Give me chance to put you in trance

OK guys, I got seriously pissed off at the guy representing that country in the Eurovision song contest, so I thought what the hell - if he can do it, I can do it... So once again, without any artistic value what so ever, and with many spelling errors, as EM would say - without further a due, I bring to you...

Here is another story I wanna tell, so you can see I can rhyme in another language as well
Havent done this in a long time, feeling like a boxer in his corner waiting for the bell
To go right at you, your legs are crumbling you fell, sent you straight to hell
Dont ever try going against me, my words move like a butterfly and sting like a bee
I will get you harder than Muhammed Ali,
But I still dont have the hate you all want to see.
I always had trouble fitting in, like I had different colored skin, or an unattached Siamese twin
Like I am responsible for the original sin, the killing of Huckleberry Finn
Dont talk to me, you are nothing but a has been,
And I dont mean to brag but I only just got home from Berlin,
If you want I will even learn how to play the violin, chase out of me the Christ I have within
F*ck it, lets just begin...
Whats the main reason you hate your life? You chose the wrong person to be your wife
Now you are contemplating cutting her in half with a really long and sharp knife
Nothing is like you wanted, you go back home, but your house is haunted
The ghosts of wrong life decisions chase you every single day, you try to run but there is no way
No escape from the voices in your head telling you to stay,
Screaming at you all your sins you have to pay
There is no delay, you dont know what to do, its to late to pray.
The little devil on your shoulder telling you to take your gun take a ride and spray
Everyone you see like ra-ta-ta-ta cover families in white, black and gray, you cant get away
From the people that say
They are your friends even though they lead you astray,
This is my cabaret and this is your last game so come on and play.
Make me care about you enough to compromise my joy, my emotions not something I employ
Feelings towards you, not something I deploy, why? Just because you annoy,
Just because you have all those bad habits you dont want to destroy.
I am not a toy, I conquer like number 23 when he played for that team from Illinois.
If you want me fighting for you you have to deserve it,
Forget you addiction, federal reserve it, everything you do is wrong cant you observe it?
I still dont see any progress, only you trying to preserve it.
Logic telling me to move on and forget about you, hey D there is nothing you can do
Who? Yes you! Why do you keep sticking like glue? Your blood is forever blue
Always fighting Google with Yahoo, the chance of winning a thousand to two.
Cause I believe in the end they will pull through, and I believe that karma and justice are due
Old versus new... Everything you did wrong... are you ready to undo?
God has cursed me, giving me these principles I have to live with,
I hate smokers, but I like Will Smith,
Am I perfect or is it just a myth.
Having you in my life is something that I really want
If only you would change I would go for you to the Russian front
Go one on one with the opposing army commandant


The sound of my hook is that I will be all right no matter what happens
Even if you go at me with mass destruction weapons
I will just learn another one of life's hardest lessons

(Like real singers I will put x2 here)



But you dont care about any of that cause you only care about yourself
And thats why I am forgetting you, putting your book on my highest shelf
Its the time in life where I go left and you go right
Step by step disappearing out of my sight, step by step I am losing you into the light
Did I lose this fight, or did I give up and let you get swallowed by the night
Its your fault I am losing your arm even though I am holding it tight,
Like Superman with all my might,
But your power is just too big, making me feel stage fright, while I recite, should I rewrite?
Close down my website?
Hell no, I am staying upright, no one can beat me I am everyones white knight, your own delight
But its over, from today you dont exist
No matter how hard you persist, resist
You are dismissed, I insist
But enough about you I proved what I had, to me you are as good as dead, so sad.
You got X-rayed – poisoned by too much lead, the last pages of your book have just bean read
This is the final sentence of this internet thread. I am glad.
Do you have something to add?
I will go out of my house tomorrow asking if I made the right choice
One thing is sure, I know I wont be hearing your voice.
Walking down the street full of ordinary people, can anyone ever take your place,
Probably not, one by one just another face, disgrace to your case
Once again I have to build a ship to take me to outer space, to find someone who can replace
Your grace, if you could just disappear without a trace.
I am sure this was the hardest decision I ever had to make,
Are you for real, no you ended up being fake, just another dirty snowflake, a rotten piece of cake
Headache, good thing I dont have a heart so there is nothing for you to brake
Could this be just one bad dream, so I am waiting for you to shake
Me wide awake, so you can bite me like a poisonous snake, my entire life could be at stake.
Maybe in 20 years time this movie gets to have its remake...
No emotions so no feelings, no tears, we all have to deal with our fears.
I sentenced you to oblivion, you dont need to go in front of a jury of your peers
But still, I am happy for what I had for the last couple of years
When I talk about you I wont stop my cheers, its true all that everyone hears
Even though I never lose I am dignified in defeat, every single choice I made I would repeat
For every hit I take I stay on my feet, no matter how hard the challenges I meet
I can always hold my head high walking down my street, listening to this hip hop beat
At the end of it life always hands you a receipt, you always have to pay for what you eat.
But dont think I wont keep an eye on you, I have the best possible seat.
Just in case you are wondering I am to proud I would never talk trash
About you even if they offer me a surreal amount of cash.
Your personality is still bigger than every one of those titans that clash
I still think the ride of your life is something thats impossible to crash
I guess you will be a part of me until we all turn to ash


The sound of my hook is that I will be all right no matter what happens
Even if you go at me with mass destruction weapons
I will just learn another one of life's hardest lessons

(Like real singers I will put x2 here)

BDR vs DDR

Iako je prošli tekst (predugačak za Anonymus da bi ga pažljivo pročitala, tako da od sada pišem tekstove od isključivo 4 pasusa, pošto je njen opseg pažnje otprilike komplementaran kognitivnim zahtevima teksta Metalikine pesme) trebalo da bude poslednji pred podužu pauzu, jer sve je već rečeno u poslednje dve nedelje, to neće biti baš tako, vratih se kao Šerlok posle stravičnog pada na vodopadima Rajhenbah, vratih se da zapanjim još jednom, kao Zaz za poslednje tri pesme. Ostavio sam vas u jednom stanju svesti nestvarne lepote i zanimljivosti i mnogo toga se čudnog desilo od tada, a usko je povezano sa ispričanim pričama. Neshvakidašnjim spletom događaja dobio sam Android telefon. HA! Android telefon, sad imam stres, ako ga polijem sokom, supom, Koka Kolom – što je sve više nego realno, lepo radna knjižica i toliko. Ne znam ni šta znači Android... Šta god Android značilo, ja sad imam na tom nazovi telefonu (treba visoku školu završiti da na njemu posašeljes SMS ili pozoveš nekoga), kojekakve aplikacije raznovrsne. Jedna od aplikacija su i melodije za zvonjavu sa tematikom iz crtanih filmova. Nakon višesatne borbe uspeo sam da postavim željenu melodiju – Hi-men!!!! Ne možete zamisliti moju sreću koju sam osetio kada sam saznao da Android može da mi zvoni kao Hi-Men... A posle višednevne borbe sam uspeo da podesim da mi se poruke čuju kao Golumovo – Heeeelp meeee iz Gospodara... jednostavno ništa bolje nisam našao... Osim Android telefona, eto sasvim slučajno, zahvaljujući našim trač novinama, došao sam i do neočekivanog saznanja... Lejla Hot (Hot joj je prezime) je promovisala svoj prvi album - Hot mi je prezime. MBS me o tome nije obavestila, ne znam da li je bila tamo da pruži podršku... Svi bitni VIP likovi sa naše scene su se pojavili u onom velikom kazinu i njena karijera je izgleda otpočela. Pa neka joj je sa srećom...

