He who stops being better stops being good

Tower Bridge se spustio... ostalo je još samo to... dobro ne baš samo to, ali nekako sa ovim zaokružujem sve i u smiraj petog dana se upućujem tamo gde mnogi krenu prvo. Izlazim na stanici, pa bar 20 puta do sada sam bio ovde, presedao na raznorazne metro linije, a nikad nisam izronio, sve to je danima bilo iznad mene, a ja sam bio potpuno nesvestan moći koja mi je nad glavom. Bacam pogled, onako više šmekerski nego informativno na ime stanice, namigujem sam sebi i krećem uz stepenice na... Westminster! U pitanju je sam centralni deo grada na obali Temze, koji sadrži Westminstersku palatu, odnosno Parlament i Big Ben, Westminsterku opatiju, katedralu i Bakingemsku palatu. Sve ono što sam kao klinac čitao o Engleskoj svelo se na to... ta reč mi je sinonim za Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske koliko i Manchester United, Rowan Atkinson i Mućke. Westminsterska opatija je od 1066. mesto gde se monarsi krunišu i mesto na kom počiva 17 prethodnih monarha.

Penjem se uz stepenice, razmišljam kuda treba da krenem... kuda? Nikuda!!! Nisam još ni izašao iz zatvorenog prostora ispred mene je bio... ogroman... zlatan... eeeej ispred mene, ne pored, ne negde daleko... sa velikim kazaljkama... ISPRED mene... Big Ben!!! Ne da je Big negooooooo... nikad nisam imao utisak da je toliki...neverovatno... a tek što se sjaji... kao da je napravljen od sunca... a oblačno je... sa leve strane mi je most, koji vodi preko Temze do London Eye. Pre 2 dana sam bio sa druge strane, divio se pogledu, sada sam tu... i opet se divim pogledu. Krećem desno, jer mi deluje da sa te strane mogu obići ogromni sat... Kako prolazim ukazuje me se iza njega gomila šiljaka koji predstavljaju krovove Parlamenta... ja kao svršeni student Fakulteta političkih nauka se nalazim ispred doma britanskog parlamentarizma... model uzor parlamentarnog sistema vlasti... ako vam neko nekad kaže bikameralna legislativa... e to je to... dvodoma skupština... Predstavnički dom i Dom lordova... prvo izučavate britanski parlamentarizam, pa američki prezidencijalizam i na kraju francuski polupredsednički sistem... The Houses of Parliament i ja... šetam pored ograde i gledam šiljke... nikad kraja... bacim pogled preko puta... tu je opatija... sve je tu... Hiljadu godina istorije britanske imperije je sa druge strane ulice... Sve što sam ikada učio u svim mogućim knjigama što privatnim što državnim... samo jedan pešački prelaz od mene... Eno je u dvorištu parlamenta statua... Oliver Cromwell... čooooooooooovečeeeeeeeeeee Oliver Cromwel!!!! Lord Protector of the Commonwealth of England, Scotland and Ireland, čovek koji je raspustio toliko pominjani Parlament i sam zavladao kao Lord Protector od 1653. do 1658. svojevrsna revolucija jednog čoveka koji je verovao da sistem ne valja. Sahranjen je u Westminsterskoj opatiji... među monarsima... iako nikada to nije bio.

Prelazim ulicu i pravac opatija... tako je... stara... osećam da me duhovi svih bitnih Britanaca gledaju... ima neko silno drveće ispred građevina... To drveće je inače, još jedan lajtmotiv mog putovanja... londonsko drveće... mnogo ga ima... i uvek je na pogrešnom mestu... obavezno mora da zakloni neki pogled na nešto neverovatno i nigde drugde vidljivo... i taman kad se pripremiš da budeš oduševljen... širom otvoris oči... i vidiš... drvo... Morao sam više da se potrudim da spoznam svu lepotu i neverovatnu čudnost sa kojom je građena opatija... centar Londona, a tako špicasta struktura... kao začarani zamak koji bi stajao negde na nekoj planini daleko od svega.... Obišao sam tu krug, ima park u kom su statue poznatih državnika Nelson Mandela, Abraham Lincoln... tu sam zastao, duboko razmislio da li je moguće da ja stojim ispred statue Abrahama Lincolna... čoveka koji je ukinuo robovlasništvo i koji je održao Gettysburg Adress, najpoznatiji govor nekog američkog predsednika, i to u jeku američkog građanskog rata 1863. na Nacionalnom vojničkom groblju u Gettysburgu čitiri ipo meseca nakon što je vojska severa pobedila Konfederativne snage baš u tom gradu... Govor koji počinje sada već legendarnim rečima – Four score and seven years ago... i zaključuje da government of the people, by the people, for the people, shall not perish from the earth... Mnogo godina kasnije Gettysburg Adress stoji kao simbol borbe za demokratiju i vladavinu naroda, za i od strane naroda... Kada su me prošla sva navrla osećanja napravio sam nekoliko koraka i došao do Winstona Churchilla, blago pogrbljena figura sa štapom na koji se oslanja... neverovatan državnik... još jedan od legendarnih... ali prolazeći pored njega, iskreno jedino što mi je palo na pamet mi je... gospođo vi izgledate odvratno... Gospodine Churchill vi ste pijani!!!! Tako je, ali ću ja ujutro biti trezan, a vi ćete i dalje biti ružni...

Taman u trenutku kada sam se spremao da krenem nazad u hotel, predomislio sam se i pošao pravo ka mostu, nakon što sam prethodno kupio sok od manga za 2 Elizabete. Bio je to najbolji sok od Manga koji sam ikad probao... mrzeo sam sebe što ranije nisam otkrio to božanstvo. Watson bi sada pitao Sherlocka, a kada ste to ranije pili sok od manga? Kao što rekoh... bio je to najbolji sok od manga koji sam ikad probao!!! Taman kad sam se našao negde na pola mosta Big Ben se oglasio... bilo je 21h i on je počeo da otkucava... verovatno su mi usta bila otvorena... ne znam... prvo se Tower Bridge podigao, pa spustio... a sada Big Ben odzvanja... gledao sam u njega, u nebo... i ništa drugo nije postojalo... zvonjava... on... ja... i sok od manga...

