I've queued in the sun

Ponoć je, telefon je uspešno stavljen na punjenje za sutra, što je od presudnog značaja. Vreme je da uz pomoć hotelskog vajerlesa proverim šta je na kraju dogovor za sutra. Otvaram socijalnu mrežu... hmmm poruka nezadovoljavajuće sadržine... Slećem kasno, oko ponoći, ako budemo sutra išli na Wimbledon neću ništa spavati, treba mi oko 2 sata do tamo, bolje idemo u petak... Ne petak, ne ne, nikako petak pomislih. Pošalji mi engleski broj telefona da te pozovem kad sletiš, rekoh i sačekah odgovor. Ubrzo je stigao i ja sam odlučio da ću bespoštedno povući svaki potez naučen u školi za manipulaciju ljudima, koju sam uspešno završio. Jeste stigli, pitam. Čujem mu u glasu da je šlogiran. Ne bih ja u petak... jutros kad sam se vraćao sa stadiona, oko 8, rekli su već tada da ne savetuju da se ide bez karata, jer ljudi koji su već u redu čekaju satima. Taj dan je igrao Marej, on je Britanac, ergo miljenik nacije, ergo magnet za publiku. U petak će opet igrati on, biće gužva, teško ćemo doći do karata. Bolje ipak da idemo sutra, lakše ćemo kupiti karte, igra Đoković, bolje njega da gledamo, a i jeftinija je karta, jer je još drugo kolo, u petak će već biti treće. Ne moramo ići u 4h ujutro, kao što smo prvo planirali, otići ćemo za 6, da možeš malo da odspavaš. OK sutra u 6, složio se. Haha, fenomenalno... sutra u 6.

Budim se u 4:30, ovaj put planirano, a ne zato što su me zbunile vremenske zone. Sve isto kao i juče, nigde nikoga, isto presedanje, isti pravac Wimbledon. Sad već ima ljudi, idu kao i ja, da čekaju u redu satima da možda dođu do karte. Gledam gore raspored stanica... hmmm gde li se silazi? Wimbledon Park ili poslednja stanica Wimbledon? Kako sam tako nespreman pošao? Verovatno je sve jedno... to je sigurno sve tu negde. Stižemo na stanicu Southfields i svi kao po komandi kreću napolje. HA? Nije ni jedno ni drugo, nego ovo? Oh bože, no dobro, gde svi tu i mali Mujo, kao što je nekad davno moja profesorica hemije u gimnaziji govorila. Kako sam izašao iz voza postalo mi je jasno da je bilo pomalo nemoguće pogrešiti, cela stanica je bila obložena zelenim tepihom i ljubičastim elementima, bojama teniskom šampionata na koji sam se zaputio. Pratiću ostale i valjda naći to što tražim. Izlazimo iz stanice pravo na raskrsnicu... kraće razmišljanje kuda sada, svi idu desno pa prolaze semafor... a tamo ima i nekih vimbldonskih zastava, prostom logikom zaključujem da mi je uputiti se tamo. Ispred mene šeta grupica čudnih britanskih tinejdžera... moj prvi malo ozbiljniji susret sa posh britanskim akcentom svih ovih dana... iza mene Kinez i Kineskinja, mladi par... nisam pomislio u tom trenutku da će posh Britanci i kineski par biti moja sudbina, moj jedini pogled satima u budućnost.

Stigli smo i do trenutka kada se ispred nas ukazao znak... ko ima karte pravo, ko nema karte levo. Idem levo. Ubrzo se ispred mene pojavila ogromna poljana na kojoj su se već formirali redovi za čekanje... Koliko sam izbrojao ja sam bio u nekom šestom redu. Prvi utisak mi je bio kao da dolazim na poljanu sa koje će nas vanzemljaci oteti kao u onoj seriji koja nam ih je neprekidno obećavala, a nikad ih prikazala... Posle sam pomislio kako je ovo idealno poređano i za neko streljanje. U trenutku kad sam se zaustavio i zvanično zauzeo svoje mesto u redu, prišle su mi dve devojčice i dale mi moju i samo moju queue karticu, sa ispisanim mojim ličnim brojem - 2500. Toliko ljudi je bilo ispred mene iako sam se ja tu nacrtao u 6:15 ujutro. Malo sam bio zbunjen, šta mi je činiti u tom trenutku, da sednem hladno je, a i u košulji, pantalonama i jakni nisam bio adekvatno obučen za klošarenje. Da stojim... pa ništa hajde počeću sa tim, pa dokle me odvede... i tako ja stojim i borim se sa mišlju da neću valjda sad k'o kreten tu da stojim satima... pa nisam ja cirkuski egzibicionista. Gledam okolo, ljudi klošare bez problema, neki su čak i šatore razapeli i tu klošare od ko zna kad. Ispred su posh tinejdžeri uveliko prostrli ćebe i počeli da igraju karte... iza mene Kineskinja čuči, dok joj se dragi izgubio. Pored redova štand za brzu hranu, sa druge strane poljane, na početku isto gomila kućica koje prodaju koješta. Pogledom tražim druga, da li je stigao? Gde li je? I baš u trenutku kada sam intenzivno razmišljao šta ću sa sobom, jer je postalo glupo da stojim, pojavio se momak koji prodaje novine za 3 Elizabete. Ali! On prilazi sa najboljom ponudom koja je ikada postojala u liberalnom kapitalizmu, u ovoj robno-novčanoj razmeni, ako kupim novine za 3 Funte sterlinga dobijem besplatno ćebe. Wooohoooo ćebe... klošarenje here I come!!! I tako sam kupio ćebe i odmah se po njemu onako fensi obučen opružio koliko sam dugačak... Ipak je bilo malo hladno i dalje pa sam između sebe i ćebeta stavio najskuplje novine na svetu.

Ležao sam tako kontemplirajući suvi nerealizam moje trenutne situacije... gde sam se to našao... zašto sam ovde... kako sam uopšte tu došao... kao i kako je moguće da ova Kineskinja iza mene čuči već pola sata bez prestanka... ona je drndala njen iPhone i čekala i čekala... koja disciplina tela i uma... i tako do nekih 7h kada sam odlučio da tehnologijama instant komunikacije proverim šta mi se sa drugom desilo... nisam hteo ranije za slučaj da se uspavao, da ga ne budim ako je umoran. Kad eto upravo poruka gde si? Evo me kod hot dog štanda, gde si ti? Sad sam stigao, kaže. Koji si broj, pitam. 5000, koji si ti? 2500. Auu pa šta sad da radim? Nema šanse da dobijem karte... doći ću ja kod tebe... I tako on dođe... i stane sa mnom u red kao da tu pripada... Sad nas je dvojica na mom ćebetu! Prostorni komfor se značajno smanjio... ima i on svoje ćebe za 3 Elizabete, ali neće da ga otvara... čuva za poklon. Pričali smo malo, kako i šta ima kod koga, da li ćemo ući, nećemo li ući. Nismo se videli dugo od lažne vojske svega par puta. Ja sam njemu pomogao da uđe na finale Davis Cupa u Areni, a on meni eto sad da uđem na najpoznatiji teniski turnir na svetu. Sudbina je prečudna stvar i nikad mi neće biti jasna.