Pravi razlog zbog kog vam se ove nedelje javljam je sreda ova sad poslednja što je bila. Ne tako davno, kolega koji je trebalo da leti za Podgoricu, zamolio me je ako mogu da mu sredim da ne leti JAT Airways-om nego Montenegro Airlines-om. Kaže da ga svaki put kad leti JAT-om boli glava posle čitav dan. Nisam isprva kapirao šta izvodi, ali sam se ubrzo uverio. Sreda jutro, ja, moj a i vaš brat na aerodromu Nikola Tesla (posle sam saznao da se i neka toplana zove Nikola Tesla – to je ona fora, ako nazovemo više stvari od Hrvata po njemu, biće Srbin), čekamo JAT-ov let za Berlin. Idemo u posetu fabrici u gradić nadomak Berlina i vraćamo se sutradan. Sve je bilo kao i obično, dok se nismo našli u tunelu za kulturnu kontaminaciju, odnosno, dok nije počelo ukrcavanje... Šetam ja tako tunelom i vidim da logičnim sledom događaja, treba tu da skrenem levo, s obzirom da je sa desne strane bila pista, i da se ukrcam u avion... Hoćeš? Ne može! Lanac postavljen preko prolaza, jedina preostala opcija je bila da se stepenicama spustim na pistu... Da li je ovo moguće? Ulazim u avion sa piste... pa ovo još nisam doživeo... Kao da me Mr. No u svom pajperu treba voziti da obilazim Amazoniju... No dobro... pomirio sam se sa tim... krećem polako... avion se pokazuje ispred mene... on... on.... on ima.... PROPELER!!!!! Gospode Bože, pa jel ovo avion Crvenog Barona, Manfreda Fon Rihthofena, koji je imao 80 priznatih vazdušnih pobeda u Prvom svetskom ratu, samo malo prefarban u JAT-ove boje? Pomalo sad već izbezumljen ulazim i čujem najiritantniji zvuk nekog pištanja koje izgleda ne planira da stane... Pišti li pišti... Valjda će stati kad poletimo... Ovaj put sam na svim letovima imao sedište kraj prozora, tako da sam iz prve ruke mogao da vidim koliko šrafova fali na konstrukciji aviona... Ima, ima, nema, ima, nema, nema, nema, nema, ima itd. Nisam bio nespokojan, nisam nikad čuo da se neki JAT sa ili bez svih šrafova srušio, ali nisam mogao da se otmem smehu na sve to... Iritirajuće pištanje je bilo prigušeno zvukom propelera koji su počeli da se vrte kao pomahnitali... Poleteli smo... Let je trajao 2 sata i 40 minuta, za koje sam ja savesno izvršavao svoju putničku dužnost i gledao da li se naš desni propeler nesmetano vrti sve vreme leta... Za levi već nisam imao snage da brinem...

Nakon 2 sata i 40 minuta izuzetno nekomfornog leta (izgleda da je previše tražiti od JAT-a da vam pruži sedišta na koja možete nasloniti glavu, pošto je to veliki problem kad imate 183cm i ovako premalo mesta za noge) sleteli smo u Berlin, u hangar neki, ili kako bi moj a i vaš brat rekao dodatak dodatku berlinskog aerodroma. Posle smo saznali da je taj terminal C verovatno terminal za JAT i lou kost kompanije, pošto uopšte nismo bili impresionirani. Ipak, vrlo je praktičan, sa jedne strane sleti avion, a odmah sa druge je izlaz, svega nekoliko koraka od jednog ka drugom. Poput visoke državne delegacije bili smo sačekani i odveženi u mini kombiju onog proizvođača što ga zovu srebrna strela, starom 6 meseci koji košta 60.000 EUR... malo je reći da smo se osećali uvaženim. To je najbliža diplomatska pogodnost koju sam osetio do sad. Nakon sastanka, naši domaćini su nam ponudili da nas isti vozač vrati na aerodrom ili da nas doveze do hotela. Prihvatili smo opciju i zaputili se, uz malu vozačevu grešku, kroz prostranstva nekadašnje Nemačke Demokratske Republike, auto-putem koji je nekad bio pista ruskog vojnog aerodroma, ka našem hotelu u Berlinu.

Posle kraćeg predaha došlo je vreme za istraživanje glavnog grada Savezne Republike Nemačke. Nisam se spremio, moram priznati, zato možda i nisam iskoristio priliku najbolje, ali nema veze zadovoljan sam, ipak sam bio samo jedno popodne. Pozvali su nam taksi, koji je ubrzo stigao. Taksista ISTI J.R. naš kum... Ne znam kako sam izdržao da ne ispadnem iz auta. Zamislite vi pređete hiljadu dvesta kilometara i vidite čoveka kojeg znate čitav život... NEMOGUĆE!!! Sedi ti napred i pričaj mu šta hoćeš da vidiš, govori mi moj a i vaš brat. Rekoh mu da bih pre svega voleo da vidim Rajhstag i Brandenburšku kapiju, to mi je ono kao Berlin... Na nemačkom koji baš nisam razumeo nam je objasnio da su ulice oko kapije zatvorene i da će nas odvesti dokle može... Nabadali smo sa njim slabim nemačkim, moj a i vaš brat je bio impresioniram patriotizmom iskazanim zbog Evropskog prvenstva u fudbalu gde svaki auto ima zastavice, presvlake za retrovizore u boji zastave. Hteo je da zna jel to samo sad ili stalno... I meni se to dopalo, ali ja sam to već video 2010. u Minhenu za vreme Svetskog prvenstva, sada mi nije bilo novo kao njemu, ali mi je bilo jednako zanimljivo. Čitav grad, čitava nacija u okupatorskom modu, u bojama zemlje im lepe, svuda oko nas...

