Central Park

Povratak kući je bio sve bliži, kako je vreme prolazilo sve sam bio umorniji i želja za istraživanjem je bila slabija. Sreća pa je za ove poslednje dane ostala samo jedna stvar u pažljivo osmišljenom planu. Pogledao sam kroz prozor pre nego što sam izašao iz sobe i ugledao mali sneg. Zlobni osmeh mi se pojavio na licu – sneg, zar je i moglo drugačije. Zaslužio sam, ako ništa drugo za sav trud koji sam do tad uložio i za sve baksuzluke koje sam doživeo, prošao sam pored Amsterdam Avenije, zaobišao devojku koje je krenula na džoging u Ferencvaroš trenerci i ugledao beli Central Park.

Moja 87. ulica je bila negde na sred parka, kada sam stigao do ograde, osećao sam se kao da tražim ulaz u neko ogromno borilište, Trumanov šou ili Igre gladi, kao da pokušavam da uđem u svet koji je sam za sebe, apsolutno nepovezan sa bilo čim drugim oko nas. Ubrzo sam našao ulaz, skrenuo i ugledao neke pašnjake. Kad uđete u park vidite neke zelene površine, drveće i tome slično. Ispred mene su bila prostranstva nikad istražene Amerike, kuda da krenem? Levo? Desno? Ovo nije park, ovo je patuljasta država, samo bez zgrada, ali puna pasa svih rasa, kojima vlasnici dozvoljavaju da se zabavljaju u sitnom snegu, koji nas je sve jutros obradovao. Ispred mene je bilo jezero, a iza jezera neboderi. U stvari gde god da se okreneš bili su neboderi, samo tu oko tebe izolovana priroda i čudni tereni. Jezero u Central Parku nije bilo mnogo manje od palićkog… to su nekako jedina dva jezera na kojim sam bio, pa moje oskudno poznavanje stajaćih voda u svetu ne dozvoljava adekvatnije poređenje. Svuda oko mene su bili ljudi koji su šetali sebe, ili ljubimce, u jezeru su bile patke, to je bio njihov reon, potpuno izolovan od intenziteta Njujorka, kad bi samo te patke znale gde se nalaze… tako naivno neobaveštene…

Park je neverovatno koncipiran i urađen, pun raznoraznih staza koje vode kuda god, podvožnjaka i nadvožnjaka, kao Kevin kad je naleteo na staru ženu sa golubima. Ako znate kuda treba da šetate, a i ako ne znate, naletećete na predivni Belveder zamak, onako mali, više liči na tvrđavu za igru, nego na zamak. Videćete i pozorište na otvorenom, gomilu manjih jezera, koje sve kao po pravilu imaju neku kućicu iz koje možete bezbrižno da posmatrate mirnoću vode, zaboravite gde se nalazite i kako ste tu došli. Samo vi i voda i koliba i u našem slučaju snežna idila. Posebnu pažnju su mi privukli kamenjari koji nabacani jedni na druge prave brda na koja se ljudi penju i gledaju park sa visine. Nisam se usudio da im se približim, najbolje da se okliznem i izlomim, sada tako blizu povratka kući. Jesam, doduše krenuo jednom kozjom stazicom koja me je dovela na vrh sveta, mogao sam pola parka da vidim, da siđem međutim, ne baš. Zadovoljio sam se kolibicom koja se nalazila na vrhu i odlučio da tu sačekam pomoć.

Kako pomoć nije bila zainteresovana da stigne odlučio sam da se vratim kuda sam i došao. U nekom trenutku šetanja neizbežno morate naleteti na fontanu. U pitanju je najčarobnije mesto u parku, fontana je napravljena u geografskom centru Menhetena, potpuna sredina sever-jug i istok-zapad. Naravno nije radila, a i zašto bi, pa ja dolazim samo kad fontane ne rade, tako ni magična fontana u Barseloni nije radila kad sam ja bio. Okolo je urađena prelepa crvena cigla a do nje se dolazi sa jednog nadvožnjaka koji čitavu scenu čini još čarobnijom. Na ovom mestu ćete naći mnogo kočija koje provode turiste kroz park i pričaju istorijske anegdote, to je u stvari njujorška Venecija, samo nije u pitanju gondolijer nego ukrašeni kočijas. Kada se okrenete od fontane videćete bulevar pešački, koji u stvari vodi od pravog glavnog ulaza do fontane, kuda se i odigrava gro saobraćaja. Kako nastavite sa šetnjom proći ćete pored spomenika Kolumbu, Hansu Kristijenu Andersenu, Alisi u zemlji čuda, odbojkaških terena, opet... čitave poljane posvećene udaranju bejzbol loptica… ovo mora da je prezanimljivo mesto u kolekciji proleće/leto, čak sam naleteo i na zaleđeno jezero… koliko različitosti na jednom mestu.

