Sultanahmet vs Aja Sofija

Bilo je prekasno da se posvetimo poslovnom delu posete tog dana, a opet idealno da budemo turisti. Nakon kraćeg pregledanja naše sobe u fensi hotelu, detaljne analize sadržaja mini bara i tužnog telefonskog poziva sa recepcije, da je na žalost nemoguće doći do karata za utakmicu Galatasaraja, odlučili smo da krenemo u avanturu. Šteta, a baš sam voleo da odem na tu utakmicu, vidim još jedan stadion i osetim tu čuvenu atmosferu. No dobro igrači su se potrudili da mi ne bude previše žao... utakmica se na kraju završila 0-0, tako da, što bi rekli, ništa nisam propustio. Došlo je vreme polaska. Navukao sam virtuelni oklop, šlem, uzeo veliki mač i štit, bilo je vreme da se krene u boj... umišljeni... kosovski ili bolje reći bitka... Mohačka... 500 godina nakon one prave... ja sam... protiv 14 miliona Turaka.

Spustili smo se, liftom koji ti traži karticu sobe da bi primio komandu (ni ovo nikad u životu nisam video), do recepcije i prijatnim glasom upitali da li bi mogli da nam pozovu taksi. Evo stiže, kažu. Izlazimo ispred i evo ga narandžasti taksi, sa oštećenim zadnjim desnim delom šasije... ništa strašno pomislih... standardna istanbulska vožnja. Ulazimo u vozilo... pogled mi slučajno luta ka retrovizoru sa moje strane automobila... polomljeno je, simpatičan neki držač za mobilni... prvo sam mislio da je za navigaciju, ali ispalo je da turski taksisti ne koriste navigaciju... nego tu lepo postave mobilni. Ćelavi vozač sa povećim prostorom između gornje dve jedinice, nasmejan nas pita gde bismo želeli da nas vozi. Čak govori i nešto engleskog... veoma prijatno iznenađenje. Odakle ste pita? Sirbistan. Aaaaa me from Skopje!!! Skopje??? Usledila je baražna paljba pitanja na našem maternjem jeziku. Ništa nije razumeo... rodio se u Turskoj i ništa sa otadžbinom nema, ali eto... poželeo je da nam se približi time što je podelio tu informaciju sa nama.

Gde biste želeli da idete? Aja Sofija i Plava džamija! To nam je prvo na listi mesta za obilazak. Ne mogu tu da priđem, ali mogu da vas dovezem dokle je dozvoljeno za automobile, pa ćete odatle peške. Zazvučalo nam je kao razuman predlog i ćelavi taksista razmaknutih zuba je dobio odobrenje da nas vozi. Ubrzo smo izašli na jedan od glavnih bulevara u gradu – Kenedi Aveniju, koja ide pored mora ka starom gradu. Čekaj... pa nešto nije u redu... ovo nije Istanbul... ovo je Barselona!!! Eno ga moreeee... isto kao u Barseloni... gomila tankera koji pristaju... eno ga onaj crveni!!! Isti je!!! Ne ne to je taj... ovo je sigurno Barselona... ta lepota.. to more... taj osmeh na mom licu... to sam samo u Barseloni osetio i prikazao... ovo nikako ne može biti Istanbul! Vozimo se dalje... sve vreme pored mora, a ja i dalje odbijam da poverujem da je ovo kultura i civilizacije protiv koje sam poneo šlem, mač i štit... sve je prečisto... sija se... cveće na SVE strane... u komplikovanim oblicima... čoooovečeee pa ovo je neko trebalo prvo da dizajnira, pa da zasadi, pa da rasporedi po celom gradu, pa da neguje... da bi to sve ovako savršeno izgledalo. HA! Eno ljudi klošare!!! Leže, sede, po travi... jednom rečju klošare... i to neprekidno... na skoro svakom slobodnom mestu... Gde god zgodno mesto nađeš, tu ti isklošari... da da... ovo je ipak Istanbul!!!