Posle ovoga je definitivno bilo vreme da krenem... pravac hotel... sa jednom stanicom pred kraj... poslednja za danas... South Kensington i poseta Royal Albert Hallu, najpoznatijoj koncertnoj dvorani u Londonu. Prokleti South Kensington... kad izađete iz voza, šetate kroz tunel koji je skroz beo sa nekim crnim tačkicama po njemu kao da ste u warp pogonu... samo što tom tunelu nema kraja... nikada... a ni tada... šetao sam i šetao i šetao... hteo sam da dignem u vazduh i tunel i warp pogon i Royal Albert Hall... četvrti je dan i ja samo šetam sve vreme nekud... evo izlaza konačno... izlazim na šetalište... u pa slatko je ovo... šteta što je već mrak... zgrada koju tražim je levo, ja namerno idem desno, simpatično mi ovo nešto, sve su velike građevine i sve su neke bitne... našao sam Imperial College i Victoria and Albert Museum najveći svetsku muzej dekorativne umetnosti i dizajna, koji poseduje oko 4.5 miliona predmeta... OK vraćam se ka koncertnoj dvorani, skrećem levo gde treba... evo je... sa jedne strane Royal College of Music a odmah preko puta kružna, loptasta zgrada, pomalo bi po obliku podsetila na Globe... crvenkasta... svetli na sve strane, sa nekom statuom ispred... obišao sam je divio se crvenilu pod svetlom. Bio sam premoren, nekako smogao snage da se vratim kroz warp pogon do South Kensingtona i uputio su kući u Hammersmith. Ostala mi je subota pre podne za sve što nisam stigao ova 4 dana... Nema mnogo toga, sutra ću dobro razmisliti šta ću.

Subota je osvanula sunčano, što me je dodatno obradovalo... seo sam da doručkujem... na televiziji BBC, prognoza vremena... tih dana je najbitnije na svetu bilo kakvo će vreme biti na Wimbledonu, a žena spikerka je bila neki selebriti... verovatno je svi pitaju da li će padati kiša. Pošto je sunce sijalo odlučio sam se za Picadilly Circus... ponovo, ovaj put po suncu... sjajniji je.. evo je Regent Street... idealno, nisam juče, prošetaću danas... Ogromna ulica, sa velikim mermerno belim zgradama sa obe strane... fensi, bogataška šoping ulica, samo su radnje bile zatvorene, još je bilo rano... korak po korak i nalećem sasvim slučajno do znamenitosti od koje sam se već oprostio... totalno sam bio presrećan što ću je ipak video, iako sam se pomirio sa činjenicom da sam to ostavio za sledeći put, čak mi je i fajl sa skoro 50 stvari za videti nosio njegovo ime... London Palladium... verovatno najpoznatije pozorište u Londonu i čitavoj Britaniji, pogotovo kada su u pitanju mjuzikli, koje se nalazi na onome što se zove West End. Sjajna građevina, opet sa nekim zlatnim detaljima i nekim kipom na vrhu... nenadana sreća... Vratih se na Regent Street i pratih je dok ne stigoh do možda najimpresivnije raskrsnice u Londonu... ukrštanje Regent Street i Oxford Street... i baš tu na toj megalomanskoj raskrsnici... šta drugo nego... Nike Town! Gde će drugo Nike napraviti grad, zgradu, radnju na 5 spratova nego na najšopingskijem mestu u Evropi, raskršću dve najsnobovskije ulice koje postoje... Skrenuh desno... sad kao šetam kroz Oxford Street, ni tu ništa ne radi, ali ja sam snob i dobro se osećam... kako li je ovde kada sve radi i kad svi milioneri ovoga sveta dođu tu da pokažu svetu koliko su u stanju novca da potroše?

Morao sam požuriti, trebalo je stići do Bakingemske palate, na promenu straže koju sam juče propustio... na žalost neću moći da prisustvujem, jer mi avion poleće prerano... biću kod palate sat vremena ranije, ali dobro nema veze, makar ću je videti po suncu, možda će sad biti belja... zlatnija... Ovaj put ne idem kroz Green Park, njega sam video, prići ću palati kroz St James Park... za koji mnogi kažu da je najlepši u Londonu... Kako može biti lepši od Hyde Parka? Izlazim iz metroa i zakoračujem u park... Kakva prelepota!!! Zeleniji je od ostalih... možda zato što je sunce, možda zato što je lepši... ima jezerce preko kog ide mostić, a preko mostića neka devojka čuči uz ogradu... šta li radi? Približavam se... devojka... gleda... vevericu koja proždire njen lešnik, apsolutno ne pokazujući ikakvo interesovanje za spoljni svet. Prišao sam joj na 30 cm... vi ne možete da zamislite kojom brzinom engleska veverica proždire njen lešnik... pa one seckalice papira su mala deca... ali onom lešniku nikad kraja.... ona je to grickala minutima i minutima... kao drogirana... u potpunom delirijumu veveričijem... nisam baš imao vremena da joj se posvetim duže... izašao sam na ulicu od crvenog tartana ili čega, gde na svakih 10 metara sa obe strane stoje postavljene potpuno koloritne zastave Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske... da to je ta ulica... ona koja vodi pravo do Bakingemske palate... Krećem u poznatom pravcu... vidim je u daljini... ali vidim još nešto.... vidim gomilu vojnika... šta je ono? Otkud oni? Možda vežbaju promenu straže... ili šta rade... jedno je sigurno... ja sam njih video... iako nije trebalo... bio sam presrećan... koga briga sad... ja sam lego vojnike kako marširaju video. Stižem do palate... e danas je bela... i zlatna... kao i sve bitno u Londonu... presrećem azijske turiste jer samo oni znaju da vas uslikaju kako treba... biće to jedna od mojih omiljenih londonskih slika. Prišao sam palati, pogledao još jednom kroz ogradu... nalazim se u samo srcu britanske nacije... poslednji put na ovom putovanju... i imam pantalone na sebi (aluzija na epizodu Sherlocka kada nije hteo da se obuče u palati). Obišao sam još koji krug tu oko svega i krenuo ka mojoj poslednjoj stanici pre polaska.

