao na ceremonije, najveći problem mog života je što sam fizički nesposoban da radim ono što svi oko mene rade i predstavljaju kao pravilno. Da mi mama nije onomad kupila matursko odelo, sa svim pratećim elementima, verovatno bih i tamo otišao u trenerci, dukserici sa kapuljačom, nekim svemirskim tikama (to je baš bio period mog posedovanja Kobe 2 najluđih ikada (luđih i od ovih što posedujem sada)) i kačketom Anaheim Mighty Ducks okrenutim blago u stranu. Vođen tim nekim svojim ukusom pri odevanju prethodnih dana sam uspeo da promašim dva dres koda - opšteprihvaćenog načina odevanja u datoj prilici, u meni datim prilikama.

Kraljica Elizabeta se smilovala (pošto se kod nje morate danima unapred najaviti jer ona ne živi na ivici, ona plaaaaanira – mo'š misliti) da mi javi dan kada će me častiti i voditi u bioskop. Dan je bio utorak, isti onaj utorak kada je na samo 200 metara vazdušnom linijom od biskopa te noći nebom trebalo da grmi muzika one rušilačke grupe po imenu Metalika. Mislim da ni ona ni ja u datom trenutku nismo shvatili veličinu dana koji smo izabrali, tačnije ja sam se setio tek kad sam krenuo da nam kupim karte (kako ona časti a ja kupujem karte – možete se zapitati... refundirala mi je sve po ulasku u bioskopsku salu). Ventilatori (fenovi) Metalike su poput američkih marinaca obezbedili perimeter koncertne tačke i glavom bez obzira se raštrkali po okolišu i seli da isklošare na svaki njima dostupan (a bilo ih je mnogo njima dostupnih) travnjak, da se niko normalan slučajno ne bi tu greškom zatekao. Ranije tog dana sam se čuo sa Anonymus, njihovim velikim ventilatorom, koja je svu svoju prosvetarsku platu u robno-novčanoj razmeni dala za kartu za ovaj događaj (pa sam tako ja nju morao da častim u jeftinoj kafani nekoliko dana ranije, iako je bio njen red). Poželeo sam da je upitam kakvo je raspoloženje tog dana i da li se tenzija može seći nožem. Saznao sam da je čak oprala kosu za ovaj specijalni dan (napravila je od toga urnebes kao da pere kosu samo za Metaliku, što se iskreno nadam da nije slučaj), potpuni tematski promašaj, shvatam čim uz izgovorenu lozinku – smrt ljudima koji se kupaju, dobijam dozvolu za upad na neprijateljsku teritoriju (travnjak ispred Ušća). Osim oprane kose, Anonymus će na koncertu od ostale armije robova tog zvuka odudarati i po porno stajlingu koji je najavila za to veče... znate ono ako naleti na nekog bivšeg dečka sa novom devojkom/ženom. U kratkom razgovoru rešavamo dilemu – promašićeš temu ako dođeš kao porno diva, više će te ta devojka poštovati ako dođeš kao klošar... Ne, ne uverava ona, mi smo žene srednjih godina, sve će one doći kao porno dive, moram da blistam kao na Pinku. A ja moram da priznam da nijednu starletu sa Pinka nisam video.

Karte kupljene, treba sad ponovo da se probijem kroz neprijateljsku teritoriju, sada još ispunjeniju čudnim, ne baš pitomim ljudima, koji naviru pa naviru, pošto je portal iz druge (njihove) dimenzije otvoren sada već nekoliko sati. Kraljica Elizabeta mi šalje poruku da ako je neko baci sa mosta zato što nije obučena u crno, kažem njenoj mami (ne znam iz kog razloga Elizabeta misli da ja uopšte znam ko je njena mama) da ju je volela. Nekako smo uspeli da se nađemo praćeni čudnim pogledima nepripadanja sredini... osim novca za karte poklonila mi je... svetloooooooo... Sada imam portabl svetlo!!! Ako sam dobro shvatio mehanizam, ja tu spravicu (još je nisam pokvario, smirujem svaku eventualnu strepnju) zakačim za knjigu dok čitam i ona mi osvetljava papir. Ovim putem bih želeo da se od srca zahvalim na prikazanoj pažnji i uverim da ću svetlo ponekad koristiti. Zahvaljujem o vaša visosti. Gledali smo Osvetnike, ona se smorila, a ja sam našao Anđinog naslednika!!! Dobro možda ne naslednika, više nekog ko može da mi ispuni prazne momente u iščekivanju novih Anđinih iživljavanja, Skarlet Johanson je nova devojka koja bije a ne trepće!!! Sad balavim na nju...