Istovareni smo najbliže kapiji što je moglo... kod spomeniku ubijenim Jevrejima u Drugom svetskom ratu... kako lepa građevina, mnogo kockica različitih veličina jedna do druge... prelepo... apstraktno i nadrealno... kockice dokle vam pogled doseže... Do kapije se ne može doći... ceo taj neki trg je blokiran, jer je tu postavljena velika bina na kojoj se gleda fudbal, a baš to veče igraju Nemačka – Holandija. U taj deo se može ući samo nakon pretresa zvaničnih lica, koji nisam želeo da iskusim... No ipak, videću je pa to ti je, malo okolo naokolo, pored svih mogućih svetski silnih ambasada, koje su naslonjene jedna na drugu i tako nekako zajedno na Brandenburšku kapiju, i eto nas ispred... Uspeo sam, baš je lepa, baš kao na televiziji... Pita me brat šta ti je sad plan... Hteo bih da vidim Rajhstag ako može da se prođe do njega... Eh pa moraš tu kroz ono pa posle tamo... Ne znam da li možeš, odoh ja u Starbucks Caffe da popijem kafu, ti idi lutaj... Tako i bi... opet okolo naokolo, do reke Spree, preko nekog mostića i eto mene do Rajhstaga!!! Ogromna građevina, ali ogromna, ispred koje je veliki park... Neverovatno, i dalje mi nije jasno kako je onaj uspeo da je zapali... Fascinantno... kao da ne vlada samo parkom, već čitavim svetom... Nakon kraćeg divljenja, bilo je vreme da se vratim, da krenemo dalje...

Šta ćeš sledeće da vidiš? E sad nemam pojma... Hajde da nađemo opet taksi pa ti smisli do tad... nema ništa lepše nego da te taxista voza po metropoli i pokazuje ti šta ima za videti...Nalaženje drugog taksija se pretvorilo u agoniju... šetanja u nekomfornim cipelama značajni vremenski period... nigde nijedan prazan, prošetali smo mnoooogooo, pojeli krofnu u Dunkin Donuts najpoznatijem krofna lancu, naleteli na izvorne šibicare (naučio sam nenadano gde na kraju završi kuglica za koju ste sigurni da je ispod baš te kutije), na pivobicikl, koji se kreće ulicama grada, dok vi ločete pivo... ispunjenje sna, pijete dok vozite... Eno ga taksi, taman je istovario neke ljude kod spomenika Jevrejima, upadamo, šta ćeš sad? Otkud znam, Checkpoint Charlie, to mi prvo palo na pamet, da overim i zid i najpoznatiji prelaz iz jednog Berlina u drugi... Ubrzo smo stigli, zid kao oronula ograda raspale kuće, a prelaz pretvoren u atrakciju, kućica sa američki obeležjima i lažnim američkim vojnicima na sred ulice, sa znatiželjnim turistima koji žele da se slikaju. Nismo ni izlazili već nas je Iranac taksista vozio dalje... do Berlinske Katedrale...

Jedna onako čistina i ogromna katedrala, nije kao Sagrada ali definitivno ostavlja bez daha. Čak i za mene koji nemam beznačajno putničko iskustvo prizor je bio zapanjujuć. A odmah do nje Stari Muzej sa park platoom ispred njega... Sve zajedno jedan upečatljiv prizor, još jedan u nizu kojih se neću tako lako osloboditi... Moj a i vaš brat je ponovo seo i pustio me da samostalno lutam, iskoristio sam to u potpunosti... stigao opet do nekog mostića sa lepim belim kipovima po njemu... nastavio do Humbolt Univerziteta, prvog berlinskog univerziteta... koji je poznat po tome što je 1933. po stupanju nacističkog režima na vlast, tamo spaljeno 20.000 vlastima nepodobnih knjiga. Kao sećanje na taj događaj ostao je spomenik u vidu stakla u kaldrmi koje kad se podigne vodi do sobe sa praznim policama predviđenim za te knjige... Glavni cilj mog lutanja međutim tek sledi... dok nas je taksista vozio video sam još jednu nadrealnu sliku... video sam Gendarmenmarkt – prelepi trg sa identičnim građevinama koje predstavljaju nemačku i francusku katedrali između kojih je koncertna hala, sa sve crvenim tepihom... Što bi turistički vodič sa sumnjivim seksualnim sklonostima rekao grupici koju je vodio – za mene jedno vrlo smirujuće mesto... Pošto sam već dugo bio odsutan bilo je vreme da se vratim i dočekalo me je lepo iznenađenje... Moj a i vaš brat je odlučio da se popnemo na peti sprat u neki kao panorama restoran i da gledamo grad odatle... On ima taj osećaj za posmatranje sa visine... OK nije zamak na Montjuicu i pola Mediterana, ali je slike fenomenalna, Katedrala i muzej jedno do drugog, crkva, gradska kuća, sve oko tebe, čak i bulevar koji vodi do Brandenburške kapije...

Sišli smo i parkirali se u vijetnamskom restoranu da pogledamo fudbal i naizmenično kupujemo suvenire... Kruške kao lusteri, ludački ćupovi i čudno cveće... Polako je bilo vreme da se krene nazad u hotel, da u našem kraju nađemo neki lokalni restoran u kom ćemo kao prave patriote gledati utakmicu Nemačka – Holandija. Taksi smo ovaj put lako našli, pitah ga da li možemo videti Potsdamer Platz pre nego što se vratimo, rekao nam je da može da nas odveze, ali da je to onda veliki krug... Neka, sledeći put... Stigli smo do hotela i imali smo sreće, osim što smo se našli u nekom očigledno hrvatskom kraju, gde ima puno zastava i restoran Vila Dalmacija, pored samog hotela je bio jedan fini restorančić sa baštom, odličnom klopom i užarenom atmosferom. Nemačke, kape, zastave, dresovi, šalovi, kecelje, svi mogući rekviziti, osim vuvuzele, hvala im na tome... sve je bilo spremno... Ja sam se tovio proždirući moje dve ogromne bečke šnicle, a oni su pucali iz svih mogućih vatrenih oružja kada bi postigli bilo koji od dva gola. Gomez je ostao sam ispred golmana i oslobodio pucnje, petarde, topove, mislim da su im i avioni probijali zvučne zidove, kakvo slavlje... no dobro bolje da pobede Holandiju nego da opet dožive erekciju da krenu da ratuju sa nekim... Bili smo zapanjeni izraženim patriotizmom i iz straha za sopstvenu bezbednost smo se na poluvremenu povukli u sobu... Praćeni ljutitim pogledima prisutnih navijača - kako smo se mi to drznuli da odemo u poluvremenu kad Nemačka vodi 2-0?! Trebalo je ujutro i ustati za avion u 6:40 (koji nije bio JAT-ov), stići i ispoštovati turskog taksistu koji je došao u 5:20 da nas sačeka... Moj a i vaš brat je zakasnio par minuta i poludeo kad je recepcioner počeo da mu čita bukvicu kako kasni, a vreme je novac!!! Pita nas turski taksista kuda letimo, da vidi na ekranu koji se nalazi na putu ispred aerodroma, da bi znao na koji terminal da nas vozi... Wiena kažemo, ah da, dodatak, dodatku, terminal C....