Oko 8h smo se pomerili 100 metara... pokupili su klošare ispred nas i red je počeo da se kreće... Ipak, na novom mestu, sada malo bliže zvaničnom redu koji se pomera smo proveli još nekih sat vremena. U jednom trenutku nam je prišla opet neka devojčica i ponudila nam stikere I've queued in the sun, Wimbledon 2013. Dobio sam nervni slom... Ležim tu ko beskućnik satima i onda mi još ti dođeš i nudiš mi stiker na kom piše da sam čekao u redu po suncu, sa sve nacrtanim srećnim sunašcem na njemu (granulo sunce neposredno pre toga, čudno za London). Uzeo sam dve. Oko 9h smo počeli da mrdamo... obuzela nas je neka jeza... čekali smo toliko i eto... saznaćemo sudbinu... ući ćemo... ili šta? Šetali smo i šetali... i šetali... hodali... kad eto u daljini neka kapija... yeeeey kapija... ali to je kontrola kartica... Drugar mi se smorio... eto do ovde sam stigao, šta da radim sad, nema šanse da prođem. Pa šta sad, pitam. Ja ću proći, a ti vidi ako ti ne daju sačekaću te unutra. Ja pružam karticu, pruža je on, obojica prolazimo... Neverica... uspeo sam da prođem, cakle mu se oči... uzbuđenje-ushićenje... tradicionalna srpska domišljatost ulaska preko reda je dala rezultata. Verovatno niko nikada u istoriji nije ušao ovde na kvarno, pa se i ne obraća realna pažnja na to... Još šetnje... nismo još ni blizu, ali smo sada ušli negde gde piše Wimbledon... eno ga i znak, prolazimo ispod njega... Wimbledon Awaits, čeka čeka, čekali smo i mi čitav život na ovo... Smenjuju se stiroporne siluete poznatih tenisera pobednika, Federer, Serena, Venus, Na Li, bitan momenat za kineski par iza nas... Pored reda kao na vašaru zanimacija za posetioce, možete da popijete nešto u kafiću, da se igrate, spuštate niz vodeni tobogan, svašta nešto... Mi smo ipak šetali... i šetali... i šetali... eno još neka kapija... nova kontrola kartica... Pogledasmo se... eh sad stvarno više nema šanse... zeznuo sam ih jednom... ali dva puta... Rekoh mu, ajde mani se, kad si već do ovde stigao... ulazi kao da si vlasnik kluba... Ja pružam svoju karticu, on pruža svoju... prolazimo obojica... da li je moguće da niko ne gleda broj? Ili ih nije briga? Šta god da je mi smo prošliiiiiiii... Ubrzo je usledio metal detektor... i to smo prošli, sada smo već blizu osećamo to... nema više reda, kako ko prođe metal detektor nastavlja... pravo... do... BLAGAJNE!!!! Aaaaaaaaaaaaa uspeli smo!!!!!!!

Nema više karata za centralni teren, ništa od Đokovića, on igra na njemu od 17h, ali ima za teren 1, tu igra Serena Williams, ali od 13h, ja moram na sajam pa da se odande vratim... nema šanse da stignem na Serenu... Karta za teren broj 1 – 50 Elizabeta, a za grounds admission, ulaz u kompleks sa pravom gledanja manjih terena 20... Hajde uzećemo to, pa ćemo videti šta ćemo. Kupujemo karte i ulazimooooooooooooo!!!!! Nemogućeeeeee... Najneverovatniji trenutak u našim životima... Mi smo... na Wimbledonuuuuuu... centralni teren... je ispred nas!!! Ogroman, u rastinju nekom, sa cvećem i velikim semaforom. Noge su mi se odsekle... nisam znao ni gde sam, ni šta sam, ni kako treba da se ponašam... Svi oni klošari koji su do sad bili oko nas pretvorili su se u teniske ljubitelje, koji svi u ovom trenutku znaju više od nas o svemu što se upravo dogodilo. Ispred nas se ukazala velika tabla, gde je bio raspored igranja... mi smo gledali koga od boljih možemo gledati u singlu na manjim terenima na koje imamo pristup. Bio je tu Lleyton Hewitt, Tommy Haas, ali onda smo ugledali... vidiii Jelen Janković igra dubl danas, Zimonjić igra dubl, Jovanovski i Vesna Dolonc... svi danas u dublu... ja sam ih već sve video, ali on nije, njemu je bio doživljaj što može ipak, iako ne igraju u singlu makar ovako da ih vidi. Naše oduševljenje ponuđenim, kad već nemamo karte za velike terene je bilo ogromno, ali prekinuto mojim odlaskom na sajam. Na rastanku sam mu rekao da proveri gde se kupuju karte na ponovnoj prodaji, jer su mi rekli kad sam spremao ovo putovanje da popodne ljudi koji idu kući vrate svoje karte, a organizatori ih puste u ponovnu prodaju. Na izlazu su mi stavili trakicu oko ruke, treba mi to i karta da bih mogao kasnije da uđem. Na stanici Southfields sa razglasa se čuje... svi koji idu na Wimbledon da čekaju karte, obaveštenje da se u redu čeka 8 sati... bolje vi nego ja, zluradi kometar operatara... a mojoj sreći nema kraja.

Vraćam se, ovaj put nastavljam pravo kod znaka, ovaj put imam kartu, haha! Stižem do stadiona Serena upravo završava... odlično! Pojeo bih se živ da je igrala treći set i da sam stigao da gledam a nisam kupio kartu. Poziv... gde si? Evo me na terenu broj 5, gledam Zimonjića. Pravac teren broj 5. Ima jedna klupa pored terena i prostor za stajanje iza klupe, praktično ste na samom terenu, kad sam seo da je neko servirao ka mojoj glavi nema šanse da bih izbegao, odoše naočare do đavola... Trava savršena... kao veštačka... nenormalno! U jednom trenutku shvatam da dok gledamo Zimonjića na terenu pored igraju Jovanovski i Dolonc... mi možemo u isto vreme da gledamo oba meča... fantazija!!! Svaki dobar potez mi častimo sa bravo, a devojka pored nas sa allez... mi navijamo za Zimonjića a ona za Benneteaua, igraju zajedno, a mi navijamo zajedno, svako na svom jeziku. U nekom trenutku smo odlučili da prošetamo da vidimo šta ima i da vidimo kakva je situacija sa kartama... Prošli smo pored drugih manjih terena i videli gomilu igrača koji su u tom trenutku igrali dublove. Nadia Petrova, je bila verovatno najveće ime tog trenutka. Kroz ogromnu gužvu smo krenuli uzbrdo ka Henmanovom brdu, mestu odakle svi koji nemaju karte za glavne terene gledaju mečeve koji se na njima igraju, na ogromnom ekranu koji zauzima pola tribine centralnog terena. Našli smo kućicu, red se već formirao ali nam devojka koja tu nešto radi kaže da se red neće pomerati pre 5-6 kada ljudi krenu kući. Na centralnom terenu je Del Potro brzo završio, počela je Radvanska, a posle nje Novak. Vratili smo se u obilazak manjih terena i otišli da gledamo Jelenu Janković koja je takođe u tom trenutku igrala. Jovanovski i Dolonc su brzo izgubile a Jelena je brzo pobedila. Najluđe od svega je što se teniseri kreću kroz iste uske prolaze kojima se kreću i gledaoci, tako da smo više puta prošli tik pored nekog od tenisera.

Hajdemo na teren broj 3, to je najveći teren na koji smo smeli ući sa kartom koju smo imali, taj je imao tribine i Dolgopolov je trebalo da počne svoj singl meč. Nismo baš mogli gledati Raonića jer je bila velika gužva na tom terenu, pa smo se, posle nekoliko njegovih pogledanih poena odlučili za ovaj meč. Seli kao ljudi i gledali naš prvi singl meč na Wimbledonu. Lopticu udaraju nenormalno... kaže drugar a zamisli ovo su kao prosečni igrači... Krajičkom oka smo videli da je Zimonjić u problemu, igra peti set. Vratili smo se da pogledamo i podržimo. Nekako su celim tokom meča delovali sigurnije, ali ko zna, u petom setu je sve moguće. Ipak, uspeli su da pobede... Nije loš bilans... dve pobede i poraz naših dok smo ih gledali. Bilo je naših ljudi koji su navijali, čak su sa nama ulazili u razgovor kad bi čuli reči našeg usklikivanja. Vreme je bilo da se opet ode i pokuša kupiti karta za Đokovića, Radvanska sad već uveliko igra. Dok smo ponovo išli ka Henmanovom brdu Zimonjić se pojavio ispred nas. Bili smo na 3 koraka iza njega. Zastao je, dve malečne azijatkinje su mu tražile autogram, bio je nasmejan i ljubazan, ispunio im je želju, a onda je morao da odgovori na vrlo neprijatno pitanje... a ko si ti? Stižemo ga u tom trenutku, vidiš šta te pitaju, dobacujem... Pogledalo me je kao da sam sama smrt... nisam skontao šta je time hteo da kaže... Stali smo u red... nije se baš nešto pomerao... čekali bi satima sigurno... Eno ga Ivanišević u daljini... hah osvajač Wimbledona ovde ispred nas, gleda Raonića sa krova. U jednom trenutku su nam prišli redari, nude karte za teren broj 1, pošto većina ljudi čeka za centralni... Ali i mi hoćemo centralni, hoćemo Novaka... Pogledamo se... ko igra na 1? Sad igra Gasquet a posle Ferrer... hajde kao bar da vidimo teren broj 1, da vidimo kako to izgleda... ko zna da li ćemo uopšte imati priliku da vidimo centralni... pošto je karta? 5 Elizabeta... uzimaaaajjjj!!!! Ulazimo na teren broj 1 woooow, ko bi ikad rekao posle onog jutra, imamo kartu za jedan od show courts, kako ih oni zovu. Uspeli smo uhvatiti par gemova Gasqueta. Imao je rešen meč, ali nas je ipak častio nekim vremenom jer je upao u problem, pa smo nešto od meča i mogli videti. Neviđeno elegentan teniser. Sledeći je bio David Ferer.

