Checotah, Oklahoma

Sve se nekako simbolično poklopilo da tekst ne napišem prošle nedelje, već da ga sudbina sama napiše ove, na dan kada je mojoj mami rođendan. Ležim tako prošle nedelje ujutro jer nisam hteo da mučim Kraljicu Elizabetu jutarnjom šetnjom po magli, koju smo inače dogovorili i nešto kao kuckam... Jesi izašala negde sinoć, pitam nepoznatu osobu... sa druge strane ekrana i sveta stiže odgovor - zamenio si me za devojku iz grada... Pa dobro gde vi inače provodite vreme, nastavljam da propitujem... Kod kuće, na ulici ili na jezeru, odgovora ona... OK, pomislih, hajde da vidim odakle si ti to, kad sam te zamenio za devojku iz grada, jedan klik, pa drugi... a pored njenog aliasa stoji – Čekota, Oklahoma.

Prisetio sam se svega što mi se skupilo prethodnih dana, gde sam prvo sam, a posle i sa Brutalnom šetao Kalemegdanom gledajući postavku izložbe fotografija Šetnja kroz Ameriku, gde je svaka američka država bila predstavljena nekom fotografijom. Apsolutno fantastičan prikaz jedne zapanjujuće zemlje... Vratio mi se osećaj zaljubljenosti u Ameriku, za koji sam mislio da je vremenom, Džordžom Bušom i Barakom Obamom, nestao, ali sam shvatio, da mene ne dotiče politika i rat, već sve ono lepo što sam upijao dok sam odrastao, poimanje te veličine, to beskrajno prostranstvo jahanja u zalazak sunca, ne toliko veliki gradovi, koliko ruralni delovi, države koje i sami Amerikanci ismevaju kao seljačke, a koje imaju prelepe predele i način života koji meni tako odgovara. Music city Nešvil - Tenesi, Nju Orleans - Luizijana sa svojim Mardi Gra festivalom, čitav tok reke Misisipi, koja teče iz Kanade, skroz na jug do Meksičkog zaliva, ali iz davnih vremena, onako iz vremena Toma Sojera i Haklberi Fina, sa šeširom kako žvaćem travu koja raste pored reke... Rozvel i Takos - Nju Meksiko... Prvo u Rozvel da se vidim sa vanzemljacima što su se srušili tamo pedesetih, da vidim jel im lepo kod nas, da li im nešto treba, pa onda u Takos da vidim kako je izgledao život indijanaca u vreme Texa Vilera i Kita Karsona, teksaških rendžera... Da uradim ono što Duško Dugouško nikad nije uspeo... skrenem levo kod Albukerkija... Odem u Čejen – Vajoming na naveći rodeo... Provozam se čuvenim Route 66, najpozanitijim auto-putem dugačkim skoro 4.000km, koji počinje u Čikagu na istoku i završava se u Tihom okeanu u Los Anđelesu na zapadu... I tako svaka država posebno... jedna po jedna...što bi devojke u filmu mog omiljenog Vila Smita, Wild Wild West rekle – where is this Utah (Uuuuuuuutaaaa).

I taman u doba tog dečačkog sanjarenja odjednom...ničim izazvano pojavljuje se neka Čekota, Oklahoma... i kao hajde da Googlam da vidim šta to tamo nema i tu zapravo ova, jedna od mojih omiljenih, priča vaistinu počinje. U pitanju je mesto sa 3.335 stanovnika, što bi Amerikanci rekli – a single stop light town, mesto gde ne smete da trepnete dok prolazite jer će vam verovatno promaći i gde ne bi trebalo da se venčate sa nekim odatle, ako ste tamo odrasli jer je velika verovatnoća da ste u stvari neki rođaci. Nalazi se na raskršću puteva I-40 i U.S. Route 69 auto-puta koji spaja sever i jug zemlje. Ništa posebno pomislićete, kao što sam pomislio i ja dok nisam došao do dela koji piše o priznatim stanovnicima tog malečnog mesta... Verovali ili ne, ovo mestašce je dalo dobitnika srebrne zvezde, odlikovanje treće po vrednosti u američkoj vojsci, koje se daje za doprinose u borbi protiv neprijatelja Sjedinjenih Američkih Država, priznatog indijanskog umetnika, novinara dopisnika osvajača Pulicerove nagrade, poznatog kantri muzičara, profesionalnog igrača američkog fudbala, falsifikatora koji je osuđen i poslat u Alkatraz... i nju... Carrie Underwood, pobednicu četvrtog serijala emisije American Idol i dobitnice 5 Gremi nagrada.