Po završetku filma učinili smo jedino moguće, nakon kratke konsultacije odlučili smo da uronimo u more crnine i tmine, zaputimo se ka epicentru histerije i vidimo zbog čega toliki broj ljudi žrtvuje svoju ličnu higijenu. I ona i ja obučeni potpuno van svih trenutno i mesno prihvaćenih okvira, ona kao hipik... ja kao... budala... Više puta smo, oponašajući opšti delirijum oko nas (kad kažem delirijum mislim tiho vucaranje bezličnih zombi ljudi) uzviknuli MEETTAAALLIKAAAA!! Valjda smo hteli da se uklopimo. Zovem, jednu moju a i vašu sestru, da joj javim da ću izveštavati direktno sa koncerta... Stižemo do mesta događaja, zvuk fenomenalan, video bim vidim sa ulice, preko ograde, Anonymus je u tim momentima, negde daleko od nas, bivala do gole kože polivana pivom, kasnije saznajem ja... Jes' vala ironija da se obučeš kao porno diva i budeš polivena pivom, to nekako ide jedno sa drugim... oh Bože ljudi su u robno-novčanoj razmeni dali 5.000 RSD za jedinstveni doživljaj, a ja ga imam besplatno i niko me nije polio ničim. Pa dobro sa ulice se ne vide muzičari, pomisliće ti što su platili, a-ha, kažem ja, ako stanete baš kako treba i baš gde treba, možete ih videti onako sa strane, tako da... što bi Borat rekao, a što se mene tiče – great success, tj. veliki uspeh. Odmah zovem drugu moju a i vašu sestru, koja mi ni nema broj telefona, pa i ne zna s kim priča i svojski se trudim da joj dočaram par taktova muzike, za koju lažno govori da voli (pošto mi kad jednom u životu dođem kod nje pusti Marka Bulata), ne znam da li je bilo šta čula, ali ja sam svoju dužnost blogera-izveštača ispunio. Interesovanje za novonastalu situaciju me je držalo čitavih 10 minuta, nakon čega smo uz Elizabetinu saglasnost počeli da se udaljavamo. Na putu ogromna količina flajera za onaj novi festival Belgrade Calling. Vrlo pažljivo sam dohvatio jedan, nikad ne znate ko je urinirao po njemu pre nego što je dospeo do vas, da vidim ko će se od izvođača pojaviti. Muzika i čudni ljudi su nas pratili, doživljaj za one koji vole, je zaista bio neprevaziđen.

Nekoliko dana posle toga opet ja u nebranom grožđu kada je odevanje u pitanju. Pomislih da bi bilo lepo prošetati subotom popodne kejom i Novim Beogradom. Korak po korak stigoh ja do Beogradske Arene, crni karirani šorc, crna majica sa kraktim rukavima i crni dres sa brojem 3 mog omiljenog Alena Ajversona... na white sensation žurci... dobro ne baš na, ali svi oko mene su izgledali kao zombi sektaši obučeni od glave do pete u belo. Mnogo sam pitanja sebi postavio u tom momentu... Kasnije sam saznao da su ti ljudi u robno-novčanoj razmeni dali najmanje 7.000 RSD da bi se k'o kreteni obukli u belo i ušli na neku žurku... šetao sam tako crn među belim, dobro da neko nije počeo da me poliva iz creva i da me tera da sedim u posebnom delu autobusa... ipak su se Malcolm X i Martin Luter King izborili za neka prava nas koji ne bismo da budemo skroz beli kada se to od nas traži. Sedeći na terasi kafića, pažljivo prateći svaki pokreti zombi ljudi obučenih kao trubači na železničkoj stanici pada mi na pamet – definitivno idem na konvenciju Jehovnih svedoka u Areni u julu!

No pre Jehovinih svedoka treba preživeti našu slavu... Nisam čest gost ali se ove godine od mene očekuje da napravim spektakularno pojavljivanje. Čeka me gomila biljaka samo drugima jestivih i mnoštvo neprijatvnih situacija za izbegavanje što sam većim delom svog života odlično radio. Sedamo u auto i krećemo put Kruševca, ukazuje nam se Avalski toranj, sećam se da uopšte nisam bio impresioniran kada su ga ponovo podigli... ne znam zašto, sa auto-puta ne deluje kao nešto oko čega bi tolika prašina trebalo da se digne. Mo'š misliti šipka koja štrči ka nebu, koja čak i nije toliko velika... Kad se samo setim koliko su plakali za njim kad ga je pod okriljem noći, ničim izazvana NATO eskadrila sravnila sa zemljom. Zanimljivo recimo da su čak i pesmu za njega napravili... Niko međutim nikada nije napravio pesmu posvećenu potpukovniku Milenku Pavloviću, pa neka ovaj tekst ostane kao posveta možda i najvećem heroju srpskog naroda modernog doba.

Potpukovnik Milenko Pavlović bio je komandant 204. lovačkog puka u Staroj Pazovi. 4. maja 1999. primećena je veća grupa NATO aviona koja je dejstvovala u pravcu Valjeva, a komandu da poleti dobio je jedan od mlađih oficira. Međutim, potpukovnik Pavlović je telefonskom vezom naredio da se pozvani pilot zadrži i umesto njega je on poleteo ka Valjevu u svom avionu MiG – 29. Posle samog uzletanja pokvario mu se generator naizmenične struje tako da je ostao bez radara. Pavlović se upustio u neravnopravnu bitku protiv 16 NATO aviona, uspeo da ih zbuni i čak natera u bekstvo smelim nastupanjem, ali je na žalost, ubrzo pogođen sa tri rakete ispaljene od strane holandskih pilota sa aviona F-16 koji su bili zapadno od Tuzle, te ih nije ni primetio. Poginuo je još u vazduhu. Sam na 16 NATO aviona... a niko ne zna ko je, bitno da je Šešelj srpski heroj...

