Central Park

Povratak kući je bio sve bliži, kako je vreme prolazilo sve sam bio umorniji i želja za istraživanjem je bila slabija. Sreća pa je za ove poslednje dane ostala samo jedna stvar u pažljivo osmišljenom planu. Pogledao sam kroz prozor pre nego što sam izašao iz sobe i ugledao mali sneg. Zlobni osmeh mi se pojavio na licu – sneg, zar je i moglo drugačije. Zaslužio sam, ako ništa drugo za sav trud koji sam do tad uložio i za sve baksuzluke koje sam doživeo, prošao sam pored Amsterdam Avenije, zaobišao devojku koje je krenula na džoging u Ferencvaroš trenerci i ugledao beli Central Park.

Moja 87. ulica je bila negde na sred parka, kada sam stigao do ograde, osećao sam se kao da tražim ulaz u neko ogromno borilište, Trumanov šou ili Igre gladi, kao da pokušavam da uđem u svet koji je sam za sebe, apsolutno nepovezan sa bilo čim drugim oko nas. Ubrzo sam našao ulaz, skrenuo i ugledao neke pašnjake. Kad uđete u park vidite neke zelene površine, drveće i tome slično. Ispred mene su bila prostranstva nikad istražene Amerike, kuda da krenem? Levo? Desno? Ovo nije park, ovo je patuljasta država, samo bez zgrada, ali puna pasa svih rasa, kojima vlasnici dozvoljavaju da se zabavljaju u sitnom snegu, koji nas je sve jutros obradovao. Ispred mene je bilo jezero, a iza jezera neboderi. U stvari gde god da se okreneš bili su neboderi, samo tu oko tebe izolovana priroda i čudni tereni. Jezero u Central Parku nije bilo mnogo manje od palićkog… to su nekako jedina dva jezera na kojim sam bio, pa moje oskudno poznavanje stajaćih voda u svetu ne dozvoljava adekvatnije poređenje. Svuda oko mene su bili ljudi koji su šetali sebe, ili ljubimce, u jezeru su bile patke, to je bio njihov reon, potpuno izolovan od intenziteta Njujorka, kad bi samo te patke znale gde se nalaze… tako naivno neobaveštene…

Park je neverovatno koncipiran i urađen, pun raznoraznih staza koje vode kuda god, podvožnjaka i nadvožnjaka, kao Kevin kad je naleteo na staru ženu sa golubima. Ako znate kuda treba da šetate, a i ako ne znate, naletećete na predivni Belveder zamak, onako mali, više liči na tvrđavu za igru, nego na zamak. Videćete i pozorište na otvorenom, gomilu manjih jezera, koje sve kao po pravilu imaju neku kućicu iz koje možete bezbrižno da posmatrate mirnoću vode, zaboravite gde se nalazite i kako ste tu došli. Samo vi i voda i koliba i u našem slučaju snežna idila. Posebnu pažnju su mi privukli kamenjari koji nabacani jedni na druge prave brda na koja se ljudi penju i gledaju park sa visine. Nisam se usudio da im se približim, najbolje da se okliznem i izlomim, sada tako blizu povratka kući. Jesam, doduše krenuo jednom kozjom stazicom koja me je dovela na vrh sveta, mogao sam pola parka da vidim, da siđem međutim, ne baš. Zadovoljio sam se kolibicom koja se nalazila na vrhu i odlučio da tu sačekam pomoć.

Kako pomoć nije bila zainteresovana da stigne odlučio sam da se vratim kuda sam i došao. U nekom trenutku šetanja neizbežno morate naleteti na fontanu. U pitanju je najčarobnije mesto u parku, fontana je napravljena u geografskom centru Menhetena, potpuna sredina sever-jug i istok-zapad. Naravno nije radila, a i zašto bi, pa ja dolazim samo kad fontane ne rade, tako ni magična fontana u Barseloni nije radila kad sam ja bio. Okolo je urađena prelepa crvena cigla a do nje se dolazi sa jednog nadvožnjaka koji čitavu scenu čini još čarobnijom. Na ovom mestu ćete naći mnogo kočija koje provode turiste kroz park i pričaju istorijske anegdote, to je u stvari njujorška Venecija, samo nije u pitanju gondolijer nego ukrašeni kočijas. Kada se okrenete od fontane videćete bulevar pešački, koji u stvari vodi od pravog glavnog ulaza do fontane, kuda se i odigrava gro saobraćaja. Kako nastavite sa šetnjom proći ćete pored spomenika Kolumbu, Hansu Kristijenu Andersenu, Alisi u zemlji čuda, odbojkaških terena, opet... čitave poljane posvećene udaranju bejzbol loptica… ovo mora da je prezanimljivo mesto u kolekciji proleće/leto, čak sam naleteo i na zaleđeno jezero… koliko različitosti na jednom mestu.

Ako je neko gledao crtani Madagaskar – odlično! Nalazimo se ispred zoološkog vrta iz kog su one životinje pobegle. Da da Central Park ima svoj zoološki vrt, karta je 17 USD, ali nisam kupio jer su mi smetale dve stvari. Prva je da 17 USD ne uključuje sve životinje, kao mogu da vidim vecerice, a ne mogu lavove… ma haaaaajde, veverice mogu i besplatno, gledam ih već 7 dana svakodnevno. Postoje sekcije koje se doplaćuju tako da nisam želeo da učestvujem u toj prevari. Druga stvar je što je zoološki vrt u Bronksu mnogo veći, ali je i u zabiti, pa se tamo ide ako baš nemaš druga posla. Sa treće strane bilo je i hladno, pa sam mislio da će životinje radije biti negde na toplom, nego željne druženja sa mnom… ko je uopšte željan druženja sa mnom? Ipak, kako sudbina voli da udesi, sa staze se vidi bazen sa fokama, a jedna je baš naumila da impresionira publiku. pa sam uspeo besplatno da je vidim kako skače iz vode! Nakon zoo vrta ostala je samo još jedna stvar koja je morala biti viđena… naravno to je bilo pre nego što sam ugledao nebodere koji su se odjednom izvili iznad donjeg dela parka. Šetao sam lagano, korak po korak, dok se nisam našao na apsolutno najboljem mestu koje prikazuje maksimum svakog nebodera. Videh da nisam jedini kome je ovo savršeno mesto, naprotiv, bilo je to vrlo naseljeno mesto sa populacijom od više skupocenih foto aparata. Poslednja stvar pred odlazak je bila klizalište. Nije ga bilo teško naći, samo je trebalo pratiti sve ljude koji su se tuda kretali u istom pravcu. Bilo je 11:30, noge ubijene, leđa prebijena, na klizalištu niko osim mašine za popravku leda. Aaaaaaaaaaaa sigurno je otvaranje od 12h. Nalaktio sam se na ogradu iznad klizališta u jedini položaj koji mi je telo u tim momentima dozvoljavalo i gledao kako metar po metar mašina glanca led i kako mladi radnici klizaju oko mašine, nervirajući sve prisutne. Kad su konačno objasnili pravila ponašanja i pustili decu da se klizaju bilo je to nepregledno more ljudi koji izlaze i izlaze i izlaze auuuuuu breeee pa koliko vas je??? Cela patuljasta država došla na klizanje. Kad su leđa dopustila da se uspravim odlučio sam da mi je park dao sve što je mogao i krenuo sam da zaokružim šoping za jeftine odevne predmete.

Nakon kupovine pantalona za 5 USD, koje su samo nekoliko dana ranije bile 10 USD, karirane košulje za 8 USD, H&M pantalona za odelo od 15 USD, keep me warm dukserice od 27 USD, gornjeg dela trenerke koji će se koristiti kao prolećna jakna, zbog svoje XL veličine za 30 USD i kofera, povećeg za 45 USD, bio sam vrlo zadovoljan učinjenim. Po mojoj diskrecionoj proceni bio sam više nego uspešan u trošenju kućnog budžeta. Nije naravno sve išlo kako treba, pa su mi provalili karticu nakon kupovine kofera, ostavivši me bez drugog izbora do da na badnje veče u 2h po evropskom vremenu zovem srpski viza servis da blokiram karticu. Srećom javio se čovek, iako sam bio ubeđen da neće, taman da mi spreči fiasko nenamenskog trošenja sredstava do limita u narednim danina, dok ne stignem kući. Epilog blokiranja je bio da sam ostao samo na keš parama… divota…

Sa tim osećajem zadovoljstva zbog jučerašnje produktivnosti probudio sam se na jutro povratka i pogledao kroz prozor da vidim koliko pada sneg. Prognoza je bila sneg čitav dan do večernjih časova. Nadam se da to neće poremetiti moj let kući, koji je trebalo da poleti u 19:30h. Ujutro još nije bilo strašno, tako da sam odlučio da prošetam po kraju, jer sam imao pola dana da izgubim. Gde ići po snegu nego u Central Park, samo ovaj put mnogo intenzivnije, nije sneg samo na zemlji nego i svuda oko mene. Pre nego što sam izašao proverio sam da li je avion na vreme krenuo iz Beograda. Jeste, sa te strane je sve bilo OK, to me je uspokojilo. U jučerasnjoj šetnji po parku sam video American Museum of Natural History, ali sam propustio da vidim dve druge stvari, The Metropolitan Museum of Art i Plaza Hotel, mesto gde je Kevin umesto napojnice dao čuvenu žvaku. Dva muzeja su bili maltene paralelno postavljeni sa suprotnih strana parka. Stvar je vrlo jednostavna treba sa leve strane parka doći na desnu, u teoriji ići samo pravo, ništa lakše, čovek bi pomislio. Da mi dodatno olakša stvar, na ulazu sa moje strane stoje 2 nebodera za navigaciju, znači samo leđa okreneš ka njima i šetaš. Sneg je počeo da pada sve jače i jače, dosta malih staza je bilo zaključano, šetao sam i šetao… i šetao… pomislio sam pa juče mi nije trebalo toliko da stignem na drugu stranu parka, sigurno je prošlo nekih 30 minuta otkad sam krenuo. U tom trenutku se kroz vejavicu ukazaše dva nebodera… čekaaaaaaaj štaaaaaa???? Pa ja sam došao na početak?!?!?! Oh maaaaaaaannnn. Što bi neko od vas rekao J* B* T*! Nije mi preostalo ništa drugo nego da se okrenem i krenem iz početka, prošao sam pored zamka, ok ovo je dobar znak. Pošto sam imao viška vremena odluičh da se popnem do njega. Ima jedan preslatki plato na ulazu odakle se vidi okolina, ali se jedva videlo par metara ispred mene, video sam samo par jezera ispod zamka. Tada sam shvatio tragičnost svoje sudbine – ja NIKAD neću izaći odavde!!!! Ili bar ne do proleća! Uozbiljio sam se, nit ja volim golubove i vecerice, niti oni mene i počeo da vodim računa kuda idem. Uskoro sam ipak uspeo da izađem, uslikam muzej sa velikim pahuljicama u kadru, spustio se ulicom pored ograde, a ne ne, nema Boga da ja opet kročim u park i ostanem tu zauvek. Stigoh do raskrsnice sa 5. Avenijom, eno je Plazaaaaaa, ista kao na filmuuu, bar mislim, pošto je ne vidim baš dobro od mećave kroz koju se probijam. To je to, poslednja stvar sa liste, impozantna kao na filmu, sa sve onim zastavicama na ulazu, koliko samo Kevin momenata, tokom ovih 9 dana... možda je neka vrsta ironije da me baš tu zaveje sneg i pretvori u sneška… nije loša lokacija… Central Park i 5. Avenija.