Pitao sam devojku sa druge strane ekrana i sveta da li poznaje Carrie Underwood, rekla je ne, ali da je poznajem sigurno bih je pokrala... e tu sam se zainteresovao...Bilo mi je to ime nešto poznato, kao da sam već čuo za nju ranije. Ukucao sam njeno ime na Google, pogledao šta piše i video da ona u svojoj pesmi I aint in Checotah any more, spominje to mesto i detalje vezane za njega. Naravno sledeći korak je bio Youtube, pesma sa tekstom dole u opisu, idealno. Prvi utisak, dok je pesma kretala bio mi je koliko neko truo može da bude da tako peva o svom domu, kao nisam više tamo, uspela sam da pobegnem, pogotovo kada krene deo kako njen hotel na Menhetnu ima više ljudi nego njen rodni grad i kako to što je tu platila za večeru, tamo vredi kao depozit za kuću. Smetnuo sam sa uma, međutim, najbitniju stvar u svemu tome, a to je da je samo u Srbiji sramota reći odakle si, samo ovde ljudi iz unutrašnjosti prikrivaju svoje akcente kada dođu u grad i samo ovde ljudi iz grada podrugljivo govore o tim ljudima, ismevaju te akcente i prećutno sanjaju o tome da neki uragan sve te dođoše vrati tamo odakle su došli. U normalnom svetu J Lo sa ponosom priča odakle je i šta je bila dok nije bila poznata, a Eminem čitavu karijeru pokušava da na muzičku mapu Amerike stavi svoj Detroit. Ubrzo sam se uverio da sam se na trenutak stravično ogrešio o Carrie Underwood i o njeno poimanje stvarnosti. Kako je pesma odmicala, sve više je davala do znanja da vrlo verovano nije trebalo da bude pobednica samo četvrte sezone, već svih sezona koje su ikada održane i koje će se ikada održati... Svaki sekund bio je šamar nama koji smo idealizovali pevače koji... samo pevaju... Ona... isto peva... ali... ne kao drugi... Ređali su se stihovi kako bi radije prevrtala krave dok spavaju u Tulsi, nego što doziva taksi u Nju Jorku, kako joj se hvataju ribe u Eufola jezeru i nedostaje joj veliko plavo nebo, kakvo samo u Oklahomi postoji. Njen glas je nešto zapanjujuće, konačno neko ko se u svojim pesmama ne ustručava da pusti glas i pokaže nam šta zaista može, a njena popularnost tolika da na toj pesmi jedan od komentara sa najviše pluseva kaže – OOOOO MOJ BOOOOOŽEEEE bio sam u Čekoti, na putu za Oklahoma Siti, pukla nam je guma na I-40 i zaglavili smo se tamo 2 sata...bilo je tako kul!!!! Što neko reče... She is the reason God made Oklahoma...

Kako bih makar na trenutak voleo da osetim da živim tako u nekoj pustoši, ali pravoj pustoši, ne ovom našem srpskom selu koje je svako na 2 sata od Beograda... ne ne, hoću prostranstvo, da me do prvog grada deli 300km i da sam Nju Jork, Čikago ili Los Anđeles baš kao mi ovde video samo na razglednici... da odrastam sa znanjem da tamo negde daleko postoji grad u kom možeš da se izgubiš i ispunis sve snove u isto vreme... da te snove snivam dok gledam u livade u daljini i baš to veliko plavo nebo, kakvo samo u Oklahomi postoji... Da živim njen život pre Američkog Idola i da je sa radošću gledam na televiziji, da sanjam kako ću i ja jednog dana baš kao i ona videti Los Anđeles i Nju Jork. Amerikanci imaju izreku kako niste poznati ukoliko se niste pojavili kod Opre i ako niste pevali u Superboulu (veliko finale američkog fudbala). Da je bila kod Opre, bila je, više puta, a na Superboulu je pevala, i to šta,  i to kako... Pevala je nacionalnu himnu na početku meča... to je je bila jedna od najneopisivijih izvedbi Star-Spangled Banner himne koju sam ikada čuo, a ja sam ih čuo mnogo... Neprekidno sam preslušavao i preslušavao... čitava nedelja pre podne mi je prošla na slušanje američke himne i I aint in Checotah any more... No you are not... You are singing the national anthem at the Superbowl in Miami!!!!