Da svi bude wimbledonski pobrinula se kiša koja je počela da pada... teren je bio pokriven i igra prekinuta, bez da je Ferrer i počeo... Šta ćemo sad? Rekoh mu da ja idem do suvenirske prodavnice da kupim nešto lepo, pa ćemo videti kakva nam je sudbina kasnije. U trenutku dok sam izlazio prišla mi je devojčica rekao bih iz Španije i jednim gestom mi zauvek promenila život. Pitala me je da li se vraćate. Da, rekoh zbunjeno... i nakon par koraka shvatih... JaooooooJ pa mi ćemo ovako ući na Novaka. Kupio sam ponešto lepo, da svi zauvek znaju gde sam ja to bio. Kiša je i dalje padala... kupili smo čuvene jagode sa šlagom... dobro ja bez šlaga jer isti ne volim i vratili se na teren broj 1 da čekamo presudu. Ferrer je i zvanično otkazan... nema veze makar smo videli i taj teren... još samo kad bismo uspeli... samo da vidimo.. makar na sekund... taj centralni teren...

Spustili su krov, Novak je počeo, a mi smo se kao i svi ostali uputili na Henmanovo brdo da gledamo meč na džambo ekranu. Pokisao sam kao pacov... to je bio jedini set na celom turniru čini mi se koji je Đoković odigrao u taj brejku... umesto da kao čovek to reši brzo, on me je pokisao do gole kože maltene... OK dramim, ta londonska kiša je više ona što vas pljuje nego ona što vas kupa. Dobio je prvi set... šta ćemo sad? Idemo ispod centralnog terena, tamo bar nema kiše... šetamo se malo... istražujemo način da uđemo bez karte... nema šanse... čuvari na svakom ulazu, još i neke žene tu patrolirijau... čoveeeeče Alkatraz... Stao sam pored zida na kom su visili baneri sa svim osvajačima turnira ikada... eno ga Novak 2011. ponos! Pomalo sam se već pomirio da mi nije suđeno da ga gledam, iako verovatno nikad više neću dobiti priliku za to... ali I am not going down without a fight. Stajali smo na jednom od izlaza pokušavajući od nekog ko bi išao kući da isprosimo kartu. Nismo baš bili optimisti, već je polovina drugog seta, a još gomila ljudi ima istu ideju kao i mi. Ali samo minut, gejm, poen, šta god, samo da uđemo, da vidimo... U jednom trenutku su ljudi masovnije krenuli da odlaze... zombiji bez karata su nagrnuli na njih . Startovali smo jednog starijeg gospodina sa bradom, koju nikad neću zaboraviti, ispalo je da ima dve karte, nećkao se kome da ih da... i dao ih je... NAMA!!!! Koliko treba da platimo? Nije nas udostojio odgovora, samo je otišao. Imamo karteeeeeeeeeeeeee.... centralni tereeeeeen!!!!! Aaaaa besplatno... videćemo sve terene za 25 Elizabeta!!!! Ne možemo da verujemo da u rukama držimo karte za prokleti centralni teren. Odmah i ponosno i arogantno pokazujemo čuvaru na ulazu... eto ti karta! HA! Uskačemo praktično na naša mesta, boks je sa druge strane, tamo su Ševčenko, Jelena Ristić, Vajdaa i ekipa. Eno ga i Novak, treba da servira... Ušli smo na centralni teren! Gledamo Novaka Đokovića! Pomislih tad koliko je taj čovek uspeo u životu... on igra na tom terenu, eeeej on igra na terenu za koji sam ja prvo ustao u 4:30, pa klošario satima, pa prosio samo uđem da VIDIM teren na kom on IGRA... Neverovatno, svaka čast i duboki naklon... Od trenutka kad smo ušli, kao da se probudio, zaigrao je savršeno, kakvo kretanje, kakvi udarci. Protivnik nije imao šanse i sve je bilo gotovo prilično brzo... ali nema veze... mi smo bili tu... na najvećoj pozornici svetskog tenisa Wimbledon Center Court. Videli smo najboljeg igrača na svetu i vrlo verovatno najboljeg sportistu Srbije svih vremena u najboljem izdanju, odlični servisi, udarci sa osnovne linije, drop šotovi i voleji... ceo arsenal protiv nemoćnog protivnika. Meč se završio lakom pobedom, a mi... i dalje nismo baš znali gde smo, ali smo znali da nas je Bog pogledalo što smo tu, baš tad i ko zna da li ikad opet... To je bio jedan od onih trenutaka... kada ste podno San Sira kao navijač Intera, ispod Sagrade kao izbezumljeni turista, ispred Brandenburške kapije, pored Oka gledajući Big Ben preko Temze i tu...sada... gde verovatno nikad niste realno ni pomislili da ćete biti... samo ste maštali... jer biste ipak toliko voleli...

Islikali smo se do besomučnosti na tom ogromnom terenu, gde su svi tako nekako uštogljeni, bar ove dve starije gospođe pored nas... Sve je bilo gotovo, bilo je vreme da se krene kući... Ko se još seća jutra i klošarenja, to kao da se nikad nije dogodilo... scene koje su usledile su potpuno potisnule svu bilo kakvu neprijatnost doživljenu tada... nisu Britanci glupi... da li bih umeo da cenim sve što sam video da sam samo kupio kartu preko neta i ušao... verovatno ne... verovatno se nikad ne bih obradovao svakoj karti do koje smo kasnije došli, toliko koliko jesam... Završio se dan i pošli smo mrtvi umorni, bio je to jako dugačak dan... Koji je dogovor za sutra? On mora da spava, OK vidimo se u pola 11:15 kod Bakingemske palate na promeni straže...

Finally crossing my Waterloo

Navio sam sat (na telefonu koji mi je ostao operativan) za 6:30, pola sata da se spremim, jer u 7 počinju da služe doručak, kao i obično ne smem izgubiti ni minut. Plan je bio da odmah posle doručka odem da vidim Stamford Bridgde, stadion ekipe Chelsea, kao i stadion Fulham, koji se nalazi u blizini, pa da se vratim u hotel negde do 9 i krenem na sajam. Silazim u prizemlje oko 7, nema nigde nikoga... Šta se dešava, pitam se... Nema veze sešću ovde u hodnik i sačekati da otvore kuhinju ili kako već da nazovem prostor gde služe doručak... Kako sam seo u hodnik vidim ogroman papir na prozoru recepcije... adapteri za punjenje telefona 5 funti na revers... YEEEEEEEY!!! Dan nije mogao da mi počne bolje, uzeću 2 komada i odmah odneti telefon na punjenje, da bude spreman do polaska na posao. Kako to nisam video juce? Pa stajao sam tu minutima, kad je neko slep tu nema pomoći. Polako me hvata nelagoda 7:10 a i dalje nema nikoga, lajtmotiv ovog putovanja je da se vreme ne sme gubiti, krećem na stadione odmah sad, doručkovaću kad se vratim.