Isključujemo se sa auto-puta uskoro ćemo stići u Ćićevac... sa velikim nestrpljenjem očekujem ulazak u Ćićevac... da li je Ćićevac dobio trotoar pitam se... Jedan od najvećih šokova koje mi iz monarhije osetimo kada se nađemo u carskom/imperijskom delu naše države je što je tamo trotoar misaona imenica... Iz kuće se, naime ne izlazi na trotoar pa ti tu šetaš kuda hoćeš... a ne ne!!! U carstvu/imperiji se iz kuće izleće pravo na magistralni put E-751, recimo. Evo nas. Stižemo... Ne. Ćićevac i dalje nije dobio trotoar, tako da sitna deca iz kuće da se igraju izleću pravo na nečiji automobil u pokretu. Stižemo polako i u Kruševac, napolju pljušti kiša, oko 13 je časova... grad pun! Pobogu šta ovi silni ljudi rade po gradu u 13h radnim danom. Kucam poruku sa kruševačkim obeležjima Kraljici Elizabeti – Srpstvo kosovskim junacima, Kod Despot-a (ne verujem da su stavili crticu pa A, ali dobro ako Ćićevac može da nema trotoar, može i Despot da ima crticu pa A)... ona pojma nema o čemu pričam... saznajem da je i Anonymus poreklom odatle... oh Bože Kruševac centar sveta... Stižemo konačno i u selo na slavu... ceremonija, pozdravljanje sa svima, familijom koju nikad ne viđam, potpuno i isključivo svojom krivicom. Lažne vrednosti se otkrivaju polako, u javnosti neke Metalike, Elvisi i ostali zapadnjački melos, a u privatnosti Marko Bulat... E sestro sestro... Lažeš dušoooo... lažeš ljudimaaaaa... Teraju me tamo da sednem za neki sto u prostoriji punoj nepoznatih ljudi, da mi serviraju sve vrste samo njima jestive hrane... Dobro je, sad kad sam porastao više nisam zanimljiv, ranije bi se svi ubili da mi objasne ko su i odakle me znaju, a ja nisam nikad imao pojma ko su svi oni, a pogotovo nisam ni imao želju da saznam, dakle u prevodu, nametali su mi bespotrebno znanje... Za drugim stolom među gomilom nepoznatih ljudi sedi deda Obrad(ovan)... Ne vole ga nešto ovi iz moje familije, kažu da im non stop nešto prigovara. Ne voli pušenje, čak sam posle saznao da je i knjigu protiv toga napisao, a ovi moji tamo svi pušači... Meni je naprotiv sasvim simpatičan, valjda zato što ga ne viđam nikad, uvek je nešto nasmejan, uvek sa temom. Nikad neću zaboraviti kada nam je ničim izazvan jedne zime samo pozvonio na vrata stana, došao je sa punom prikolicom Božićnih i Novogodišnjih jelki, da ih proda kod nas... Nije se međutim setio da je u monarhiji Božić pre Nove Godine, tako da su svi već odavno pokupovali jelke... Ne sećam se tačno šta se na kraju sa njima desilo, znam samo da smo mi jednu dobili gratis i da smo posle krajem januara morali da skupljamo otpale iglice po čitavom stanu... Nikad više nismo imali živu jelku...

Vrte se tradicionalne teme srpske trpeze – kladionica i politika. Boris Tadić i Toma Nikolić, partije radnika i seljaka, nisam toliko obraćao pažnju na to. Prvog dana na Fakultetu Političkih Nauka su nam rekli, upisavši ovaj fakultet osudili ste sebe na neprekidne životne situacije gde ćete vi biti stručniji i obrazovaniji od svih, a svi će misliti da su pametniji od vas. Ubrzo se razgovor prebacio na kladionicu gde je jedan uvaženi, meni nepoznati gost na sav glas pričao kako je kladionica matematika i da se tu može doći do sigurnih para. Deda Obrad(ovan) je međutim pronicljiv i mudar čovek... odmah je prepoznao situaciju i glasno upitao – dobro prijatelju, ima li tu koristi? Sagovornik je krenuo da iznosi svoje argumente u prilog svom stanovištu, ali kako je razgovor odmicao mi smo polako saznavali da je on u poslednjih godinu dana sad već i u minusu... Eh minus i plus uvek daju minus... to čak i ja neuki kalkulant znam... Kada je deda Obrad(ovan) završio sa njim, a i nekim ostalim posetiocima došao je red na mene. Dobro kad ćemo bre da te ženimo? Zbunio se malo kad sam mu rekao da ima tu jedan hirurški problem... Nemojte mu zameriti i sva moja braća i sestre su odmah pomislili na neku promenu pola... Posle kraće pauze rekao je... Ja ni ne znam šta je to hirurški, ja znam kruške... Zbunjen i pokunjen otišao je kada sam mu objasnio da žene uvek imaju mišljenje koje je po pravilu suprotno (izostavio sam reč dijametralno jer mi se stvarno nije objašnjavalo značenje i te reči) od mog, tako da se to rešava jedino operacijom, tj. zašivanjem usana. Nije više imao temu sa mnom... Nakon što su svi osim mene jeli uputili smo se kolima na Jastrebac da vidimo jezero i Hotel Trajal, koji je u stvari Otel Trajal, pošto je otpalo slovo H. Stvarno lep krajolik, priroda, raj na zemlji neko bi rekao. Šteta što je padala kiša pa nismo mogli da istražujemo okoliš. Ubrzo smo se vratili u kuću, ostalim gostima i taktovima Marka Bulata. Nakon iskusnog bekstva u drugu sobu, u izolaciju da mi brže prođe vreme, stigli su pozivi da se krene nazad. Završni pozdrav sa domaćinima, poznatom i nepoznatom familijom, ulazak u kola i pokret... Posle svega ostala je samo jedna dilema.... Da li će Ćićevac ikada dobiti trotoar?

Parental Advisory

Moram da najavim da ja nisam ni profesionalni pesnik, ni profesionalni muzičar samo neko kome izuzetno smeta neprekidno kukanje kako je nekad bilo lepo, divno, sjajno, a sada ništa ne valja, bez ikakve istinske želje da se bilo šta promeni. Nemojte zameriti ako nema umetničku vrednost dela profesionalnih pljuvača.