Za kraj ostao je samo Stamford Bridge... dom fudbalera Chelsea-a. Da znam bio sam već tamo, ali u 7 ujutro, sećate se... Megastore nije radio. Sad idem ponovo da vidim šta to lepo imaju u radnji. Stižem... radnja radi... fenomenalno... ulazim... slikam i osećam ruku na ramenu... veliki čika me upozorava da nije dozvoljeno... Uvek će biti mali klub... Barselona dozvoljava... Arsenal dozvoljava... Chelsea ne... idite dođavola, sad vas tek ne volim... Dugo sam se šetkao po radnji, tražio sam nešto sa Mourinhom, zbog njegove karijere u Interu iz Milana, želeo sam neku igračkicu sa njegovim likom... stativa... nema ništa... e stvarno ste bre jadni... hajde onda makar neki Bane Ivanovic... ja sam pola sata tražio po toj radnji nešto što na sebi ima ili Mourinhov ili Banetov lik i našao poslednju figuricu na kojoj je pisalo Ivanovic. Bio sam srećan... ne previše, ali ipak bar sam nešto našao... na televizorima su prikazivali golove koje je Drogba dao... treba do kraja života cipele da mu glancaju... on je najveći razlog svih njihovih uspeha... Sa Banetom, Chelsea čokoladama i narukvicom za BB reprezentativku Srbije u fudbalu krenuh nazad u hotel po stvari... bila je to moja poslednja londonska stanica... ironično ili ne... klub koji nikako ne volim.

Stiže Picadilly linija i to ona što vozi na terminal za treći svet i potencijalne ratnike džihada, terminal 4. U nekom trenutku u voz ulazi crnkinja sa momkom bele puti... oko sebe ima veliku zastavu Kenije. Ušli su u razgovor sa nekim od putnika i prisluškivanjem saznajem da njih dvoje planiraju da se venčaju i da su krenuli po njenu majku na aerodrom, zato je uzela kenijsku zastavu, pošto će joj majka biti izgubljena na aerodromu ona će joj mahati zastavom pa će se lakše naći... U tom trenutku nisam mogao da svarim toliku kvantnu hiper slatkoću... Stižem... ukrcavam se na avion... saznajem da sa nama leti Jelena Ristić, Novakova devojka kao i neko udruženje Srba iz Los Angelesa, koje će sutradan igrati folklor kod Žike u Šarenici... ispratio sam i to dešavanje sutradan na TV-u... nisam osetio neku emociju... Sleteli smo... eno Jelena Ristić... zaista... ista je kao na TV-u, nešto niža od mene, sama tako šeta na pasošku kontrolu... sama tako ide po prtljag... uzima ga i odlazi... pratim je pogledom dok čekam svoju torbu... Kako ona tako kao običan čovek šeta, uzima prtljag i odlazi, a pre dva dana je sedela u boksu terena na koji sam ja prosio da uđem? Folkloristi su u Beograd poneli pola Los Angelesa i dobili ga pre nego li ja moju malu torbu... Izlazeći iz aviona prošao sam kroz tunel za kulturnu dekontaminaciju (ne sme se u Srbiju vratiti ni deo kulture i civilizacije stečen negde tamo), pokupio torbu, udahnuo duboko i zakoračio još jedanput u našu zemlju k(l)ošarke.

Macbeth

Kada tri veštice kažu Macbethu da mu je sudbina da zaposedne presto Škotske, on i njegova žena odlučuju da uzmu stvari u svoje ruke i ubiju Kralja Dankana, čoveka koji im stoji na putu. Međutim, da bi ostao na svojoj poziciji Macbeth mora nastaviti da ubija, prvo Banquoa, svog prvog oficira, a zatim dok ga obuzima ludilo i paranoja, bilo koga ko zapreti njegovom prestolu. To je bilo sve što sam znao o Shakespeareovoj predstavi na koju sam žurio da stignem, pre nego što sam je pogledao. Odlučio sam da ne odem u grotlo starog šekspirovskog engleskog jezika potpuno nevin od znanja čemu ću prisustvovati, jer na licu mesta, bio sam siguran, apsolutno neću imati pojma o čemu se radi.

Stižem na stanicu Blackfriars u 13:50, čitao sam da je to najbliža stanica pozorištu. Imam 10 minuta da vidim kuda treba da idem i stignem na odredište. Izlazim na ulicu... dođavola... nigde ne piše ništa... sa desne strane... su ulice... komada mnogo... sa leve strane... most. Ako budem morao da prelazim most to je 15 minuta samo za to, pa još dok tamo pronađem Globe... nema šanse da stignem. Sa desne strane apsolutno ništa ne pokazuje kao da bi tuda trebalo krenuti... Vraćam se u stanicu, nalazim neku skicu i zajedno sa svojom katastrofalnom navigacijom posle nekog vremena iskrivljenosti vrata vidim da ipak moram preći most. Tolio o tome da ću stići na vreme. Krećem užurbano... Postoji nešto poetsko u prelaženju Temze... uvek mi nekako navrnu kumulativna sećanja Londona kroz životnu literaturu... samo ne kad žuriš kao ja... Negde na pola puta izvadih telefon da vidim koliko je sati i ugledah pisamce u gornjem levom uglu... Otvaram poruku, drugar kaže da će kasniti i da će stići oko 14:20, možemo ući i kasnije, ali ako želim da uđem sam, kažem broj rezervacije koju mi je iskucao... Laknulo mi je kao retko kad pre... Nema veze što kasnim, a opet... ući ću... Sačekaću ga na keju ispred pozorišta, ući ću k'o čovek... iz Srbije, sa kartom, ali i sa 20 minuta kašnjenja.