Izlazim na ulicu i krećem se ka Hammersmith stanici, nema baš nešto ljudi... ne znam kad se ovde ide na posao... Silazim da sačekam voz, District linija do Earl's Court, pa tu presedam na District u kontra smeru ali pravac Wimbledon. U vozu žive duše nema... razmišljam u sebi pa ovaj moj drugar sa kim treba da se nađem sutra mi je rekao da on ide za 8, kako u 7:15 tako nema nikoga po vozovima? Stižem do Earl's Court, poslednja nepoznanica kako iz jednog smera iste linije da presednem na drugi je otklonjena, samo pređem platformu... silazim niz stepenice... ni ovde nema nikoga... sedam na klupu da sačekam voz... pogled mi sasvim slučajno odluta gore... ka satu koji je tu stajao... i pokazivao... 6:30... JaoooooooooJ na analognom satu nisam pomerio vremensku zonu. Android mi se sam automatski pomerio ali staromodni Samsung na čiju sam milost i nemilost bio osuđen tog dana to nije učinio, a čak me je i pitao da li želim kad sam ga upalio po sletanju, tako da sam umesto planiranog ustajanja, ja to uradio u 5:30... nije ni čudo što nigde nikoga nije bilo i što i dalje nigde nikog nema. Aaaaaaaaaaaaaa!!!!!!!!!!! Žurka se nastavlja... gde mi se završio prethodni dan, nastavio se novi... zar mora sve tako komplikovano??? Brzo sam se sabrao i shvatio da ja sada u stvari imam i viška vremena za ovo fudbalsko razgledanje.

Ubrzo je stigao voz za Wimbledon, ulazim i vozim se par stanica do Fulham Broadway. U nekom trenutku vožnje nam sa razglasa javljaju da se usled sumnjivog paketa voz neće zaustaviti na stanici Parsons Green. Ne verujem, samo mi je još posle svega sumnjivi paket falio da me digne u vazduh... uopšte se ne bih čudio kako je sve krenulo... Srećom moja stanica je bila jednu pre, tako da me to u tom trenutku nije doticalo, ali svakako moram proći tuda kada budem kasnije nastavljao kao stadionu Fulhama. Izlazim iz voza... nema obaveštenja gde je stadion... haha eto vam ga na... Chelsea je uvek bio i ostaće mali klub... penjem se ka ulici i na samom izlazu sa stanice stoji natpis Stamford Bridge levo... i to blizu. Dobro sad već stvarno ne bi bilo zabavno da nigde ne piše kako se do tamo dolazi, koliko god da su mali klub... ipak su klub. Zaista nekih 50-100 koraka dalje nailazim na stadion. Rekao mi je drugar da moram prvo videti stadion Chelsea pa tek onda Arsenal, jer ako uradim obrnuto razočaraću se. Očekivao sam nešto obično, ali kao i u slučaju West Hama ono što sam dobio nikako nije bilo obično. Pomalo sklonjene sa ulice, ubrzo su se ispred mene ukazale žuto-krem-svetloplave zidine, isto tako engleski fazon, sa statuom nepoznatog igrača ispred tribina. Pa ovo je skroz prelepo, šta je ovaj filozofirao, baš mi se dopada, koliko god ne voleo ovaj klub. Sve okolo je u plavom Chelsea fazonu, Blues Food and Coffee, Chelsea stadium car, Official Chelsea Merchandise... Nastavljam tom ulicom da vidim stadion sa druge strane... sledeći pogled koji mi se ukazuje izgleda kao nekoliko stambenih zgrada... kako predobro... u podnožju portirnica i apsolutno zbunjeni portir koji ne kapira koji to turista kreten dolazi, gleda zabezeknuto u stadion i fotka do iznemoglosti u 7 ujutro... Ne zna se ko je bio zbunjeniji, on ili ja... Prodavnica im naravno nije bila otvorena, tako da je to bilo to što se razgledanja tiče, ja sam ipak svoju znatiželju zadovoljio i krenuo dalje.

Valjda su do sad sklonili sumnjivi paket... treba preko Parsons Green da stignem do stanice Putney Bridge. Nije bilo nikakvog obaveštenja, stali smo po planu... kao što možete zaključiti niko me nije digao u vazduh, pa smo mogli bezbedno nastaviti. Ovog puta ni na izlasku sa stanice nije bilo nikakvog obaveštenja kako da nađem to što me je interesovalo. Opet neki radnički deo grada, pomalo podseća na istočni London od juče, ali ipak bezbedniji. U jednom trenutku ugledam neki putokaz Fulham FC u neodređenom pravcu... malo sam se gubio i pronalazio, došao do Temze sada skroz u zapadnom delu grada i posle polunaporne potrage stigoh do Bishop parka. E stadion bi trebalo da bude u tom parku... Prilazim skici koja se nalazi na ulazu u park... sve je obeleženo, sada ću lakše naći stadion. Gledam legendu i ponavljam u sebi: molim te nemoj biti na drugom kraju parka, molim te nemoj biti na drugom kraju parka, molim te nemoj biti na drugom kraju parka. Naravno da je bio na drugom kraju parka. Iznad moje glave stajao je u tom trenutku izuzetno iritantan natpis Fulham Football Club 1000 yards. Eeeeeej čooooo'eče kilometar. Po'itaj kad si već tu. Bishop park je onako prilično čudan, podseća na narodnu baštu u Senti, samo sa nekim jezercem tu na sredini. Ima neko igralište i poljana za šetanje kućnih ljubimaca. Kućice oko parka su tako posh, što bi Britanci rekli, pomislih da snobovi ovde žive... osetio sam se kao kod kuće. Eno ga konačno... tribine se dižu iznad drveća... Drugar mi je rekao da apsolutno moram videti ovaj stadion. Šta li je tako famozno oko njega? Vrlo brzo mi je bilo jasno... Što bi rekli slika govori više od hiljadu reči. Ulaz na stadion je jedna kuća od cigala čiji gornji deo je neko ofarbao u crno i belim slovima napisao The Fulham Football Club... Pa da li je ovo moguće? Posle megalomanskih West Ham United i Chelsea građevina ja nailazim na ovo. Da li je moguće da se i ovaj klub takmiči u Premijer ligi? Nastavljam ulicom pored stadiona sve zapanjeniji i zapanjeniji... pa ovo liči totalno na neku šupu, ali prelepo sređenu ciglanu šupu. Statua Johny Haynesa ispred tribine koja nosi njegovo ime. Blagajna, klupska radnja... sve crno i zamandaljeno kao na brodu, a ulazi na tribine toliko tanki da vam se čini da se ulazi postrance a ne normalno... Odoh okolo da vidim šta je sa druge strane... obilazim zdanje... eno nešto opet... unutra... neka statua... ne vidim je baš najbolje... par koraka u nazad da imam bolji pogled... a zezaš me? Jel ono? Ne ne, ne može biti, a opet... on je... nema ko drugi da bude... Michael Jackson... Al Fayed vlasnik kluba je na stadionu digao spomenik kralju popa, a daaaaaaaaaaj... Ovo je preludo čak i za mene... Sve sa onom palmom pored, na sred Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske.

Pevušeći Billy Jean is not my girl vraćam se u hotel, uzimam adapter... samo da radi, samo da radi... radiiiiiiiiiiiii!!! Punim telefon taman toliko da oživi, napuniće mi do kraja valjda neko od prijatelja na sajmu, bitno da sam dugoročno rešio problem. Opet malo razmišljanja tamo oko rampe za DLR, ali pošto je sada velika gužva tu je isti onaj crnac koji nam je juče na kraju dana objašnjavao da se rasporedimo celom dužinom rampe kako bismo najbolje ušli u voz. Savetovao nam je tako uverljivo i argumentovano... hajde raširite se, upoznaćete nove prijatelje... Hah, ovde se svako uživi u svoju ulogu, koja god da je... U svakom slučaju opet je bio tu da mi odmah kaže, Excel - platform 4. Po završetku poslovnog dela, imao sam poluplan. Prvo je trebalo videti 02 Arenu koja je bila tu u blizini... a posle... ko će ga znati... Izašao sam na North Greenwich for 02 i ispalo je da sam Arenu video već više puta ovih dana, pošto je ogromna i nije se mogla ignorisati. Pretpostavljao sam da bi to moglo biti to i ranije, ali je ovo bila zvanična potvrda... Bila je velika... kružna... sa nekim štapovima koji joj vire iz krova i nekim kao turbinama sa strane... posve zanimljiva građevina, ne znam čemu služe ti štapovi, niti te turbine. Shvatio sam da je ta njihova hala u suštini pretvorena u tržni centar... u koji ne smete uneti malo veću torbu bez da prođete metal detektor. Oni su imali dovoljno smisla da od jedne sportske arene naprave tržni centar, a ne kao mi da nam zjapi prazna dok J Lo ne zameša guzom ili Novak ne odigra neki tenis. Joše jedna stvar skinuta sa spiska za pogledati.