Tog trenutka su i duša i telo rekli da je putovanju došao kraj, zaista je bilo magično u neku ruku, u svakom slučaju ostaće zapamćeno kao jedinstvena avantura. Vratio sam se u hotel da se osušim i odmorim pre odlaska na aerodrom. Seo sam na komotnu fotelju u lobiju, pomislio da bi bilo pametno pogledati raspored poletanja sa JFK, da vidimo ima li nekih novosti zbog snega. Letovi su poprilično OK, osim što… nema leta za BG… štaaaaa???? Brzo kucam sutrašnji red za Nikola Tesla, nema ga ni tamo u dolascima aaaaaaa!!!!! Zovi Air Serbiu na broj za inostranstvo, ma Božić je, automat neće ni da prebaci kad stisnem taster… kakvo čekanje, krećem odmah na aerodrom, tamo ću valjda naći neko rešenje. Kucam u međuvremenu poruke u Srbiju da zovu besplatni broj da pitaju šta se dešava sa letom i da mi jave SMS-om jer neću biti u internetu. Uskoro stižu potvrde iz dva nezavisna izvora da je sve ok, kao nisu još postavili svoj let na sajt JFK… pa idite bre u…. Za nijansu smireniji guram dva kofera po snegu do metro stanice, ramena otpadaju, jedan uglađeni čovek me sreće na ulici i nudi mi prevoz do aerodroma, baš čeka tu nekog da poveze, a u gradu je saobraćajni kolaps, da ne zakasnim. I am taking the subway, but thanks for the offer. Ma samo mi još silovanje fali danas. Trebalo je da se spustim C linijom do 42. ulice, gde presedam na E za Džamajku… osim što E ne ide pola trase…. Aaaaaaaaaaaa !!!!!! Vukljaj sad kofere još 100m do R linije gde ću na Queens Plaza presesti na E. Ulazim u R dolazim na Queens Plazu, čekam pola sata, nema ni tu E voza. Vidi me neki deda da sam sa koferima i kreće da se dere na mene: “there is no EEEEE train today”, moraš na R. What the f*, šta da radim kad dodjem sa R do kraja, da vučem kofere peške po Kvinsu, to ti radi… samo što izgleda da ću ja. Ulazim u sledeći R i razmišljam šta da radim. Izgleda da je to jedina opcija, do kraja R pa peške do Džamajke. Negde na pola puta stadosmo na stanicu, slučajno videh preko puta E-Džamajka. Kao iz topa ispaljen sam poleteo i uleteo u E… Huh sad ću bar stići do aerodroma. Stižemo na Džamajku. what up bitchizzzz??? Upadam u Airtrain, za par minuta smo na JFK, uhhhh kakav je to mio prizor bio u tom trenutku.

Ulazim na terminal, pogled na ekran… Baltimore, Boston, nema Belgrade. A kamaaaaannnn, zar je moguće? Pogled mi traži neki info desk, kad direktno ispod televizora videh u daljini teget šalter sa belom pahuljom – Air Serbiaaaaaaaaa!!!! Pa da ga nisam odmah video, ne znam šta bih radio. Vidim ljudi se čekiraju, toooo radi… jedino što belt za prtljag ne radi, pa sve kofere bacaju jedne na druge…. Toooo hajdeeeee, izgubite mi kofer sad posle svega. Čekirao sam se i otišao da sednem negde i da se smirim. Vidim okolo svi letovi kasne po 4-5 sati, bio sam spreman na čekanje. Gledao sam kroz prozor sneg koji nije prestajao da veje, samo da se ne otkaže let. Bile su 2 utakmice plejofa američkog fudbala, tako da mi je narednih 6 sati bilo ispunjeno, sa sve kašnjenjem ja imam šta da radim. Iako su svi letovi imali novo vreme, naš nije. Pomislih da li je moguće da će samo Air Serbia danas poleteti sa JFK na vreme? Nekih sat vremena pred poletanje počeli su ljudi da formiraju red na famoznom gejtu B23. Kad je to video izvesni čovek iz aerodromske službe nam je prišao i rekao da nema potrebe da stojimo, avion je u Nju Džersiju… tek treba da se napuni gorivom i da stigne… neće još bar 2-3 sata. Ok pomislih, uskoro se pojavilo novo vreme 22h. Otišao sam na neki gejt koji je prenosi NFL i gedao prvu utakmicu. Završi se ona, počne druga, meni OK, nemam neku konekciju da promašim, gledam kroz prozor ovo ne staje, a rekli su da će uveče stati… ne izgleda baš. Novo vreme 00h, OK ovo vec počinje da frustrira, ali to je i dalje kašnjenje od 5h, u skladu sa prosekom tog dana. Dok sam upijao dragoceno iskustvo za buduća slična dešavanja, pogledom sam našao devojku koja je u dolasku sedela dijagonalno iza mene u ekipi Crnogoraca kojima je neviđeno smetao Interov šal. Vidim šeta do dečka, razgovaraju, a ja igrom slučaja opet imam taj šal na sebi. Priđem mu, jel tebi ili drugaru smetao Interov šal? Ma meeeniii, video sam te i sad, nego sam ćutao, ja sam rodjen u Milanu, idem na utakmice od detinjstva, sad idem svake godine, zivim u Tivtu, ali često idem… ispričasmo se me siti, mnogo me je naučio kako da se ponašam u takvim situacijama. Moje jedino suštinsko pitanje je bilo šta ako se let otkaže? Onda trčiš na transfer desk, pa ko kakvu konekciju dobije… huh pogled na TV… Madrid je upravo otišao… ostao je Orlando… al' ću da se usrećim sa konekcijom preko Orlanda…

Paniku je u stvari unosila činjenica da su svi letovi kako tako odlazili, a da Air Serbia jedina nije imala ni dodeljen gate sa kog bismo poleteli. Imali smo među nama stariju ženu čiji je zet čekao ćerku u tom avionu, a koja je uporno ponavljala da avion još nije ni stigao, da putnici nisu ni izašli. Novo vreme 02h. Bio je tu jedan stariji čovek u NYPD majici koji je njujorški pričao kako avion neće ni poleteti, videcete, nećemo ni poleteti, nema šanse, tako je bilo i prekjuče, isto se čekalo pa ništa, eno onaj čovek je bio tu i prekjuče. Ja dolivam ulje na vatru, trebalo je da krenem juče, ali su jučerašnji let otkazali još pre mesec dana. Moram priznati da je situacija bila vrloooo napeta, ljudi koji su usled kašnjenja ispromašivali konekcije su se drali na predstavnika Air Serbie, a koji su se u ponoć setili da podele ljudima vaučere za hranu, kad ništa više nije radilo. Jedna žena je bila histeričnija i napadnija od drugih, zahtevala je objašnjenje, šta objašnjenje poletanje! Momak je zakasnio za faks u Zagreb sutradan, drugi čovek je promašio konekciju za Zagreb, a samim tim i za Zadar, kasni na posao. Jedna ležerna mlada Beograđanka se nije mnogo potresla, ona se vraćala sa Bahama. Zvanična priča je bila da avion nije mogao zbog vremena da sleti na JFK, pa je produžio u Njuark u Džersi, odatle je čekao dozvolu da poleti na JFK, pa kad je konačno stigao, nije imao gejt da se zakači, jer su avioni slabo odlazili, pa putnici nisu mogli da izađu. Dok su im našli onu skelu prošlo je još vremena, tako da su ljudi koji su putovali ka SAD proveli 17 sati u avionu pre nego što su mogli da izađu.

U jednom trenutku su na naš napeti gejt počeli masovno da stižu neki Meksikanci… isti kao u filmovima, sa sve sombrerosima i brkovima i posedali oko nas po gejtu… klošarenje level pro... ne znaš da li da se smeješ, plačeš ili upoznaš sa njima. Doduše jedna devojka je znala, histerično je plakala, i tražila da joj se stvari sklone iz aviona, jer ona ne želi da ide tim letom. Nikad više Air Serbiom…. To je bila reakcija većine stranaca. Tenziju je dovelo do usijanja naknadno puštanje Meskikanaca da uđu u avion pre nas…. Auuuuuu revolucija!!!!! Beograd je bio bukvalno jedini let koji još nije ni ukrcan. Koliko besa, suza, ljutnje… ne bih želeo da budem u koži tog nesrećnog radnika Air Serbije koji je bio na meti sumanutih punika... meni je bilo samo da let ne otkažu… kad god stignem stigao sam. Nakon 12 sati čekanja, puštanja putnika za Los Anđeles (2 leta), Meksikanaca, raznoraznih laži da ćemo se ukrcati za sat vremena (jedno 5 puta izrečeno za tih 12 sati), konačno smo autobusom preveženi do aviona, koji je stajao negde na sred terminala. Ušao sam, nezainteresovan za bilo kakve civilizacijske tekovine i komšijske odnose zavalio stolicu, skinuo Džordanke, it was a very long day and finally it was time to go home.

Yankee Stadium

Na svom prvom putovanju koje je bilo sad već dosta davno, shvatio sam da je ključ sreće, kvaliteta i najlepših sećanja, ugoditi sebi da se svakim danom ujutro budimo sa iščekivanjem da se baš danas dešava nešto što smo čitav život čekali, ili makar žarko želeli da vidimo. Ključ je ostaviti i za poslednje dane nešto što će vas držati na ivici, maksimalno uzbuđene bez obzira na sve što vam se do tog trenutka desilo. Bio je to moj već sedmi dan u Njujorku, bio sam u Džersiju (dva puta), Bruklinu, Kvinsu, Menhetenu, gledao sam hokejaše, košarkaše, fudbalere... Šta je ostalo? Čemu bih ja mogao toliko da se radujem sedmog dana u gradu? Neki ljudi koji me baš dobro poznaju mogu da naslute i pogode, neki drugi... opet čekaju nešto drugo... kako god okrenemo sve što sledi nikako nije iznenađenje.

Imam sastanak sa istorijom u 11:30 u južnom Bronksu (Bronks, pogotovo južni, nije baš poznat kao bezbedno mesto, ali u ovom trenutku više i ne brinem za svoju bezbednost... kad me nisu izboli do sad, valjda neće ni ovih par poslednjih dana), ali pre toga treba čekirati još dve stvari, jednu usputnu, što bi se reklo kad smo već tu, a drugu vrlo važnu... jedna od onih ne vraćaj se kući bez dokaza da si bio stvari. Igrom slučaja Kolumbia Univerzitet se našao tek nešto malo severnije od mog hotela, tako da je putovanje u Bronks bilo najlogičnije započeti odatle. Nikad ranije (sasvim logično) nisam bio na američkom univerzitetu, pogoto ne na nekom prestižnom. Kolumbia Univerzitet je sedmi rangirani univerzitet u SAD, deveti na svetu... čooovečeeee videću top deset univerzitet na svetu! Interesantno je da se jasno sećam kako je to jutro bilo vrlo hladno, duvao je neki jezivi vetar... baš je bilo nezgodno šetati. Univerzitet je u stvari u dužini jednog bloka, prostire se manje-više od jedne ulice do sledeće, podeljen u dva dela... pošto je ulica nizbrdo, nazovimo ih gornji i donji. Zgrade univerziteta su elegantno braon-bele, baš onako poš, što bi Britanci rekli, vidi se da je rađeno sa ukusom i da ovde idu neki učeni ljudi. Kako i ja za sebe volim da mislim da sam učen čovek, odlučih da se kockam sudbinom i da prođem kroz kapiju i prošetam stazom koja deli univerzitet na gornji i donji deo, tj. uđem i prođem kroz školu. Čuvar u kabini me nije konstatovao, kao ni mnoge druge ljude koji su tuda prolazili tako da sam neometano ušao na univerzitet, HA! Zauvek ću svima moći da pričam da sam bio lažni student Kolumbije, staviću to u CV – od 5.1. do 5.1. Kolumbia Univerzitet smer šetanje kroz školski park... verovatno vredi više od ovog četvrorogodišnjeg što imam sad. Kako sam koračao najsavršenijom stazicom koju sam ikad video, ređale su se zapanjujuće zgrade ispunjene nekim od najvećih budućih umova, u tih nekoliko trenutaka nisam bio siguran da li sam u Njujorku ili u Vašingtonu na Kepitol Hilu. Prošao sam pored građevine posvećene antičkim filozofima, univerzitetske biblioteke, koja komotno može da prođe kao skupština bilo koje zemlje i izašao na drugu stranu. Kad pomislim da sam dobio pismo odbijanja sa Harvarda, Mičigena, Teksasa i da sam čak i kročio na Kolumbiju... ja sam svoju (lažnu) akademsku karijeru gradio na prvom univerzitetu na svetu, dva od top 10, odnosno 4 od top 50... sasvim korektan akademski uspeh rekao bih...