Kako smo se približavali starom delu grada tako su se smenjivali neverovatni prizori koji su verovatno samo za Tursku specifični. Ako zanemarimo svetsko prvenstvo u jedrenju koje je globalni događaj, pa smo iz automobila bili u prilici da vidimo sve one jedrilice kako se trkaju, videli smo novi bračni par kako se u svadbenoj odeći slika na nekom brežuljku, dve žene koje strpljivo čekaju jednog muškarca da skine kestenje sa drveta, na koje se popeo, da bi ga one ispekle na roštilju. Nije mi to baš bilo najjasnije, i mi u Ugarskoj na keju imamo kestenje, ali... ono je divlje, nije za jelo. Da li ovi jedu divlje kestenje? Ili ono nije divlje? Možete zamisliti količinu zbunjenosti koju sam osećao u mojim prvim trenucima susreta sa novom kulturom i civilizacijom. Kad god bismo prišli nekom semaforu bili bismo svedoci početnom nivou privređivanja turske omladine – prodavanje flaša vode skuvanim vozačima u sabraćajnom špicu. Nemaju ni fiskalnu kasu, ni dovoljno godina da uplate tiket, ali u odnosu ponude i potražnje, nude ono što se potražuje, flaše vode! Mi nismo kupili... ali neko sigurno jeste... kao što svaki posao tržište reguliše, tako i ovde sigurno ne bi bilo maloletnika na sred ulice da za tim ne postoji tražnja.

Polako smo mic po mic, posle nekih sat vremena izuzetno zanimljive vožnje stigli do starog grada. Široki zakrčeni bulevar su zamenile polusmerne ulice od kaldrme koje vas vode nekud uzbrdo. Nekud pored tradicionalnih turskih prodavnica tepiha, tekstila i koječega. Morate me razumeti, ja sam prvi put u Turskoj, meni je ovo sve novo... ja ovo čak ni na filmu nisam video. Gledao sam sve, levo radnja, desno radnja... ispred kaldrma... samo neko magare fali. Uskoro smo stigli donekle... dokle je moglo. Odavde nadalje je moralo peške... da budem iskren, jedva sam dočekao trenutak kada ću izaći i prošetati ovim preludim pejzažom. Ovaj put smo videli taksimetar, znali da preračunamo Turkish Lira u EUR i pošto nas makedonski taksista nije uradio u preračunavanju odlučili smo da ga i častimo malo.

Izašli smo i generalno je bilo moguće ići samo u jednom pravu... uzbrdo. Uskoro smo se našli na mestu gde svaki turista u Istanbulu želi da bude... taj neki trg-plato između Plave džamije i Aja Sofije. Iskren da budem nisam imao pojma šta je ni jedno ni drugo... nisam čak imao pojma ni šta to turistički ima da se vidi u ovom gradu. Ali... u jednom trenutku... ja šetam nekom prečistom stazom i sa moje leve strane se uspinje u visinu... i širinu... Sultanahmet! Prizor mi je bio neverovatan... a čak sam bio predaleko da bih potpuno spoznao moć i veličinu te građevine. Od toga trenutka moj život je imao samo jedan smisao, da mu priđem blizu, preblizu da budem minijaturna nebitnost u poređenju sa impozantnošću nečega vanprostornog i vanvremenskog. Na žalost ovaj put nisam dobio tu priliku, tako da mi je u sećanju ostao jedan ogromni oktopod, sa glomaznim telom i dugačkim pipcima odnosno minaretima. Vatikan je jedini koji je na mene ostavio utisak tog tipa, da jednostavno nisam mogao da sklonim pogled sa njega... samo je tamo taj osećaj bio jači... tamo sam se i dok sam odlazio neprekidno okretao ka crkvi da je gledam i gledam i gledam.