E sad, šta sad? Vadim papir sa spiskom planiranih znamenitosti i stanica koje su im najbliže. Vidim da je Monument nešto bitno, a nedaleko od moje trenutne pozicije. Voziću se Jubilee linijom do London Bridge i tu ću se prebaciti na crnu Northern Line do stanice Monument. Sve je to bilo super zamišljeno dok nisam shvatio da Northern uopšte ne staje na Monument... Do đavola... nazad na Jubilee, ma izaći ću na Waterloo stanici, tamo sigurno ima nešto previše zanimljivo. Ne da ima negooooooo... Čim sam izašao video sam da mi je ići do reke pa mi je tu sa leve strane London Eye a sa desne National Theatre. Nisam mogao da iščekam izlazim na Temzu a preko puta... Parlament... e to je taj pogled koji sam želeo, za koji se živi... Temza a sa druge strane Big Ben i Parlament... pored vas se u daljini izdiže Eye (onaj veliki kao vertikalni ringišpil što se vrti u krug gore-dole pa možete London videti sa visine). Hoću levo ili desno? Levo, levo nego šta... Big Ben sa druge strane sve bliži, polako pristižem do oka, evo sam ispod. Ogromna je gužva za vožnju, ne pada mi na pamet da čekam, sasvim mi je dovoljno što sam se našao ispod njega i što gledam druge kako se vrte. Zastajem... to je onaj trenutak kada treba uživati u sadašnjosti i shvatanju gde se to nalazite. To je momenat koji morate prepoznati kao jedan od najlepših u vašem životu i da kao takav mora trajati što duže. Gledam okolo i razmišljam koliko sam srećan čovek i koliko sam sličnih pogleda doživeo do sada... Parlament, Temza, Oko... i ja. Vraćam se desno, idem no Nacionalnog pozorišta i Tate Modern - galerije moderne umetnost.

Sve sam to lepo i nečekivano video, pa sam odlučio da peške pređem poznati Waterloo Bridge. Kad sam bio na pola pozvao sam moje a i vaše da im kažem da pogode gde sam. Hah evo me prelazim peške Temzu na mostu Vaterlo i gledam u Big Ben. Krajičkom oka sa desne strane ugledah nešto veliko... idemo ka velikom... Pretpostavio sam šta je, ali nisam bio siguran... trebala mi je potvrda... ubrzo je i stigla... St. Paul's Cathedral desno. Pravac desno. Nije uopšte bila tako blizu kao što je sa mosta delovalo. Ipak posle značajnog pešačenja uspeo sam da stignem do nje. Bila je prevelika, sa ogromnom kupolom, a iza mene se ukazao Millenium Bridge, pešački most koji vas vodi, kasnije sam saznao direktno od Šekspirovog Globe pozorišta pravo na katedralu. Video sam restoran koji služi njihove posebne fish and chips, sešću tu kasnije da večeram. Obilazim katerdralu, prilazim sa strane, još je moćnija nego kad joj prilazite sa mosta, ima previsoke stubove na ulazu komada mnogo, a sa druge strane su neka plava stabla, plavo drveće, koje je tako obojeno kao deo festivala, čija je poruka da ljudi zastanu i primete to plavo drveće i počnu da cene prirodu koju često uzimamo zdravo za gotovo.

Misija se nastavlja, jer opet u daljini vidim nešto. Jaje! I London ima svoju fensi jaje zgradu, poznatiju kao the Gherkin, smeštenu u poslovni, finansijski deo grada, poznatiji kao The City. Ako potraga za ovom jaje zgradom bude nešto nalik onoj u Barseloni, čekaju me sati pešačenja i žuljevi na nogoma. Umalo i da bude tako, skretao sam levo-desno, išao tamo-vamo, u daljini sam čak video i the Shard, stakleni neboder od 72 sprata koji je kao takav najviši neboder u Evropskoj Uniji. Sve je to bilo super ali od Gherkina ni traga ni glasa, dobro bilo je ponekog traga, kada bih ga ugledao među nekim zgradama. Posle mnogo vremena i vijuganja po ulicama Londona našao sam se ispod njega... nije svetlelo kao ono u Španiji, ali je bilo prelepo, zeleno, stakleno. Vredno truda i putovanja, baš onakvo kao na filmu, slučajno sam gledao A good year gde se ono prikazuje. Ne mogu više da hodam, dosta mi je, vučem gomilu kataloga i promotivnog materijala satima po i nakon sajma. Tražim najbližu metro stanicu, nema je... ali... šta je ono? Opet nešto veliko... pravac veliko... Vidiiiiiiii pa to je Monument, nemoguće, našao sam ga nenadano, ne moram da dolazim opet zbog njega. Visoki stub koji se probija oblake, spomenik podignut u znak sećanja na veliki londonski požar 1666. a izgrađen je između 1671. i 1677. a predstavlja najveću izolovanu kamenu bistu, ili kako već na svetu. Prelep istorijski trenutak, još jedan od mnogih tog dana.

Gde li je više neka metro stanica, bilo koja, samo da sednem, vratim se do katerdrale i jedem fish and chips? Uspeo sam da nađem neku konačno i da se vratim do St. Paul's, malo sam duže tražio restoran jer sam zaboravio gde sam ga video, usled velikog broja prizora koju su usledili nakon mog opažanja pomenutug ugostiteljskog objekta. Sad znam tačno gde je, pravo posle Millenium Brigde. Ušao sam... seo... niko me ne konstatuje... e neću da odem do šanka pa da su još toliki... i tako ja sedim, dok mi posle 10 minuta ne priđe devojka koja tu kao radi. Vi čekate nešto? Pa ja bih da naručim... Doneću vam jelovnik ali kuhinja prima porudžbine samo još 5 minuta. Znao sam da to rade samo do 9, zato sam tako i tempirao da dođem u to vreme, maksimalno šetam a ne ostanem gladan. Nema potrebe znam tačno šta hoću... fish and chips i kolu. Na televiziji su igrali Brazil i Urugvaj, gledao sam to dok sam jeo prilično dobru ribu i pomfrit. Usluga je bila katastrofalna, drugu kolu koju sam poručio nikad nisam dobio, ustao sam, platio i krenuo nazad u hotel... Sutra je dan koji sam čekao ceo život...

Green in Greenwich

Ne rade mi poruke... Ne mogu da javim nikom da sam živ i zdrav... Glupi Telenor izgleda da nema baš najbolju saradnju sa O2. Katastrofa već u startu... To mi je uvek bio glavni vid roaming komunikacije... Kako ću bez poruka? Moj simpatični novostečeni poznanik iz Indijane je stavio slušalice, tako da sam ostao prepušten svojim mislima i shvatanju situacije, gledajući gore u skicu Piccadilly linije, razmišljajući kako ću ja znati u kom pravcu uopšte idem... nije kao u Barseloni, da su upaljene lampice stanice koje slede, a ugašene lampice stanice koje smo već prošli... Moju duboku zamišljenost prekinulo bi poneko nasumično gašenje svetala u vagonu... osetio sam se kao u filmu sa vanzemaljcima u kom igra moj omiljeni glumac, kada Njujorčani u metrou apsolutno ne haju ni za šta dok ogromni crv ne poželi da ih pojede. Smenjuju se stanice, sve su uniformno obeležene, ima onaj kao krug koji označava podzemnu železnicu i ime u njemu... evo ga i Hammersmith... Nakrivim zamišljeni šešir kauboju iz Indijane i krećem lagano u nepoznato... Na koji izlaz? levi ili desni? Hammersmith busses ili Hammersmith broadway... poučen prošlogodišnjim iskustvom da nije sve jedno na koju stranu izađete, kratko sam razmislio... pa busevi mi ne trebaju... da probamo broadway...