Ako je neko gledao crtani Madagaskar – odlično! Nalazimo se ispred zoološkog vrta iz kog su one životinje pobegle. Da da Central Park ima svoj zoološki vrt, karta je 17 USD, ali nisam kupio jer su mi smetale dve stvari. Prva je da 17 USD ne uključuje sve životinje, kao mogu da vidim vecerice, a ne mogu lavove… ma haaaaajde, veverice mogu i besplatno, gledam ih već 7 dana svakodnevno. Postoje sekcije koje se doplaćuju tako da nisam želeo da učestvujem u toj prevari. Druga stvar je što je zoološki vrt u Bronksu mnogo veći, ali je i u zabiti, pa se tamo ide ako baš nemaš druga posla. Sa treće strane bilo je i hladno, pa sam mislio da će životinje radije biti negde na toplom, nego željne druženja sa mnom… ko je uopšte željan druženja sa mnom? Ipak, kako sudbina voli da udesi, sa staze se vidi bazen sa fokama, a jedna je baš naumila da impresionira publiku. pa sam uspeo besplatno da je vidim kako skače iz vode! Nakon zoo vrta ostala je samo još jedna stvar koja je morala biti viđena… naravno to je bilo pre nego što sam ugledao nebodere koji su se odjednom izvili iznad donjeg dela parka. Šetao sam lagano, korak po korak, dok se nisam našao na apsolutno najboljem mestu koje prikazuje maksimum svakog nebodera. Videh da nisam jedini kome je ovo savršeno mesto, naprotiv, bilo je to vrlo naseljeno mesto sa populacijom od više skupocenih foto aparata. Poslednja stvar pred odlazak je bila klizalište. Nije ga bilo teško naći, samo je trebalo pratiti sve ljude koji su se tuda kretali u istom pravcu. Bilo je 11:30, noge ubijene, leđa prebijena, na klizalištu niko osim mašine za popravku leda. Aaaaaaaaaaaa sigurno je otvaranje od 12h. Nalaktio sam se na ogradu iznad klizališta u jedini položaj koji mi je telo u tim momentima dozvoljavalo i gledao kako metar po metar mašina glanca led i kako mladi radnici klizaju oko mašine, nervirajući sve prisutne. Kad su konačno objasnili pravila ponašanja i pustili decu da se klizaju bilo je to nepregledno more ljudi koji izlaze i izlaze i izlaze auuuuuu breeee pa koliko vas je??? Cela patuljasta država došla na klizanje. Kad su leđa dopustila da se uspravim odlučio sam da mi je park dao sve što je mogao i krenuo sam da zaokružim šoping za jeftine odevne predmete.

Nakon kupovine pantalona za 5 USD, koje su samo nekoliko dana ranije bile 10 USD, karirane košulje za 8 USD, H&M pantalona za odelo od 15 USD, keep me warm dukserice od 27 USD, gornjeg dela trenerke koji će se koristiti kao prolećna jakna, zbog svoje XL veličine za 30 USD i kofera, povećeg za 45 USD, bio sam vrlo zadovoljan učinjenim. Po mojoj diskrecionoj proceni bio sam više nego uspešan u trošenju kućnog budžeta. Nije naravno sve išlo kako treba, pa su mi provalili karticu nakon kupovine kofera, ostavivši me bez drugog izbora do da na badnje veče u 2h po evropskom vremenu zovem srpski viza servis da blokiram karticu. Srećom javio se čovek, iako sam bio ubeđen da neće, taman da mi spreči fiasko nenamenskog trošenja sredstava do limita u narednim danina, dok ne stignem kući. Epilog blokiranja je bio da sam ostao samo na keš parama… divota…