 Iznervirala me balada disidenta, zivot na ivici incidenta, Tanja Savić i opšta kriza identiteta

U marketu pune korpe, na putevima najnoviji džipovi

Boris Tadić je kriv za sve i svi drugi loši tripovi, maloletni porno klipovi

Životne slike, kao pocepani stripovi, od toga da je nekad bilo dobro ostali su samo mitovi

E pa ja imam za sebe i nikog nisam ubio, nijednu životnu bitku do sad nisam izgubio

Ne tražim izlaz u rimama od kojih sve su iste, da li ste pravi jeste, niste

Svi želite da odjednom poletite sa avio piste

Hoću i ja u Arenu, da otpevam svoju Makarenu, da svi znaju da pravim se kako mi je loše

Direkt aperkat, desni i levi kroše, i nije mi pola Mađar pola ustaša svaki navijač Voše

40 godina iza sebe, živiš kod mame, šta u WC? Eno tvoje noše

Kladionica jedan tiket, dva, ceo život ti se svodi na to kolika je kvota,

Dobijena svota, ne shvataš da je u tvojoj pesmi to poslednja nota

Gle čuda ni danas nisu izvučeni tvoji brojevi lo-to-a

Cifre na teletekstu skaču, crvene, jedan po jedan cepaš tikete, na pantalonama isprane etikete

Najlakše je kucati po Fejsu, vrteti 150 SBB kanala i kukati kako niko neće tvoje kvalitete

Ofarbaj fasadu ispred svoje kuće, šta maj mesec? Mnogo ti je vruće?

Naravno kukaj lakše je, razumećemo tvoje posrnuće, digni belu zastavu, zaveži je za neko pruće

Ma viči na glas, neko čuće

Ma skoči sa zgrade i sve će biti bolje, sitne ćerke bez tebe neće postati drolje,

Budi muško/žensko, snaga dolazi iz duše, hajde ustani pokažo malo volje

Čitav ovaj grad samo jedno je polje

Na šahovskoj tabli životnih odluka, jedna greška, druga, izvučena pouka,

Lakše je ustati u dva popodne, nego završiti fakultet bilo kojih nauka.

Takvi kao ti u normalnom svetu mogu biti samo berači pamuka

Svako popodne jedan kanal, drugi, svakoga dana nova turska serija

Kao kad sam bio mali ona brda Beverlija, ugasi to, napiši CV, pokaži da si smelija

I ovako svi misle o tebi da si verna, neverna, najnevernija

Svaki vikend u javnosti slike sa drugim dečkom, sa sve širim i širim smeškom

Čekaj jel ovaj ili onaj? Ne, ne sa njim sam se poljubila greškom, i to viteškom

Objasni mi molim te, što na svakoj slici imaš piće u ruci,

Samo ti fali tetovaža – pantalone mi svuci, na kraju večeri ne možeš da ubodeš da li je guraj il' vuci

Da ne pričam o tome da o tebi kruže mnogo loši zvuci

Zbog svega toga ja nemam razloga da bilo kome verujem

Jesam bezosećajan ili možda samo tako delujem,

Ne pada mi na pamet da osim svoje nečiju pravdu isterujem,

Bitno da je najveći problem ove zemlje kad muškarac kaže, evo sad ću, šminku doterujem

Koga više briga da li je Partizan ili Zvezda, Dinkić, Boris, Toma

Dosta mi je više da razmišljam šta je kući, šta doma, šta je malo, šta loma

Čitav život negativna energiju u hiljadu i dva toma, k'o da svi živimo u kućama od kartona

A u suštini smo svi samo zli, sebični, samoživi do jegra poslednjeg atoma

Ustaj, izlazi napolje i pomaži sam sebi,

Prva šetnja bez pljuvanja ili bacanja smeća na ulicu, korektan debi

Impresioniran pitaš? To nije bitno meni nego tebi, to nije moj nego tvoj večiti derbi

Poraz ne postoji, pobeda je jedini izlaz, vreme je da svako od nas počne da menja svoj prikaz

Na televiziji su počeli da reklamiraju Zaz

Šetam, slušalice u ušima, pogled ispred sebe, oko sebe, eno ga prosi još jedno ždrebe

Za društvo ne postoji, nebitno poput amebe, kad poraste učiće istom svoje bebe

Čitav život horor, jer lakše je da se bije, čupa, grebe

Nego škola da se uči, da se nauči da piše, kako dolazi do kiše, šta se radi kada neko prestane da diše

Jedan, dan u školi, dva i svima dosta je više, svima već poznat je kliše

Ući ću u kriminal da zgrnem veliku kintu, postaću fudbaler imam jaku fintu

Na kraju od svega toga bude samo igla, vrhunska neodgovornost kazna te je stigla

Ako imaš sreće tvorza lupa se neka cigla, ako ne, padaš duboko da te ispeče najvrelija ringla

Ti ćeš biti niko, a ja ću i dalje pisati svoj blog, mrzećeš me što sam prema tebi tako strog

A ja samo prikazujem kapacitet intelekta mog, koji će uvek ostati nesagledivo veći od tvog

Ostajes samo bik kojeg je svet uhvatio za rog, a ja ću uvek biti svoje vere Bog.

Izgleda da mogu jako dobro da se bavim svime, pa eto tako i da bacam rime

A ti me mračiš hejtom, gušiš me njime

Ti i tebi slični mi se nameštate da vas gađam otrovom kao one golubove od gline

Ali džabe meni sve kad je religija ove zemlje hvatanje krivine

Svi su kao pametni i gledaju te sa visine, sa osmehom siline,

A meni se nešto uvek tad javi osećaj miline

Što nisam tragičan i bepomoćan kao vi

Što nisam nepismen i neuk kao svi

Što svakim danom se trudim da budem bolji nego juče

Što znam da cenim sve ljude što se muče

Što ne podlegnem svakom iskušenju što me vuče

Što poznajem devojke koje ne daju probisvetu da im pantalone odmah svuče

Što nisam kao on koji uživa 20 koktela da stuče.