Sama stanica je kao tržni centar, imaju čak i McDonalds koju radi do kasno u noć, prodavnice ovoga ili onoga, bila je to moja druga kuća u Londonu... prva su naravno bili... sami vozovi... Izlazim na ulicu... izgleda da sam pogodio... Google Maps mi je rekao da će pronalaženje hotela biti prostije od najprostije stvari, koja je osvojila titulu večite najprostije stvari na svetu i izabrana za profesora prostosti na Oxford univerzitetu... Hoćeš? Ne može... Po Google Maps kad izađem sa stanice treba da idem samo pravo i hotel će biti tu. U praksi... pravo polulevo ili pravo poludesno? Poludesno je bio semafor i pešački prelaz, pa iza njega još jedan, ta ulica mi je delovala malo ozbiljnije... idem tuda rekoh sebi i pritsnuh dugme koje pešaci treba da pritisnu da bi im se upalio ogromni natpis WAIT, a semafor brže otvorio... Prvi susret sa popularnim look right, look left konceptom... ali tu uopšte kola ne dolaze sa desne strane kao što bi u Engleskoj trebalo, već sa leve kao na kontinentu... Sad sam tek bio zbunjen, na koju stranu da gledam prvo, kad oni voze izgleda kuda hoće... Pređoh ulicu i pokušavam da joj nađem naziv... Shepherds Bush Road, HA! Uspeh... našao sam iz prve... Kotrljam svoj koferčić u potrazi za brojem 97-99. Ako je ovo početak ulice ima da se napešačim, a baš nisam u prijateljskim odnosima sa vremenom... već sam izgubio dva sata na aerodromu... Međutim, brže nego što je iko očekivao nalazim hotel, nove bele kućice, hotel do hotela... simpatično deluje...

Nisam se dugo zadržao u sobi, već sam uveliko kasnio, osvežio sam se, presvukao i sišao kod preljubaznog recepcionera na konsultaciju kako mi je najbolje da stignem do sive Jubilee linije kojom treba da se vozim do sajma. Da li Piccadilly do Green Park ili zelena District linija do Westminstera? Manje više ti je isto... ali ja bih išao Districtom, makar uštediš stanicu... Tako i bi... Vrlo brzo sam shvatio sistem podzemne železnice. Ako želite prebrzo da se krećete najbitnije je da znate da li idete istočno ili zapadno, odnosno na sever ili jug ako vaša izabrana linija saobraća tako. Nakon toga, bitno je da znate koja je poslednja stanica vaše linije da ne biste ipak omašili smer ili ako je ona iz nekog razloga skraćena da znate da ne ide do poslednje, već da završava ranije... Ja sam imao to srećno znanje da se stadion West Ham nalazi u istočnom Londonu, tako da sam uvek znao da ako idem na tu stranu znači da idem na istok, a kad se vraćam u hotel idem na zapad...

I dalje se nisam javio da je sve OK... Moji a i vaši roditelji već sasvim sigurno doživljavaju nervni slom... Poruke i dalje ne mogu da šaljem... Poslednja nada, valjda pozivanje radi... ako ni to ne mogu... u velikom sam problemu. Zovem... zvoni... yessss. Bar nešto u svom ovom ludilu, imam neki vid komunikacije. Stigoh do Westminstera, šta li je sve u ovom trenutku iznad, pomislih, a ja ne mogu da vidim... ne samo tada, nego i nebrojeno puta nakon toga, kada god bih prošao pored te stanice... tako blizu, a tako ispod zemlje... Presedam na Jubilee, kad ono čudo... oni su za nju napravili poseban neki plastični ili kakav, kliritni, providni tunel kroz koji se voz kreće ogromnom brzinom... Otvore vam se vrata tunela, pa vrata voza i vi uđete. Nastavljam na istok... moj hotel je bio prilično zapadno, a sajam skroz na istoku... Stanica Canning Town gde dalje presedam na DLR (Docklands Light Railway), što je neki laki metro napravljen da opslužuje krajeve oko pristaništa... Dve stanice do Custom House for Excel... Još mi je ovo bila nedoumica... kako sa pravog metroa na laki metro... lako, prelako... tu gde izađeš ima tv ekran koji ti kaže koja platforma ti vodi kuda... mogućnost greške... samo ako si iz nepismen... ili iz Srbije...

Stigoh užurbano, mesto održavanje moje poslovne posete Excel Exhibition Center... za vas sa jeftinijim ulaznicama mesto na kom je prošle godine naša Milica Mandić osvojila zlatnu olimpijsku medalju, prvu posle odbojkaša 2000. u Sidneju. Osetio sam veliku sreću što sam baš tu gde je jedna devojka za koju niko nikad nije čuo otprilike u ovo vreme prošle godine na jedan dan za TV prilepila celu Srbiju i isprebijala svakog redom do najvećeg sportskog uspeha nekog srpskog sportiste u poslednjih 12 godina. Još veću sreću sam osetio kada se sajam završio i kada sam mogao da krenem u turističko istraživanje. Počeo sam na licu mesta... još jedan okret i pogled na halu u kojoj se sviralo Bože pravde, pa spuštanje do nekog smešnog spomenika... i lagano korak po korak do Temze... Nisam želeo ovako da je ugledam... hteo sam spektakularnije... negde iz grada... sa prevažnim zgradama u pozadini... ali šta da radim kad mi se ovako ponudila... nisam mogao da je izbegnem... bila je na 50 koraka... Gomila nekih radničkih skalamerija sa obe strane reke, neki čudni uski most, Emirates žičare i nepregledni red engleskih kućica sa druge strane... Reka onakva kakvom su je uvek i predstavljali... veličine Save kod ušća, baš onako prljavo braon kao što sam je i zamišljao... ali osetio sam neku emociju... valjda što sam ceo život proveo 20 metara od tolike reke i što izgleda imam neku povezanost sa svakom koju vidim... podseća me na kuću, ma koliko prljavo braon ona bila.

Nije ona bila prljava fizički, već joj je boja bila tako nekako očaravajuće filmska, kao da bi ti se nešto desilo da je dodirneš... pa nisam... sad mi žao... u stvari sad sam prvi put i pomislio da je trebalo... šteta... sledeći put. Pošto sam dobro proučio sve što Temza na tom mestu nudi krenuo sam u sprovođenje turističkog plana za dan 1. Kako je već relativno kasno trebalo je obići sve ono što sam odredio kao zanimljivo u istočnom Londonu. Atrakcija broj jedan – Upton Park, dom fudbalskog kluba West Ham, klub koji je možda i najpoznatiji po svojim huliganskim navijačima, ali i po tome što su kapiten fudbalske reprezentacije Engleske kada je jedini put osvojila prvenstvo sveta 1966. kao i oba strelca u finalu bili u to vreme igrači baš West Hama. Izlazim na stanici Upton Park i odmah iznad imena stanice piše na koju stranu je stadion. Wow! Oduševljenje, ako su i ostali stadioni ovako obeleženi nikad lakšeg turizma. Izlazim na ulicu i krećem pravo... gledam levo, desno, svakim korakom mi postaje sve neprijatnije... malo malo pa me neko pogleda ispod oka... hodam sve brže i brže... osećam da će svakog trenutka neko od ljudi koji mi idu u susret da me zaustavi i upita – You lost white boy? Da, da istočni London... zabava počinje... sa obe strane ulice neke preobične kućice... eno ga u daljini... stižem do njega... prvi od londosnkih stadiona... prelep... apsolutno prelep... sav u bojama... onako baš engleski, sa velikim žutim kulama i bordo logoima na njima, staklenim ulazom i ogromnom tribinom. Mnogo sam bio prezadovoljan scenom kojoj sam prisustvovao, tako da sam odlučio da rizikujem život još samo malo, koji trenutak, da ostane u pamćenju... Its time to get out of here white boy.

Nekoliko poprekih pogleda kasnije našao sam se na putu za Grinič. Trebalo je videti toliko toga što ovaj deo grada nudi, sasvim lep i interesantan početak turističkohg uživanja u centru imperijalizma i kolonijalizma. Izlazak sa stanice, malo razmišljanja kuda i kako, tu bi negde trebalo da bude... tu levo, nekoliko koraka i onda... Cutty Sark... brod koji zaklanja mesec, sunce i sve što ste ikada na nebu mogli da videte... postavljen da zapanji, još kako zapanji... jarboli u stratosferi, ukupne dužine 85 metara... vladao je pozornicom... zamislite vi to čudovište kako plovi 19. vekom... Pirates of the Carribean: Captain Jack Sparrow versus the Cutty Sark... kakav bi to film bio. Dobro dramim, ovaj brod je prevozio čaj, nije bio ratni, ali i onda... mnogo je bre čaja mogao da nosi... Nekoliko novih slika Temze i eto me ispred Old Royal Naval College. Prvobitno bolnica za mornare, koja je po njenom gašenju postala pomorski koledž, građevina opisana od strane UNESCO kao najbolje arhitektonsko i pejzažno dostignuće na britanskim ostrvima. Zaista veliko, belo, sada pusto, kao grad duhova, samo vas poneko ljudsko biće koje isto tako kao i vi izgubljeno luta koledžom vrati u stvarnost iz pomisli kako je to sve nekad bilo fascinantno, sa svim tim aristokratama koji su se tu obučavali da budu kapetani britanskih brodova za osvajanje sveta.