Nije bilo vremena za upisivanje mastera na Kolumbiji, ipak sam imao sastanak u Bronksu u 11:30, a pre toga je trebalo videti još jednu stvar, jedan deo grada... Ubrzo sam stigao do Bulevara Dr Martina Lutera Kinga... stigao sam u Harlem! O tome ti pričam! Harlem bejbi! Ideja je bila da se I have a dream bulevarom prošetam do Malkolm Eks bulevara, tamo sednem na metro i nastavim gore u Bronks. Šta ću u Harlemu? OK, jasno je šta ću, došao sam da vidim još jedan legendarni deo grada. Ali šta ću baš u toj ulici, zašto se krećem baš tuda? Pa ima nešto u toj 125. ulici (drugi naziv za Bulevar Martina Lutera Kinga) što je jednako legendarno kao i sam Harlem. Ali haj'mo redom. Sam prilazak Harlemu je bio sličan šetnji kroz Bruklin, interesantno, samo za nijansu intenzivnije. Izražena afroamerička zajednica, ne baš izražen osećaj za higijenu okoline, toliko raznobojnih objekata, toliko smeća na ulicama, toliko interesantnih ljudi. Skrenuo sam u bulevar, gde je? Kamaaaaaaannnnn nestrpljiv sam, hoću da vidim temelje formiranja svoje ličnosti, mimoilazim se sa ljudima čudnih pogleda, ali me u ovom trenutku ništa drugo ne interesuje, imam misiju... sve dok jednog trenutka... pogled preko ulice... Crveni Jastog i Banana Republika... i.... Apolo pozorište!!!! Verovatno najveći legitimni centar crnačke kulture, mesto gde su ponikli najveći afroamerički zabavljači 20. i 21. veka. Svi priznati komičari imaju jedno pozorište, The Apollo! Brzo sam (na pešačkom) prešao ulicu i došao do njega. Na žalost u pripremi sam video da je prva naredna predstava bila tek 14. januara, tako da nisam imao mogućnost da pogledam bilo šta, ali jesam imao mogućnost da stanem ispred ulaza i vidim sve Apolo zvezde u betonu. Staza slavnih Apolo pozorišta je ukrašena imenima poput Majkla Džeksona, Princa, Ele Ficdžerald, Lajonela Ričija, Ričarda Prajora, Luja Armstronga, Džejmsa Brauna... nisam mogao da verujem da gazim tu oko tih legendi, vodeći računa da ne nagazim nekog slučajno... koliko magije na tako malom mestu, sa mnom u sredini svega... Nekad jednostavno treba prihvatiti da ste stigli na vrh i da ništa dalje i bolje od tog trenutka ne postoji. Nastavio sam šetnju do Malkolm Eks Bulevara, odakle je trebalo da se crvenim metroom prebacim u Bronks. Pohitao sam zbog sveopšte ne baš sigurne atmosfere u kojoj sam bio, spustio se u stanicu, provukao kartu... i shvatio da sam greškom ušao na downtown stranu... Oh maaaannn... u trenutku sam shvatio problem... ali sam se nadao da je par minuta koliko traje prelazak na kontra stranu, dovoljno da se poništi ovaj ulaz... naravno nije bilo dovoljno... automat se drao na mene da sam upravo provukao karticu. Oh sh*t!!! Koliko li traje poništavanje vožnje? Još bar 15 napetih minuta potpuno bespotrebno provedenih u napetom Harlemu. Izašao sam na ulicu i nastavio pravo I have a dream bulevarom, ka drugim metro linijama. Nadao sam se da će proći dovoljno vremena i da ću uspeti da uđem u metro kada stignem do zelenih Leksington linija.

Naravno da nisam imao nikakvih problema ni u Harlemu, samo je to bila ne baš spokojna vožnja. Izgleda da treba nekih 15 minuta da vam se poništi provlačenje kartice, tako da sam se našao na putu za južni Bronks. Čekao me je glavni događaj dana... Jenki Stadion!!! Imao sam kartu za turneju od 11:30 po najpoznatijem stadionu u Americi!!! Njujork Jenkiji su najuspešnija organizacija u američkom profesionalnom sportu generalno, imaju 27 titula šampiona, u odnosu na 24 koliko ima hokejaški tim Montreala, ili 17 koliko imaju čuveni Boston Seltiksi. Prvi sledeći bejzbol tim St. Luis Kardinalsi imaju samo 11 titula. Istorija Jenkija je najbogatija istorija u američkom sportu. Ako pratite sport čuli ste za Bejba Ruta, Mikija Mentla, Dereka Džitera, Redžija Džeksona, Mariana Riveru, ako baš pratite sport poznata su vam imena Rodžera Merisa, Horhea Posade, Andija Petita, ako ste ljubitelj Merlin Monro čuli ste za Džoa DiMađa, ako ste ljubitelj Eminema čuli ste za Vajtija Forda, opet ako vam je J Lo bliska, mogli ste baš ovih dana upoznati Aleksa Rodrigeza, ako volite crtane filmove čuli ste za Jogija Beru... neverovatno je koliko je vrhunskih igrača, u maltene svakoj deceniji od osnivanja nosilo dres Jenkija. Ako pogledate Čikago Bulse, postojali su samo devedesetih sa Džordanom, Njujork Niksi samo početkom sedamdesetih, Nju Ingland Patriote postoje samo dvehiljaditih sa Tomom Brejdijem.... Jenkiji postoje već 100 godina neprekidno. Kao i sa svim što sam do sada opisao i sa ovim imam neku svoju priču i pozadinu. Da se razumemo odmah i jasno, bejzbol je najdosadniji sport na svetu, čekate čitav dan da neko udari lopticu, a onda i kad je udari, ako je uhvate iz vazduha ne važi... lopta mora dodirnuti zemlju da bi se udarac priznao ili da se izbaci sa stadiona, što je automatski poen. Moja priča o Njujork Jenkijima je priča neodlaska na ekskurziju sa ostalima (zašto bih ja ikada radio što i ostali) i buđenje ranom zorom, jednog jesenjeg jutra, da bih šinobusom sa mamom putovao u Suboticu. U toku je bila neka plejof utakmica, da li baš veliko finale, ili polufinale, teško mi je da se setim. Igrali su Jenkiji... bio je produžetak... nerešeno... napetost se mogla seći nožem... u ekipi Džiter, Rivera, Horhe Posada... utakmica već traje čitavu večnost, do trenutka kada sat na velikom semaforu pompezno ne počne da otkucava ponoć... kako je otkucao ponoć, tako su Jenkiji izbacili loptu sa stadiona i pobedili. Zainteresovan nesvakidašnjim događajem, odlučio sam da i sutradan pogledam sledeću utakmicu... a gle čuda... opet produžetak... opet tenzija... opet sat otkucava ponoć... i opet Jenkiji izbacuju loptu sa stadiona za pobedu! Ako to nije dovoljno da zavolite Jenkije, onda stvarno ne znam šta je.

Stadion je bio beo! Potpuno beo! Na svetu postoje dve bele boje: bela boja i Piazza Venezia u Rimu bela boja, koja je po mojoj ličnoj legendi nastala tako što je Bog odlučio da čovečanstvu da nešto najčistije u univerzumu. Belina Jenki stadiona je umalo belina trga Venecija. U pitanju je novi stadion, otvoren početkom 21. veka, odmah prekoputa starog stadiona, gde su stvarana sećanja najtrofejnije ekipe na severnoameričkom kontinentu. Naravno stari stadion nisam našao, zašto bih? U pitanju je samo još jedna građevina jednako velika, kao ova ispred koje sam, a o kojoj znam samo to da treba da bude preko puta, osim što nije. Prošao sam pored Bejb Rut plaze, posebno napravljenog mini trga u okviru stadiona posvećenog najvećoj legendi kluba, otišao do blagajne i preuzeo svoju ranije kupljenu ulaznicu za turneju. Na ulazu nas je sačekao Frenk, naš vodič sa ponovo totalno autentičnim njujorškim akcentom, ponovio je Polino raspitivanje ko je odakle, te na informaciju da među nama ima Nemaca, pokazao prstom na ogromne banere najpoznatijih Jenkija koji su visili sa oboda stadiona i ispričao priču o nekom igraču koji je poreklom iz Nemačke. Turneju smo počeli u muzeju, gde smo videli prave dresove nošene dvadesetih, broj 3 Bejb Rut, broj 4 Lu Gerig, čovek koji je odigrao svaku utakmicu svih 14 godina, koliko mu je trajala karijera, sve dok jednog trenutka nije otišao da treneru saopšti da on više ne može da igra bejzbol. Ako znamo da bejzbol sezona traje od aprila do oktobra, ako uđete u finale, a igra se 160 utakmica, jasno je da se igra skoro svaki dan, nekada i dve utakmice dnevno. Činjenica da je broj 4 bio na terenu 14 godina na svakoj od njih deluje apsolutno nestvarno. Nedugo zatim mu je dijagnostikovana ALS, takođe poznata i kao Lu Gerig bolest, koja uzrokuje odumiranje nerava. Oproštajni govor koji je održao na Jenki Stadionu spada u jedan od najemotivnijih trenutaka u istoriji američkog sporta, kada on izgovara da možda nije imao sreće zbog bolesti, ali da je najsrećniji čovek na svetu jer je mogao da igra pred tim navijačima. Lu Gerig je jedini igrač u istoriji Jenkija koji je nosio broj 4, pošto je posle njegovog povlačenja i broj povučen iz upotrebe. Tu su i broj 7 koji je nosio Miki Mentl, broj 8 Jogija Bere, broj 9 Rodžera Merisa koji je posle skoro 40 godina oborio rekord po broju home run udaraca (izbacivanje loptice sa stadiona) Bejba Ruta, broj 2 Dereka Džitera, apsolutnog heroja Jenkija 21. veka. i 42 Mariana Rivere. Nastavljamo pored statue Jogija Bere, posebne vitrine gde se nalaze šamipionski prsteni 26 od 27 šampionskih godina, 27. ne postoji prosto zato što su prvi šampioni odabrali satove umesto prstenja, kraj trofeja osvajanih tokom godina, do ogromnog panoa sa potpisanim loptama, po Frenkovim rečima nekih 70% svih igrača koji su ikada igrali za Jenkije. Našao sam potpise Ruta, Aleksa Rodrigeza, Endija Petita, Mikija Mentla, Vajtija Forda pre nego što smo morali krenuti dalje.

