Live from Madison Square Garden

Sledećeg jutra sam se probudio na to da sam se tokom noći smrzao. Nisam uložio potreban napor da naučim da rukujem sistemom ventilacije i to je rezultiralo jednom ne baš prijatnom noći. Soba je bila premala, dovoljna za jedan krevet i taman toliko mesta da se sa njega siđe i zakorači u kupatilo. Kakva dilema geto i đakuzi ili Menheten i klaustrofobija. Mislim da ipak biram klaustrofobiju, što je elitno, elitno je. Prognoza za danas... pa ista kao za juče... kiša. Pitanje je samo kog intenziteta, tj. da li ću makar malo uspeti da se ne okupam potpuno. Završio sam sa Nju Džersijem i Bruklinom, danas bi trebalo obići sve široko poznate nebodere i ostale atrakcije Menhetena, kako bih bio što slobodniji poslednjih dana boravka. Izvadio sam sve pripremne papire na krevet, slikao šta gde stoji, spisak atrakcija koji je u nekom prvom trenutku imao oko 50 stavki i krenuo da ga skraćujem.

Izađoh lagano, ovaj put sam imao fiksiran raspored... 9:30 i plaćena turneja po Medison Skver Gardenu. Da, ja sam ni manje ni više nego krenuo da obiđem najpoznatiju dvoranu na svetu. Jučerašnje razmišljanje gde sam i kako sam tu došao dobija na težini saznanjem da ću ja za oko sat vremena koračati legendarnim Gardenom. Kad sam se sinoć vratio iz Bruklina na televiziji slučajno uhvatih reportažu baš sa utakmice Devilsa gde je spomenuto da su roditelji iskoristili poslednji dan pred početak škole kako bi decu odveli na utakmicu. U tom trenutku nisam ni slutio razmere sekvence reči – poslednji dan pred početak škole. Bio je 3. januar, kako sam izašao na ulicu, dočekale su me bačene jelke, baš sam se iznenadio kako su im praktično odmah završeni praznici, ljudi su krenuli na posao... o da... ljudi su krenuli na posao... u Njujorku... metroom... u 8h ujutro.... oooo Džizas. Malo je reći da se klaustrofobija iz moje hotelske sobe prenela u klaustrofobiju u mom downtown vozu 1, koji je u jutarnjem špicu vozio moju malenkost u novu avanturu. Nisam mogao da uđem u prvih par vozova. Pa normalno da mi svih dana do sad nije bilo nešto gužve kad je bio praznik... e pa danas nije praznik... srećno sa disanjem, javi kako si prošao.

I dalje svetski rekord gužve drže Istanbul i Milano na nedelju derbija, ali ovo je jaka bronza... da da vrlo jaka bronza. Uspeh nekako iskrivljen da izađem na 34^th Street Penn Station oko 9h. Došao sam dosta ranije da vidim gde treba da idem, kako da podignem kartu. Nisam znao ništa o tome gde ja u Gardenu treba da odem. Srećom, tu je bilo još ljudi koji su želeli na turneju, a i pismeni ljudi koji tu rade su zabarikadirali prilaze pre otvaranja, tako da niste ni mogli nešto da promašite. Stajao sam ispred ulaza i gledao u dva viseća elementa koji su izgledali kao okrugli ukrasi za jelku, na jednom je bio logo Rendžersa, a na drugom logo Niksa. Na jednom od stubova, preko čitave visine bila je grafika sa motivima borbe 20. veka - Muhamed Ali vs Džo Frejzer... čisto da znate gde ste došli. Ubrzo su nas pustili da uđemo, prvo što vidite je prodavnica gde se prodaju suveniri Niksa i Rendžersa (po nenormalno visokim cenama), gde se takođe prodaju i karte za turneju... ja sam već imao kupljenu kartu, samo je trebalo da je pokupim, tako da sam ja kao veliki gospodin prošao preko reda... pravo do svoje Madison Square Garden All Access propusnice. Odmah na početku nas je sačekalo divno iznenađenje, tražili su od nas da uzmemo neki od ponuđenih rekvizita, bokserskih, košarkaških, hokejaških... kakvih već i da ispoziramo za slikanje. Slike će nas čekati kada se završi turneja. Uzeh košarkašku loptu i napravih se kao da sam Karmelo Entoni (košarkaš Niksa), baš sam se osetio nešto važnim u tom trenutku.

