Kapali Armani

Izašli smo iz Aja Sofije prosvećeni. Šta čovek sve može da napravi, prepravi, sačuva i proda turistima... a onda meni pričaju priče kako nešto ne može... može može... samo nećeš. Još jedan okret za 360º da dobro zapamtimo gde smo... i kako da se jednog dana tu vratimo... pogledali smo se. Gde sad? Na trgu između Aja Sofije i Sulatanahmeta bio je jedan kiosk za turiste. Samo jedan kiosk na milion turista. Mora da mu dobro ide posao... ima monopol na razglednice i magnetiće na tako prometnom mestu. Pre nego što je bilo ko uspeo da kaže nešto protiv toga, zaleteo sam se pravo na kiosk... da skinem poternicu, pokupujem razglednice i magnetiće. Dok sam ja znatiželjno birao ono što mi se činilo lepšim, DP me je slikao i smejao se što na šalteru piše sigara-akbil YOK ... dogovarali smo se da platim u Evrima, a da nam prodavac vrati kusur u Turkish Lirama, kako nas više ne bi na kursu vaćario ko stigne, već samo oni kojima dozvolimo. Nisam ni stigao da se pošteno na tečnom engleskom iskomuniciram sa folikularno hendikepiranim (da ne kažem ćelavim) prodavcem, usledilo je pitanje: “Jesi li ti Mađar”?

Moj brat se prevrnuo... bukvalno... da sam ga snimao u tom trenutku imao bi više hitova od onog Gang bla stajla, znate ono u japanskim crtaćima kad prvo svima iskoči vena na čelu pa onda svi tresnu na patos od smeha... e to je bila ta scena... sa sve venom na čelu. Kada nas je čuo kojim jezikom pričamo, pitao je DP “Jesi ti Hrvat”? Zatim je počeo besomučno da nam nudi turističku mapu Istanbula na hrvatskom jeziku. Nije uspeo da nam je proda, ali je uspeo da nam uvali flašu vode umesto sitnog novca, kada nam je vraćao kusur u Turkish Lirama. Smatrali smo to novim poklonom u više nego previše gostoljubivom gradu više nego previše gostoljubive zemlje. Kada smo poželeli da promenimo 50 EUR u Turkish Lire, sve digitronom kuckano, nije nam ponudio adekvatan kurs, tako da smo odbili... iako smo kasnije saznali da nam je ponudio najkorektniji kurs od svih budućih ponuđača.

Bili smo ubeđeni da ulica ispred nas, blago uzbrdo vodi do naše sledeće destinacije – Kapali čaršije. Nisam imao pojma šta je Kapali čaršija, kao što nisam imao pojma ni šta su ostale stvari u ovoj stranoj mi kulturi i civilizaciji, ali sam bio više nego zainteresovan da saznam. Zaputili smo se ulicom kuda idu tramvaji... neviđeno je čisto i ima mnogo lep neki asfalt. Šetali smo uzbrdo neko vreme, prolazeći razne prodavnice baklava, slatkiša i svega onog jestivog što mi nije padalo na pamet, da pipnem, kamoli nešto drugo. Nismo znali gde je tačno skretanje za Kapali čaršiju dok nismo šetajući naleteli na njega. Skretanje udesno, sa ogromnom tezgom ispred, na kojoj se prodaju patike svih renomiranih svetskih proizvođača. Kapali čaršija ili Grand Bazaar je jedna od najvećih i najstarijih zatvorenih pijaca, na svetu, sa 61 pokrivenom ulicom i preko 3.000 prodavnica koja privlače između 250.000 i 400.000 posetilaca dnevno. To je nešto nemoguće, to je beskraj prodavnica tepiha, tašni, odeće... eeeeeej 61 ulica... Novi Beograd ima samo Jurija Gagarina i 500.000 stanovnika. Lavirint koji nema izlaza, samo butici i butici i butici... i tepisi i tašne, a svi isti nekako, čovek bi pomislio da neprekidno prolazi pored istog. Ali sve je zatvoreno, pod krovom... neverovatno nešto... mislim da bih voleo da jedno tri meseca živim tu, da istražim sve ulice, prolaze i arheološke vrednosti... mora da ima nešto... kajiš iz doba Osmanlija... da se sav važan vratim i donesem to nastavnici srpskog iz osnovne i ponosno uskliknem – evo ovo bih ja nosio da se zovem Omer (aluzija na jednu neprijatnu scenu iz mog detinjstva na času srpskog jezika).