“My heroes, my dreams, and my future lay in Yankee Stadium. And they can’t take that away from me.” Derek Jeter

“I hit big or I miss big. I like to live as big as I can.” Babe Ruth

“It’s great to be young and be a Yankee!” Joe DiMaggio 

Dok smo se kretali ka sledećem spratu Frenk nam je kroz prozor pokazao lokaciju starog stadiona, srušen je u nekom trenutku, zato ga nisam ni video, ostao je samo teren... trava kao uspomena. Baš me hoće sa ovim rušenjima. Stigli smo na nivo sa ekskluzivnim apartmanima. Novi Jenki stadion ima čak i manje mesta za gledaoce nego stari, ali ima više ekskluzivnih apartmana, preko 60. Svaki apartman ima na ulazu svoj broj, sliku najpoznatijeg Jenkija sa tim brojem, po kom je apartman i nazvan i spisak svih igrača koji su nosili taj broj. U nekom trenutku ćete naići na slike prve, originalne postave Jenkija koja je započela prvu utakmicu na Jenki Stadionu, sa sve Rutom, Gerigom itd... videćete i sliku iz vazduha kako su izgledala dva stadiona jedan pored drugog. Nakon svega toga Frenk nas je uveo u jedan od apartmana u kom mesto košta 300 USD... s tim da... ne zakupljujete samo jedno mesto, već čitav apartman. Apartmani su različite veličine, od 6 do čini mi se 32 sedišta... pa vi vidite koliko košta zadovoljstvo gledanja utakmice odatle. Naravno, kad već trošite toliki novac, nije vam problem i da doplatite svo posluženje, pošto ono nije uračunato u cenu apartmana!!! Konačno nam se svima po prvi put ukazao teren, sa tribinama... bio je tako čudan, tako lep, sa malo tamnije plavim sedištima, na travi su još bile linije sa neke od koledž utakmica američkog fudbala koja se tu odigrala nedavno. Smešno je bilo kad nam je Frenk objašnjavao da tu igra fudbalska ekipa Njujorka, a pošto evropski fudbalski teren ima nekompatibilne dimenzije sa bejzbol terenom, oni ga okrenu naopačke, pa su mesta koja su inače dobra, ovako loša... hahaha ne mogu da zamislim da gledam utakmicu sa strane, a da to bude iza gola... Posle masovnog slikanja, odveo nas je u neki barski deo, koji je kao neki kafić sa terasom i pogledom na teren... kad ga Amerikanci naprave, oni ga baš naprave... usledilo je ponovno masovno slikanje i napuštanje objekta. To je to, bio samo deo bogate istorije, a naučio sam puno toga što nisam znao. Pun entuzijazma usled tolikog naboja emocija, novih informacija i potpuno obogaćenog života uleteo sam u Yankee prodavnicu da kupim neki suvenir... i nisam našao ništa...

Možda jedina stvar koju sebi zameram tokom celog boravka je što nisam duže ostao u Bronksu, malo prošetao po sumnjivim krajevima, ali OK, kratak je dan, a ja još štošta nisam video, tako da mi je u tom trenutku bilo dovoljno što sam i na kratko posetio taj deo grada. Izlazak iz metroa na već poznatoj stanici kod Central Parka, bacam malo pogled, nije baš neki prizor posle izrazito kišnih dana, tako da ću nastaviti po planu. Prvo na šta naletite kad krenete da se spuštate od parka je Trump Tower, ogromna crna sjajna zgrada sa zlatnim slovima i vrlo specifičnim višečetvrtastim oblikom, ne može se ni uslikati telefonom cela. Kako se šetate 5. avenijom ređaju se Rolex, Versace prodavnice, a ja sam skrenuo u jednu od poprečnim ulica da nađem Studio 54, čuveni bludni klub sedamdesetih koji je čak završio i na filmu. I to sam jedva našao, čak sam ga prvobitno i promašio, pa sam opet morao da tražim gde je pin tačno pao... jedva da na vratima zgrade stoji natpis 54... nisam morao ni da se cimam. St. Patricks katedrala je već nešto stvarno monstruozno... jes' da nema neki istorijski staž i težinu, pravljena je polovinom 19. veka, ali svojom veličinom i neo-gotičkim stilom se može meriti sa najpoznatijim evropskim religijskim objektima. Cilj je u ovim trenucima svakako bio spustiti se 5. avenijom do Empajer Stejt Bildinga... šetam i vozim se oko njega već 7 dana, nikako da mu priđem i pogledam u oči.

Usput sam naleteo na NBA prodavnicu, to je naravno jedno mesto koje nije smelo tek tako da se ignoriše. Kada uđete prodavci vas ponovo poznaju čitav život, bacaju vam pesnice, spustite se u podrum i budete okruženi apsolutno svim što možete da zamislite... osim dresa Nikole Jokića. OK, tad još nije bio ovako uspešan, verovatno su u međuvremenu i to dobavili. Osim dresova, lopti, kačketa, majica, čarapa, svega mogućeg što ima veze sa NBA ligom, na jednom zidu su bile lopte sa urezanim otiscima prstiju nekih od najvećih NBA zvezda. Prijalo mi je da znam da je moja šaka za pola prsta manja od Karmela Entonija, ili za skoro ceo prst manja od Kevina Durenta. Ne znam zašto me je to uspokojilo. Uramljeni su i svi mogući dresovi Majkla Džordana, tako da je što se mene tiče poseta bila potpuni uspeh. Ostale su mi dve najpopularnije zgrade koje sam igrom slučaja ostavio za kraj... prvo sam naleteo na onu privlačniju (ne znam zašto), pogled ulevo i eto je – Krajsler zgrada... Kada sam započeo avanturu nisam znao da ih razlikujem, ali je sada jasno... Krajsler je ona modernija sa ukrasnim špicastim vrhom sa kog se nindža kornjače bacaju na početku najnovijeg filma. Baš mi je bilo drago što sam išao ka njoj, to mi je nekako Njujork, uska špicasta visoka Krajsler zgrada koja para nebo.

Kako sam se spuštao ka Empajer Stejtu nailazio sam na čudne bušotine iz kojih izbija para na ulicu. Ljudi kažu da Njujork smrdi... i upravu su, ti izduvni kanali kojima se para sprovodi na površinu su prilično česti, pa grad ima svoj specifičan miris. Možda nije svakom smrad, ali mene asocira na drugi deo Betmena, gde se pojavljuje Pingvin... a taj deo mi je nekako fuj, pa mi samim tim i ta asocijacija nije prijala. Druga interesantna stvar je kada se približite Empajer Stejtu da mu ne vidite vrh! Kad se nađete u podnožju zgrade vi ne vidite kako izgleda onaj deo na vrhu sa antenom. On je uži od baze i kad stojite ispod vidite samo zgradu donekle, ali ne i do vrha. U tim trenucima stvarno nisam mogao da verujem da ja iz malog mesta na severu Vojvodine stojim ispred Empajer Stejt Bildinga... kad sam bio mali to je bilo jednako moguće kao i da stojim negde na Marsu. Dok smo išli u gimnaziju sigurno nismo mogli ni da se nadamo da će neki od nas završiti bilo kada u životu u Kini, Japanu, Novom Zelandu, Njujorku, Los Anđelesu, Majamiju, Londonu, Jerusalimu, Maleziji, Vijetnamu... ako društvene mreže nečem služe, to je da nas usreće kada vidimo koliko je daleko neko od nas stigao i koliko nešto neverovatno postigao.

Ne znam da li znate, ali u Njujorku postoji i pravoslavna crkva Sveti Sava. Imao sam želju da je pronađem, interesovalo me je kako izgleda pravoslavna crkva u Njujorku... pa... spaljeno! Čim sam je ugledao spaljenu, setio sam se da je to bila prilično važna vest onomad na televiziji. Da da setih se da su izveštavali kako je izgorela. E pa... izgorela je! Pošteno! Ne znam kakva je bila pre požara, al' sad je skroz garava, a nije baš ni tako mala. Kako je pao mrak, vratio sam se u hotel i pri povratku videh nešto što mi je izmamilo osmeh. Poslednja moja dilema pred put je bila da li ići na šou Džerija Sajnfelda. Imao je dve predstave u Bikon pozorištu, 5. i 6. januara, ali je najjeftinija karta bila 100 USD, a ja sam već kupio karte za 5 utakmica, plus i nisam neki ljubitelj pomenutog komičara, tako da je moja konačna odluka bila da uštedim 100 USD za nešto drugo. Kad sam se našao već blizu hotela u mraku mi je privukao pažnju plavi svetleći natpis Bikon pozorište i hešteg #SeinfeldBeacon, koji su mi se našli iznad glave... video sam i ljude koji stoje u redu da uđu na predstavu... Hah, eto, nisam ni znao da je Džeri Sajnfeld došao kod mene kući.

Ground Zero

Dan koji ću opisati mi je od svih najviše prijao, sve se nekako poklopilo, posle 5-6 dana sve je bilo idealno, odmah sam prepoznao da je to bio moj omiljeni dan u Njujorku. S obzirom da mi je prethodni dan planiran za obilazak Menhetena propao, a za danas sam svakako planirao povratak u Kvins, da pronađem Nike outlet u potrazi za jeftinim patikama i usput vidim US Open kompleks i Siti Fild bejzbol stadion, početak dana sam mislio posvetiti donjem delu Menhetena. Outlet se svakako sigurno ne otvara pre 10h, tako da imam dosta vremena pre toga da se spustim do dna Menhetena, pogledam šta ima tu i polako se popenjem do 42. ulice odakle bih već odomaćenom metro linijom 7 krenuo u Kvins. Ovaj put sam poučen prethodnim danima promenio taktiku, na Google Mapi sam skrin šotovao tačna mesta gde se šta nalazilo i kako bih šta pronalazio, tako bih brisao taj skrin šot. Fantastična ideja, sve sam mnogo lakše na taj način pronašao, tako da metodu apsolutno preporučujem svim istraživačima.

Ušao sam u već toliko pominjani tramvaj broj 1, koji ide skroz do samog dna Menhetena, ali kad sam već pomislio da sam postao autentični Njujorker, grad je imao novo iznenađenje. U trenutku dok smo stajali u ili na izlazu iz nekog tunela, vozač je na razglasu rekao da se putnici koji se nalaze u vagonima iza petog prebace u neki od prednjih. Naravno nisam imao pojma u kom sam vagonu, a još manje kako to da saznam, kockao sam se činjenicom da niko od mojih saputnika nije izašao, kapiram da sam OK. Izašao sam na najdonjoj tački donjeg Menhetena, odmah kod ograde od reke, zaliva, kako li se vodi ono odakle možete videti kip slobode direktno ispred vas! Daaaaa sad sam mu bliže nego ikad, doduše još uvek daleko, jer je kip na Liberti ostrvu, a meni ne pada na pamet da se po ovom vetru vozim do njega. Jedan, možda najbolji način da se približite kipu slobode je da se provozate trajektom koji vozi do ostrva Steten – Staten Island Ferry. U mojoj glavi trajekt označava nešto malo komotnije od skele, ali ne previše komotnije. Ono što me je dočekalo na licu mesta nije bila ni skela, ni trajekt, bio je KRUZER... Staten Island KRUZER... doduše narandžasti, pa izgleda kao da prevozi robijaše. Kakv prizor, još kad sačekate malo da jedan krene a drugi stiže, pa se u sred zaliva mimoiđu, spektakularan prizor. Potpuno sam odustao od ideje za vožnjom trajektom kada sam video da on ništa nešto bliže kipu ne vozi. Em sam na suvom, em sam dovoljno blizu da ga vidim. Nema potrebe za dodatnim neugodnostima, zarad upitne koristi.