Koliko li je samo dugačak put od mesta sa 3.335 stanovnika do pevanja himne na stadionu koji prima 100 hiljada ljudi, ne mogu ni da zamislim. Šta li sve treba da uradiš da dođeš iz takvog nekog mesta u poziciju da odsedaš po hotelima koji imaju više gostiju nego taj tvoj dom? Voleo bih da sednem jedan dan i da je slušam kao priča o tome kako je doživljavala sve što joj se dešavalo, ne toliko zato što je selebriti, njih hvala Bogu ima koliko hoćete, već zato što iako je selebriti i živi u Holivudu verovatno, ima novca da kupi šta god želi u kojim god količinama želi, i dalje zna da tamo negde postoji Čekota, Oklahoma... Zna da tamo negde postoji neka škola, koja ima svoju muzičku sekciju i kojoj su potrebni instrumenti... i ona im kupi... U saradnji sa nekom organizacijom čije je Carrie Underwood zaštitno lice, mestašce od 3.335 stanovnika dobilo je gomilu potpuno novih instrumenata u vrednosti od 110.000 dolara. Čak je došla lično da im te instrumente preda, da vidite samo kako su se sijali na bini, ne zna se koji je lepši, njih bar 20.. Prilikom ulaska u školu čula je devojčicu kako peva, raspitala se kasnije ko je ona i kako se zove... kad je došlo vreme da zapeva pred decom, digla ju je iz publike, pozvala je na binu i pevale su zajedno, mala Kennedy učenica 5. razreda i Carrie Underwood, a ja sam gledajući to zamišljao kako će izgledati razgovor sa američkom carinicom kada prvi put budem sleteo na JFK međunarodni aerodrom u Nju Jorku.
-Where are you going sir?
-Checotah, Oklahoma, mam.
-Where?
-You know? The home town of Carrie Underwood... Never mind... I am going to Checotah, Oklahoma...
Gurajući kofer, gledajući u daljinu... pevušeći tiho... onako za sebe... Where 69 meets 40... there is a sinle stop light town...

There is no "i" in team but there is in win

Dok pišem ove redove slušam koncert Zaz sa onog petrovaradinskog festivala iz 2011. i definitivno mislim da bi svi ljudi bili srećniji kada bi slušali Zaz svakog dana, makar malo. Baš sam malopre stigao do dela kada je izjavila na tečnom srpskom – da biste voleli druge, morate prvo voleti sebe... Zaista jedan plemenit i lepo zamišljen koncept. Ja ga apsolutno podržavam... Eto ja sebe volim neizmerno, ali mi onaj drugi deo, pretakanje te ljubavi na druge nešto ne ide... Valjda ne uspevam da dokučim tu transferzalu erosa sa mene... na vas... Prevelik je to tranfer komplikovanosti, fajlova u vektoru i ostalih nebuloznih izraza sa kojima sam se do sad susreo...Ne bunim se, doduše, sasvim mi je u redu da ja neizmerno volim sebe... a ne vas...