Sa mosta skrećem levo i ubrzo stižem do Shakespeare's Globe Theater... Presmešna bela kružna građevina, sa nekim čudnim krovom od nečega što liči na mahovinu, kao da je zaista pravljena u 16. i 17. veku. Neki glumci baš tad stajaše napolju u nečemu što podseća na dvorište... da li je pauza ili šta rade... Bože kakvi kostimi... e ovo je pozorište, pomislih. Eto mi ga i drug stiže... penjemo se na stepenice do zatvorene kapije, gde nas je dočekala gospođa obučena u odore iz tog vremena... pitala da li imamo karte, odmah smo joj pokazali i ušli. Globe pozorište se sastoji od bine i 3 prstena mesta za sedenje koje koštaju 37 Elizabeta... pre nego što pomislite da sam blesav što sam dao toliko para za pozorišnu predstavu ma koja ona bila, reći ću vam da postoji opcija gledanja ispred bine, mesta su za stajanje i koštaju 5 Elizabeta. Bez razmišljanja smo kupili, jedva, pre nego što je bilo rasprodato. Kad smo ušli, stali smo skroz pozadi, ali pozorište je malo pa ste i tako jako blizu, jedino što kisnete ako pada kiša, a ne smete da raširite kišobran. Simpatični redar je u prvih nekoliko minuta neprekidno pokušavao da me skloni sa prolaza negde sa strane, iako je vrlo dobro video da od gužve nemam gde u stranu da se sklonim. Nisam kapirao u čemu je stvar dok nije u jednom trenutku neko počeo besomučno da lupa na ta vrata... predstava je bila interaktivna... glumci su prolazili pored nas a to lupanje je trebalo da predstavlja kucanje na kraljeva vrata.

Uspeo sam delimično da pratim fabulu, moram priznati da mi je bilo prezanimljivo... biti tu... u Engleskoj... gledati Shakespearea... fenomenalni glumci... bacanje crvenog papira, koji je trebalo da predstavlja cveće, čini mi se, na nas sa krova. Macbeth je bio savršen... ali ko je ono? Banquo... deluje mi poznat, ali ne znam ko je... Hah... neuki ja... Kad sam došao kući svojoj beogradskoj istražio sam glumačku postavu... niko nešto specijalno nije snimio... osim njega... Banquo... piše Billy Boyd... ko je Billy Boyd? I to mi je poznato, ali ne povezujem... ko bi to mogao biti? Ulazim na IMDB, nokaout... ne šamar nego pesnica u glavu... WOW!!! Gospodar Prstenova!!! Čekaj, čekaj... ja sam gledao glumca koji je igrao u Gospodaru Prstenova!!!! Fenomenalistično!!! Billy Boyd je glumio jednog od hobita u filmu, Peregrin Took, ili Pippin, što je nagovarao drveće da krene u rat protiv Sarumana i što je u prvom delu srušio kostura u rudnicima Morije, pa je čudovište krenulo da ih juri i Gandalf je viknuo YOU SHALL NOT PASS!!! Posle toga je umro... mislim Gandalf. Da sve bude ludo preludo Banquo je gnevno u jednom trenutku kao deo predstave prošao na pola metra od mene, skoro smo se zakačili ramenima, kada su izlazili na vrata na koja smo mi ušli... Aaaaaaaaaaaaaaaaaa holivudska zvezda odmah pored mene... nestvarno, padanje u svest što bi Elizabeta, naša a ne njihova rekla...

Posle Macbethovog jurcanja za duhovima završila se predstava... sačekali smo da ljudi izađu i slikali se po pozorištu... definitivno jedna od najlepših uspomena iz Londona... Dan je, ipak, bio daleko od završenog... morao sam žuriti... radnja na Arsenalovom stadionu radi samo do 18h, sad je bilo nešto posle 15. Opet sam prešao Temzu, ovaj put na Millenium Brigde, onaj pešački što vodi direktno do St Paul's. Tuda mi je najbolje da stignem na stadion. Opet sam se rastao sa drugarom i dogovorio da se nakon mog putešestvija na sever Londona nađemo kod Tower Bridge. Stigao sam brzo do stanice Arsenal... izlazim... lep neki deo grada... eto me konačno i u severnom Londonu. Našao sam stadion odmah... tj prodavnicu... trebalo je ići samo pravo nekom krivudavom ulicom. Ulazim u radnju... šta je bre ovo? Za jedan svetski klub mnogo malo i jadno...vadim štampane papire sa slikama i podacima proizvoda koji su mi naloženi za kupovinu... dva ima, treći nema... pokušajte u radnji sa druge strane stadiona... aaaaa ima još jedna radnja... OK. Kupio sam dva proizvoda koje su imali i krenuo ka stadionu... odnosno njegovoj drugoj strani... popeo sam se na stepenice... prešao neki mostić... pogledao levo... pesnica u glavu! Emirates ispred mene!!! Ogroman, kao Wembley stakleni stadion, ali ovaj za razliku od onog, nekome pripada. Prevelika obeležja Arsenala, grb sa topom visi sa staklenih zidova... zaista impresivno... veličina fudbalskog kluba Arsenal je neizbežna. Eno je i statua Tonya Adamsa... neki pripadnik afro-engleske... mnogo je glupo reći afro-američke nacionalne zajednice, se ne skida sa nje... ne mogu da čekam da se udostoji i pomeri, pa sam je uslikao sa njim kako visi na njoj ... Nastavljam oko stadiona... toliko je velik da se možete izgubiti samo hodajući oko njega... Polako obilazim i eto je The Armory... sad se već neke stvari poklapaju... Ovo je ona velika radnja koju sam tražio., sa sve topovima ispred.. kao u Barseloni glomazna sa svim mogućim Arsenalovim suvenirima.