Okrenuo sam se na drugu stranu i krenuo malo severnije, tu je odmah bio Muzej Američkom Indijancu. Kada sam video da je besplatan, u meni sa javila neopisiva želja da ga posetim, ali pošto je otvoren tek od 10h, odlučio sam da obiđem još malo lokalnih znamenitosti, pre nego što se vratim. Sledeće na spisku je bio čuveni bik koji napada, odnosno bik sa Vol Strita. Ono nije bik... ono je bronzano čudovište u obliku ogromnog bika. Ispala mi vilica... nisam ovo očekivao. Čim ga vidite osetite snagu, moć, strah, jes' kip i ne pomera se, ali ne bih se ja kačio sa njim! Ogrooooman je breeeee i bronzan! Sija, svi se slikaju oko njega. Ne mogu da odredim šta je uzrok tako snažnog utiska... da li što je sam po sebi toliko impozantan? Da li što nisam očekivao toliku impozantnost? Ili sve to zajedno, ali bronzani bik je definitivno moja omiljena bronzana životinja. Naredni korak je bio ground zero, novi Svetski Trgovinski Centar, odnosno mesto gde su nekad bili tornjevi blizanci. Svetski Trgovinski Centar nije moguće promašiti, mislim vidi se sa svake pozicije južno od 34. ulice, tako da bi stvarno trebalo se potruditi pa da se pronađe. Interesantna stvar sa tom zgradom je da što joj se više približavate ona deluje sve viša i viša, svakim korakom iznova ostajete bez daha, sve dok se ne nađete u podnožju... Nema dalje... vrat pod uglom 90º, nalazite se isred najskuplje zgrade u istoriji čovečanstva (mereno američkim dolarima), imate osećaj kao da ste ispod crne kule Ajzengarda, a nema prstena da nestanete. Da sve bude gore, u pitanju je zgrada Svetski Trgovinski Centar Jedan, još neki su napravljeni, trenutno se gradi Dva, a biće ih na kraju po projektu ukupno sedam. Odmah tu blizu je ground zero i memorijal 9/11. Bio je to zaista jedan od najlepših prizora koje vaše oči mogu da vam priušte. U pitanju su dve velike četvrtaste rupe u zemlji, koje su pretvorene u fontane, tako se voda spušta direktno u ambis, koji predstavlja temelj bliznakinja. Na ivici su ugravirana imena svih poginulih ljudi u terorističkom napadu, kod mnogih je bilo cveće, što dodatno daje na težini čitavog mesta. Između dve fontane nalazi se “preživelo drvo”, koje su mesec dana nakon napada pronašli teško oštećeno, sa otkinutim korenjem, zapaljenim i polomljenim granama. Drvo je sklonjeno radi oporavka i vraćeno na svoje mesto 2010. godine. Danas je ono simbol preživljavanja, ponovnog rađanja i otpora.

Nakon zaista emotivnih trenutaka na mestu koje je nanelo toliko bola velikom broju ljudi bilo je vreme da se po prvi put konsultuju skrin šotovi, pošto nije baš najjednostavnije doći u Vol Strit, tako da sam se lepo šetao, dok se nisam našao u Finansijskom Distriktu. Morao sam istog sekunda da se javim kući jer je u tim trenucima voz u Bruklinu iskočio iz šina i napravio opšti haos, tako da je bilo važno poslati obaveštenje da sam daleko odatle... na ćošku. Mnogo mi je smešan bio taj momenat stajanja na raskrsnici čuvenih Wall i Nassau ulica, to je jedan ćošak sa kaldrmom, ništa više od toga... kao da ste negde na Gardošu, samo su zgrade veće... mnogo veće, mislim njujorška berza veće. Čak je bila i jedna velika jelka u ponudi. Nakon kraćeg zadržavanja i okretanja oko svoje ose na ćošku, shvatio sam da je oko 10h, tako da sam se vratio do ulaza u Muzej Američkom Indijancu, popeo se na stepenice i video da moram da prođem kroz ozbiljan metal detektor da bih se družio sa njima. Žao mi je Džeronimo, Pokahontas, videćemo se nekom drugom prilikom, odoh ja u Kvins.

Da bih došao gore do 42. ulice da presednem na liniju 7, morao sam se popeti zelenim linijama 4, 5 i 6 koje idu Leksington Avenijom. Ne znam zašto sam napravio neki veliki rivalitet između plavih i crvenih linija koje idu u moj kraj, odnosno upper west side, te zelenih linija koje idu u upper east side. Odmah sam ja to shvatio kao rivalski deo grada, ali baš zato sam se sad obradovao što ću se voziti zelenim Leksington linijama. Uskoro sam se našao u ljubičastom 7 i prolazio kroz već viđene predele, s tim da ću sada ići mnogo dalje od Kvins Plaze i geta u kom sam odrastao. Treba da stignem do tačke gde je sa jedne strane pruge i bulevara Siti Fild, bejzbol dom Njujork Metsa, a sa druge Bili Džin King teniski kompleks gde se igra čuveni US Open, teniski grend slem turnir koji je Novak osvojio komada puta 2. U nekom trenutku smo se našli na prostranom brisanom prostoru. Sa jedne strane je bio ogromni Siti Fild, na prvi pogled ružan u cigli, ali kako vam se pogled privikava na prizor tako vam se on više sviđa, a sa druge neki hangari, vagoni, parkovi... hmmm kako da pronađem teniske terene? Odabiram da prvo priđem stadionu, nesagledivi parking i stadion nekako posađen u sred toga. Malo svetliji od klasične britanske braon cigle, stajao je ispred mene staion, zapanjujuć u rangu Metlife stadiona, ali totalno drugačiji. Bejzbol teren je posebnih dimenzija, pa samim tim stadion namenjen za taj sport izgleda čudno, ali jednako neverovatno kao bilo koji drugi koji sam do sada video. Kada skupite hrabrosti da mu priđete dočeka vas Džeki Robinson ulaz, imenovan po prvom afroameričkom igraču u modernoj eri bejzbola. Ispred stadiona je bilo puno sjajnih ciglanih kocki, podeljenih na manje segmente, koje je verovatno moguće kupiti sa vašom posebnom porukom. Svaki segment je posvećen nekom istorijskom trenutku i vi verovatno možete izabrati koji događaj ćete obogatiti vašom porukom. Možete recimo da se nađete u segmentu posvećenom utakmici sa crnom mačkom, kada je crna mačka protrčala ispred klupe Čikago Kabsa, posle čega su izgubili utakmicu od Metsa sa 7-1, a nakon toga i diviziju, ili segment posvećen osvajanju šampionske titula 1969. itd. Prošetao sam malo oko stadiona, pronašao klupsku prodavnicu koja nije radila, nije bejzbol sezona, verovatno je neko procenio da nema dovoljno lutalica koje posećuju stadion bogu iza leđa kada nema utakmica da bi to bilo rentabilno. Verovatno su i bili u pravu, s obzirom da sam, uz neku devojku, bio jedini koji se tu tog dana pojavio. Kada prođete do druge strane stadiona, sačeka vas manja odsečna ulica i latino zajednica, gde vi zastanete i shvatite da je kraj stadiona granica između woooow kakav stadion i bilo bi dobro da potražim onaj teniski kompleks.

Tako i bi, okrenuh se da se vratim na bulevar preko kog ide pruga, da ga pređem i pronađem teniske terene. Popeo sam se na pasarelu, prešao preko bulevara i izašao na drugu stranu. Video sam ogromni neki zatvoreni hangar i skladište železničkih (metro) vagona. Uuuuu koliko vagonaaaa, nepregledno more vagona. Ako zamišljate kako bi izgledao vanzemaljski brod koji se na zemlju spustio u Rozvel u Novom Meksiku tamo pedesetih, e pa taj hangar je baš tako nekako izgledao. Kao da su neki sferni entitet, koji je bio lep i čist pedesetih, a sada je usled vremena totalno istrošen i prljav, zabetonirali u neke cigle pri dnu i obavili u čelične lijane... HA! Al' znam da opišem baš! Prelazim improvizovani mostić i vidim Flašing Medouz teniski kompleks napred... gde bre napred??!! Ispred mene šuma, pored mene stovarište vagona, malo iza toga gradilište, a iza toga prljavi zarobljeni hangar. Šta pričaaaaš ti znaaačeeeee??? Ali dobro, iz iskustva da znaci u civilizovanim zemljama znaju mnogo više nego ja, odlučio sam da mu verujem i nastavio da se krećem kuda sam i krenuo sve do trenutka kada nisam video da na ciglanom delu hangara piše... Arthur Ashe Stadium... Štaaaaaaaaaaaaaaa???? Pa ja sam video taj stadion na TV, doduše iznutra, pa to treba da bude vanzemaljski brod koji je sad sleteo, a ne pre 50 godina. Pa pa pa ja... sam video centralni teren na Vimbldonu... nemoj mi sad ovo... šta je sad ovo??? Ma daj breeeeeeeee... 'oću kući! Dobro, gde je Luj Armstrong stadion? To je drugi najveći stadion u kompleksu, kako se ne vidi? Levo nema, desno nema, napred šuma, nazad Siti Fild, where the f... is the stadium? HA! Eno legenda, idem da se nađem na I am here tački. OK... Luj Armstrong je direktno ispred mene... osim što... nije... ispred mene je ruševina sa bagerima... a iza toga je Artur Eš... Pa jaaaaaaaooooooooooo breeeeeeee oni su srušili stadioooooonnnnnnn!!!! Pa da li je moguće da kad jednom u životu dođem u Njujork, baš tad u tom trenutku oni sruše stadion i ostave me da gledam bagere, ograde, ruševinu i preružnu građevinu... pa breeeeee zaštoooooooooo???? Naslonio sam se na neki ogradu tu, gledao svemirski brod iz pedesetih i glasno se smejao. Došao sam na kraj Kvinsa da vidim ograde i bagere, pa to ima i u Beogradu na vodi.

Dobro nisam došao na kraj Kvinsa da gledam bagere, nego da kupim patike, tako da je sledeća stanica bila Nike Outlet koji se okom video sa moje trenutne pozicije, trebalo je samo nastaviti bulevarom ispod pruge jedno kilometar unapred. Problem sa tim kilometrom nije toliko bio daljina koliko druga strana bulevara odnosno onim što sledi posle Siti Filda i latino zajednica pored koje prolazim. Neasfaltirana ulica, par automobila spremnih da postanu istorija i nekoliko interesantnih likova, koje ne bih baš želeo da sretnem ponovo... da da da, povratak definitivno sa metro stanice iza ove, nikako nazad na ovu stranu... ne ne nikako. Ušao sam u tržni centar, pronašao Nike outlet i uleteo u svoju poslednju šansu da u Americi kupim patike po cenama koje kućni budžet dozvoljava. Kao i svuda patike su podeljene u sekcije po brojevima, tako da sam ja pronašao meni prihvatljive brojeve i krenuo u potragu. Svako malo bih se okrenuo da vidim ko su ljudi pored mene, sa jedne strane Kinez... sa druge Kineskinja... OK tražim ja patike. U drugom redu pored mene Kineskinja, druga, Kinez treći... hmmm... zar je moguće da ovde samo Kinezi kupuju? Nego, pusti to traži patike! Našao sam neke za 40 USD i bio sam zadovoljan izborom, ali sam odlučio da kad sam već došao tu pretražim apsolutno sve, da slučajno ne ostavim nešto što bi mi se više svidelo. Tako naleteh na vrhunske patike za nekih 60 USD, uzimam ih u ruke... kad ono Staten Island Ferry... broj 46 u sekciji 42... šta ćeš ti tu? Nosim par kod prodavca, kažem mislim da ti je ovo u pogrešnoj sekciji... momak prevrće očima, kao da mu se to dešava svakih 7 minuta. Kako sam tražio shvatio sam da Kinezi šta god drže u rukama to ostavljaju na mestu nečega boljeg što nađu, bez obzira šta je to, samo zamene pozicije, pa to više ni na šta ne liči. Uspeo sam da nađem jedan jedini par tirkiznih Džordanki za 60 USD, ali broj 44... nooooooo! Ma šta ti 44, daj da probam... opaaaaaa ne pliva nogaaaa... može možeee... za svaki slučaj pitaću momka da li ima manji broj... ne to je jedini. OK to je baš model i baš boja koju sam želeo, kao da me je i Bog malo pogledao... ovo je bio jedan od razloga zbog kog sam došao 7.300km, tako da mi se sve poklopilo. Dok sam se šetkao video sam još jedne basketaške patike, tamno crvene za 25 USD, broj adekvatan, nosi to, jeftinije je nego da si ukrao... Na kasi me pita devojka kako sam, kažem bići savršeno ako uzmete kutije. Nasmejala se, zadržala kutije, u kesu mi stavila samo patike, naplatila cenu bez dodatog poreza... Na patike ne ide porez! IDEMOOOOO!!!!! bahaćenje.ny, ne znam da li sam bio srećniji što sam uštedeo par USD nenaplaćenog poreza ili što sam kupio patike koje sam želeo. U svakom slučaju presrećan napuštam objekat i stajem na semafor da pređem ulicu na stanicu unapred... Kad ono... nekoliko Kineza koje sam video u outletu se pretvorilo u... Chinatown!!! Uuuuuuuu pa ja sam se ničim izazvan našao u kineskoj četvrti... ne kineskoj četvrti... u Kini!!! Nije ni čudo što sam u outletu video samo Kineze, pa ja sam u Kini... opaaaaa šetao sam se ulicom gde je sve bilo na kineskom, bio sam jedini belac u kraju... opet... brateee pa dokle ova rasna segregacija prema meni??? Svi su bili prijatni prema meni. Kad kažem prijatni, mislim niko nije konstatovao moje postojanje... baš onako kako ja volim. Uspeo sam da nađem metro, jedino nešto što nije bilo na kineskom i krenuo nazad u grad.