Dok sam unezvereno gledao u količinu istih butika koji prodaju tašne i lampe i tepihe DP je našao neki koji se zaista bavi i prodajom muške odeće. Video je neku Armani majicu koja mu se dopala i prodavca koji nabada srpski i ima tek nešto više od 20 godina. Pošto je? 30 EUR. Ma daaaaj, nema šanse, ne može 30 EUR. OK OK how much you want to pay? 15 EUR! No no no no no, OK how much you want to pay? 15 EUR! No no no no no no OK how much you want to pay? 15 EUR! No no, OK come inside, how much you want to pay? 15 EUR! I have this for 15 EUR (pokazuje neku majicu koju svi znamo da nećemo kupiti) I want this for 15 EUR. No no no no, not possible 15 EUR. Sad dolazi drugi prodavac koji je kao popustljiv i prijateljski raspoložen. Kao igra u američkim filmovima, dobri prodavac i loš prodavac. OK I will give you for 20 EUR. No, 15 EUR! No no no no no 15 EUR, how much you want to pay? 15 EUR! Krenuli smo iz radnje kada je poklekao i prodao nam majicu za 15 EUR. Dok se odigravao taj proces jeftine kupovine majice video sam sivi džemper koji mi se svideo. How much? 90 Turkish Lira. Ovde sve košta 30 EUR. No I dont want to, lets go. OK how much you want to pay? 15 EUR! No no no no majicu ste dobili za 15 EUR, ovo je džemper, dugi rukav, how much you want to pay? 15 EUR! No no no not possible... da skratim, kupili smo i taj džemper i još tri košulje sve po 15 EUR. Nakon, na obostrano zadovoljstvo sklopljenog posla, poželeli smo da krenemo, ali nas je mlađani prodavac brzinom svetlosti pozvao u drugu prodavnicu, koja prodaje cipele. You have another shop? I have many shops!!! Bacili smo pogled na cipele, ali pošto ništa zanimljivo nismo videli, a bližilo se 18h i zatvaranje čaršije, pohitali smo da nađemo izlaz iz lavirinta. Pomoć prodavca nam je bila od presudnog značaja, brzo smo se izvukli prateći njegove instrukcije.

Nakon uspešne evakuacije i potrošene fiskalno odgovorne količine Evara odnosno Turkish Lira, opet smo bili na bulevaru i odabrali da skrenemo desno. Šetali smo uzbrdo, pa nizbrdo... ili sve vreme uzbrdo... ili nizbrdo... ne sećam se baš, ali znam da nije bilo ravno... i da nismo bili sami... ne ne... oko nas je bila stihija koja nas je nosila kuda je moralo da idemo. Svi su bili za glavu niži od mene, tako da sam video beskrajnu kolonu unapred osoba ne baš izuzetne visine i ne baš aristokratskog tena. Prvi put u sam u životu bio turista samom svojom pojavom... bio sam visoki bledi aristokrata, što za sitnu decu, naslonjenu na ogradu znači bogat čovek sa zapada. Moguće da ima neka reč za bogate ljude sa zapada u istanbulskom uličnom slengu. Oh kako li su samo pogrešili misleći da ću im ja ulepšati dan. Kako sam prošao pored nekog deteta, to je bio znak, onaj prasak pištolja koji Jusu (što bi rekao onaj naš komentator sede kose i čudnih stavova) Bolta pušta ka obaranju svetskog rekorda... tako i oni... zaleću se ka meni... i staju... taman na tačno proračunatoj udaljenosti kako bi se izbegao međunarodni incident izazvan bacanjem deteta pod tramvaj. Pričaju mi nešto, vuku me za ruku... Nastavio sam ubrzanim korakom, držeći se za torbicu... za svaki slučaj.