Kad smo završili ceremonijalno slikanja sačekala nas je naš vodič Pola, autentična Njujorkerka starijih godina, sa još autentičnijim njujorškim naglaskom, kojem sam se obradovao kao da sam video mirno nastrojenog vanzemaljca. Konačno sam uživo čuo taj tipično njujorški akcenat i nisam mogao da ga se naslušam. Pola nas je prvo sve pitala odakle smo, proćaskala sa ljudima o čijim zemljama je nešto znala, pošto nisam spadao u tu grupu nasmešila se i prešla na sledećeg plaćenog korisnika. Uvela nas je u neki hodnik i skupila sve na jednom mestu. Bila je to polazna tačka... izgledao je kao neki hodnik u školi iskreno... hmm više sam očekivao od Medison Skver Gardena. Kao da je pročitala u mojim mislima da nisam nešto prezadovoljan i počela je svoju misiju vodiča. Garden je pre nekoliko godina renoviran. Renoviranje je koštalo par milijardi dolara, a ovaj deo je jedini koji su ostavili netaknut, da podseća na staro zdanje. A-ha, sad to već ima smisla. Iako se zove Medison SKVER (kvadrat) Garden je u stvari kružnog oblika, prosto iz razloga sto skver bolje zvuči nego srkl (circle)... kako bi Medison Srkl Garden zvučalo? Pa ne baš dobro, tako da je krug postao kvadrat samo zbog elegantnijeg prizvuka. Ubrzo smo ušli u prvi, najniži prsten dvorane, na čijim zidovima su bili na svakih desetak metara uramljeni neki od istorijskih momenata u ovoj dvorani, a na vrhu zida do plafona bi bile slike svih nekih trenutaka koji zavređuju pažnju.

Njujorške ekipe koje igraju u ovoj dvorani, kroz istoriju nisu imale previše uspeha. Po neka titula tu i tamo, ali s obzirom kakav grad predstavljaju, tanko je to prilično, tako da je i sama hala popunjena sećanjima iz raznih životnih sfera, ne samo sporta. Prvo smo videli vitrinu posvećenu poznatom centru Niksa, Patriku Juingu, a zatim i vitrinu koja me je neviđeno iznervirala. Prvo zato što nisam znao da se taj trenutak ikada odigrao, a drugo što su našli jedan jedini trenutak u istoriji košarke kada Majkl Džordan nije dominirao nad Niksima i tu ga okačili. U pitanju je neko zakucavanje plejmejkera Njujorka Džona Starksa preko Džordana i krilnog centra Bulsa Horasa Granta, koje je kao nazvano The Dunk. U jeeeeeee... čekaj čekaj... ti meni tu slikaš to zakucavanje za koje svet ni ne zna da postoji, kačiš Starksove trenerke u znak sećanja na taj trenutak, pa neeee možeeee... Koliko puta su Niksi igrali protiv Džordana u plejofu? Tačan odgovor 5 puta. Koliko su plejof serija od tih 5 dobili? Tačan odgovor je 0 – slovima NULA. Pa kako vas nije bre sramota da uramljujete bilo šta što ima Džordana, a nije ono čuveno vraćanje Patrika Juinga na fabrička podešavanja blokadom u prvi red tribina, ili ono slanje u publiku istog tog Starksa i Ouklija pre zakucvanja u lice opet Juingu uz faul, ili onih 55 poena u sred Gardena, kada se sa brojem 45 na leđima vratio posle dvogodišnje pauze. Jedina istina je da je Majkl dominirao Medison Skver i Srkl Gardenom u svakoj mogućoj prilici, tako da skidaj te gluposti da ih ne gledam više.