Odmah iza koledža je National Maritime Museum. Kako je sve tako lepo posloženo, uživam u obilasku svega ovog prelepog a da nisam uopšte morao da se potrudim da ih nađem. Pomorski muzej je jedan od najvećih tog tipa u svetu, a njeno visočanstvo Kraljica Elizabeta (ona prava, ne ova naša) je 2012. odobrila da se kao Kraljeviski Muzeji Grinič zajedno nazovu Cutty Sark, National Maritime Museum, Queens House i Kraljevska Opservatorija. Pogađate... sledeći korak je bila opservatorija... e tu sam morao da se potrudim... logično je da nešto što istražuje svemir bude na nekom brdu/planini... u nekoj šumi sakriveno da se pentram do iznemoglosti u vrlo neudobnim cipelama. Dao sam se u potragu, našao Grinič Park... prvi u nizu presavršenih parkova koji ću videti... Ogroman je... prostrana poljana i staza koja vodi u vrh brda i u šumu... pozdravio sam statuu Kralja Williama IV i krenuo uzbrdo. Posle iscrpljujućeg pentranja nađoh nekako i opservatoriju i to sa zadnje strane, što se ispostavilo kao fenomenalno. Bila je već zatvorena jer je bilo dobrih 8-9 sati, ali svejedno, bio sam tu, na vrhu sveta, odakle se gleda u svemir, a ispred mene je bila neka statua ponovo, ova mi je delovala prevažno... priđoh... bio je to general Peter James Wolfe, vojskovođa koji je najpoznatiji po pobedi nad Francuzima u bici kod Kvebeka u 18. veku. Obilazim statuu i imam šta da vidim... prizor koji nema nigde na svetu... blago generalu... on svaki dan, čitav dan... sa visine nadgleda muzej, koledž, sve do Temze tj. dok vam pogled pruža. Napravili su tu klupe, sešću na jednu, baš onu na sredini... ostaću tu predugo... ovaj pogled vredi ceo život... kad bih mogao tako... samo da sedim i da gledam... minijature ljudi koji dole sede ili šetaju parkom... reka u daljini... prvi od mnogih trenutaka kada sam poželeo da budem beskućnik baš na ovom mestu...

Počelo je da se smrkava, a i ja sam imao naporan dan... trebalo je vratiti se u zapadni London... U povratku srećem arogantne engleske veverice, aristokrate koji igraju kriket obučeni u gospodsku belinu, sa sve lordovskim detaljima na odeći. Dok sam se vratio više nijedan restoran nije radio, a sutradan sam saznao da i kad rade porudžbine za hranu primaju samo do 9 tako da sam u McDonaldsu na mojoj Hammersmith stanici kupio nešto za jesti i vratio se u hotel...Konačno sam se malo raspakovao, poslao slike i izveštaj sa terena, napravio poludetaljan plan za sutra... Toliko poludetaljan da nisam uopšte razmišljao gde bih mogao posle sajma. Pretpostavljam da sam to ostavio za turističku spontanost... šta god da se desi desiće se... i biće savršeno... Već je to veče bilo savršeno... do trenutka kada nisam uzeo svoj android telefon, njegov punjač, pošto baterija na njemu drži jedan dan i napravio pokret ka utičnici za struju. Štaaaaaaaaaaaaaa??? Kakva je bre ovo utičnica??? Moj punjač... je bio beskoristan... Odmah mi je kroz glavu prošla epizoda Mućki gde Del kupuje gomilu video rekordera koje ne može da proda jer su strujni kablovi pravljeni za evropsko tržište... Jaooooooooo moj punjač je za evropsko tržište... i kako ja sad da napunim telefon na britanskom tržištu???? Sigurno postoji neko razumno rešenje za ovaj problem, ali ne u ponoć, koliko je upravo otkucao sat... Ništa... naviću alarm na drugom telefonu makar da me probudi... javiću ujutro da me do daljeg mogu dobiti na privatni... zaista... zar sad posle svega što sam danas doživao sa mobilnom telefonijom i ovome moram da razmišljam? Ne sad, kasno je, a i toliko toga sam morao da prevaziđem... sutra... sutra mora biti bolji dan...

Elizabete svuda oko mene

Sedim u kafiću na stolici ne baš prijatnoj prema gostima, u nekim kamenčićima, tako da mi cela situacija deluje da će su pre nego kasnije prevrnuti i napraviti čaplinovsku komičnu scenu u sred fensi ugostiteljskog objekta u centru grada. Čekam JB da stigne, treba da mi da novac za poklone koje smo se dogovorili da im donesem sa stadiona Arsenala. Kasniće, javlja mi... odgovaram joj da sedim u neudobnoj stolici na nestabilnoj podlozi dok konobarica sa obrijanom stranom glave i crvenom kosom pokušava da me usluži... bolje požuri. Stiže ubrzo i pruža mi moje prvo iskustvo sa britanskom Funtom sterlinga... HA! Gle čuda, na 20 GBP Kraljica Elizabeta... nasmejah se ironiji svoje sudbine... Kad sam stigao kući, poželeh da saznam ko se nalazi na ostalim novčanicama koje postoje i dolazim do fantastičnog saznanja nesagledivih ironičnih razmera... Na svim engleskim Funtama sterlinga je aktuelni monarh... tj. Kraljica Elizabeta, samo se ličnosti na poleđini menjaju. Nije ni moglo biti drugačije... bezmalo nemoguća naša, ne njihova Kraljica Elizabeta će biti sa mnom sve vreme dok budem boravio u imperijalističkom i kolonijalističkom Ujedinjenom Kraljevstvu Velike Britanije i Severne Irske... Svakog dana, od jutra do mraka... Elizabete svuda oko mene...

Eto me na aerodromu Nikola Tesla, teško da ću ikad zaboraviti moj prvi susret sa našom zračnom lukom i kako sam pomislio koliki je to svemir u odnosu na sve što kod nas postoji... Ovaj put jedna novina, koje ranije nije bilo... Pozitivno, pozitivno... neko zaista izgleda tu nekad i uključi mozak... Sklonili su onaj kretenski metal detektor pre pasoške kontrole, tako da sada više ne morate dva puta da skidate sve metalne objekte sa sebe, već je dovoljno da to uradite samo pred ulazak na gate sa kog vam avion poleće. Moj je otvoren, odoh da sednem da sačekam ukrcavanje... Pored mene seda stariji čovek, rekao bih da ima oko 60 godina, možda više... sedeo je mirno do jednog trenutka kada me je upitao da li ja možda putujem za Nju Jork. Ne, rekao sam, samo do Londona. On putuje za Nju Jork, a ne zna jezik, pa je tražio verovatno nekog ko bi mu pomogao da se ukrca na pravi avion i da se snađe kada tamo stigne. Snaći ćete se, rekoh mu razmišljajući šta mu to u životu treba, u tim godinama, bez znanja jezika da se mlati toliko u nepoznato... dosta ljudi je nastavljalo za USA, siguran sam da je našao nekog, ja sam mu pomogao toliko, što sam mu rekao kako se kažu neki osnovni izrazi koji su ga zanimali... Nadam se da je dobro stigao.