I neka nisam od onih što gaze obećanja

I neka moj ego svakog dana doživljava geometrijska povećanja

I neka nemam ili uspešno krijem svoja osećanja

Ali uvek ću biti univerzum iznad vas

što radite kombinacije i lupate aparate tražeći spas

Možda nekad, negde ovo mene postane nas,

I nađe se neko da me spoji sa golom, da mi završni pas

Mada možda je i bolje da nastavim sve da radim sam

Tako nikad nikome ništa ne moram da dam

U svakom slučaju moja priča je da sam jedinstven i čudan

I ostaviću vas ovim profesionalcima što repuju kako život im je ružan i tužan

Kako se čitava stvarnost oko nas i njih urušava, otvorena rana a krv se ne zgrušava

A onda koncert jedan, drugi, peti

Odjednom im sada u lošem životu nesagledivo bogatstvo preti.

Ulaze u politiku, pa lično obezbeđenje jer sada su na meti

A sve je počelo baladom disidenta, narodne mržnje navodnog eksponenta

Ne treba mi mikrofon da pred vas bacim odgovor odbačenog entiteta...

Kulturna (de)kontaminacija

Zamislite rasu, naprednu, mnogo napredniju od naše, koja nas čeka... da dostignemo neki nivo inteligencije, civilizacije i razvoja i da se tek onda pojavi da nas uzme uz sebe i da nas kao tek rođeno mladunče nauči životu. Kada je ljudska rasa, u onoj poznatoj zvezdanoj seriji što ima milion različitih serijala i kapetana zvezdanih brodova, dostigla nivo tehnološkog razvoja da ovlada čuvenim vorp pogonom, pojavili su se prijateljski vanzemaljci da nas nauče kako sa tim treba da se ponašamo. Sve vreme su nas pratili, bez da su nam na sekund dali do znanja da postoje, hteli su, po svaku cenu, izbeći kulturnu kontaminaciju. Zamislite nas sad sa internetom da se vratimo u 19. vek i pokažemo Napoleonu, Bizmarku, Abrahamu Linkolnu računar koji šalje letelice u svemir, priča sa nekim na drugom kraju sveta... Napoleon bi mislio da su Englezi đavoli, Bizmark bi svoju ravnotežu snaga uneravnotežio plašeći se neprijateljskih zemlja vazduh raketa, a Abraham Linkoln... pa recimo samo da bi crnci umesto što beru pamuk, minobacačima lovili bogate i razmažene belce. Zemaljska kultura bi bila kontaminirana do neshvaćenih granica. Isto to se dešava kada napustite granice naše zemlje, budete kulturno kontaminirani, vidite neke stvari koje su kod vas kući nezamislive, neprimenjive i dele vas hiljade godina evolucije ili... teritorijalno gledano 40km, kao što je to sa mnom slučaj. Sad su tu neki izbori, a ostatak civilizovanog sveta čeka li čeka da dostignemo potreban nivo inteligencije, civilizacije i razvoja da nam konačno pokaže kako treba živeti.

Noge mi se apsolutno nisu oporavile, ali šta da radim kad nemam moći instant regeneracije. Ne pada mi na pamet da obujem opet elegantne balske patike za sajam, idem u svemirskim hamburškim, pa makar izazvao međunarodni incident! Japanci, ninja doručak i kotangens x žena kao po običaju za dobro jutro. Pre povratka na radni deo putovanja ću se popeti do pasaža da vidim Casa Batllo danju i da vidim Univerzitet, to mi je sve tu blizu, taman da se vratim do polaska na sajam. Šetam kao pingvin sa Madagaskara, ali kvantna hiper slatkoća ovog grada čini da zaboravim sve, osim probadajućeg bola koji osećam kada spustim bilo koju nogu na tle. Stižem do Casa Batllo, jedina građevina koja po dnevnoj svetlosti ne daje utisak svemirskog, tu su sjajni kamenčići, ali sada ne sjaje, izgleda kao neka čudna kuća iz one knjige o zemlji čuda, ništa više. Slikam, prelazim ulicu da uhvatim celu kuću, vrlo sam ushićen što sam je ipak video sinoć. Počeo sam da verujem da kada putujete sa istinskom željom da budete impresionirani svime što postoji, to uvek i budete. Ja to zovem putnička karma... Ako zaista želite i umete da cenite prizore i iskustva koje će vam bilo koje putovanje doneti, putnička karma će vas uvek pratiti i neće vam dati da nešto propustite. Nastavljam ka Univerzitetu, dolazim do raskrsnice, skrećem desno, ah eno je zgrada, čekaj i ovo sam video juče, samo nisam znao šta je. HA, osmehujem sa blago u sebi, prvo što mi je palo na pamet je giljotina, tako neka velika srednjovekovna zgrada sa visokim kulama, pretpostavljam da su klasične nauke ovde izuzetno jak program... sa ove udaljenosti, žudim da im vidim biblioteku sa delima iz političke teorije... siguran sam da imaju neka antologijska izdanja... a verovatno i poneki duh nije otišao na svoj miran počinak...