Naravno ništa od ovoga nisam izgovorio naglas, pošto nisam želeo da budem izbačen posle drugog panoa, a plaćenih 25 USD. Kako smo nastavili da obilazimo arenu viđali smo panoe posvećene Vejnu Greckom, najvećem hokejašu svih vremena, koji je karijeru završio kao član Rendžersa, pa je tu izložen dres i štap sa njegove poslednje utakmice. Prikazana je i Merlin Monro, sa njenom čuvenom ličnom izvedbom pesme Happy Birthday to you, koju je pevala predsedniku Kenediju. Trenutak iz košarkaške istorije Niksa, koji zaisa cenim - finale protiv premoćnih Lejkersa 1970. Odlučujuća sedma utakmica i najbolji igrač Niksa Vilis Rid koji ima napukli kvadriceps. Sigurno neće igrati, čovek ne može da hoda, kamoli da igra finale NBA lige. Ne samo da je igrao, nego je tako šepav istrčao na teren i pogodio prva dva šuta za Nikse, što je čitavu dvoranu i igrače motivisalo da pobede favorizovane Lejkerse i uzmu titulu. Neizbežni Hulk Hogan i njegovi rekviziti sa prve ikad održane Vreslmanije. Mi koji smo kao mali plakali kad su nas ubeđivali da su kečeri (profesionalno rvanje) namešetni i da tu niko nikog ne udara zaista, vrlo dobro znamo važnost institucije zvane Vreslmanija. Bio je to najveći godišnji događaj u tom sportu, nešto kao Superboul u fudbalu. Nakon toga smo stigli i do panoa borbe veka. Muhamed Ali i Džo Frejzer, bio je tu originalni poster, rukavice. Aliju je bila oduzeta titula 1967. jer je odbio da ode u Vijetnam i ovo je bila faktički njegova povratna borba, za pojas koji je smatrao da mu je nepravedno oduzet. Nije mu bilo dozvoljeno da boksuje 3 godine sve do 1970, da bi nakon dve pobede došla na red i ta borba sa Frejzerom. Kakva borba je to bila, možda zaista najveća borba svih vremena, dva do tada neporažena borca, 15 rundi bez nokauta i na kraju trijumf Frejzera na poene. Muhamed Ali se za poraz revanširao 1974, a onda u trećoj borbi na Filipinima, popularno nazvanoj Thrilla in Manilla, jednostavno izdržao bukvalno par sekundi duže od Frejzera. Na kraju 9. od 15 rundi, Ali je treneru rekao da je ovo najbliže smrti što je ikada bio. Uslovi za borbu su generalno bili stravično nehumani, u toku pauze pred poslednju rundu, Ali je molio ađutante da mu iseku rukavice, što automatski znači predaju meča, trener nije dozvolio. Ovo je bila borba koja će ga učiniti besmrtnim. Nije mogao ni da ustane sa stolice, ali je sa druge strane Frejzer bio potpuno otečenog lica i zatvorenih očiju od Alijevih udaraca. Kasnije se saznalo da Džo Frejzer u stvari nije video na jedno oko, a sada je i drugo bilo zatvoreno, trener nije želeo da rizikuje možda i smrtnonosni udarac u poslednjoj rundi tako da je, suprotno Frejzerovoj želji (I want him boss), bukvalno možda sekunde pre Alijeve predaje sudiji signalizirao kraj. Ali je imao taman toliko snage da ustane sa stolice podigne ruke kao pobednik i sruši se na pod. Ako do tada nije bio, tom pobedom je definitivno postao najveći bokser svih vremena, a sve to je počelo baš tu, sa tim plakatom ispred kog sam bio.