Ja se u muziku baš i ne razumem... ali

Ja mnogo volim vašar, kod nas u Monarhiji se vašar održava svake prve nedelje u mesecu i to je prilika da kupite igračke, klompe, kačkete Nju Jork Jenkija i ostalih popularnih klubova, pljeskavice, kobasice, konje, svinje, piliće, papagaje i piratske diskove. Sećam se kad sam bio mali jednom sam terao tatu da po pljusku idemo na vašar (koji je na drugom kraju grada) da kupimo Hi-Men figuricu. Kad smo stigli tamo izbor šatora je bio vrlo oskudan (kad kažem vrlo oskudan, brojkama mislim reći 3). Nekim čudom jedan od njih je imao igračke i Hi-Men figurice, međutim nijednu poznatu, ili bar ne neku koju do sad nisam imao, tako da sam bio razočaran, ali primoran da opravdam svoju egzistenciju i da kad smo već došli skroz ovamo i pokisli do zakržljale nam repne kosti, kupim neku igračku. Verujte da ni dan danas ne znam koji je heroj u pitanju, znam samo da je kao sačinjen od stena i može da se skupi u kamen...

Osim našeg vašara u Monarhiji koji se održava svake prve nedelje u mesecu, ja volim i Evroviziju. I to mi je kao vašar gde svaki domaćin (zemlja) pošalje svoju svinju ili konja (u zavisnosti od pola takmičara) da se takmiči sa drugim svinjama i konjima kako bi sledeće godine vašar bio održan kod dotičnog vlasnika. Moram priznati da ja, već u vreme kada se bira naša svinja ili konj, padam u predevrovizijsku euforiju i jedva čekam tu takmičarsku nedelju. Jedno polufinale, pa drugo, pa finale (osim ako ste Marko Kon i sve što imate da kažete je da je vaša cipela pola sveta videla), taj osećaj uzbuđenja se ne može rečima opisati. Čak sam ove godine žrtvovao druženje sa drugaricom koju nisam video mernom jedinicom – godina, komada više, jer sam bio u gradu samo to veče, ali to nije bilo koje veče to je finalno veče!!! Naravno ona nije razumela kako ja između nje i Evrovizije biram Evrovoziju... Zar ćeš da gledaš to sra...e? Nisam izdao!!! Za razliku od nekih ljudi koji će ostati neimenovani (moja a i vaša sestra, koja se drznula i otišla na proslavu godišnjice mature). Mnogi ljudi misle da su previše dobri za vašar, pa oni posećuju samo elegantne balove na kojima se svira klasična balska muzika (Metalika, Elvis Prisli itd) i ne shvataju nas, kojima je taj vašar jednom godišnje sve što u životu imamo i ne želimo da ga propustimo.

Moja ljubav prema vašarskoj muzici se javila otprilike u isto vreme kad i ljubav prema tenisu, kad sam bio mali i kad sam sa roditeljima gledao i jedno i drugo. Poklopilo se međutim da smo mi posle Monike Seleš postali jadni u tenisu, a usled sankcija i sveoubhvatne jadnosti naše svinje i konje nisu ni puštali na vašar (zamislite koliko jadni morate da budete da vašoj svinji ne daju ni da učestvuje), tako da ja jako dugo nisam imao za koga da navijam ni u tenisu ni u međunarodnom pevanju. Onda se što se tenisa tiče pojavila Jelena Dokić, pa Jelena Janković i na kraju Nole i Ana, tako da mojoj sreći nije bilo kraja jer sam konačno opet imao za koga da navijam. Identična stvar se desila i sa Evrovizijom, konačno su nas 2004. pustili da učestvujemo i poslali smo njega... zaista vrhunsko grlo... kasač velikih mogućnosti... bio je to bum, bacanje bisera međ' svinje... i konje... Željko Šrek Evrovizija!!! Tada samo velikom nepravdom po mom subjektivno/objektivnom mišeljenju nismo trijumfovali, ali Željko Šrek Evrovizija nas je svojim sjajnim nastupom, elegantnim i gracioznim kasom, sve učinio ponosnim kao da smo osvojili svet. Nepravda, međutim, nikada nije zaboravljena.

Narednih godina su usledili raznorazni pokušaji da se dosegnu visine koje je pomenuti kasač postavio...ali osim Marije koja je bila apsolutno fenomenalna, donela toliko željeni vašar u našu varoš i napravila karijere onim dodirivačicama dlanova što su je pratile nismo imali toliko uspeha. Mora se međutim priznati da su naši konji i naše svinje izuzetno cenjeni na evropskom tržištu, jer smo svake godine ulazili u finale, osim pomenutog Marka Kona, ali dobro... Hrvati su imali Štiklu, mi smo imali Cipelu. Devojke, evo još jedne lekcije... kad imate štiklu otvoren je put u finale, kad imate cipelu od finala ništa, niste dovoljno VIP da se družite sa kul osobama, tako da se manite škole i ravnih đonova... pravac štikle i Fristajler!!! Ove godine je ushićenje doseglo tačku ključanja... ponovo će nas predstavljati on, istaknuti veteran, čovek koji je doživeo svoju evoluciju od Željka, preko Željka Evrovizije, do Željka Šreka Evrovizije, jer će naša ovogodišnja pesma pokušati da ujedini ljubitelje Šreka, Koldpleja, Robija Vilijamsa i Gospodara Prstenova i svi ćemo zajedno ići do pobede (ovih dana sam saznao da je naš istaknuti pisac Ivo Andrić u godini kada je osvojio Nobelovu nagradu, u tom izboru pobedio Tolkina i njegovu poznatu trilogiju, eto nam nešto na šta treba da budemo ponosni). Hoćeš? Ne može!!! Litvanci poslaše dečka koji đuska kao Majkl Džekson, Irci opet poslaše ludu braću blizance sa smešnom frizurom, Ukrajina posla kopiju Vitni Hjuston, Albanija poslala novu vrstu oružja za masovno uništenje, Italija Ejmi Vajnhaus sa lepšim zubima, Rusija zbunjene bakice koje je trebalo probude sentiment i Švedska onu ludaču što se bacaka po bini i pada joj sneg na glavu... Jadan Željko Šrek Evrovizija... ovde ni Frodo, Aragorn, Legolas i Gandalf zajedno ne pomažu... Zadatak je bio pretežak... Čak sam negde na pola glasanja, kada je izgledalo da ćemo biti drugi pomislio, da li je moguće da svaki put izabereš godinu kada se neka ludača samozadovoljava (da prosti ovaj monitor na izrazu) po bini... Pa pobedio bi bilo koje druge godine... Ipak zadovoljan sam!!! Željko Šrek Evrovizija je za nas osvojio više bodova nego onaj cupkavi Balkan poni i ono simpa Čarobno pile zajedno... Bilo mi je žao, moram priznati... vašar sledeće godine ide u Švedsku...