Vreme je za sajam, ustaljena šema prevoza, sad sam već kvalifikovan da budem turistički vodič. Završiću sve do 14h i krenuću dalje, Kamp Nou i Montjuic, poslednja stanica ove moje neverovatne avanture. Posao obavljen, svi ispoštovani, gomila uzoraka za kući, vreme je da se uživanje nastavi... Vraćam se gradskim vozom do Španskog Trga i munjevito se dvoumim... svakako silazim i presedam na L3, ali... da li da se popnem na površinu i vidim trg, ili da samo nastavim na L3 i na Kamp Nou? Toliko puta sam već bio ovde, ali samo u prolazu, gledam moju T10 kartu... da li ću imati dosta vožnji ako sada izađem i odem gore? Ma imaću, koga briga, sad sam tu i ko zna kad... idem gore... idem da vidim trg. Izlazim iz metroa, penjem se stepenicama, okrećem se i WOW! Kružni tok u sred kog se nalazi veliki spomenik. Do ulice velika sportska hala, koja se nešto radila i desno dva tornja... Ahaaa to mi je žena pričala, ona je mislila da tu treba da dođem, istina tu je sad neki sajam telefonije, to je druga lokacija. Super, nisam požalio, tako lepo, ta dva tornja deluju kao prolaz ka nečemu... i kao čuvari istog... kasnije ću saznati Montjuica tj. Magične fontane..

Vraćam se na L3 pravac Zona Universitat, znao sam da imam izbor između silaska na stanici Les Corts i Maria Cristina. Pitao sam prijatnog gospodina na recepciji hotela ujutro na kojoj stanici mi je bolje da siđem – Les Corts ti je malo bliže, ali je stadion okružen zgradama, nećeš dobro videti, bolje siđi na Maria Cristina... tako i bi... Po prvi put otkad sam tu srce je počelo jače da mi lupa usred iščekivanja onoga što sledi. Ja, ispod Kamp Nou stadiona, da mi je to neko kao dečaku rekao, nasmejao bih mu se u lice i rekao – Šta? Doći ću sa Interom i dati im 5 komada!!! Bio sam ambiciozan dečko, što se da zaključiti, ali sada je to realnost... neko drugi će im dati 5 komada, ja samo želim da ga vidim i ostanem bez daha. Penjem se, izlazim na ulicu... gledam oko sebe... levo... nema ništa... desno... nema ništa... napred... nema ništa... nazad... nema ništa... Čoveče bre to je najveći stadion u Evropi, koji prima oko 100.000 ljudi i ja ga NE VIDIM?!?! No već smo naučili šta treba u ovoj situaciji raditi... pratiti gomile znatiželjnih turista ili locirati iz kog pravca se vraća najveći broj izbezumljenih zombi ljudi. Nije puno trebalo da se odlučim... idem levo, usput sam naišao i na neku stanicu prevoza gde je bilo iscrtano da sam na dobrom putu. Još malo tu i onda levo nizbrdo, evo me, neki kao poluparkić, spuštam se, nešto u daljini počinje da se ukazuje... da, tu sam, još samo malo, korak po korak... eno ga... to je... GOMILA OGROMNOG KAMENJA (da ne kažem magmatskih, sedimentnih i metamorfnih stena)... da nije bilo ogromnog banera sa Iniestom nikakvu emociju ne bih doživeo... Ovo, pomislih? San Siro je za ovo vanvremenska kategorija... ne da nisam impresioniran, nego sam, moram priznati i malo razočaran. Bilo mi je jasno da sam ispod tribine koja je iza gola, dakle, kraće tribine. Spuštam se dalje stazom i ona duža polako počinje da mi se ukazuje, sva je u staklu... što bi Amerikanci rekli – This is what I am talking about... odnosno o ovome vam pričam, sada već to liči na nešto. Na stadion se ulazi kroz dva neka tunela koji lebde u vazduhu, da da, menjam mišljenje polako... nije San Siro ali definitivno nije ni gomila ogromnog kamenja... Vidim mali prolaz nizbrdo, mogu da dodjem do samog stadiona, ima puteljak između hale i stadiona... ulazim sa desne strane biletarnica... karte za razgledanje praznog stadiona 22 EUR, nastavljam da šetam, levo ulaz na turneju, sa desne strane posle biletarnice slike igrača Barselone u svim dvoranskim sportovima, pa tako i naš rukometni golman Danijel Šarić, čuveni košarkar Juan Carlos Navarro... tako je, u pitanju je čuvena Palau Blaugrana, dvorana u kojoj Barselona igra... košarku recimo. Sa leve strane se odjednom pojavio ogromni Barsa šop, na dva nivoa, čoooooveče radnja na sprat!!! Ulazim, kupujem sve živo, najpre čips, što se podrazumeva, pa zastavice, makete stadiona, priveske sa likovima igrača i da naravno... dres sa brojem 10, Leo Messi. Toliko ljudi oko mene ispunjava svoje snove... a ja... čak ni ne volim taj klub... ipak znao sam da cenim gde sam i bio sam jednako oduševljen kao i svi oni. Našao sam prijateljski nastrojenog (primećujete da su u čitavoj mojoj priči svi prijateljski nastrojeni – kulturna kontaminacija) turistu da me uslika i krenuo dalje... bilo je već skoro 16h, trebalo je stići na Montjuic. Ipak u momentu sam bio u nedoumici, nema reda za ulaz na stadion, kupiću kartu za 22 EUR i videti ga iznutra, ipak onda... ništa od Montjuica, ko zna koliko mi vremena treba da lepo razgledam... biću iskren... napravio sam bar 4 pokreta napred-nazad, pre nego što sam se odlučio – NE! Doći ću opet kad bude neka utakmica... Idem na brdo Jevreja... Imam samo 15 minuta da vidim stadion, a možda za to treba 2 sata, dati 22 EUR za 15 minuta... odnos cena-isplativost-doživljaj konvergira nuli.