Ubrzo smo upoznali Polinog kolegu čija je danas jedina funkcija bila da drugi deo grupe prebaci na sledeći sprat. Kako je to dobar posao, pomislih, samo voziš ljude liftom jednom na svakih pola sata jedan sprat. Izašli smo na Lexus Suites nivo, u pitanju su apartmani od milion dolara koje bogataši zakupljuju da gledaju utakmice sa najboljih mesta. Apartmani su opremljeni vrhunskim skupim kaučima i foteljama, čajnicima i kojekakvim posuđem za elitu. Nakon aprartmana odvela nas je u Press Box, odnosno deo posvećen novinarima. U tom trenutku se dole na ledu ničim izazvan pojavio jedan igrač Bafala, ha! Šta on sad hoće? Upada mi u termin! Izbacio je jedno 40 pakova i sam sa sobom šutira dok ja obilazim halu... Alooooo tiše dole, ne čujem Polu, Pola daj malo glasnije ovaj majmun lupa dole k'o nenormalan. Nakon apartmana i pres boksa, prošli smo hodnikom u kom smo videli vagu na kojoj su se Ali i Frejzer merili pred borbu veka, staru verziju Zamboni mašine za popravku leda na hokejaškim utakmicama (izgleda kao top koju se gura), klupe na kojima su se presvlačili Vejn Grecki i Patrik Juing (u poređenju sa ovim što današnje zvezde imaju u svlačionici ovo je bukvalno jedna klupa) i dijamantsku kacigu golmana Rendžersa Henrika Lundkvista, koja je pravljena za humanitarne svrhe. Za kraj turneje Pola nas je odvela na sam vrh arene, u potkrovlje, bili smo iznad džambotrona iz kog (dokazano) nindža kornjače gledaju utakmice. U tim trenucima je već cela ekipa Bafala izaša na trening pred večerašnju utakmicu protiv Rendžesa, tako da smo bili svedoci pravog NHL treninga, što je bio poseban neplanirani bonus. Spustili smo se liftom u prizemlje, bili obavešteni da odemo u prodavnicu po slike sa početka turneje i da imamo 10% popusta na kupovinu suvenira. Kupih fantastičnu kapu Rendžersa i novogodišnji ukras u obliku košarkaške lopte Niksa. Pogledah slike, bile su to neke najlepše slike koje sam ikad imao. Neverovatno kako sam dobro ispao, stavili su me sa košarkaškom loptom na košarkaški teren Gardena, haha kako interesantno. Ipak, za 30 USD, samo sam im je vratio... znam ja sebe da fotošopiram na teren Gardena i besplatno.

Imao sam čitav dan da šetam Menhetenom i otkrivam atrakcije koje sam želeo... a gde sam ja otišao? Pa na Tajms Skver... kako sam samo nemaštovit. Kiša je padala nenormalno jako, nije bilo za šetnju. Odlučio sam da je bolje danas iskoristiti za šoping, tj. za traženje sniženja gde god je moguće. Prioritet prvog stepena je bila kupovina memorijske kartice za telefon, jer je memorija bila nedovoljna za moje japanske afinitete ka slikanju. Posle kupovine nekih suvenira u Grand Slam radnji na skveru, video sam pored prodavnicu Computers and Cameras... ili tako nešto. Pomislio sam da je tu pametno naći memorijsku karticu. Ulazim, Apu iz Simpsonsa mi prilazi, trazi mi telefon, otvara ga, donosi memorijsku karticu od 16GB koja košta 250 USD, ali samo danas 125 USD. Ovo je prvi put u životu da nisam znao da li mi se nešto zaista dešava. Čovek kreće da seče kutiju, ja shvatam da će on zaista da mi u telefon stavi karticu od 16GB koja košta 250 USD, ali samo danas 125 USD. Uzimam brzo svoj telefon i sve komponente mu, koje su bile na stolu i brzinom svetlosti napuštam lokal. Kasnije sam ušao u Verizon ispod Central Parka, gde me je devojka na vratima upitala šta mi treba, objasnila da će prvi slobodan operater biti uskoro sa mnom, koji mi je prodao karticu od 16GB za 20 USD + porez. Nakon što sam izašao iz Verizona na 5. aveniji izleteo sam na Trump Tower... sunce ti kolika zgrada. Nema vrh... Bio sam najmokriji u istoriji svog postajanja, kiša me je šibala neizdrživo. Nisam se predavao, ulazio sam i izlazio iz prodavnica da bih se osušio. Bio sam u Adidasu, Nike (sa sve Džordan zidom punim patika), Macys, Old Navy gde sam video pantalone za 10 USD, naleteo sam čak i na Nikola Tesla korner... ne samo što sam naleteo, nego sam u onom festivalu vode na ekranu uspeo i uslikati!