Mom bratu se jelo... bilo je već kasno i vreme za večeru. Hoćeš da nađemo neki ugledni restoran, pitam ja želeći po svaku cenu da izbegnem trovanje 1.000km od kuće? Ma joook sešćemo negde ovde... na ulici.. Ooh oh, pomislih, u šta li sam se uvalio? Našli smo neki not so fast food tu u bulevaru... imaju taj giros na turski način... ili kako se već zove... video sam neke komadiće mesa... hmm deluje kao da nije otrovno... ima i neki pomfrit/krompir... Nije Burger King... niti McDonalds... ali šta mi je, to mi je... Udahnuo sam duboko stavio limenku Pepsija na poslužavnik i polako počeo da istražujem to što sam kupio... Sve postulate postojanja sam uništio... posle ovoga više ništa nije isto... kako ljudima da objasnim da sam jeo na ulici... i da mi se ništa nije desilo??? Preživeo sam... bar na prvi pogled je to tako izgledalo... izašli smo iz restorana i opet skrenuli desno. Nakon par metara smo se dogovorili da bi bilo najbolje da nadjemo taksi i odvezemo se do hotela, bio je to dug i zanimljiv dan.

Taksija nigde... malo smo se pomučili, ali smo uspeli da nađemo taksistu... koji ne govori engleski. Nema veze spreman sam i za to, vadim stranicu Booking.com gde je ime hotela, adresa, broj telefona... samo što nema i koordinate za satelit. Taksista uzima papir... gleda ga značajno... hmmm Kučukčekmeče? Ja ćutim, gledam ga... on gleda papir... pali svetlo iznad vozača... gleda i dalje... prinosi mobilni telefon da dodatno osvetli... gleda i dalje... ja namerno ne želim da mu pokažem na broj telefona... pitam se koliko će ovo da traje. Taksista se i dalje muči da utvrdi gde se nalazi hotel (priznaću mu, bar je pogodio naselje, to Kučukčekmeče)... nakon što je svaka nada u pozitivan ishod u njemu nestala, krenuo je rukom ka mojim naočarima... whaaat the hell are you doing??? Čovek hoće moje naočare, da vidi šta piše na papiru. Dajem mu ih, ako će to da pomogne... šlog... loša je dioptrija... majke ti? Baš sam mislio da je slična kao i tvoja. Kad je totalno svaka nada izgubljena i videh da je Šejtan odneo šalu, pokazah mu broj telefona hotela, da pozove da pita kako da dođe do njega. Gurnuo mi je telefon ja da kucam broj... ubrzo smo stupili u vezu sa hotelom i konačno krenuli.

Vožnja nije trajala dugo... čim smo se iz te ulice isključili na bulevar koji ide ka Kučukčekmečeu stali smo u kolonu vozila koja se nije pomerala. Bilo je to oko 10 traka raznoraznih glavnih i prilaznih puteva, sve su bile krcate. Pomislio sam da ćemo u jednom trenutku stići do epicentra zagušenja i da ćemo nakon toga lako stići do hotela. Hoćeš? Ne može! Mi smo satima išli mic po mic... pola automobilske dužine u minuti... Nema veze košarka počinje tek u 23h po turskom (igrali smo polufinale svetskog prvenstva protiv Francuske). Taksista je gubio strpljenje i neprekidno ponavljao trafik problem, trafik problem... ćutali smo i mislili samo vozi, proći ćemo... trafik problem, trafik problem... metro bus, metro bus. Pokazivao je na stanicu metro busa koja je bila pored. Nije nam palo na pamet da izađemo na neki metro bus, koji nemamo pojma ni dokle ide, ni kako se plaća, ni koje su linije. Agonija se nastavila još nekih pola sata... do sledeće metro bus stanice, kada nam taksista više nije dao izbora... trafik problem, trafik problem, metro bus... parkirao se na benzinskoj pumpi i izbacio nas napolje.