Misija ispunjena, kupio sam šta sam hteo... vratio se pored stadiona diveći se veličini objekta, značaju koji ima i mojoj malenkosti koja doživljava stvari koje ni u snovima nije nikad mogla poželeti. Čuli ste možda nekad za derbi severnog Londona, ako jeste znate kuda sam krenuo odatle, ako ne znate... stanica Seven Sisters i stadion Tottenhama. Izašao sam iz voza i opet nemam pojma kuda treba da idem... ovaj deo je opet malo... ne baš siguran za bitisanje nas sa aristokratskim tenom... neki veliki afro-englez šeta sa megafonom i priča kako je Isus zaslužan za sve... jeste jeste, pomislih... nego gde je stadion... Krenuh desno i ugledah putokaz da je trebalo da krenem levo... ajd' nazad... bio je to poslednji putokaz koji sam video... šetao sam... i šetao... i šetao....upitah prolaznika gde je stadion... a eno kroz park... OK kroz park... šetam... i šetam... i šetam... upitah drugog prolaznika da li je stadion negde blizu... ah još oko 15 minuta ili sedi na bus 5 stanica... Štaaaaaa??? Kojih bre 5 stanica??? Nisam toliko zaludan... već kasnim u grad... neka dragi moj Tottenham... videćemo se neki drugi put!!! Imao sam veliki motiv da ga vidim, kad sam već tu, zato sam i pešačio toliko, mnogo sam se lomio i odbijao da se vratim... jer ko zna kad ću opet biti tu... no ipak... realno ja još ništa nisam video... a preostalog vremena je bilo sve manje...

Promena plana, zovem druga i javljam mu da se nalazimo na Picadilly Circus. Konačno nešto poznato i u školskim udžbenicima prikazano... Wooow videću čuveni Picadilly...a i njemu je tu odgovaralo, lakše mu je bilo da dođe. Malo, ali ne previše tužan krećem ka gradu. U pitanju je velika raskrsnica sa spomenikom i džambo LED reklamom na zidu zgrade, odakle ako se ne varam počinje Regent Street, najsnobovskija ulica koja se kasnije ukršta sa još snobovskijom Oxford Street, ulicom gde je Novak išao po svoju vimbldonsku opremu. Kako izađete iz metroa pored vas je Lillywhites... prodavnica u koju smo odmah ušli, a koja je razlog zbog čega nikad više ništa sportsko neću kupiti u Srbiji... Sve firmirane patike do 40 Elizabeta, kupio sam dve majice za ukupno 8 Elizabeta... prodavnica na 4-5 spratova sa nenormalnim cenama za firmiranu robu... jedino mesto za šoping od sad. Šetali smo se malo tuda, ulazili u prodavnice sa suvenirima... magnetići i koješta... nije ni toliko skupo baš... hah eno je Kraljica Elizabeta, njihova, ne naša, voštana doduše... slikaću se. Izlazimo... drug mi pokazuje kuda se stiže na Trafalgar Square... drugi bitan momenat u centru grada. Bolestan je i umoran, ne može više da me prati, ne ljutim se, pomogao mi je puno i ovako... pozdravili smo se, videćemo se opet za par meseci na njegovoj svadbi, ali sad nemam vremena za gubljenje... čeka me... Trafalgar Square. U pitanju je turistička atrakcija u centru Londona, koja se sastoji od nekoliko fontana ogromnog stuba, spomenika, kružnog toka i prevelike zgrade Nacionalne Galerije...Nešto su radili pa je deo oko fontana i spomenika bio ograđen, ali i sa tim, dopalo mi se... gledao sam veliki kružni tok u kontra smeru... bilo mi je smešno kako voze, ka meni nekako umesto od mene...

Umor me je već počeo stizati... čitav dan sam na nogama u sedmoj brzini, uopšte nisam imao vremena da predahnem... vidim da je levo Bakingemska palata, što znači da bi desno trebalo da bude Westminster... palatu sam video pre podne, a ono najbitnije – Westminster nisam... plan je bio da se zaputim tamo jednu stanicu metroom i nakon toga Tower Bridge... Ulazim u podzemnu... stiže voz... ulazim... i ubrzo shvatam... Prvi i jedini put za sve dane koje sam bio tu... promašio sam smer...AAaaaaaaaaaaaaaaa našao sam se... šta mislite gde? Baker Street... po četvrti put... ali ovaj put to nisam želeo... nikako nikako... neeeeeeeee!!!!!!!! Prokleti ja i Baker Street... totalno mi je popustila pažnja... rezultat promašaja... izgubljenih 45 minuta i promena plana... kombinovanje u glavi... najbolje mi je sad do London Tower, pa odatle Westminster i hotel. Nakon dugotrajnog nepotrebnog vozikanja stižem do stanice Tower Hill... izlazim i ispred mene je tvrđava... The Tower of London... velika... kamena... sa savršeno okošenim travnjakom... sagrađena je još 1066. godine. Najpoznatija je kao zatvor u 16. i 17. veku i po pogubljenjima koja su se tu vršila (iako ih je bilo svega sedam do svetskih ratova 20. veka). Nije mi bila preterano zanimljiva, došao sam zbog mosta, onog što se podiže, a koji je odmah iza tvrđave. Prošetao sam malo i popeo se na most... sav je nešto svetloplav... kako bre svetloplav, zar je uvek bio takav? Nešto se ne sećam da sam ga po mračnim londonskim filmovima gledao tako veselog... Nisam želeo da ga pređem, samo da dođem do prvog nosećeg stuba, uslikam štošta i vratim se... Baš je bio lep, kao u crtanom filmu, kao da je od čokolade... da bih sad mogao da odgrizem deo mosta, kao da je to najnormalnija stvar... Vetar je duvao toliko da mi je zujalo u ušima... Okrećem se i krećem nazad... ispred mene dve azijske turistkinje... kad čovek... izleće iz kola, maše nam rukama i viče: “Gde ćete? Gde ćete? Most se podiže!!! To se nikad ne dešava!!!” Okrećem se, zaista... ogromno parče asfalta podignuto u nebo... Booooože ludog li prizora... kapija zatvorena da se neko ne bi slučajno zaboo u podignuti asfalt... brod prolazi a ja stojim i čekam da snimim trenutak kada će most početi da se spušta... Činio je to polako... lagano... kao da ima sve vreme ovog sveta... kada se spustio i kada su se dve strane spojile, kapije su se otvorile... saobraćaj se nastavio, a ja se okrenuo i krenuo nazad razmišljajući koliko ludačku, nečovečnu sreću imam što sam promašio smer u vozu, promenio plan i došao prvo ovde... šta je sve moralo da se poklopi, a poklopilo se, da ja budem tu baš u trenutku koji se nikad ne dešava... da mi zauvek u sećanju ostane prizor... momenat kada se Tower Bridge podiže i spušta...