Kratko mi je bilo krivo, ali sam ubrzo svu svoju pažnju usmerio na ubrzo dolazeći 1. jun... Kada sam izjavio da je ostalo još samo 4 dana – pitali su me do čega... Još četiri dana do dolaska savršenstva u Beograd!!! Ja sam jako dugo bio pod utiskom da nikad neću otići ni na jedan pravi visokoprofilni koncert jer postoje samo tri osobe koje bih slušao... dve su mrtve, a treća nikada neće doći u Srbiju. Majkl Džekson, kralj popa i najveći pevač svih vremena i 2Pac mi više ne mogu pružiti tu čast da ih vidim i čujem, a Vil Smit verovatno nikada neće pevati u Srbiji... Niotkuda se međutim odjednom pojavila ona! Izabel Žefroa, devojka koju svi znate kao ZAZ! Dugo me niko nije oduševio kao pomenuta mlada dama, valjda me je u početku najviše fasciniralo što svojim glasom i peva i svira i što je u suštini ono nešto pravo umetničko. U moru MTV produkcije i nebitnih plitkih šalala pesmica koja jednu drugu smenjuju, pojavila se ona, koja je muziku vratila u umetnost. Vaskrsla je virtuoznost glasa, ono nešto evropsko što je već jako dugo izgubljeno, onaj neki kabare gde u zagušljivoj prostoriji sumnjivog morala neko vlada mikrofonom kao kauboj pištoljem, lepa žena svojim muškarcem i gomili običnog suprotstavila nešto fantastično!

Karte odavno kupljene, budim se 1. juna i pratim uobičajenu proceduru spremanja za posao, da to je taj dan, osećam ushićenje kao kad sam u automobilu prilazio San Siru, ili kada sam iz Metroa izlazio pred Kamp Nou, ZAZ kao Inter i Barselona... wow! Ujutro volim da upalim KCN kanal jer u to vreme budu trač estradne vesti, a ja uvek volim da čujem ko je platio da se u istim nađe, ko se sa kim ljubio, ko je sa kim snimio duet i šta Sergej Trifunović, Milena Ćeranić i Ava Karabatić kažu ove nedelje. Sasvim slučajno sam nešto prebacio i našao se na Pink Music, taman na vreme da čujem nešto neočekivano nestvarno – Lejla Hot (Hot joj je prezime). Ostao sam blago šokiran, Albanka je oružje za masovno uništenje, ali ovo... ovo je nešto tako čisto i božansko... Kakav glas ova devojka ima!!! Stvarno vas sve molim za još par minuta vremena, kada ovo pročitate, da poslušate njenu pesmu Suza Stihova, kakvu god muziku voleli... ovo je nešto vanvremensko i vanprostorno. Ma sigurno ni ne postoji, bar ne u moru nebitnosti koje nam svakodnevno paraju uši, kao što ne postoji ni jedna Cveta Majtanovic, ni Ruža Magdolna... sva tri božanska glasa su laž... Oni su samo plod naše mašte, nešto kako može da bude a nije... Jer da jeste, sve bi bilo drugačije i Lejla Hot (Hot joj je prezime) bi punila Arene i Marakane, a ovi što pevaju po svadbama, imaju jednu pesmu i hiljadu novinskih tekstova bi bili samo zrno zaborava... Zastao sam malo i razmislio... Kakav dan... Dan kada ću slušati nju... savršenu umetnicu, mi počinje sa ovim, nečim jednako nestvarnim... bilo mi je jasno da mi se horoskop tog dana poklopio i da će ovo biti jedan od onih dana kojih ću se sećati do kraja života. Da ironija bude veća, Lejla Hot (Hot joj je prezime), je bez obzira na svoj talenat prvo morala da snimi pesmu (sa Markom Konom – ako Lejla ikada ovo pročita nadam se da mi neće napraviti problem kod Marka) kojom čitavoj ovoj zadrtoj zemlji prvo objašnjava da joj to nije neukusno izabrano umetničko ime, da bi je shvatili ozbiljno. Njena pesma Hot mi je prezime je bila moj potpuni lični hit jedno tri meseca, gde sam je ja puštao apsolutno svim prijateljima, jer mi je bilo neverovatno da smo toliko jadni i puni predrasuda i da ne dozvoljavamo devojci sa takvim glasom da nas zapanji, već joj prebacujemo ovo ili ono, ne valja nam ni jedno ni drugo... Zemlja smo sa toliko talenata u kojima ne znamo da uživamo, jer se bavimo nebitnim stvarima...bitno nam je ono što je svima drugima marginalno... ko se kako zove, koje je boje kože, ko su kome mama i tata... a ona samo peva... i to fenomenalno... bez obzira kako se preziva... ona će uvek oduševljavati, možda ne sve kao mene, ja joj ipak dugujem veliku zahvalnot... Ko zna, da je nisam čuo tako zapanjujuću ujutro možda ni ZAZ ne bi bila to što je bila... Hvala ti Lejla što si mi dala ZAZ...

Stižem ispred Arene nešto malo pred koncert i nalećem na O.K. Iznenadila se... valjda nije od mene očekivala da posećujem slične manifestacije... iznenadila se ona, ali iznadio se i ja kada sam saznao da sam u onoj premetačini Kalemegdan - Arena ja završio sa kartama za... Fan Pit... Pričao sam vam već da je moj život jedna velika ironija, a osećam da se Bog ni trenutka nije dvoumio gde da me smesti... samo još da sam poneo nečiji grudnjak da bacim na binu pa da to bude to. Anonymus me je zvala ranije tog dana, da me, kao što sam i ja nju pred Metaliku, pita da li se tenzija može seći nožem.... Može već nekoliko dana, iskreno sam joj odgovorio. Preskočio sam da joj kažem da sam oprao kosu juče, pošto to ne radim samo za koncert na koji idem, za razliku od nje... nisam osetio da je to bilo bitno da se naglasi. Nestrpljiv sam bio zbog predgrupe, nekoliko prijatelja mi je reklo da bi na koncert išlo zbog predgrupe. U pitanju je bio bend Nouvelle Vague i ja sam imao misiju da zovem moju a i vašu sestru, koja je izdala za Evroviziju i otišla na proslavu mature, kada krenu da sviraju pesmu koju ona voli. Istraživao sam posle koncerta malo, taj bend je imao više pevačica nego Grand svojih zvezda, ali ove dve koje su pevale sada su toliko pune energije bile da je to bilo zapanjujuće. Toliko su se trudile, skakale, pevale, sve su uradile da ih neko konstatuje, čak su se u jednom trenutku svi reflektori odjednom upalili i blesnuli nam u oči. Tako da smo se osetili kao Molder i Skali koji čekaju da siđu vanzemaljci i da invazija počne, oči su nam bile uprte u binu i u jarku svetlost... ali uzalud, niti su vanzemaljci došli, niti su oni nekoga zainteresovali. Kako ironija nikada ne čeka sutra, moja a i vaša sestra koja je izdala nije dobila željenu pesmu, jer je dotični bend nije ni izveo.