U jednom trenutku je previše, stvarno postalo previše. Odlučio sam da dam sebi slobodno posle podne, da se malo odmorim od svih prethodnih dana, ako je moguće osušim i spremim za naredne dane. Sedeo sam u sobi i vrteo kanale. Bilo je oko 16h, utakmice su počinjale tek kasnije a moja pažnja se zadržala na vremenskoj prognozi, za koju sam bio jako zainteresovan, pre svega zbog saznanja do kad će padati kiša, kao i kakvo će vreme biti na dan mog povratka kući. Jedino što nisam želeo je sneg tog dana. Voditelj manekenskog botoks izgleda, nekih 40-45 godina, prikazuje interaktivnu mapu na kojoj možete pratiti u real time šta se dešava. Maše rukama preko Menhetena i uzvikuje ovo su oblaci zbog kojih kisnemo, evo baš ovi duguljasti ovde, vidite kako se pomeraju ka severu, lagano se pomeraju, uskoro će proći, još sat, dva, vidite oblaci kako prolaze, još samo malo moramo da se strpimo, još samo koji sat i oblaci prolaze, vidite kako se povlače ka severu... Ja to pratim za vas, ja to pratim za vas, tu sam za vas! A vidite ovaj deo na Atlantiku, to je polje toplog vazduha, za sada se kreće stabilno preko okeana, ali postoji mogućnost da promeni pravac i krene na sever ka nama. A ovaj ledeni talas iznad Severne i Južne Karoline, oni su u ledu, skroz su zaleđeni, temperatura je u velikom minusu. To je loše, vrlo loše, nije katastrofalno, ali može biti! Vidite kako se ledeni talas pomera ka nama u Njujorku, u isto vreme se polje toplog vazduha može preusmeriti takođe ka nama, ako se ta dva polja sretnu to je katastrofa, cunami, oluja, ludilo. Ali ništa ne brinite, ja to pratim za vas, ja to sve pratim, budite tu, vidimo se opet za sat vremena, ništa ne brinite ja to pratim za vas... Pa ja nisam mogao da dočekam 17h, da vidim gde je oblak!!!! Ajdeee daj vremensku da vidimo dal' je prošao oblak!!!! Stiže 17h, eto njega opet u nekom premodernom studio sa x ogromnih ekrana na svakom od kojih je neki grafikon. Seda i objašnjava nam kako je to njegova centrala odakle on dobija informacije. Evo još samo malo, oblak nastavlja da prolazi, neće još dugo padati kiša, ja to pratim za vas, ništa vi ne brinite ja sam tu za vas. Ledeni talas i dalje ide ka nama, polje toplog vazduha se i dalje kreće Atlantikom, za sada nema opasnosti od susreta ta dva polja, ali ne možemo biti sigurni, ja to pratim za vas, tu sam za vas, već za sat vremena sa novim informacijama. Strpite se još samo malo, možda 20 minuta kiše, ja to pratim za vas, budite tu za sat vremena! U tom trenutku sam shvatio dve stvari koje su mi potpuno promenile život. Kada ste izolovani iz svakodnevnog srpskog smeća koje vam se servira kao važno kroz medije shvatite koliko je to zaista apsolutno nebitno u globalnom sklopu dešavanja. Koga briga šta rade Vučić, Stanija i Soraja, nego kad će bre oblak da prođe???!!!! Koja bre Soraja, šta je sa oblakom i poljem toplog vazduha??? Gde se ono kreće??? To ti meni reci druuuuuuuže!!!! Kad će oblak da prođe??? Druga stvar je bila tužno saznanje da ću morati na hokej u Garden da krenem pre 18h, tako da neću znati ni gde je oblak ni da li će sresti polje toplog i hladnog vazduha... moj život je odjednom privremeno prestao da ima smisla... Kao da moram da napustim gledanje finala Lige Šampiona pred poslednji penal Mančester Junajteda...