Krenuli smo ka Aja Sofiji... i odmah naleteli na uličnog prodavca ceđenog nara, koji je svoj proizvod prodavao za 2 TL. Na nagovor da probam, prekršio sam sve postulate svog postojanja, koji su me i doveli dovde... poklekao sam i probao na ulici ceđeni nar! I ne samo to... probao sam i seckanu uličnu lubenicu i preskupo pečeno kestenje... ništa više nije kao pre... pogazio sam sve principe i sve što sam bio... više nisam... Seli smo na klupu i proždirali seckanu lubenicu, što je pratilo ispitivanje mesta na kom smo se nalazili sociološkom metodom posmatranje sa učestvovanjem. Bili smo okruženi ljudima iz celog sveta... možda više istoka nego zapada... Bio je to jedinstveni trenutak... bio sam i ranije u tim situacijama, izgubljen u prosotu i vremenu gde se ispunjavaju snovi ljudi sa cele planete... gde ste samo vi i drugi turisti. Rim ima tu moć da vam pruži osećaj da ste stanovnik sveta i da ste na mestu gde ceo svet dolazi, ali ovde je drugačije. Tamo dolaze zapadnjaci i Azijati, a ovde dolaze svi. Bila je to vrlo važna klupa u mom životu, sa pogledom na jednu prelepu fontanu, otomanski sladoled... i pravo ispred mene... Aja Sofiju.

Pogledali smo se... malo zamislili... idemo unutra! Nije dovoljno samo biti ispred, morali smo ući. Ja čak nisam ni znao šta je to u šta ulazimo, ali sam uskoro dobio sve potrebne informacije... pravoslavna crkva, pretvorena u džamiju, a nakon toga u muzej. Da budem iskren, ja sam i dalje razmišljao o Plavoj džamiji, kul je Aja Sofije i sve to... ali meni nekako nema tu moć koju ima Sultanahmet. U svakom slučaju nisam se protivio. Krenuli smo ka ovo velikom zdanju sa prelepom stazicom koja vodi do ulaza. Bilo mi je zanimljivo jer nisam često ulazio u te verske objekte... bio sam samo u Santa Maria del Mar u Barseloni i Duomu u Milanu (i to u Duomu samo na nagovor koleginice, a i zato što je bilo besplatno). Uopšte nemam taj trenutak da bi trebalo videti tako nešto iznutra... ja se oduševljavam spoljašnjim izgledom... ne toliko enterijerom... Stali smo u red za kupovinu karata, košta 30 TL... majku mu... nije baš ni jeftin ovaj enterijer... ali tu smo... odlučili smo se i sad nema nazad... mislim nema fizički... ne znam ni kako bismo izašli iz reda da smo hteli. Ponosni na našu kartu od 30 TL krenuli smo ka ulazu i odmah nas je policajac/redar uputio kuda treba da idemo... eto za tolike pare ne mogu čak ni da idem tamo gde želim. Put nas je vodio uzbrdo kroz neke katakombe, ha kao Petrovaradin... katakombe... do sprata sa kog od pogleda zastaje dah. Iscrtan plafon, pogled na prizemni nivo ispod nas, kojim šetaju neki ljudi, njih mnogo i ogromni stub... da zaista se isplati, neverovatno je... pominju se grafike iz 13. veka, ne smete da koristite blic jer oštećuje freske... kao da već nisu dovoljno oštećene. Turci su ih sačuvali, prvi put sam tako video nešto toliko staro... mislim možda i nisam, ali sad sam imao osećaj da gledam u nešto bitno jer je toliko staro. Šetali smo i razgledali poluraspale freske... pogled kroz jedan prozor pravo na Sultanahmet... pogled kroz drugi prozor pravo na more. Spustili smo se na prizemni nivo i videli da lusteri koji su na metar iznad vaših glava u stvari vise sa plafona koji je 30 metara iznad vas... kako je to neko okačio? Nemam odgovor... Okretali smo se oko sebe, nismo znali gde prvo da pogledamo... slikali smo turiste koji su se tu našli. Odakle ste? Iz Londona, kažu. HA! Bio sam u Londonu prošle godine, išao na Vimbldon! Kako se uvek nađeš sa takvim ljudima? Ja sam građanin sveta, svuda sam rado viđen, osim u Beogradu, tu mi trube i mrze. Oduševljeni svime što smo videli za 30 TL pošli smo ka izlazu... ako uspemo da ga nađemo uopšte... još jednom freske, slike svega što možemo da vidimo...opet kroz katakombe... eno ga izlaz...