Sa tim osećajem zadovoljstva zbog jučerašnje produktivnosti probudio sam se na jutro povratka i pogledao kroz prozor da vidim koliko pada sneg. Prognoza je bila sneg čitav dan do večernjih časova. Nadam se da to neće poremetiti moj let kući, koji je trebalo da poleti u 19:30h. Ujutro još nije bilo strašno, tako da sam odlučio da prošetam po kraju, jer sam imao pola dana da izgubim. Gde ići po snegu nego u Central Park, samo ovaj put mnogo intenzivnije, nije sneg samo na zemlji nego i svuda oko mene. Pre nego što sam izašao proverio sam da li je avion na vreme krenuo iz Beograda. Jeste, sa te strane je sve bilo OK, to me je uspokojilo. U jučerasnjoj šetnji po parku sam video American Museum of Natural History, ali sam propustio da vidim dve druge stvari, The Metropolitan Museum of Art i Plaza Hotel, mesto gde je Kevin umesto napojnice dao čuvenu žvaku. Dva muzeja su bili maltene paralelno postavljeni sa suprotnih strana parka. Stvar je vrlo jednostavna treba sa leve strane parka doći na desnu, u teoriji ići samo pravo, ništa lakše, čovek bi pomislio. Da mi dodatno olakša stvar, na ulazu sa moje strane stoje 2 nebodera za navigaciju, znači samo leđa okreneš ka njima i šetaš. Sneg je počeo da pada sve jače i jače, dosta malih staza je bilo zaključano, šetao sam i šetao… i šetao… pomislio sam pa juče mi nije trebalo toliko da stignem na drugu stranu parka, sigurno je prošlo nekih 30 minuta otkad sam krenuo. U tom trenutku se kroz vejavicu ukazaše dva nebodera… čekaaaaaaaj štaaaaaa???? Pa ja sam došao na početak?!?!?! Oh maaaaaaaannnn. Što bi neko od vas rekao J* B* T*! Nije mi preostalo ništa drugo nego da se okrenem i krenem iz početka, prošao sam pored zamka, ok ovo je dobar znak. Pošto sam imao viška vremena odluičh da se popnem do njega. Ima jedan preslatki plato na ulazu odakle se vidi okolina, ali se jedva videlo par metara ispred mene, video sam samo par jezera ispod zamka. Tada sam shvatio tragičnost svoje sudbine – ja NIKAD neću izaći odavde!!!! Ili bar ne do proleća! Uozbiljio sam se, nit ja volim golubove i vecerice, niti oni mene i počeo da vodim računa kuda idem. Uskoro sam ipak uspeo da izađem, uslikam muzej sa velikim pahuljicama u kadru, spustio se ulicom pored ograde, a ne ne, nema Boga da ja opet kročim u park i ostanem tu zauvek. Stigoh do raskrsnice sa 5. Avenijom, eno je Plazaaaaaa, ista kao na filmuuu, bar mislim, pošto je ne vidim baš dobro od mećave kroz koju se probijam. To je to, poslednja stvar sa liste, impozantna kao na filmu, sa sve onim zastavicama na ulazu, koliko samo Kevin momenata, tokom ovih 9 dana... možda je neka vrsta ironije da me baš tu zaveje sneg i pretvori u sneška… nije loša lokacija… Central Park i 5. Avenija.