When you have eliminated the impossible, whatever remains, however improbable, must be the truth

Sve se promenilo i ništa više nije kao pre, a još skoro ništa nisam video. Da li je moguće da tamo negde postoji grad koji te svakim danom čini kvalitetnijim nego juče? Koliko sam samo toga planirao za danas... Ne znam kako ću stići sve... nisu još izmislili teleport... čak ni kineski... Konačno ću doručkovati u hotelu. Budim se u humano doba, telo mi je zahvalno, um je još na Wimbledonu sa Đokovićem na centralnom terenu. Prvo druženje sa prostorijom za obedovanje... tek trećeg jutra... za divno čudo ne treba mi adapter, ne idem nigde u 5:30, danas je dan za turizam... danas mogu da se opustim uz moj klasični hotelski doručak... dva parčeta nekog peciva, dve marmeladice i standardni sok od narandže iz kesice praha koji se nalazi u ponudi.

Totalno, potpuno i besprekorno osmišljen plan za današnji celodnevni turizam i prosvetiteljstvo. Počinjemo od Hyde Park, metro stanica Hyde Park Corner... i baš je korner... kako izađete eto vas na ulazu. Neviđeno je oblačno, najoblačnije do sad.. kiša mi ne gine... nemam sreće, baš danas kad sam čitav dan odvojio za razgledanje. Ulazim u park stidljivo... odmah na ulazu se vidi da je ogroman. Prilazim legendi, vidim da tu ima previše stvari koje bi možda trebalo videti kada bi se odvojilo jedno 10 sati samo za to. Naravno da nemam toliko, tako da sam krenuo polako kuda me je staza vodila, do bašte ruža. Tako nešto sam već video u Hamburgu u Planten und Blomen, ali tad baš nešto nije bilo ruža. Ovde ih ima, u raznim bojama u jednom krugu po kom šetaš i mirišeš... i mirišeš... Nastavljam pored jezera... sviđa mi se, sve odiše nekom tamno zelenom bojom, gomila klupa... personalizovanih... da li čak i prisvojenih... neka imena i prezimena stoje na njima... Prošetaću do mosta koji vodi preko jezera, u deo parka gde su Dajanina fontana, i svašta nešto još, pa ću se vratiti, isto ovako pored dugačkog jezera. Ugostiteljski objekti, velika količina prenaraslih ptica sa velikim kljunovima, koje žive ovde, se okupila na obali... deluje kao da se dogovaraju šta im je činiti danas... apsolutno ih ne interesuje što prolazim pored njih... oni brinu svoju brigu... a ja ozbiljno razmišljam o tome da postanem beskućnik ovde.

Na žalost to nemam vremena da uradim sada, moram dalje uskoro će 09:00, najbitniji trenutak... pa... tog prepodneva... ipak pre toga još moram videti Harrods – ogromnu i poznatu fensi prodavnicu. Nazad do Knightstbridge stanice... izlazim... tražim I am here stubić, nalazim ga, ali nešto ne obraćam pažnju jer mi se čini da ga vidim u blizini. Krećem na tu stranu, eno ga tu je, veeelik, prevelik, baš kao na slici. Slikam jednom, dva puta, tri puta, pokušavam da se izmaknem da ga uhvatim ceo. Baš sam se namučio da što bolje uslikam.... samo... ovo je Mandarian Oriental Hotel London. Stativa! Dobro niko ne zna da to nije to što ja tražim... nego da se ja polako udaljim... u potrazi za onim što mi treba... Vraćam se do I am here i sad sa malo više pažnje gledam gde piše Harrods... OK sad znam gde i kako i ovaj put eno ga stvarno. Još je veći nego Mandarian Hotel, lepši je, deluje kao stotinu metara dugačka zgrada sa kitnjastim prozorima u boji cigala... naravno, bilo je zatvoreno jer nije bilo ni 9 ujutro... ali sam osećaj stajanja ispod tako nečeg velikog je bio fascinantan...

Došao je trenutak koji opravdava moje postojanje i daje mi smisao života... još malo pa će biti 09:00 vreme je da se krene. Pravac Green Park stanica, presedanje na Jubilee liniju i odbrojavanje stanica... dobro ima samo jedna do mog odredišta... Bond Street i onda... opet nešto što sam čekao čitav život... taj natpis koji sam mislio da postoji samo na filmu. Voz staje... otvaraju se vrata... BAKER STREET! Ogromna je gužva pošto je ovde spajanje 5 linija... ja čekam da svi odu, da ostanem sam, da gledam u zid, koji na svakih desetak metara ima plakat scenu iz neke od Sherlockovih avantura sa kratkim objašnjenjem... prošetao sam sa jednog kraja platforme na drugi, pregledao i pažljivo pročitao svaki... bile su to scene iz The red-headed league, The sign of four, The lion's mane, The hound of the Baskervilles i Charles Augustus Milverton. Posle nekoliko minuta divljenja metro stanici krenuo sam ka izlazu... koji je u svojoj potpunosti opet po zidovima obeležen sitnim Sherlockovim siluetema, njih hiljade, crvenih i crnih. Osetio sam fenomenalno uzbuđenje i želju da budem tu, kao da pripadam tome, hah metro stanici... Nisam znao kuda treba da krenem, pitao sam neko uniformisano lice... nisam baš bio siguran koja je njegova funkcija tu... rekao mi je kreni desno, pa skreni desno i to je Baker Street, šetaj oko 3 minuta i tu je sa leve strane ulice. Svakim korakom sam bio sve uzbuđeniji, sekunde me dele od onoga što želim da budem kad bih mogao da budem predmet fikcije. Ubrzo stižem... u stvari baš je kao u ovom modernom Sherlocku BBC produkcije, ulica, pa raskrsnica, samo što u seriji fali jedan semafor pre raskrsnice. Zatičem se ispred broja kog znam u snu, najpoznatije mi adrese u Londonu, 221b Baker Street. Sve je kao na TV-u, neverovatno koloritno, beli ulaz sa velikom tamnozelenom tablom The Sherlock Holmes Museum. Prelazim ulicu, tu stoji stariji bračni par i azijski turista koji deli moje oduševljenje. Slikamo se svi međusobno... azijski turista pokušava da uđe... bezuspešno... kako? Zašto? Stariji bračni par je iskusan... muzej radi od 9:30... Kakoooooooo? Bio sam siguran da radi od 09:00... to je bila poenta svega, čitava vremenska konstrukcija je pravljena po tome... sada je 09:17... nemam 13 minuta za gubljenje... ništa nastavljam na Wembley, pa ću u povratku da svratim.