Vraćam se ka metro stanici, opet na L3 ka stanici Paral-lel... i dan danas se nasmejem svaki put kad se setim tog naziva. Izlazim na stanici... e sad! Treba da nađem nešto što se zove funikular... to vam je vagon koji na svakih 10 minuta ide uzbrdo, krozbrdo (pravopisno sam pogrešio namerno zbog utiska čitalačkog) gore na vrh. Možete zamisliti moju arogantnost što sam bio nesrećan jer funikular kreće za 7 minuta. Vagon nas je popeo i ukazala se... BARCELONA... čitav grad mi je bio pred očima... čitav grad i pola Sredozemnog mora (izvanredno poznavanje geografije prikazujem ja). Dopler je otišao da živi u šumu 200 metara od kuće, a ja sam iz ove perspektive gledano, želeo da ostanem u šumi 2.000km od kuće. Gledam neke putokaze ka gore – Olimpijski Stadion, Palau Sant Jordi i Muzej Moderne Umetnosti. Stadion je naravno ono zbog čega sam tu.... stadion i tvrđava. Penjem se ko planinski jarac, samo mi štap neki fali da budem šerpas, ali stižem do stadiona, tako je beo... tako lep... u prvom momentu me je podsetio na Arthemio Franchi u Firenci, dom fudbalera Fiorentine. Vidi se ogromno kućište za olimpijski plamen koji je tu goreo 1992. Kako mu se približavam sa desne strane mi se ukazuju neke kupole, joše jedna WOW građevina, ali to ću videti posle. Popeo sam se do stadiona, ah kakva belina, ali gle ovo, neki veliki novčići u asfaltu... svaki od njih ima otisak stopala nekog velikog sportiste u sebi. Monika Seleš (pogrešno spelovana sa C, Majkl Džordan, Majkl Džonson, Migel Indurain, Pit Sampras, Martina Navratilova, Nađa Komaneči i još mnogi drugi). Želeo sam svoje stopalo na novčiću Majkla Džordana i Monike Seleš, e da mi je pre godinu dana neko rekao da će moje nuklearne patike biti na otisku stopala ovih svetskih velikana... ma nema šanse da bi mi to neko rekao... Bio neki Nemac tu, čujem po glasu, sa malim, hteo je da slika sina pored nekog novčića kad sam ja uredno stao u red čekajući ih da završe. Brzo sam primetio da sam im napravio senku, tako da sam samo poskočio u stranu kad mi je Nemac uputio hitlerovski pogled mržnje prema Jevrejima, na brdu Jevreja... vrhunska ironija... Nastavio sam i stigao do kapije... Ma daj... može da se uđeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!! Ogroman stadion, plava atletska staza... baš kao milion puta pre toga na TV-u kad bih gledao utakmice Espanjola (drugi prvoligaš iz Barselone, ali to nikako ne biste zaključili tamo, pošto 4 dana nikakvo obeležje tog kluba nisam video) Slikam sve živo, tribine, stazu, prijatni turisti mene i krećem dalje. Izlazim i još jedan udarac, ogromni plato, neka vrsta fontane, onako rimska i hala u kojoj su Majkl Džordan, Medžik Džonson i Leri Bird harali i pobeđivali jednog Dražena Petrovića i Tonija Kukoča u finalu Olimpijskih Igara. Sve nekako nestvarno, sa gomilom stubova po platou i velikim Telefonica tornjem u pozadini... Da sam dao 22 EUR za istraživanje stadiona, a propustio ovo... bila bi to najveća greška u mom životu – putnička karma na delu. Prelazim ulicu... do onih kupola... eto ga muzej... možda još nestvarnija građevina od ovih do sada... ne... ne mogu da verujem šta sam sve video, i šta se sve jednostavno i dalje pojavljuje... spuštam se stepenicama, pratim putokaz i tražim Magičnu fontanu... došao sam do litice sa koje se vidi dole Španski Trg, sad mi je sve bilo jasno, čitava navigacija mi se ukazala... ja sam malopre bio tamo dole... a sada... sada sam ovde gore... na krovu sveta! Od Magične fontane, međutim ni traga ni glasa, znam gde treba da bude... ali tu je... nema... saznao sam kasnije da ona radi od 1. maja, a ja sam bio u februaru, tako da... sledeći put... Nova transformacija u šerpasa/planinskog jarca i pravac zamak/tvrđava... Mnogo sam bre šetao, dok nisam naišao na žičareeeee... Pobogu došao sam na brdo funikularom, a sada još moram gore na tvrđavu žičarom... Ulazim da kupim karte, povratna vožnja oko 11 EUR... dajte mi jednu. Znate da poslednja kola kreću sa zamka u 18h, koliko je sad pitam i gledam na sat? Bilo je 17:25, potpuno ubijen pitam čoveka... pa šta sad da radim? Do gore vam treba 10 minuta, dakle ostaje vam 20 da razgledate... Idem, moram! Biću brz... Kupujem karte i sa krova sveta se penjem dalje... u svemir!!! Žičara ima skretanje... e kad sam i to doživeo, raskrsnica za žičare i eto me na vrhu... Zamak kao zamak, lep, ali ništa posebno... ali pogled... nikad ga neću zaboraviti... Mislim da sam video Madrid sa jedne strane a Beograd sa druge... čitavu luku i sve brodove koji su u tom trenutku dovozili kontejnere sa ilegalnim imigrantima u celom Mediteranu... Tvrđavu su čuvali ogromni topovi upereni ka moru... ovo je bilo nemoguće osvojiti... tada topovi, a sada elegantno popunjeni redar koji bi vam pištaljkom stavljao do znjanja kada deluje da ste na ivici da se ubijete stropoštavši se niz litice i zidine zamka. Na brzinu sam protrčao tvrđavom i ubrzo je bilo vreme da se krene, spuštao sam se žičarom i gledao ljude koji su platili samo da se provozaju, nisu mogli sići jer ne bi mogli da se vrate... U mojoj kabini su bili simpatični Amerikanci azijskog porekla iz severne Kalifornije, oko San Franciska, kojima je meni prijatnih 20 stepeni bilo hladno...Nasmejali su se kad sam im rekao da sam iz Srbije i da ja dolazim sa minus 2.