Od tog trenutka nadalje nisam znao šta da radim. Znao sam samo da sam premoren i da me noge neviđeno bole. Naslonio sam se na onu šipku... nemoj da mi dođe neko da mu share the pole... eno ti tamo druga šipka, idi šeruj nju, nisam raspoložen. Odlučih da izađem na Union Square i da'nem dušom malo. Interesantan trgić, ima klupe... to je najvažnije... seo sam i video ispred mene... šahovske table... haha! Ljudi sede na sred trga na stolovima pretvorenim u table i igraju šah! Sjajno! Bio je tu neki spomenik i drugari veverice... najslobodniji građani Njujorka, trče gde hoće, penju se gde hoće i jedu šta hoće! Kad sam konačno malo došao sebi ustao sam i naleteo na... antitramp protest! Opaaa tooooo! Dobio sam flajer koji od mene traži da zaustavim fašistički režim pre nego što počne. Razapeli su neki beli baner sa crnim slovima... jesam li ja to u Njujorku ili na grobarskom jugu? Konsultujem skrin šotove da vidim šta imam tu blizu... ha! Vatrogasna stanica iz Isterivača duhova... 'ajdeeeee... osim što je nema tamo gde treba da je bude... dobro da li će ikada nešto biti tamo gde treba da bude. Mislim Empajer Stejt vidim sa celog Menhetena, daj ovo što se teže nalazi... Tri puta sam obišao blok gde treba da bude vatrogasna stanica iz filma i ništa... odbio sam da prihvatim poraz, kao onomad kad sam tražio stadion Totenhema, jer bi to bio poraz Gugla i stao tačno na prokleti poziciju gde je bio zaboden pin. Okrenuo se ka mestu gde treba da bude stanica i video... skelu! Malo sam bolje pogledao kroz skelu i dole kapija... DAAAAA to je tooooooo!!! Idemooooo!!! Našao saaaaaaammmmm.... skelu... pa jeeeee... da li u svakom gradu moram da zabodem skelu na nečemu? Barselona, Rim, Zagreb, Njujork... može li negde nešto da se vidi tako kako treba? Očigledno ne...

Ostalo mi je viška vremena do početka utakmice tako da sam odšetao do pristaništa 25. U pitanju je jedan krak koji se prostire duboko u reku Hadson, a koji se nalazi na keju koji se masovno koristi za džogiranje. Pristanište 25 je opremljeno odbojkaškim terenima na pesku, što mi je bilo van pameti, s obzirom na vetar koji je duvao, ali me je i podsetilo na jednu dragu osobu. Kad uopšte ovde može da se igra odbojka? Verovatno duva ludački i kad je leto. Prošetao sam do kraja pristaništa, skroz do reke, bile su tu neke klupe. Seo sam i gledao desno na Menheten i Svetski Trgovinski Centar, ispred sebe reku Hadson, levo od mene nešto što mislim da je Džersi Siti, Nju Džersi, a iza mene je ostao kip slobode. U ovim trenucima sam shvatio tačno koliko je dobra kupovina jakne od 34 USD ispala kao poslovni potez. Sa kapuljačom na glavi nisam čuo ništa oko sebe koliko je vetar duvao, ali uopšte ga nisam osećao... Sedeo sam i pokušavao ponovo, po ko zna koji put da shvatim gde se nalazim. Gledao sam u Hadson... podsećalo me je na kuću... svaka reka mi bude posebno draga, vrati me kući, koliko god da duva vetar, ta voda, te zgrade... bio je to deo kuće, tamo daleko negde u Americi. Kada sam ustao sa klupe video sam da neka deca pokušavaju kroz one dvoglede da vide kip slobode. Pošto su ubrzo otišli, pokušao sam i ja... naravno bezuspešno, nisam ja dorastao naprednoj američkoj vojnoj tehnologiji. U povratku u hotel prošao sam kroz “zonu tišine”, ograđeni deo parkića gde ne smete da pisnete, košarkaškog terena, gde su dečaci igrali ozbiljan basket i jedini put tokom putovanja video Empajer Stejt obasjan suncem.

Pošto sam ostavio kupljene predmete u sobi, došao je trenutak da se krene na moju poslednju utakmicu koju ću gledati u Njujorku. Koliko sam bio tužan što je večeras to to, toliko sam i bio srećan što je to to, jer sam bio umoran od svakodnevnog odlaska na utakmice, moći ću malo da se odmorim u narednim danima, a i dan će mi biti duži. Ovaj put mi na karti nije pisalo na koji ulaz da uđem, ali sam kao iskusan posetilac Medison Skver Gardena otišao na jučerašnji zabačeni. Garden je večeras sijao plavo-narandžasto, u bojama Niksa, prednji ulaz je bio zagušen, ljudi u redu do ulice... see you inside bitchiiiizzzz. Kao i juče ušao sam odmah i lagano na moj lični sporedni ulaz, ovaj put videh jedan pano koji nisam prošli put. Bila je to 1999. kada su Niksi jedini put u istoriji NBA lige, kao osmoplasirani tim u istočnoj konferenciji (osmo mesto je poslednje koje vodi u plejof) stigli u finale, gde su kao outsajderi poraženi od San Antonia. Utakmica plejofa protiv Indijane, Niksi gube 3 razlike, Leri Džonson pogađa trojku uz faul, pogađa i dodatno slobodno bacanje i donosi Niksima važnu pobedu. Bio je to trenutak kada je čitav Garden skočio na noge. U panou su bile njegove patike, koje su bilo duple veće od moje šake i njegov potpisani dres sa utakmice.

Bio sam siguran da sam kupio kartu za tu utakmicu u skladu sa kućnim budžetom, međutim na karti je pisalo nivo 100, ne sećam se od jučerašnje turneje da je nivo 100 na vrhu arene... ali ko će ga znati? Ja sam potpuno zaboravio da sam se za poslednju utakmicu ponovo častio mestima... u prvom prstenu!!! Skoro do samog terena! Nekim čudom do tunela gde izlaze igrači na teren... opaaaaa!!! Kako sam mogao da zaboravim ovu čast, ali kakvo iznenađenje sam sam sebi priredio... totalno neočekivano zadovoljstvo!!! Okolo terena gomila selebritija, ili bar sam ja mislio da su selebritiji... video sam nekog ko može biti Majli Sajrus ili Arija Stark... ili niko od njih... video sam i nekog ko je ličio na 50 Centa... na terenu se zagrevao Žoakim Noa sam sa sobom, a sa strane bliže meni Džejson Teri se sa ogromnim slušalicama u ušima šutira trojke. U pitanju je igrač koji je sa Dalasom, Dirkom Novickim i Peđom Stojakovićem osvojio NBA titulu protiv Lebrona, Vejda i Boša. Ko prati košarku zna koliki je to podvig bio u tom trenutku. Utakmica je počela, za Nikse je igrao Karmelo Entoni, desetostruki All Star igrač, trostruki olimpijski pobednik, najbolji strelac lige 2013. mislim da je to dovoljno informacija o košarkaškoj veličini koja je bila ispred mene. Uz njega na terenu je bio i Derik Rouz, čovek koji je vratio Adidas na mapu košarkaške obuće, MVP lige 2011. trostruki All Star igrač, novajlija godine 2009. i dvostruki svetski šamion sa reprezentacijom SAD. Sad kad znate kakve sam igračke gromade (iako obojica već u silaznoj putanji karijere) gledao, možete razumeti zašto sam jedva čekao ovu utakmicu. Jedino nisam imao sreće da vidim novu zvezdu Niksa, Kristosa Porzingisa. Bio je na klupi u odelu... to je najviši čovek koga sam ja u životu video. Sa druge strane za Milvoki su igrala dva mlada momka, Džabari Parker i Janis Antetokumpo – the Greek Freak! Janis je najmršaviji čovek kojeg sam u životu video! To uključuje Novaka Djokovića i mene kao tinejdžera!!! Vi u životu niste videli takve nogice, tanke a dva metra dugačke, za iskakanje iz svih NBA dvorana... Mislim šta pričam, ukucajte na internetu Giannis Antetokounmpo pa vidite šta će da vam izađe. Tokom utakmice pokazivali su nam selebriti kamerom ko je sve bio tu. Majkl Džej Foks, glumac iz filmova Povratak u budućnost, poznati igrač Njujork Džajantsa Dženoris Dženkis, reper Fat Joe... još poneki glumci, članica postave Saturday Night Live i Spajk Li već kao inventar. Entoni i Rouz su igrali dobro, bio sam srećan što imam priliku da ih gledam, Janis je leteo iz zgrade ponovo, zakucavao kao da skače u dalj, a ne u vis. Utakmica je ušla u neizvesnu završnicu... toliko neizvesnu da je Milvoki imao poslednji napad za pobedu. Janis je držao loptu, igrao leđima do faktički poslednje sekunde, kada se okrenuo i u stilu Džordana šutnuo fejd avej i.... pogodiooooo!!! U Gardenu muk! Cela ekipa Milvokija skače na Janisa, raduju se kao nenormalni, a publika već naviknuta na loše rezultate Niksa, nije to previše tragično primila. Konačno sam dobio svoj šou, neizvesnu završnicu i šut za pobedu, pa još i koš! Hvala puno grčkoj nakazi, osećaj je neopisiv!

Dok sam skupljao stvari i odugovlačio odlazak iz Gardena... ko zna kad ću i da li ću ikada doći ponovo, okrenuo sam se iza sebe i iznad mene je bio momak koji je držao natpis – učini nas ponosnim #34 Antentokounmpo #Greek Freak. Bio sam neopisivo srećan zbog njega, dobio je to po šta je došao. Sigurno je bio neverovatno ponosan. Ušao sam nazad u hol i dok su svi išli napolje ja sam tražio jedan pano. Ignorisao sam upozorenja jedno 4 redara i umesto napolje išao sam u krug... tražio sam Greckog. Dok sam ga našao naleteo sam i na borbu veka.. selfi sešn... gde je Greckiiiiii. Ne napuštam dvoranu dok ne nađem Greckog, pa makar me privodili, taman da dobijem i svoj “mug shot”, sliku sa privođenja, kao svi priznati američki selebritiji. Valjda je to deo autentičnog američkog iskustva. Enoooo gaaaa!!! Slikam se ispred njegovog dresa jedno 10 puta... to je to... sad sam 100% srećan i zadovoljan... možete da me vodite odavde, Garden mi je dao sve što sam želeo.

Live from Madison Square Garden

Sledećeg jutra sam se probudio na to da sam se tokom noći smrzao. Nisam uložio potreban napor da naučim da rukujem sistemom ventilacije i to je rezultiralo jednom ne baš prijatnom noći. Soba je bila premala, dovoljna za jedan krevet i taman toliko mesta da se sa njega siđe i zakorači u kupatilo. Kakva dilema geto i đakuzi ili Menheten i klaustrofobija. Mislim da ipak biram klaustrofobiju, što je elitno, elitno je. Prognoza za danas... pa ista kao za juče... kiša. Pitanje je samo kog intenziteta, tj. da li ću makar malo uspeti da se ne okupam potpuno. Završio sam sa Nju Džersijem i Bruklinom, danas bi trebalo obići sve široko poznate nebodere i ostale atrakcije Menhetena, kako bih bio što slobodniji poslednjih dana boravka. Izvadio sam sve pripremne papire na krevet, slikao šta gde stoji, spisak atrakcija koji je u nekom prvom trenutku imao oko 50 stavki i krenuo da ga skraćujem.