Poziv je međutim dobila, čim su počeli prvi taktovi pesme Les Passants i pre nego što je ona iskočila na binu veza je uspostavljena, pa je, ako i ne pesmu koju je želela, dobila nešto mnogo bolje, dobila je ZAZ!!! Na sveopšte oduševljenje Izabel Žefroa je bila baš ono što smo svi želeli da bude, maksimalno luda, u dve različite čizme, potpuno zahvalna tome gde se nalazi i neviđeno srećna što je tu i što će baš nama pevati svoje pesme. Osim tog osećaja njene istinske sreće i simpatičnosti dobio sam i nešto čemu se nisam nadao, dubokoumnu filozofiju na srpskom i jedno shvatanje života koje mi je promenilo način na koji se budim ujutro i način na koji idem na spavanje. Pozdravila nas je sa Dobro veče, ređali su se pokliči Hajdeeee, Skačiteeee, Da vaaaas čuuuujeeeeeeemmmm, da bi došla do toga da nam objasni kako da bismo cenili druge treba prvo da cenimo sebe, što misli da je jako lepa poruka. Toliko plesa, toliko skakanja, toliko energije i taj glas... glas savršenstva... što bi mi koji smo odrasli na igrici Mortal Kombar 3 rekli - ZAZ vs Albanka... ZAZ wins... flawless victory (besprekorna pobeda). Nisam ni sanjao koliko je ta devojka pozitivna, koliko je ceo svet drugačiji kada je ona tu kraj vas, koliko vam daje, a koliko malo od vas traži... samo da pevate sa njom - istinska superheroina 21.veka. Meni toliko posebna i draga, superheroina koja peva na francuskom, tako da je 93% publike apsolutno ništa ne razume. Dino Merlin je 3 puta napunio Arenu, Metalika je napunila Ušće čudnim ljudima sumnjivih sklonosti i vrednosti, ali svi oni imaju 30 godina karijere i gomilu mega hitova i niko od njih to nije uradio sa svega 10 pesama i to na jeziku svima nerazumljivom... Hajde neka bilo ko od vas na socijalnoj mreži ostavi poruku na francuskom... baš da vidim da li će vas iko konstatovati... ZAZ nije napunila Arenu, nije oborila rekord po veličini koncerta, ali joj posle svega 7.000 ljudi koji je ništa nisu razumeli, a koji su sve vreme sa njom đuskali i pevali, nije dalo da ode! Meni je moje pare vratila samo jednom pesmom, sve ostalo sam dobio gratis... Dobio sam besplatno sve ostalo i što se muzike tiče i što se lekcije o životu tiče, nema više negativnog, šta god da vam se desi zapevušite njene taktove, setite se veličine Lejle Hot (Hot joj je prezime) i kako izgara Nouvelle Vague, nasmejte se, uradili ste sve što je do vas, dali ste svoj doprinos poboljšanju sveta oko vas, sad je red na druge da vas prate. Zapevali ste, nasmejali se, ko zna, možda je prelazno, možda će kad vas vide i oni oko vas videti da će i njima biti lepše ako se bude i ležu sa osmehom na licu. Da je pevala sutra ponovo i da je karta za taj koncert bila 100 EUR ne bi mi bilo žao, jer koliko god novca da date ona vam to vrati jednom pesmom, sve ostalo je njen poklon vama, zato što je volite iako je ne razumete...

Svaka pesma je bila nova gimnastika glasa, nije nam dala ni na trenutak da pomislimo da nije veličanstvena, Je Veux je bilo ono što su svi došli da čuju i čuli su, čuli su kako je vreme stalo a ona briljirala, došla, videla, osvojila. Niko nikada mi nije tako lako, u trenutku promenio laganu baladu u brzu kabare pesmu. U jednom momentu koncerta, baš kada je iz peta izvlačila sve što ima, kidala se najviše do tad, odjednom je stala, svi su se ukipeli, bina je izgledala kao da je na njoj 6 statua, i tako minut... fantastičan prizor, kakav kontrast, da iz sumanutog vriska i pomahnitalog skakanja nastane muk i apsolutan mir, da bi posle minut bubnjar nastavio a ona ubrzo za njim krenula ponovo, da skače izbezumljeno i da se kida kao da se ništa nije desilo... Kada je završila bilo je vreme da publika nastupi, da je svojim aplauzom koji nije prestajao vrati na binu, na još tri pesme, koje opet nećemo razumeti, ali će nam ih ona otpevati, a to je jedino važno. Usled ne baš nepredviđenog spleta okolnosti, našao sam se u situaciji da nakon koncerta idem peške od Arene kući ka Galenici, imao sam dosta vremena da dok uplašen da me ne proguta mrak, razmišljam o tome gde sam bio i čemu sam upravo prisustvovao. Probudio sam se to jutro želeći samo da je vidim i da je čujem, a sada ću zaspati sa željom da, baš kao što nam je ona ispričala, u budućnosti za nekih 608 godina, sedim pored reke i mosta, na nekoj pariskoj kaldrmi u 4 ujutro, mirišem kanalizaciju i miris hleba koji pekari tek spremaju i pevušim nerazumljive reči slušajući je negde u daljini. Jedno je ipak sigurno, to neće biti za 608 godina, već mnogo pre... kada ZAZ bude imala koncert u Parizu, da doživim još to, da je čujem kako se daje svojoj publici u svojoj zemlji, gde ću ja biti jedini koji je ništa ne razume... Tog jutra imao sam samo želju da mi to veče bude lepo, a te noći sam imao Lejlu Hot (Hot joj je prezime), Nouvelle Vague, ZAZ i spoznaju da mi lepše ne može biti... Ja se baš u muziku ne razumem... ali...

Smešni šešir i tri nikotinska flastera

Dugo već želim da napišem ovaj tekst, čak sam i podsećan da se to od mene očekuje... Avaj, kad bih ja mogao da ispunim sve što se od mene očekuje u sekundi, poput da umesto Tomislava Nikolića budem predsednik ove lažne zemlje, pa gde bi mi kraj bio. Do sada bih malo malo razmišljao šta uopšte da napišem o savršenstvu, šta ja imam da dodam kada je već sve rečeno... Kako god došao je i taj trenutak, vreme je za nekoliko redova o njemu... Kome? Savršenom ljudskom biću, onome čemu odavno težim da se približim.... dosta mi dobro ide čisto da se osnovano pohvalim... Ne, on nije Zagor Te-Nej, Duh sa sekirom, gospodar Darkvuda, niti je Kapetan Džek Sperou, koji mi je u izvedbi nadrealnog Džonija Depa preporodio život i postavio večni osmeh na lice... nije ni Željko Šrek Evrovizija koji je... jednostavno morao da se spomene... On ima zavodničke jagodice, smešnu kapu, lulu i mističan kaput... On hoda sa rukama u džepovima, večito zamišljen... On je Džeremi Bret, Robert Dauni Jr i Benedikt Kamberbač... On je Mr. Sherlock Holmes...