Gledali smo se malo i razmišljali šta da radimo... pa hajde na taj metro bus, šta drugo? Popeli se na most preko bulevara i zaputili se ka stanici. A na stanici... mali grad... horda ljudi, kao u džihad da su krenuli... ma daaaaj, prvo ne znam ni kako da prođem one vrteške za ulaz na stanicu, drugo ne znam ni koja linija je moja, treće nikad, ali nikad neću ući u bus od ljudi... u tom trenutku bio sam krstaš spreman da u ime Hrišćanstva nešto jako digne u vazduh i bude  slavljen u modernim epovima. Najstarijim sistemom mitom i korupcijom smo uspeli da prođemo vrteške (platili smo klošaru koji je tu stajao i čekao takve kao mi, koji niti imamo kartu, niti znamo kako da je kupimo i uvodio ih). Spustili smo se do platforme... nemam gde da stanem... jedino na suprotnu traku da me pukne metro bus koji ide ka gradu kao u onoj android igrici Subway Surfers pa da letim do Azije. Metro bus je autobus koji se kreće sredinom ceste i kao takav, nema semafor, niti staje bilo gde osim na stanici. Idealno prevozno sredsto za grad kakav je Istanbul. Još samo da vidimo koja je naša linija i gde treba da siđemo. Metodom najbližeg geografskog pojma poznatog nam, nekako odredismo gde mislimo da je najbolje da siđemo... još samo da uđemo u neki bus. Ispostavilo se da je svejedno koja je linija, samo da se uguramo u neki. Metro busevi su nailazili svake sekunde, ne minuta, svake sekunde!!! I mi nismo mogli da uđemo... eeeeej ne mogu da uđem u bus koji ide svaki sekund... pa cela opština Voždovac čeka baš sad tu... svet nije svestan koliko je u tim trenucima bio blizu verskog sukoba nesakledivih razmera. Odlučili smo se drsko da uđemo u sledeći, pa šta bude... uleteli smo... moj brat se nije vozio prevozom 20 godina, a ja sam vrat iskrivio pokušavajući da vidim kad će naša stanica. Ko se nije vozio metro busom ne zna šta je gužva... ja pre toga u životu nisam bio u gužvi, niti ću ikad posle biti... ovo je... gužva.

Vozili smo se od stanice, do stanice... nekih sigurno 5-6-7 a gužva u automobilskom saobraćaju ne prestaje... pa mi bismo se vozili 8 sati, da nas taksista nije izbacio... hvala mu na tome. Evo je Floriya... ocenili smo da ovde treba da siđemo. OK a gde je sad hotel odavde? Šetali smo malo, naći ćemo taksi ovde da nas odveze do hotela... samo gde? Kako? Okrećemo se na desno kad eno je u daljini taksi stanica. Presrećaaaaaaa, ima jedan taksi tamo... užurbano krećemo, stižemo, ulazimo u taksi, opet vadim Booking.com stranicu... ni ovaj ne zna gde je... Da je Papa tu blagosiljao bi sve što je moglo da usledi... Nemam strpljenja, pokazujem mu broj telefona, zovi... Taksista poziva, započinje razgovor... ja podižem pogled malo polulevo... trepćem ubrzano... eeeej eno ga hoteeeeeeeeelll!!! Jel naš? Da da vidi, stubovi, naša džamija preko puta... to jeeeeeeeee.... Izlećemo iz taksija presrećni, opet prelazimo most i posle svega stižemo u hotel... Stigli smo na vreme, na utakmicu... pogledali je do kraja... pobedili smo, ušli u finale...a ja sam se okrenuo ka prozoru... bilo je 00:30, a bulevar je i dalje bio zakrčen.