Spustio sam se žičarom, vratio funicularom do Paral-lel i do La Rambla...otišao sam do lanca restorana brze hrane, ne mog omiljenog, nego onog drugog... bio je prazniji... jeo i odlučio da krenem u šoping... trebalo je kupiti nešto i za mene... Suvišno je reći da treba da angažujem nekoga da mi kupuje stvari, pošto sam nesposban da to činim sam za sebe. Posle sati provedenih u traženju ničega, bilo je vreme za pravu večeru... seo sam u restoran koji je delovao fin... poručio tuna filet i ubrzo saznao da se donji deo fileta ne jede... na teži način naravno... dok sam jeo razmišljao sam... da li je moguće da je sve gotovo... sve... tako brzo.. Vratio sam se u hotel... neko mi je ubrzo pokucao na vrata... ha? Šta ima da mi kucaju na vrata? Otvaram, eto ga crnac.. došao je da mi zameni sijalicu na lampi pored kreveta, čovek čekao da se vratim čitav dan... oh Bože... a nisam ni koristio tu lampicu... kulturna kontaminacija... Na televiziji Inter u Ligi Šampiona... bio je to početak njihovog kraha!

Moje poslednje jutro u Barseloni, doručak, pitanje da li mogu da napustim sobu oko 11 i odlazak u jutarnji šoping za ono što nisam kupio sinoć. Spustio sam se do Kolumba i marine do Maremagnum tržnog centra... Ne da nije radio... nego... bilo je 9 ujutro bili smo samo galebovi i ja... oni što ih ne smete hraniti... seo sam na klupu i gledao u daljinu... Montjuic, Kolumbo, La Rambla, marina, ulice koje vode ka Barri Gothic, pučina... sve će to za par sati biti samo sećanje... Ustajem i vraćam se do grada butici se otvaraju u 10 i na brzinu nalazim ponešto da kupim. Napuštam hotel, pita me simpatični recepcioner kako mislim do aerodroma, kažem mu pa kao što sam i došao... imam T10, na L3 do Pasaža pa na R2 do aerodroma... Pogledao me je sa iskrenim izrazom gađenja i procedio kroz zube... NO... pusti sad T10 imas puno stvari, idi gore do Katalunje i odatle šatl busom direktno na aerodrom... Savet je bio više nego pametan, nasmešio sam se, zahvalio i krenuo... Hotel Curious... daleko od očiju, ali uvek blizu srca... još jedan izlaz na La Rambla, još jedan pogled na kretenski semafor i polazak... Bus je onako zanimljiv... u sredini imate prostor da strpate kofere i odete nađete mesto da sednete. Ulazim na aerodrom čekiram se, prolazim kontrolu... prokletu špansku kontrolu... teraju vas da nosite sopstvene kutije sa sopstvenom robom do metal detektora, umesto da se to samo lepo kotrlja onim mehanizmom... oh zaboga... Oficirka mi prigovara da imam 1/10 polulitarske Koka Kole u kesi, ne sme tečnost u avion... ma baci, baš me briga... Avion kreće sa piste... hvata zalet, gledam kroz prozor (dobio sam mesto do prozora HA!) polećemo. Kako smo poleteli, u istom trenutku se sa leve strane pojavljuje more... pista je pored samog mora, što se ne vidi do momenta poletanja... Nagli okret levo, imao sam utisak da će nam se krilo zariti u more... Austrian Airlines vam nudi pogodnost malog ekrana koji vam uvek govori gde se sada tačno nalazite, a posle vam puste Tom & Jerry crtać. Najsmešnija stvar u svemu je bila što avion iz Barselone ka Cirihu ne poleće ka Cirihu, nego ka Maroku i onda negde iznad pučine pravi polukružno okretanje i vraća se ka Evropi... zanimljivo koliko i čudno... Vedro nebo, vidim pola Pirinejskog poluostrva, Marselj, Alpe pod snegom i ulećem u oblake kod Ciriha. Čekam konekciju za Beograd, priča se srpski oko mene, dosta njih se vraća sa manifestacije na kojoj sam ja bio. Eto je! Prva napucana devojka koju sam video za 4 dana, gle čuda, baš na gejtu za Beograd... Nije ništa u životu slučajno, pa tako ni ovo. Igrom sudbine u avion ulazim baš iza pomenute devojke... eto prvih nisko sečenih farmerki, prvog manekeskog hoda koji vidim otkad sam krenuo... Prolazim tunelom koji spaja zgradu i aerodrom... osećam da sam u tunelu za kulturnu dekontaminaciju... da mi slučajno u sećanju ne ostane ništa od onoga što sam video ovih dana, jer je to tamo kuda ja idem potpuno neupotrebljivo i suvišno... Šta će mi ljubaznost i osmeh tamo gde se to kažnjava? Ipak ne sasvim kulturno dekontaminiran hodam i razmišljam... Dobrodošli u zemlju k(l)ošarke...