Nikada neću zaboraviti prvog, jedinog pravog Šerloka, Džeremija Breta. Serijali Avanture, Povratak, Slučajevi i Memoari Šerloka Holmsa napravili su od njega ikonu koja nikada neće izbledeti... ON je Šerlok Holms... Njegovo lice bez emocija, njegov stas, njegov najkraći osmeh u istoriji filma... sve to je ono čega se svi mi prvo setimo kada se pomene najpoznatiji detektiv na svetu. Gledao sam te epizode kao dečak, a opet sećam se tih dana kao da su tek eto nedavno prošli. Scena sunovrata profesora Morijartija i njegove malenkosti na vodopadima Rajhenbah iz kog se naizgled nijedan od ova dva neprevaziđena uma nije vratio će večito ostati urezana u mom sećanju... Tada nisam shvatao... Zar je moralo tako da se završi... Sada ipak, sa osmehom na licu... znam... da se nije tako završilo... Nije ga porazio... Džeremi je postavio najviše standarde kada je tumačenje ove uloge u pitanju. Lično mislim da se niko nikada neće približiti genijalnosti koju je on pokazao i niko nikad neće doneti tom liku slavu i večnost koju mu je on doneo. Ređaće se, bez sumnje, jedan za drugim glumci novog doba koji će pokušati da nam se svide igrajući jednu od najzahtevnijih uloga na svetu, ali svi će oni biti osuđeni na jedno... Svi će zauvek biti upoređivani sa Džeremijem Bretom!

“Kako li ste samo pogodili gospodine Holms? Gospođo Smit, ja nikada ne pogađam. Svaki problem je apsurdno jednostavan kada vam se objasni." Sada bi me Džeremi svojim zastrašujuće odsečnim tonom svog dubokog glasa verbalno ošamario – Gospodine Lord of Insanity to je krajnje labav prevod!!! "Šta ćete raditi? Pušiti!!! Ovo je zaista problem koji zahteva 3 lule. Molio bih vas da mi se ne obraćate 15 minuta." Zaista moram češće da upotrebljavam mudrosti iz ove neverovatne serije, samo što će problem od 3 lule biti problem od 3 krastavca, dok će interval neobraćanja biti znatno duži od 15 minuta, možda čitav život... eh kad bi samo moglo...

Ispričaću vam priču iz Avanture zvezdane noći kada se veličanstveni Šerlok Holms ruga svom, reći ću to tako, životnom saputniku Džonu Votsonu i njegovoj moći deduktivnog zaključivanja. Šerlok i Votson su odlučili da krenu na pešačenje, koje je po njihovim proračunima trebalo da traje tri dana. Noću bi kampovali pod zvezdama u svom šatoru. Poneli su rančeve, vreće za spavanje, šator, portabl šporet, hranu i piće, obuli su specijalne čizme za pešačenje, a za navigaciju su koristili kompas i mapu. Na kraju prvog dana Holms je pronašao pogodno mesto za logorovanje. “Ovde ćemo postaviti šator, ovo drveće će nam pružiti zaklon, a onaj potok vodu.” U sred noći Šerlok se probudio srmznut, tresući se... Pogledao je u nebo... u zvezde.... uzdahnuo i probudio Votsona. “Šta mislite o ovome?” Upitao je pokazujući ka nebu iznad njih prekrivenom sjajnim zvezdama... Votson je pospano protrljao svoje oči i pogledao u nebo. Konačno prilika da pokaže da je i on jednako dobar u izvođenju zaključaka iz najsitnijih detalja. “Iz miliona zvezdi koje vidim kako sjaje na nebu, zaključujem da je čitavo čovečanstvo i planeta na kojoj živimo ništa drugo nego zrno prašine koje kruži oko male zvezde, na ivici nebitne galaksije. Tamo negde leži beskraj mogućnosti. A vi Holmse? Šta vi zaključujete? Elementarno, moj dragi Votsone, neko nam je ukrao šator...”

Završiću, po mnogima najpoznatijim rečenicama koje je Džeremi Bret izgovorio tumačeći lik Šerloka Holmsa. Iako nije zamišljeno da bude, na kraju je to bilo je to poslednje što je on kao Šerlok rekao, u momentima kada su se pred njime ispod leda ukazala beživotna tela... “Šta ovo znači Votsone? Koja je poenta ovog začaranog kruga bede i nasilja i straha. Mora da je sve usmereno ka nekom cilju, inače naš univerzum ne bi imao smisla, a to je nezamislivo. Ali kom cilju? To je strašni problem čovečanstva, za koji razum za sada nema rešenja." Zašto ljudsko biće ubija drugo...čak ni najveći od svih nije nikada umeo da objasni... On... koji isključuje sve što je nemoguće i ono što preostaje, koliko god da je neverovatno mora biti istina, nije našao istinu.

Dugo se nakon ovih reči čekalo, kada kažem dugo ne računem poneke izlete i bedne pokušaje da se oživi ovaj veličanstveni mit, da najveći detektiv svih vremena ponovo nešto kaže, da se vrati i da nas oduševi još makar jednom. Bili smo uskraćeni za savršeno zadovoljstvo, ali ne bez razloga... Da li biste se vi usudili da vas čitav svet okrivi da niste dostojni, da ste uništili taj mit? Koja je verovatnoća da će vaskrsenje Šerloka Holmsa u vašoj izvedbi biti makar približno tako idealno kao što se to od vas u najmanju ruku očekuje, čak i zahteva? On se međutim usudio, vratio ga je na najveća vrata, holivudska vrata u visokobudžetnoj produkciji, uz svu pomoć vizuelnih efekata 21. veka... i nije pogrešio... Holivud nam je, zajedno sa njime vratio ono što smo tako dugo čekali. Dao nam je prelepu Rejčel MekAdams kao Ajrin Adler, uzdržanog a duhovitog Džuda Loua kao doktora Votsona i njega neverovatno šarmantnog i domišljatog, beskrajno zabavnog Roberta Daunija kao Šerloka Holmsa.

"Oh kako ste mi nedostajali Holmse! Zaista? Zbog čega? Ja sam jedva primetio da vas nema." To tako zvuči kao nešto što ja redovno izgovaram... On ponovo živi, ponovo briljira i ponovo zabavlja, poput mene (ah morao da provučem poređenje njega kao legende i mene kao... pa mene) koristeći se svakom uncom njegovog ne beznačajnog iskustva, dok uzdržani Džud Lou bira najgori mogući trenutak da mu prebaci kako se nikad ne žali na Šerlokovo sviranje violine u 3 ujutro, generalni nedostatak lične higijene, činjenicu da mu ovaj krade odeću, pali sobu i eksperimentiše na psu... Jedino mu je malo zasmetalo (kada kažem malo, mislim do ivice ubistva) kada mu je ovaj bacio ženu iz voza – iako je to proračunao savršeno. Robert Dauni je pretvorio Šerloka u nešto što sa Džeremijem nikada nije bio... šarmantno zabavan i simpatično nepomičan čak i u momentima kada mu se čaša vina saspe u lice...Pošto ne postoji ništa što stimuliše više nego slučaj u kom je sve upereno protiv vas, kao što je bio slučaj sa mojim pokušajem da napišem ovaj tekst.. pozvaću vas da pročitate i ostatak ukoliko vam je zgodno, ukoliko vam nije zgodno... pročitajte ga svejedno!