Tog trenutka su i duša i telo rekli da je putovanju došao kraj, zaista je bilo magično u neku ruku, u svakom slučaju ostaće zapamćeno kao jedinstvena avantura. Vratio sam se u hotel da se osušim i odmorim pre odlaska na aerodrom. Seo sam na komotnu fotelju u lobiju, pomislio da bi bilo pametno pogledati raspored poletanja sa JFK, da vidimo ima li nekih novosti zbog snega. Letovi su poprilično OK, osim što… nema leta za BG… štaaaaa???? Brzo kucam sutrašnji red za Nikola Tesla, nema ga ni tamo u dolascima aaaaaaa!!!!! Zovi Air Serbiu na broj za inostranstvo, ma Božić je, automat neće ni da prebaci kad stisnem taster… kakvo čekanje, krećem odmah na aerodrom, tamo ću valjda naći neko rešenje. Kucam u međuvremenu poruke u Srbiju da zovu besplatni broj da pitaju šta se dešava sa letom i da mi jave SMS-om jer neću biti u internetu. Uskoro stižu potvrde iz dva nezavisna izvora da je sve ok, kao nisu još postavili svoj let na sajt JFK… pa idite bre u…. Za nijansu smireniji guram dva kofera po snegu do metro stanice, ramena otpadaju, jedan uglađeni čovek me sreće na ulici i nudi mi prevoz do aerodroma, baš čeka tu nekog da poveze, a u gradu je saobraćajni kolaps, da ne zakasnim. I am taking the subway, but thanks for the offer. Ma samo mi još silovanje fali danas. Trebalo je da se spustim C linijom do 42. ulice, gde presedam na E za Džamajku… osim što E ne ide pola trase…. Aaaaaaaaaaaa !!!!!! Vukljaj sad kofere još 100m do R linije gde ću na Queens Plaza presesti na E. Ulazim u R dolazim na Queens Plazu, čekam pola sata, nema ni tu E voza. Vidi me neki deda da sam sa koferima i kreće da se dere na mene: “there is no EEEEE train today”, moraš na R. What the f*, šta da radim kad dodjem sa R do kraja, da vučem kofere peške po Kvinsu, to ti radi… samo što izgleda da ću ja. Ulazim u sledeći R i razmišljam šta da radim. Izgleda da je to jedina opcija, do kraja R pa peške do Džamajke. Negde na pola puta stadosmo na stanicu, slučajno videh preko puta E-Džamajka. Kao iz topa ispaljen sam poleteo i uleteo u E… Huh sad ću bar stići do aerodroma. Stižemo na Džamajku. what up bitchizzzz??? Upadam u Airtrain, za par minuta smo na JFK, uhhhh kakav je to mio prizor bio u tom trenutku.

Ulazim na terminal, pogled na ekran… Baltimore, Boston, nema Belgrade. A kamaaaaannnn, zar je moguće? Pogled mi traži neki info desk, kad direktno ispod televizora videh u daljini teget šalter sa belom pahuljom – Air Serbiaaaaaaaaa!!!! Pa da ga nisam odmah video, ne znam šta bih radio. Vidim ljudi se čekiraju, toooo radi… jedino što belt za prtljag ne radi, pa sve kofere bacaju jedne na druge…. Toooo hajdeeeee, izgubite mi kofer sad posle svega. Čekirao sam se i otišao da sednem negde i da se smirim. Vidim okolo svi letovi kasne po 4-5 sati, bio sam spreman na čekanje. Gledao sam kroz prozor sneg koji nije prestajao da veje, samo da se ne otkaže let. Bile su 2 utakmice plejofa američkog fudbala, tako da mi je narednih 6 sati bilo ispunjeno, sa sve kašnjenjem ja imam šta da radim. Iako su svi letovi imali novo vreme, naš nije. Pomislih da li je moguće da će samo Air Serbia danas poleteti sa JFK na vreme? Nekih sat vremena pred poletanje počeli su ljudi da formiraju red na famoznom gejtu B23. Kad je to video izvesni čovek iz aerodromske službe nam je prišao i rekao da nema potrebe da stojimo, avion je u Nju Džersiju… tek treba da se napuni gorivom i da stigne… neće još bar 2-3 sata. Ok pomislih, uskoro se pojavilo novo vreme 22h. Otišao sam na neki gejt koji je prenosi NFL i gedao prvu utakmicu. Završi se ona, počne druga, meni OK, nemam neku konekciju da promašim, gledam kroz prozor ovo ne staje, a rekli su da će uveče stati… ne izgleda baš. Novo vreme 00h, OK ovo vec počinje da frustrira, ali to je i dalje kašnjenje od 5h, u skladu sa prosekom tog dana. Dok sam upijao dragoceno iskustvo za buduća slična dešavanja, pogledom sam našao devojku koja je u dolasku sedela dijagonalno iza mene u ekipi Crnogoraca kojima je neviđeno smetao Interov šal. Vidim šeta do dečka, razgovaraju, a ja igrom slučaja opet imam taj šal na sebi. Priđem mu, jel tebi ili drugaru smetao Interov šal? Ma meeeniii, video sam te i sad, nego sam ćutao, ja sam rodjen u Milanu, idem na utakmice od detinjstva, sad idem svake godine, zivim u Tivtu, ali često idem… ispričasmo se me siti, mnogo me je naučio kako da se ponašam u takvim situacijama. Moje jedino suštinsko pitanje je bilo šta ako se let otkaže? Onda trčiš na transfer desk, pa ko kakvu konekciju dobije… huh pogled na TV… Madrid je upravo otišao… ostao je Orlando… al' ću da se usrećim sa konekcijom preko Orlanda…