Izađoh lagano, ovaj put sam imao fiksiran raspored... 9:30 i plaćena turneja po Medison Skver Gardenu. Da, ja sam ni manje ni više nego krenuo da obiđem najpoznatiju dvoranu na svetu. Jučerašnje razmišljanje gde sam i kako sam tu došao dobija na težini saznanjem da ću ja za oko sat vremena koračati legendarnim Gardenom. Kad sam se sinoć vratio iz Bruklina na televiziji slučajno uhvatih reportažu baš sa utakmice Devilsa gde je spomenuto da su roditelji iskoristili poslednji dan pred početak škole kako bi decu odveli na utakmicu. U tom trenutku nisam ni slutio razmere sekvence reči – poslednji dan pred početak škole. Bio je 3. januar, kako sam izašao na ulicu, dočekale su me bačene jelke, baš sam se iznenadio kako su im praktično odmah završeni praznici, ljudi su krenuli na posao... o da... ljudi su krenuli na posao... u Njujorku... metroom... u 8h ujutro.... oooo Džizas. Malo je reći da se klaustrofobija iz moje hotelske sobe prenela u klaustrofobiju u mom downtown vozu 1, koji je u jutarnjem špicu vozio moju malenkost u novu avanturu. Nisam mogao da uđem u prvih par vozova. Pa normalno da mi svih dana do sad nije bilo nešto gužve kad je bio praznik... e pa danas nije praznik... srećno sa disanjem, javi kako si prošao.

I dalje svetski rekord gužve drže Istanbul i Milano na nedelju derbija, ali ovo je jaka bronza... da da vrlo jaka bronza. Uspeh nekako iskrivljen da izađem na 34^th Street Penn Station oko 9h. Došao sam dosta ranije da vidim gde treba da idem, kako da podignem kartu. Nisam znao ništa o tome gde ja u Gardenu treba da odem. Srećom, tu je bilo još ljudi koji su želeli na turneju, a i pismeni ljudi koji tu rade su zabarikadirali prilaze pre otvaranja, tako da niste ni mogli nešto da promašite. Stajao sam ispred ulaza i gledao u dva viseća elementa koji su izgledali kao okrugli ukrasi za jelku, na jednom je bio logo Rendžersa, a na drugom logo Niksa. Na jednom od stubova, preko čitave visine bila je grafika sa motivima borbe 20. veka - Muhamed Ali vs Džo Frejzer... čisto da znate gde ste došli. Ubrzo su nas pustili da uđemo, prvo što vidite je prodavnica gde se prodaju suveniri Niksa i Rendžersa (po nenormalno visokim cenama), gde se takođe prodaju i karte za turneju... ja sam već imao kupljenu kartu, samo je trebalo da je pokupim, tako da sam ja kao veliki gospodin prošao preko reda... pravo do svoje Madison Square Garden All Access propusnice. Odmah na početku nas je sačekalo divno iznenađenje, tražili su od nas da uzmemo neki od ponuđenih rekvizita, bokserskih, košarkaških, hokejaških... kakvih već i da ispoziramo za slikanje. Slike će nas čekati kada se završi turneja. Uzeh košarkašku loptu i napravih se kao da sam Karmelo Entoni (košarkaš Niksa), baš sam se osetio nešto važnim u tom trenutku.

Kad smo završili ceremonijalno slikanja sačekala nas je naš vodič Pola, autentična Njujorkerka starijih godina, sa još autentičnijim njujorškim naglaskom, kojem sam se obradovao kao da sam video mirno nastrojenog vanzemaljca. Konačno sam uživo čuo taj tipično njujorški akcenat i nisam mogao da ga se naslušam. Pola nas je prvo sve pitala odakle smo, proćaskala sa ljudima o čijim zemljama je nešto znala, pošto nisam spadao u tu grupu nasmešila se i prešla na sledećeg plaćenog korisnika. Uvela nas je u neki hodnik i skupila sve na jednom mestu. Bila je to polazna tačka... izgledao je kao neki hodnik u školi iskreno... hmm više sam očekivao od Medison Skver Gardena. Kao da je pročitala u mojim mislima da nisam nešto prezadovoljan i počela je svoju misiju vodiča. Garden je pre nekoliko godina renoviran. Renoviranje je koštalo par milijardi dolara, a ovaj deo je jedini koji su ostavili netaknut, da podseća na staro zdanje. A-ha, sad to već ima smisla. Iako se zove Medison SKVER (kvadrat) Garden je u stvari kružnog oblika, prosto iz razloga sto skver bolje zvuči nego srkl (circle)... kako bi Medison Srkl Garden zvučalo? Pa ne baš dobro, tako da je krug postao kvadrat samo zbog elegantnijeg prizvuka. Ubrzo smo ušli u prvi, najniži prsten dvorane, na čijim zidovima su bili na svakih desetak metara uramljeni neki od istorijskih momenata u ovoj dvorani, a na vrhu zida do plafona bi bile slike svih nekih trenutaka koji zavređuju pažnju.

Njujorške ekipe koje igraju u ovoj dvorani, kroz istoriju nisu imale previše uspeha. Po neka titula tu i tamo, ali s obzirom kakav grad predstavljaju, tanko je to prilično, tako da je i sama hala popunjena sećanjima iz raznih životnih sfera, ne samo sporta. Prvo smo videli vitrinu posvećenu poznatom centru Niksa, Patriku Juingu, a zatim i vitrinu koja me je neviđeno iznervirala. Prvo zato što nisam znao da se taj trenutak ikada odigrao, a drugo što su našli jedan jedini trenutak u istoriji košarke kada Majkl Džordan nije dominirao nad Niksima i tu ga okačili. U pitanju je neko zakucavanje plejmejkera Njujorka Džona Starksa preko Džordana i krilnog centra Bulsa Horasa Granta, koje je kao nazvano The Dunk. U jeeeeeee... čekaj čekaj... ti meni tu slikaš to zakucavanje za koje svet ni ne zna da postoji, kačiš Starksove trenerke u znak sećanja na taj trenutak, pa neeee možeeee... Koliko puta su Niksi igrali protiv Džordana u plejofu? Tačan odgovor 5 puta. Koliko su plejof serija od tih 5 dobili? Tačan odgovor je 0 – slovima NULA. Pa kako vas nije bre sramota da uramljujete bilo šta što ima Džordana, a nije ono čuveno vraćanje Patrika Juinga na fabrička podešavanja blokadom u prvi red tribina, ili ono slanje u publiku istog tog Starksa i Ouklija pre zakucvanja u lice opet Juingu uz faul, ili onih 55 poena u sred Gardena, kada se sa brojem 45 na leđima vratio posle dvogodišnje pauze. Jedina istina je da je Majkl dominirao Medison Skver i Srkl Gardenom u svakoj mogućoj prilici, tako da skidaj te gluposti da ih ne gledam više.

Naravno ništa od ovoga nisam izgovorio naglas, pošto nisam želeo da budem izbačen posle drugog panoa, a plaćenih 25 USD. Kako smo nastavili da obilazimo arenu viđali smo panoe posvećene Vejnu Greckom, najvećem hokejašu svih vremena, koji je karijeru završio kao član Rendžersa, pa je tu izložen dres i štap sa njegove poslednje utakmice. Prikazana je i Merlin Monro, sa njenom čuvenom ličnom izvedbom pesme Happy Birthday to you, koju je pevala predsedniku Kenediju. Trenutak iz košarkaške istorije Niksa, koji zaisa cenim - finale protiv premoćnih Lejkersa 1970. Odlučujuća sedma utakmica i najbolji igrač Niksa Vilis Rid koji ima napukli kvadriceps. Sigurno neće igrati, čovek ne može da hoda, kamoli da igra finale NBA lige. Ne samo da je igrao, nego je tako šepav istrčao na teren i pogodio prva dva šuta za Nikse, što je čitavu dvoranu i igrače motivisalo da pobede favorizovane Lejkerse i uzmu titulu. Neizbežni Hulk Hogan i njegovi rekviziti sa prve ikad održane Vreslmanije. Mi koji smo kao mali plakali kad su nas ubeđivali da su kečeri (profesionalno rvanje) namešetni i da tu niko nikog ne udara zaista, vrlo dobro znamo važnost institucije zvane Vreslmanija. Bio je to najveći godišnji događaj u tom sportu, nešto kao Superboul u fudbalu. Nakon toga smo stigli i do panoa borbe veka. Muhamed Ali i Džo Frejzer, bio je tu originalni poster, rukavice. Aliju je bila oduzeta titula 1967. jer je odbio da ode u Vijetnam i ovo je bila faktički njegova povratna borba, za pojas koji je smatrao da mu je nepravedno oduzet. Nije mu bilo dozvoljeno da boksuje 3 godine sve do 1970, da bi nakon dve pobede došla na red i ta borba sa Frejzerom. Kakva borba je to bila, možda zaista najveća borba svih vremena, dva do tada neporažena borca, 15 rundi bez nokauta i na kraju trijumf Frejzera na poene. Muhamed Ali se za poraz revanširao 1974, a onda u trećoj borbi na Filipinima, popularno nazvanoj Thrilla in Manilla, jednostavno izdržao bukvalno par sekundi duže od Frejzera. Na kraju 9. od 15 rundi, Ali je treneru rekao da je ovo najbliže smrti što je ikada bio. Uslovi za borbu su generalno bili stravično nehumani, u toku pauze pred poslednju rundu, Ali je molio ađutante da mu iseku rukavice, što automatski znači predaju meča, trener nije dozvolio. Ovo je bila borba koja će ga učiniti besmrtnim. Nije mogao ni da ustane sa stolice, ali je sa druge strane Frejzer bio potpuno otečenog lica i zatvorenih očiju od Alijevih udaraca. Kasnije se saznalo da Džo Frejzer u stvari nije video na jedno oko, a sada je i drugo bilo zatvoreno, trener nije želeo da rizikuje možda i smrtnonosni udarac u poslednjoj rundi tako da je, suprotno Frejzerovoj želji (I want him boss), bukvalno možda sekunde pre Alijeve predaje sudiji signalizirao kraj. Ali je imao taman toliko snage da ustane sa stolice podigne ruke kao pobednik i sruši se na pod. Ako do tada nije bio, tom pobedom je definitivno postao najveći bokser svih vremena, a sve to je počelo baš tu, sa tim plakatom ispred kog sam bio.

Ubrzo smo upoznali Polinog kolegu čija je danas jedina funkcija bila da drugi deo grupe prebaci na sledeći sprat. Kako je to dobar posao, pomislih, samo voziš ljude liftom jednom na svakih pola sata jedan sprat. Izašli smo na Lexus Suites nivo, u pitanju su apartmani od milion dolara koje bogataši zakupljuju da gledaju utakmice sa najboljih mesta. Apartmani su opremljeni vrhunskim skupim kaučima i foteljama, čajnicima i kojekakvim posuđem za elitu. Nakon aprartmana odvela nas je u Press Box, odnosno deo posvećen novinarima. U tom trenutku se dole na ledu ničim izazvan pojavio jedan igrač Bafala, ha! Šta on sad hoće? Upada mi u termin! Izbacio je jedno 40 pakova i sam sa sobom šutira dok ja obilazim halu... Alooooo tiše dole, ne čujem Polu, Pola daj malo glasnije ovaj majmun lupa dole k'o nenormalan. Nakon apartmana i pres boksa, prošli smo hodnikom u kom smo videli vagu na kojoj su se Ali i Frejzer merili pred borbu veka, staru verziju Zamboni mašine za popravku leda na hokejaškim utakmicama (izgleda kao top koju se gura), klupe na kojima su se presvlačili Vejn Grecki i Patrik Juing (u poređenju sa ovim što današnje zvezde imaju u svlačionici ovo je bukvalno jedna klupa) i dijamantsku kacigu golmana Rendžersa Henrika Lundkvista, koja je pravljena za humanitarne svrhe. Za kraj turneje Pola nas je odvela na sam vrh arene, u potkrovlje, bili smo iznad džambotrona iz kog (dokazano) nindža kornjače gledaju utakmice. U tim trenucima je već cela ekipa Bafala izaša na trening pred večerašnju utakmicu protiv Rendžesa, tako da smo bili svedoci pravog NHL treninga, što je bio poseban neplanirani bonus. Spustili smo se liftom u prizemlje, bili obavešteni da odemo u prodavnicu po slike sa početka turneje i da imamo 10% popusta na kupovinu suvenira. Kupih fantastičnu kapu Rendžersa i novogodišnji ukras u obliku košarkaške lopte Niksa. Pogledah slike, bile su to neke najlepše slike koje sam ikad imao. Neverovatno kako sam dobro ispao, stavili su me sa košarkaškom loptom na košarkaški teren Gardena, haha kako interesantno. Ipak, za 30 USD, samo sam im je vratio... znam ja sebe da fotošopiram na teren Gardena i besplatno.