Avion JAT, ovaj put bez propelera, već sa turbinom... što je bilo olakšanje, osetio sam se sigurnijim... a nije bilo ni onog iritantnog pištanja koje nam je bušilo lobanju prošle godine na putu za Berlin. Kroz prozor nismo mogli mnogo videti jer je bilo oblačno, ali je sve ipak bilo savršeno do trenutka kada nam pilot aviona nije rekao da uživamo u letu. Nije prošlo sat vremena od tog trenutka dok posada aviona nije počela da nam deli Landing kartice. Pitaju me da li mi treba, a ja pojma nemam ni šta je to, a kamoli da li mi treba. Uslišili su moje interesovanje i objasnili mi da ako ostajem u Engleskoj tj. ne putujem dalje moram da imam Landing Card. Uzeh je u ruke i vidim da ja sad to treba da popunim. Nisam verovao očima... Nije bilo dovoljno što sam dao 100 EUR za vizu, koju sam pritom čekao 3 nedelje, niti to što sam morao da predam gomilu papira da bih istu dobio... ja sad u avionu moram da popunjavam neku Landing karticu izdatu od strane Britanske (Po)Granične Agencije, da pišem ko sam, šta sam, koliko ostajem i gde ću da spavam... Kod kraljice u Bakingemskoj Palati, eto gde ću da spavam... đubrad imperijalističko-kolonijalistička. No, morao sam se pokoriti sili, sačekao sam da neko od osoblja prođe pored mene i zatražio da mi spuste torbicu i fasciklu gde se nalazila hemijska i potrebne informacije za popunjavanje. Naravno, hemijska mi je crkla čim sam popunio ime i prezime... dodatno sam se iznervirao... srećom preko puta mene sedeo je čovek iz konkurentske firme, upoznali smo se u Zagrebu pre nepunih mesec dana. On je iz Hrvatske i mislio je da mu ne treba Landing Card, pozajmio sam hemijsku i popunio karticu... bolje sad, nego na aerodromu pomislih.

U jednom trenutku se nebo ispod nas pročistilo i video sam kopno... koje je uskoro postalo more, odnosno La Manš, nešto mi prljavo ovo bre, priobalje pogotovo, nije mi delovalo kao neko more... dok se nismo našli iznad pučine, e tad se već sve zaplavilo i prisustvovao sam prizoru koji niti sam očekivao, niti sam uspeo da shvatim... Vetrenjače... na sred mora... njih mnogo... i vrte se... tako u moru... neverovatno... i to na mnogo mesta... u nekim rasporedima od recimo po 30 na mnogo mesta duž La Manša... hah... šta sve ja neću videti u životu svom. Prelećemo englesko kopno, tu smo... imao sam neki čudan osećaj kao da prelećem drugu planetu i da je tu sve drugačije od svega što sam do sad doživeo i da će mi ovde biti čudno, prečudno... Eto nas iznad Londona, dovoljno smo nisko da mogu lepo videti grad i već iz aviona vidim London Eye, Tower Bridge... wooow Tower, mnogo je lepši nego što sam zamišljao, sav je u nekim veselim bojama... otkud to, upitah se. Na sreću ništa drugo nisam prepoznao pa nisam sebe uskratio za osećaj iznenađenja kada budem istraživao... ostao sam nevin od tog znanja, što bi Macbeth rekao.

Sleteli smo, šetamo do pasoške kontrole i imam šta da vidim... milijardu ljudi iz trećeg sveta ispred mene čeka da prođe pasošku kontrolu... Pa ja odavde neću izaći satima. Stajem u red, čekam, šta ću? Ovo je terminal 4, terminal za treći svet... već sam se pomirio sa tim da mi uvek slećemo na terminal koji je izdvojen ili dodatno napravljen za nas nepoželjne ili polupoželjne... Ako pogledamo metro mapu Londona videćemo da postoji voz koji ide do terminala 1,2,3 i 5 i voz koji mora da pravi poseban krug da bi došao do terminala 4, pa se posle vraća na terminale 1,2 i 3 i nastavlja ka gradu. Gledam levo-desno, ima svega oko mene, što Rusa, što afro-amerikanaca, azijata svih vrsta... Svetsko prvenstvo u stajanju u redu, tu bar ne igramo kvalifikacije već smo se automatski plasirali za prvenstvo terminala 4 samim tim što posedujemo ćirilični pasoš Republike Srbije. Hah eno ga gospodin iz Hrvatske što mi je pozajmio hemijsku, jedan zmijski okret u redu je ispred mene... popunjava Landing Card dok šeta... eto ti! Kao tebi ne treba, bio sam malo zao, ali ipak vrlo zahvalan što mi je pomogao... zaista nisam želeo da budem u situaciji da moram tu da šetam i da pišem u isto vreme, pa još da mi odmah crkne hemijska. Želeo sam biti skoncentrisan na trenutnu situaciju i kako da se što pre snađem i završim sa ovim.

Red je relativno brzo išao jer je previše šaltera primalo nas potencijalne lažne azilante i ratnike džihada. Ja sam završio kod simpatičnog starijeg gospodina koji me je pitao gde idem. Rekoh na sajam grafike u Excell centru, čuo je za to, kaže. Busy day? Procedih u nadi da će ga moj upit oraspoložiti i učiniti da me pusti brže. Osmehnuo se, lupio mi pečat i zvanično me pustio u famozno Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske o kom se kroz knjige i televiziju toliko pripoveda... Odoh po prtljag... Torba mi je već bila na onom kaišu što se vrti, super, bar za to ne moram da brinem, nešto lepo u ovom gubljenju vremena... Pravac lift i sprat -1, metro. Izlazim iz lifta i zatičem malo mi neshvatljiv prizor... Sa leve strane na aparatima ljudi kupuju neke kartice, a malo dalje od njih neki red ljudi koji se baš ne pomera... isto se čeka nešto... Stajem u ovaj red za aparate, ima tu neki Indijac/Pakistanac kao službeno lice, pomoći će mi. Stižem na red, kažem mu šta mi treba... Plaćaš gotivnom? Da. A ti treba da staneš u onaj drugi red. Onaj što se ne pomera... naravno... nije ni bilo realno da treba negde drugo da stanem... Zaista se nije pomerao... Iza mene neka Kineskinja, pokušava da me ubedi u nešto, pojma nemam šta... drži dve Oyster kartice i priča mi kako ja to treba da kupim za ne znam šta, jer je to bolje od onoga što sam ja hteo da kupim... dan danas nemam pojma da li je pokušala da mi proda to njeno ili je samo htela da mi pomogne, ili... šta god... brzo sam nasilno prekinuo komunikaciju...

U nekom trenutku je red počeo da se pomera polagano, zakrčili ga neki afro-amerikanci iz USA, bilo ih četvoro, ko zna šta su hteli... Gospodin ispred mene je na jakom ruralnom američkom engleskom polako počeo da se nervira... Stajao je ispred mene i pričao sebi u bradu i malo meni rekao bih, kako ako red ne počne uskoro da se pomera, uradiće nešto što neće biti prijatno. Uskočio sam u razgovor komentarom da ću dići u vazduh ovo ako mi posle svog čekanja ne prodaju ono što hoću. Hteo sam da isprovociram sazanjanje da li uopšte stojim na pravom mestu. A šta hoćeš da kupiš? Kartu za 7 dana, kažem Da, možeš to tu, to ću i ja kupiti. Super, pomislih, čekam sad, pa koliko god da traje. Interesovalo me je odakle je taj jaki ruralni naglasak, znao sam da nije bio baš sa samog konfederativnog juga, tamo Misisipi, Tenesi itd. to je jako specifičan akcenat, pa sam na njegovo pitanje odakle sam uzvratio. Čovek je bio iz Indijane, pomenuo sam Indiana Pacers, Pejtona Meninga i Andia Laka, Indi 500... Pa ti znaš dosta toga, bio je iznenađen... Da, volim sport. Stigosmo na red, on je kupio svoju kartu, ja posle par trenutaka čekanja svoju. Šta želite, pita me prodavac na šalteru, opet pripadnik neke etničke manjine, odnosno sad već polako i većine... Kartu za 7 dana, zona 1-6 (aerodrom je u zoni 6). Da li ćeš putovati od prve do šeste zone svaki dan? Ne. Pa onda ti to ne treba. Koliko god da sam bio oduševljen njegovom brigom za moj budžet ipak sam želeo tu kartu, da ne razmišljam ni o čemu kad budem putovao, jer sam znao da ću puno putovati. OK, its your money poručio mi je i uzeo mi 60 Elizabeta. Posle dva izgubljenja sata uspešno sam izašao na platformu da sačekam plavu Pikadili liniju za grad... bila je velika gužva... igrom slučaja našao sam novostečenog poznanika iz Indijane i nastavio razgovor dok smo čekali voz. Rekao sam mu da idem do Hammersmith stanice, on je išao jednu dalje... bilo mi je čudno... znao sam da ga nikad više neću videti onog trenutka kada budem izašao na svojoj stanici. Ubrzo je stigao Pikadili.. ništa posebno pomislih... predugačak voz... ne nešto moderan, sasvim prosečan... pratim gospodina iz Indijane, kročim unutra, sedam pored njega... vrata se zatvaraju... krećemo... Welcome to London...