Jubilee linija ide dalje na severozapad ka Wembley Park stanici, ali to je dosta daleko... da li ću stići nazad i još posle na vreme do Bakingemske palate na promenu straže u 11:30? Nema mi druge, moram biti brži od najbržeg zeca, koji je dobio počasno mestu u McLaren Mercedes bolidu formule 1. Voz ide nikad sporije... naravno... zašto bi žurio baš sad kada meni treba? Posle iritantnog putovanja počela je i kiša... kratko sam pomislio ako sad opet moram da tražim stadion i gubim vreme i na to, ugasio sam. Danas je dan za wow space stadione, njih sam zadržao za kraj, da se ne bih razočarao u ostale. Kako sam izašao iz presporog voza u daljini se ukazao ogromni luk koji prekriva novi Wembley, najpoznatiji engleski fudbalski stadion. Nije bilo dileme kuda treba ići... čak nije bio ni predaleko, tako da sam se jedan look right, look left pešački prelaz kasnije našao na šetalištu koje vodi pravo do njega. Sama stanica je biser arhitekture, ogromna, sa velikim brojem stepenica, tako da može da primi 90.000 gledalaca, koliko se zaputi na neku manifestaciju. Nakon 100 metara i više kišnih kapljica stajao sam ispod građevine u koju je 2006. uloženo 900 miliona EUR. Ogromno parče stakla na kom igra engleska reprezentacija, sa tim već pomenutim lukom iznad konstrukcije, za koji nisam baš siguran čemu služi, ali da deluje impozantno... Osetio sam svu nemoć običnog čoveka kada gleda u svetsko čudo. Zagledao sam nekoliko minuta i požurio nazad... muzej je već uveliko otvoren.

U kontra smeru voz je išao mnogo brže, tako da je njegova brzina bila obrrnuto proporcionalna količini mog nerviranja... Izlazim sa stanice, sada sam već Sherlock, znam tačno kuda treba, desno, pa desno, pa do 221b, a ispred muzeja... red... AAAAAAAAAAAAA!!!! Koliko se sad to čeka... ništa... nemam izbora... stajem u red jedno 20 metara od ulaza. Posle par sekundi prilazi mi simpatična devojka obučena u nošnju iz Londona 19. veka i pita me da li imam kartu za muzej. Nemam, kažem malo postiđeno. Ah, u tom slučaju morate ući u radnju i kupiti kartu. Mislite, ja sad mogu ovako preko reda, pravo u prodavnicu. Da, da. JeeeeeeeeeeeeeeeeeeJJJJJJ pa zato sam i došao!!!! Skoro trčećim korakom ulazim u Sherlock Holmes prodavnicu suvenira, o ovome sam bukvalno sanjao prethodnih dana, to je mesto na kom sam u ovom trenutku najviše na svetu želeo da budem!!! To je najskuplja radnja na svetu... Nema ništa ispod 10 Elizabeta... možda neka olovka ili nešto vrlo nisko na lestvici cena-doživljaj-vrednost. Dve devojke rade, obučene u stare nošnje, totalno su prijatne, kad već cene nisu. Dosta sam se dugo vrteo pokušavajući da nađem idealan poklon. Razmišljao sam o luli, ali ove lule su em skupe, em nebrendirane, kao da sam ih kupio negde bilo gde. HA! Eno detektivskih kapa, simpatični Italijan je stavio jednu na glavu i slika se sa njom iz svih mogućih uglova... Možda da uzmem to... ali ni to nije brendirano... opet... kako nisu tako mogli bar da utisnu tu siluetu, da ta kapa dobije dodatnu vrednost, ccc osnovi ekonomije su dodatna vrednost, pa i da je prodaš za 50 Elizabeta, ljudi kao ja bi sigurno kupili. Nakon višeminutnog vrtenja u krug naleteo sam na nešto što mi se učinilo najlepšim u radnji, bila je to drvena kutijica u kojoj je bio novčić sa toliko traženom siluetom i nekim ispisima sa obe strane... Bio mi je prelep... slaDJA će se obradovati... bar se nadam... Sebi sam odabrao strip avanturu The study in scarlet za 15 Elizabeta i uputio se ka kasi. Ove dve stvari i kartu za muzej. Pošto je ona? 8 funti sterlinga... Samo? Pa to je nepobedivo na lestvici cena-doživljaj-vrednost. Izašao sam ubrzo i opet stao u red da uđem u muzej. Ljude koji su čekali je zabavljao čovek obučen u Sherlocka, a kišobran im je držala da ne pokisnu mlada dama obučena u crno... sad kad razmišljam, možda je trebalo da predstavlja Irene Adler... ili nemam pojma...