Paniku je u stvari unosila činjenica da su svi letovi kako tako odlazili, a da Air Serbia jedina nije imala ni dodeljen gate sa kog bismo poleteli. Imali smo među nama stariju ženu čiji je zet čekao ćerku u tom avionu, a koja je uporno ponavljala da avion još nije ni stigao, da putnici nisu ni izašli. Novo vreme 02h. Bio je tu jedan stariji čovek u NYPD majici koji je njujorški pričao kako avion neće ni poleteti, videcete, nećemo ni poleteti, nema šanse, tako je bilo i prekjuče, isto se čekalo pa ništa, eno onaj čovek je bio tu i prekjuče. Ja dolivam ulje na vatru, trebalo je da krenem juče, ali su jučerašnji let otkazali još pre mesec dana. Moram priznati da je situacija bila vrloooo napeta, ljudi koji su usled kašnjenja ispromašivali konekcije su se drali na predstavnika Air Serbie, a koji su se u ponoć setili da podele ljudima vaučere za hranu, kad ništa više nije radilo. Jedna žena je bila histeričnija i napadnija od drugih, zahtevala je objašnjenje, šta objašnjenje poletanje! Momak je zakasnio za faks u Zagreb sutradan, drugi čovek je promašio konekciju za Zagreb, a samim tim i za Zadar, kasni na posao. Jedna ležerna mlada Beograđanka se nije mnogo potresla, ona se vraćala sa Bahama. Zvanična priča je bila da avion nije mogao zbog vremena da sleti na JFK, pa je produžio u Njuark u Džersi, odatle je čekao dozvolu da poleti na JFK, pa kad je konačno stigao, nije imao gejt da se zakači, jer su avioni slabo odlazili, pa putnici nisu mogli da izađu. Dok su im našli onu skelu prošlo je još vremena, tako da su ljudi koji su putovali ka SAD proveli 17 sati u avionu pre nego što su mogli da izađu.

U jednom trenutku su na naš napeti gejt počeli masovno da stižu neki Meksikanci… isti kao u filmovima, sa sve sombrerosima i brkovima i posedali oko nas po gejtu… klošarenje level pro... ne znaš da li da se smeješ, plačeš ili upoznaš sa njima. Doduše jedna devojka je znala, histerično je plakala, i tražila da joj se stvari sklone iz aviona, jer ona ne želi da ide tim letom. Nikad više Air Serbiom…. To je bila reakcija većine stranaca. Tenziju je dovelo do usijanja naknadno puštanje Meskikanaca da uđu u avion pre nas…. Auuuuuu revolucija!!!!! Beograd je bio bukvalno jedini let koji još nije ni ukrcan. Koliko besa, suza, ljutnje… ne bih želeo da budem u koži tog nesrećnog radnika Air Serbije koji je bio na meti sumanutih punika... meni je bilo samo da let ne otkažu… kad god stignem stigao sam. Nakon 12 sati čekanja, puštanja putnika za Los Anđeles (2 leta), Meksikanaca, raznoraznih laži da ćemo se ukrcati za sat vremena (jedno 5 puta izrečeno za tih 12 sati), konačno smo autobusom preveženi do aviona, koji je stajao negde na sred terminala. Ušao sam, nezainteresovan za bilo kakve civilizacijske tekovine i komšijske odnose zavalio stolicu, skinuo Džordanke, it was a very long day and finally it was time to go home.