Očigledno, u stvari, više providno, svi smo mi jednostavno providni, samo je pitanje na čijem smo rendgenu i koliko su njegove mogućnoti izoštrene... da li nam treba 2 minuta da spoznamo sa kim imamo posla, odmah primetimo bakicu koja u 7 ujutro ide da baci smeće u ljubičastim nisko sečenim čarapicama, ili na nekoga bacimo čitav život pa se pokajemo zato što nismo na vreme spoznali, zato što smo gledali umesto da smo opažali...to što je sve vreme bilo ispred nas, tako očigledno... pardon... providno... A opet svima nam se pruži prilika koju samo jednom možemo iskoristiti, bilo da moramo ubiti ljude koji nas napadaju, baš u ovom trenutku koji nam je Šerlok obezbedio time što je stavio lažnu kapislu u njihov mitraljez, bilo da je reč o istinskoj odluci koja menja naš realni život... Većina tih momenata se u glavnom propušta i svi mi ostajemo mediokriteti umesto da se uzdignemo do nečeg većeg, slavnijeg i važnijeg... Posle svega svima nama na kraju dana odzvanja to Šerlokovo pitanje iz voza nakon promašenog Votsonovog hica... "Koliko prilika moram da vam pružim?!?!"

"Šta to radimo ovde dole???? “Mi” čekamo. “Ja” pušim", je u poslednje vreme moj najčešći odgovor na to čuveno pitanje – šta radiš? Bolje to da mu kažem pa da razmišlja, nego da ga častim najpoznatijim srpskim odgovorom na pomenuto pitanje – evo... Ja se lično radujem svakoj novoj devojci koja pogleda Roberta u oba nastavka, jer je samim tim svaka ta nova devojka shvatila suštinu muško-ženskih odnosa i sve što u suštini njenom muškarcu treba. Toliki Kosmopoliten časopisi i studije, doktorati urađeni na tu temu, a sve to stane u samo jednu rečenicu. Najbolji od svih i to je uradio najbolje od svih... samo jedna rečenica upućena Votsonu – "Imate veliki dar umeća bitisanja u tišini, to vas čini neprocenjivim saputnikom!" Tako da devojke jezik za zube i poneki taj čuveni ježiji guuuuuulaš, o kom se tolika prašina digla i volećemo vas, možda čak i mi koji nemamo emocije!

Tačno u vreme kada nam je Holivud podario Roberta Daunija i nove briljantne ekranizacije detektiva iz 221b Bejker Strita, neko se napravio pametan i poželeo da još jednom dokaže svoju apsolutnu hegemoniju kada je televizija u pitanju. Serije Mućke i Alo Alo su nešto najbolje što je televizija donela čovečanstvu... 9.0 koje na IMDB ima serija Mućke i 8.4 koje ima Alo Alo daje im za pravo da se bez konkurencije nazovu kraljevima televizije. Davno nam BBC nije pokazao zbog čega niko na ovom svetu ne pravi serije koje mogu da se stave u istu ravan sa njima. A onda je stigao on... nikome živome poznati... Benedikt Kamberbač. BBC se poigrao sa svima nama, dao nam je 6 novih epizoda, ali kakvih, svaka od njih je kao poseban film, u trajanju od 90 minuta. Stavio je mladog Šerloka u 21. vek, a to je uradio tako fenomenalno orgazmično da je Anonymus u svojim momentima ludila čak izjavila da je Benedikt, a ne Džeremi, pravi Šerlok. Naravno nećemo joj uzeti to za zlo, Džeremi je ipak Džeremi, a Anonymus je sama po sebi arhaizam (u njeno vreme se nije slavila mala matura), pa joj valjda čitav taj trip o Šerloku u 21. veku, sa sve mobilnim telefonom, internetom i blogom umesto dnevnika koji Votson za njega vodi, deluje kao nešto što transcedentira stvarnost.

Ono što je za Džeremija bio problem koji zahteva tri lule, za Benedikta je problem koji zahteva tri nikotinska flastera, pošto je u Londonu u 21. veku prosto nemoguće kvalitetno sačuvati pušačku naviku. On žudi da zna kako je posedovati običan mozak, koliko je život jednostavniji sa jednim od tih. Votson mu je idiot, ali to ne bi trebalo previše da ga pogodi, pošto su praktično svi ljudi idioti, a on ga time nikako ne vređa, samo opisuje. Često ga pita za mišljenje, pogotovo o stanju žrtve, a kada mu ovaj odgovori da je mrtva, slegne ramenima, prevrne očima i kaže - “potpuno tačna analiza, ali nadao sam se da ćete zaći malo dublje...” ili ga pita za deduktičku analizu, nakon koje ga pohvali i objasni mu kako su sve činjenice koje je primetio apsolutno na mestu, ali na žalost potpuno nevažne. On nije psihopata već visoko funkcionalni sociopata, ne uklapa se u društvo i nema emocije jer mu je ljubav opasan hendikep, za šta pruža konačni dokaz, a osećanja su hemijski defekt koji je odlika gubitničke strane. Toliko je briljantan da uprkos svemu, ne poseduje znanje o sunčevom sistemu iz osnovne škole, pa se duri kada ga Votson nazove spektakularnom neznalicom. Svačiju životnu priču može da ispriča za sekund, koliko mu je trebalo da shvati da je novokomponovani Votson bio lekar u vojsci, da je u lošim odnosima sa bratom koga je ostavila žena i ima problema sa alkoholom, kao i da je šepanje na kom Votson insistira čisto psihološka stvar, a ne stvar fizičkog oštećenja. Ispričao je svačiju priču, svačiju osim njene, priču žene koja je do samog kraja za njega ostala znak pitanja... Famozna Ajrin Adler, koja je došla na tren od pobede, na korak od poniženja najvećeg detektiva u istoriji sveta... Ipak, ona je imala nešto što nije smela, emocije... U ratu srca i razuma, pobeđuje razum, sve ostalo je čista sumanutost, sve što je bilo potrebno bila je nasumična sekvenca brojeva i slova, ali ne, ljubav traži smisao, a smisao ljubavi je poraz...

Džeremi je Šerloku podario Šerloka, Robert mu je podario šarm i boemsku dušu, a Benedikt mu je osim drskosti i bezobrazluka, svojim jagodicama i podizanjem kragne na kuputu kako bi izgledao kul, podario ono nešto seksi. Toliko je stvari u kojima ćete mi dozvoliti da se poistovetim sa njim. Kada vas sledeći put ljutito pogledam znajte da želim da ućutite! Niste ništa rekli? Razmišljate, to me nervira! A i kad progovorite snižavate IQ cele ulice, tako da vas najlepše molim da ne govorite, ne razmišljate, kad smo već kod toga, najbolje da uopšte ne postojite. Ili sam možda previše surov prema vama običnim umovima... možda kada biste se malo više potrudili... možda je to rešenje, prestanite da mi dosađujete i razmišljajte... možda kada biste počeli da razmišljate ne biste bili tako naporni i dosadni, možda bi nam svima bilo bolje. U svakom slučaju mi ćemo se svakako ponovo videti nekom prilikom, a do tada, ja imam ćebe, a vi... Znate moje metode!