Morao sam naravno da presvučem svu odeću jer je bila potpuno mokra. Sva sreća pa sam juče kupio jaknu, tako da ću je odmah obući, kakav spas, ne bi baš bilo zgodno da u onakvom stanju odem na utakmicu. Opremio sam se klupskim bojama, stavio novu NY Rangers kapu i krenuo na utakmicu. Kad sam izašao iznad Penn Station, prvi video sam Garden noću. What the f***??? Bio je magičan, baš kao u legendi. Svetleo je plavo sa belim i crvenim detaljima, svetlele su boje Rendžersa... Baš sam bio uzbuđen, napravio sam jedno 40 slika, nisam mogao da prestanem da se vrtim oko arene. Nije ni to baš normalno. Na karti mi je pisalo na koji ulaz da uđem, onaj na uglu 8. avenije i 31. ulice. Bio je to neki manji sporedni ulaz, jedva ga nađoh, ali kad ga nađoh, odmah i uđoh. Najveći broj ljudi ulazi na glavni ulaz, pa se pravi gužva, hvala Tiketmasteru koji mi je napisao da uđem na ovaj sporedni gde nema nikog. Na ulazu su se delili besplatni kalendari Njujork Rendžersa, iz nekog razloga meni dadoše dva, toooo, divljanjeeee!!! Moram da napomenem da sam se za ovu utakmicu častio mestima koja nikako ne spadaju u ono što kućni budžet dozvoljava, što se ove utakmice tiče bio sam vrhunski fiskalno neodgovoran, ali jednom u životu sam bio tu, želeo sam dobro mesto, pa čoveče gledaćeš utakmicu u Medison Skver Gardenu, pa isprsi se još malo za neka dobra sedišta. Ne smem da kažem koliko je to probilo kućni budžet, reći ću samo da sam imao slična mesta onima koje je momak u Nju Džersiju jedva mogao da dočeka na sledećoj utakmici. Raspored sedišta u Gardenu spada u definitivno najkretenskije koje sam imao prilike da sretnem, tako da sam se nakon kraće rasprave sa redarom zavalio na svoje mesto u drugom prstenu, blizu sredine. Pošto sam do sad sve gledao sa vrha arene ili stadiona, ovo je bio melem za oči, bio sam na savršenom mestu i sve je bilo kako treba.

Kao što sam prvog dana u Nju Džersiju bio uzbuđen jer ću gledati jednog od 2 najbolja hokejaša današnjice, tako sam tog dana bio uzbuđen što ću gledati jednog od najboljih golmana današnjice i evropskog golmana sa najviše pobeda u istoriji NHL (čak više i od legendarnog Dominika Hašeka), Henrika Lundkvista. Na žalost ispostavilo se da neću videti Rika Neša, jednog od glavnih igrača kanadske olimpijske reprezentacije... ali dobro... ne može sve., a i to nikako ne zavisi od mene... ne ne. Aktivnosti koji se dešavaju pred utakmicu su mi jednako zanimljive kao i sama igra. Ugase se svetla i svaki igrač je pojedinačno predstavljen celim svojim likom na ledu u plavom svetlu... fantastično! Igrači i jedne i druge ekipe su izašli na zagrevanje... pošto Njujork ima dva vrhunska golmana, jedino što sam u tom trenutku želeo je da na tom meču brani Lundkvist... želja mi se na sreću ispunila, ovaj put sam imao sreće. Pred izvođenje državne himne čitav led je obojen u boje američke zastave, zaista nestvarni trenuci... neverovatno kako od svega umeju da naprave šou. Rendžersi su bili veliki favoriti, pobeda je već bila viđena. Ovo je godina kada slave 90 godina postojanja i zaista igraju odlično. Beleže sjajne rezultate i ovo je trebalo da bude rutinska pobeda... Šteta što to nisu rekli igračima Bafalo Sejbersa (to ti je moja sreća, opet Bafalo, gde god odem gledam Bafalo), pa se oni malo zaigraše. Kad kažem malo zaigraše, razbiše Rendžerse 4-1. Nije baš bilo dobro veče za Lundkvista... Bez obzira na sve ja sam opet gledao hokej, i to oldičan hokej! Definitivno je postao moj omiljeni sport za gledanje... Kakva igra? Kakva brzina? Non stop neka akcija, golovi, udarci.... ceo Garden u plavim dresovima... te slike nikad neću moći da zaboravim. Dok sam napuštao halu razmišljao sam kako mi je baš dobar skor... Devilsi izgubili, Džetsi pobedili ali bukvalno ni za šta, Netsi izgubili i sada Rendžersi, kao apsolutni favoriti izgubiše... sva sreća pa nisam ljubitelj ekipa iz Njujorka, inače bi celo putovanje bilo totalni promašaj... no dobro ne gubim nadu.... ostaju još Niksi sutra!