Imao sam čitav dan da šetam Menhetenom i otkrivam atrakcije koje sam želeo... a gde sam ja otišao? Pa na Tajms Skver... kako sam samo nemaštovit. Kiša je padala nenormalno jako, nije bilo za šetnju. Odlučio sam da je bolje danas iskoristiti za šoping, tj. za traženje sniženja gde god je moguće. Prioritet prvog stepena je bila kupovina memorijske kartice za telefon, jer je memorija bila nedovoljna za moje japanske afinitete ka slikanju. Posle kupovine nekih suvenira u Grand Slam radnji na skveru, video sam pored prodavnicu Computers and Cameras... ili tako nešto. Pomislio sam da je tu pametno naći memorijsku karticu. Ulazim, Apu iz Simpsonsa mi prilazi, trazi mi telefon, otvara ga, donosi memorijsku karticu od 16GB koja košta 250 USD, ali samo danas 125 USD. Ovo je prvi put u životu da nisam znao da li mi se nešto zaista dešava. Čovek kreće da seče kutiju, ja shvatam da će on zaista da mi u telefon stavi karticu od 16GB koja košta 250 USD, ali samo danas 125 USD. Uzimam brzo svoj telefon i sve komponente mu, koje su bile na stolu i brzinom svetlosti napuštam lokal. Kasnije sam ušao u Verizon ispod Central Parka, gde me je devojka na vratima upitala šta mi treba, objasnila da će prvi slobodan operater biti uskoro sa mnom, koji mi je prodao karticu od 16GB za 20 USD + porez. Nakon što sam izašao iz Verizona na 5. aveniji izleteo sam na Trump Tower... sunce ti kolika zgrada. Nema vrh... Bio sam najmokriji u istoriji svog postajanja, kiša me je šibala neizdrživo. Nisam se predavao, ulazio sam i izlazio iz prodavnica da bih se osušio. Bio sam u Adidasu, Nike (sa sve Džordan zidom punim patika), Macys, Old Navy gde sam video pantalone za 10 USD, naleteo sam čak i na Nikola Tesla korner... ne samo što sam naleteo, nego sam u onom festivalu vode na ekranu uspeo i uslikati!

U jednom trenutku je previše, stvarno postalo previše. Odlučio sam da dam sebi slobodno posle podne, da se malo odmorim od svih prethodnih dana, ako je moguće osušim i spremim za naredne dane. Sedeo sam u sobi i vrteo kanale. Bilo je oko 16h, utakmice su počinjale tek kasnije a moja pažnja se zadržala na vremenskoj prognozi, za koju sam bio jako zainteresovan, pre svega zbog saznanja do kad će padati kiša, kao i kakvo će vreme biti na dan mog povratka kući. Jedino što nisam želeo je sneg tog dana. Voditelj manekenskog botoks izgleda, nekih 40-45 godina, prikazuje interaktivnu mapu na kojoj možete pratiti u real time šta se dešava. Maše rukama preko Menhetena i uzvikuje ovo su oblaci zbog kojih kisnemo, evo baš ovi duguljasti ovde, vidite kako se pomeraju ka severu, lagano se pomeraju, uskoro će proći, još sat, dva, vidite oblaci kako prolaze, još samo malo moramo da se strpimo, još samo koji sat i oblaci prolaze, vidite kako se povlače ka severu... Ja to pratim za vas, ja to pratim za vas, tu sam za vas! A vidite ovaj deo na Atlantiku, to je polje toplog vazduha, za sada se kreće stabilno preko okeana, ali postoji mogućnost da promeni pravac i krene na sever ka nama. A ovaj ledeni talas iznad Severne i Južne Karoline, oni su u ledu, skroz su zaleđeni, temperatura je u velikom minusu. To je loše, vrlo loše, nije katastrofalno, ali može biti! Vidite kako se ledeni talas pomera ka nama u Njujorku, u isto vreme se polje toplog vazduha može preusmeriti takođe ka nama, ako se ta dva polja sretnu to je katastrofa, cunami, oluja, ludilo. Ali ništa ne brinite, ja to pratim za vas, ja to sve pratim, budite tu, vidimo se opet za sat vremena, ništa ne brinite ja to pratim za vas... Pa ja nisam mogao da dočekam 17h, da vidim gde je oblak!!!! Ajdeee daj vremensku da vidimo dal' je prošao oblak!!!! Stiže 17h, eto njega opet u nekom premodernom studio sa x ogromnih ekrana na svakom od kojih je neki grafikon. Seda i objašnjava nam kako je to njegova centrala odakle on dobija informacije. Evo još samo malo, oblak nastavlja da prolazi, neće još dugo padati kiša, ja to pratim za vas, ništa vi ne brinite ja sam tu za vas. Ledeni talas i dalje ide ka nama, polje toplog vazduha se i dalje kreće Atlantikom, za sada nema opasnosti od susreta ta dva polja, ali ne možemo biti sigurni, ja to pratim za vas, tu sam za vas, već za sat vremena sa novim informacijama. Strpite se još samo malo, možda 20 minuta kiše, ja to pratim za vas, budite tu za sat vremena! U tom trenutku sam shvatio dve stvari koje su mi potpuno promenile život. Kada ste izolovani iz svakodnevnog srpskog smeća koje vam se servira kao važno kroz medije shvatite koliko je to zaista apsolutno nebitno u globalnom sklopu dešavanja. Koga briga šta rade Vučić, Stanija i Soraja, nego kad će bre oblak da prođe???!!!! Koja bre Soraja, šta je sa oblakom i poljem toplog vazduha??? Gde se ono kreće??? To ti meni reci druuuuuuuže!!!! Kad će oblak da prođe??? Druga stvar je bila tužno saznanje da ću morati na hokej u Garden da krenem pre 18h, tako da neću znati ni gde je oblak ni da li će sresti polje toplog i hladnog vazduha... moj život je odjednom privremeno prestao da ima smisla... Kao da moram da napustim gledanje finala Lige Šampiona pred poslednji penal Mančester Junajteda...

Morao sam naravno da presvučem svu odeću jer je bila potpuno mokra. Sva sreća pa sam juče kupio jaknu, tako da ću je odmah obući, kakav spas, ne bi baš bilo zgodno da u onakvom stanju odem na utakmicu. Opremio sam se klupskim bojama, stavio novu NY Rangers kapu i krenuo na utakmicu. Kad sam izašao iznad Penn Station, prvi video sam Garden noću. What the f***??? Bio je magičan, baš kao u legendi. Svetleo je plavo sa belim i crvenim detaljima, svetlele su boje Rendžersa... Baš sam bio uzbuđen, napravio sam jedno 40 slika, nisam mogao da prestanem da se vrtim oko arene. Nije ni to baš normalno. Na karti mi je pisalo na koji ulaz da uđem, onaj na uglu 8. avenije i 31. ulice. Bio je to neki manji sporedni ulaz, jedva ga nađoh, ali kad ga nađoh, odmah i uđoh. Najveći broj ljudi ulazi na glavni ulaz, pa se pravi gužva, hvala Tiketmasteru koji mi je napisao da uđem na ovaj sporedni gde nema nikog. Na ulazu su se delili besplatni kalendari Njujork Rendžersa, iz nekog razloga meni dadoše dva, toooo, divljanjeeee!!! Moram da napomenem da sam se za ovu utakmicu častio mestima koja nikako ne spadaju u ono što kućni budžet dozvoljava, što se ove utakmice tiče bio sam vrhunski fiskalno neodgovoran, ali jednom u životu sam bio tu, želeo sam dobro mesto, pa čoveče gledaćeš utakmicu u Medison Skver Gardenu, pa isprsi se još malo za neka dobra sedišta. Ne smem da kažem koliko je to probilo kućni budžet, reći ću samo da sam imao slična mesta onima koje je momak u Nju Džersiju jedva mogao da dočeka na sledećoj utakmici. Raspored sedišta u Gardenu spada u definitivno najkretenskije koje sam imao prilike da sretnem, tako da sam se nakon kraće rasprave sa redarom zavalio na svoje mesto u drugom prstenu, blizu sredine. Pošto sam do sad sve gledao sa vrha arene ili stadiona, ovo je bio melem za oči, bio sam na savršenom mestu i sve je bilo kako treba.

Kao što sam prvog dana u Nju Džersiju bio uzbuđen jer ću gledati jednog od 2 najbolja hokejaša današnjice, tako sam tog dana bio uzbuđen što ću gledati jednog od najboljih golmana današnjice i evropskog golmana sa najviše pobeda u istoriji NHL (čak više i od legendarnog Dominika Hašeka), Henrika Lundkvista. Na žalost ispostavilo se da neću videti Rika Neša, jednog od glavnih igrača kanadske olimpijske reprezentacije... ali dobro... ne može sve., a i to nikako ne zavisi od mene... ne ne. Aktivnosti koji se dešavaju pred utakmicu su mi jednako zanimljive kao i sama igra. Ugase se svetla i svaki igrač je pojedinačno predstavljen celim svojim likom na ledu u plavom svetlu... fantastično! Igrači i jedne i druge ekipe su izašli na zagrevanje... pošto Njujork ima dva vrhunska golmana, jedino što sam u tom trenutku želeo je da na tom meču brani Lundkvist... želja mi se na sreću ispunila, ovaj put sam imao sreće. Pred izvođenje državne himne čitav led je obojen u boje američke zastave, zaista nestvarni trenuci... neverovatno kako od svega umeju da naprave šou. Rendžersi su bili veliki favoriti, pobeda je već bila viđena. Ovo je godina kada slave 90 godina postojanja i zaista igraju odlično. Beleže sjajne rezultate i ovo je trebalo da bude rutinska pobeda... Šteta što to nisu rekli igračima Bafalo Sejbersa (to ti je moja sreća, opet Bafalo, gde god odem gledam Bafalo), pa se oni malo zaigraše. Kad kažem malo zaigraše, razbiše Rendžerse 4-1. Nije baš bilo dobro veče za Lundkvista... Bez obzira na sve ja sam opet gledao hokej, i to oldičan hokej! Definitivno je postao moj omiljeni sport za gledanje... Kakva igra? Kakva brzina? Non stop neka akcija, golovi, udarci.... ceo Garden u plavim dresovima... te slike nikad neću moći da zaboravim. Dok sam napuštao halu razmišljao sam kako mi je baš dobar skor... Devilsi izgubili, Džetsi pobedili ali bukvalno ni za šta, Netsi izgubili i sada Rendžersi, kao apsolutni favoriti izgubiše... sva sreća pa nisam ljubitelj ekipa iz Njujorka, inače bi celo putovanje bilo totalni promašaj... no dobro ne gubim nadu.... ostaju još Niksi sutra!