Nisam imao pojma ni koliko dugo će čekanje u redu da traje, a približavalo se i 11:30, odnosno promena straže... Nema veze vratiću se u muzej kasnije, moram sada ići dalje. Pravac Green Park, stanica najbliža Bakingemskoj palati, kako mi je drug sa kojim je trebalo da se nađem za koji minut objasnio. Uspeo sam stići par minuta ranije... Kada izađete sa Green Park, odnosno nađete se u parku već je lako, jer svi idu u jednom pravcu, onom Bakingemke palate... tako da sam samo pratio masu. Ubrzo sam stigao do izlaza, odnosno kružnog toka koji je ispred palate... kiša već uveliko pada... neverovatna slika... gomila ljudi koja čeka isto što i ja... A tu odmah pored... živi kraljica... čooooveeečeeeeee gde sam to ja? Gde sam to ja, ali gde je to on? Zovem drugara i kaže mi da se dogovorio sa ovim našim mladim teniserom iz mog rodnog mesta, što je došao da igra juniorski Wimbledon, trebalo je da se vidi sa njim i njegovim trenerom tog dana, tako da ćemo se nas dvojica naći u 14h na Shakespeareu. OK, reci mi samo gde da stanem, gde će da bude ta promena straže? Stani tu negde, ne možeš da promašiš... OK stojim ja, mislim ne stojim, nego obilazim... razmišljam kako ja sad upravo stojim ispred Bakingemske palate... pa to je moćnije nego da sam David Beckham... dobro nije, ali za dete koje je odraslo na anglo-saksonskoj kulturi ovo je definitivno bio jedan doživljaj koji se nigde drugo nije mogao osetiti. Mada, ova palata mi nešto sivkasta, sad kad gledam... nije mi baš onako mermerno bela, kao što sam je viđao na televiziji... Prilazim ogradi da vidim vojnike što nam čuvaju Elizabetu, njihovu, ne našu... mnogo su smešni... kad stoje, stoje k'o figurice, a kad šetaju, šetaju k'o igračke, lego kockice... Velika je gužva, teško je doći do dobrog pogleda... Oči mi lutaju levo desno... do table na kojoj piše: sledeća promena staže – sutra... ŠTAAAAAAAAAAAAAAA???? Kako breee??? Pa, pa, pa, nisam zakasnio... svi ovi ljudi... lepo je pisalo na internetu 28. jun, danas je 28 jun... kako onda sutra??? Čujem ženu u pozadini kako komentariše da im je promaklo... izgleda da su i oni imali informaciju da je danas... ne razumem... to se ne odlaže baš...

Brzo sam se prilagodio novonastaloj situaciji, pomislih ako sutra polećem oko 3, mogu doći sutra da vidim. Nenadano imam višak vremena, plan je bio da se posle ide u Camden, deo grada koji mi je Nensi Gay Walker naložila da posetim pod pretnjom raskida naše veze. Vratiću se u Baker Street, po treći put, valjda ću sad ući u muzej konačno... Red je još duži nego ikad ranije... Baš mi se ne da... neka doći ću sutra... šta sad da radim? Nisam imao ništa spremno za ovaj nepredviđeni slučaj... gledam šta bih mogao da obiđem... Marble Arch je blizu, a iza toga Notting Hill... Može to, deluje zanimljivo. Izlazim na stanici Marble Arch, sva je u svetlucavom kamenju. Nisam baš bio siguran šta je to što treba da nađem, tako da sam se zadovoljio pogledom na veliku zgradu na kojoj je to bilo napisano i vratio se u metro, ka stanici Notting Hill Gate. I dan danas mislim da sam propustio da vidim to što je trebalo ali šta da se radi, padala je kiša i nisam imao mnogo vremena. Nisam gledao film, tako da nisam znao šta na Notting Hillu ima tako posebno. Drug mi je rekao da potražim Portabello Road i da je to u suštini to što meni treba. Izašao sam sa stanice, ulica je gradilište, sve je ograđeno, nalazim I am here i tražim Portabello Road. Izgledalo je lako, ali sam se ja gubio i nalazio neko vreme sve dok konačno nisam ugledao naziv ulice koji tražim. Ceo kraj je u onim zeleno, pink, žuto, belim kućama kao što mi se čini da je bilo u filmu. Non stop se smenjuju, jako lepo i zanimljivo, a u samoj ulici su neke radnje sa kojekakvim stvarčicama, đinđuvama... čekirao sam i to...

Bio sam već pomalo u panici, treba stići u Camden i vratiti se do Globe pozorišta za 14h. Presedam na Tottenham Court Road na Northern liniju i skoro istrčavam na stanici Camden Town... Šta je taj Camden, pitao sam svojevremeno Nensi. Googlaj brate! Mrzelo me, na kraju mi je rekla, ali moram priznati da nisam baš bio pripremljen za prizore koji su usledili. Gomila prečudnih, neverovatnih radnji sa Union Jackovima na sve strane. Neviđena mešavina gotik, pank i svakavih drugih radnji, sa ogromnom čizmom iznad jedne od prodavnica. Totalno freeky ulica... evo i Camden Marketa... hahahah pa ovo je buvljak!!!! Maaaaaali buvljak, sa tezgama... presmešno... sa jedne strane ulice mali buvljak, a sa druge gotik radnja sa stotinama crnih čizama svih vrsta, dark side prodavnicama, ogromnim zmijama koje stoje umesto imena lokala, čizma vezana lancima... pa ovo što tu ima čovekov um ne može da osmisli, a kamoli napravi. Potpuno impresioniram Camdenom i ukusom Nensi Gay Walker shvatam da ćemo mi biti zauvek u vezi... bez nje ovo nikad ne bih video, spoznao, dakle ovo bez nje uopšte nikad ne bi ni postojalo... Premalo sam imao vremena da uživam u pomisli da sam na desetak minuta bio panker, darker i gotičar. Brzinski sam joj uzeo poklon, morao sam nastaviti, morao sam stići do 14h u Shakespeare's Globe Theatre.