Kako sam ja visokofunkcionalni sociopata i ne snalazim se najbolje u situacijama kada ima ljudi oko mene, ovo je bila jedna prilično izazovna nedelja... Posle bezbroj pokušaja uspeo sam da zakažem vrhunski lažljivu Kraljicu Elizabetu... znate ona sad i volontira... pokušava da u društvo integriše decu sa socijalne margine... kako je to lepo sa njene strane, to bi radio neko iz neke knjige, koju smo čitali kao lektiru kad smo bili mali... ona je izgleda bila inspirisana delima svetskih dobročinitelja koji su se, nekad negde našli u nekoj knjizi... neće uspeti... ali joj nemojte to reći... Između fakulteta, pomaganja rođacima i volontiranja nema ona puno vremena za nas obične... nemonarhe... obične aristokrate plave krvi... Za mesto viđanja je izabrala onu irsku pivnicu i naravno zakasnila... i onda se drugi pitaju zašto ja svuda kasnim, kao pokvario me Beograd... a ne... pokvarili su me monarsi koji daju sebi za pravo da mogu da zakasne svaki put... i da to jednostavno bude... OK. Ispričali smo se mi lepo, čitavo veče je neko pričao... bilo ja, bilo ona... a kada se sve završilo... nit ja znam šta mi je ona rekla, niti ona zna šta sam ja hejtovao, jer se ništa nismo čuli od preglasne muzike... rastali smo se u iluziji da smo razgovarali.... no najbitnije je ipak da smo se videli, dakle postojali...

Drugo viđanje se odigralo neki dan... takođe planirano nedeljama unazad. Njemu sam se... moram priznati, radovao (nije da se onom nisam, nego je ovo bilo sa istorijskom pozadinom). Dogovarani datum se nekoliko puta pomerao dok se nisu stekli svi uslovi da se posle... pa bez digitrona izračunato, 5 godina opet vidim sa drugaricom sa fakulteta sa kojom sam delio isti komšiluk za vreme studija... Nikad neću zaboraviti kako me je začuđeno pitala otkud ja ovde, kada me je prvi put videla u svom delu grada... Pa ja tu živim, rekoh... Usledio je ubrzani kurs bitisanja u njenom kraju, gde sam ja saznao da apsolutno grešim u svojim pravcima kretanja... Otkrila mi je potpuno novi, za mene nepoznati svet... Spoznao sam tada da postoji i... Banjica... i da je tuda u stvari mnogo bliže doći do fakulteta... Ja bih se do tad spustio pored Zvezdinog stadiona na Autokomandu... ispod oka pogledao Nikolu Žigića kako trenira... hah pre 2-3 godine, ja dve asistencije za Sentu, on 2 gola za Krivaju... konačni rezultat 2-2... a sad on u Zvezdi, a ja idem na faks da budem obrazovan i načitan, neka mu je sa srećom pomislim, pa uzbrdo do fakulteta nekim tramvajem. M.B. mi je otvorila oči i pokazala da treba da se popnem do banjičke pijace, pa nizbrdo do fakulteta. Vaistinu je bilo bliže i brže... hvala joj na tome... Naravno, i ona je kasnila. Da bih prekratio vreme čekanja ispred Doma Omladine, odlučio sam da se prošetam okolinom. Nije prošlo 10 sekundi, koračao sam pored nekog ulaza, sasvim slučajno pogledao u njega i videh čudo... kolega sa fakulteta za kojeg se ispostavlja da tu radi, a kog takođe nisam video, bez digitrona izračunato, 5 godina... prepoznao me je, kažem ja ovo nije moguće... Sve je moguće, pokušava da me razuveri, ovo je centar grada... Da, ali nije moguće da je tebe srećem u minutima kada treba da se vidim sa M.B. koju takođe davno nisam video... E to je nemoguće, složio se i ispričao kako je jutros odvalio auto o jedinu banderu koja je postojala u blizini. Uz iskrene pozdrave, pustio sam ga da ide.... žurio je negde... valjda da bude sam sa svojom mukom... udarenim autom... Sećam se da je bio u Belgiji na masteru... planira da zapali opet... ne krivim ga... i treba...

Osim ovog manje ili više prijatnog susretanja sa antropogenim faktorom, par stvari mi je onako... fino išlo na živce. Znate... ili ne znate... da se naša najveća arena sada više ne zove po glavnom gradu lažne nam države, već po onoj ćiriličnoj ljubičanstvenoj banci u kojoj mnogi od vas imaju račune... E pa... da bi se dotično ulaganje opravdalo i arena je morala dobiti svoje ljubičanstvene tonove i ostala obeležja pomenute banke. Sve je to bilo OK do trenutka neoprostive diskiminacije. O čemu se, naime, radi? Nekada Beogradska Arena ima dve staklene kupole iznad ulaza u nju. Jedna sa strane koja gleda na auto-put, a druga sa suprotne strane, koja gleda na bulevar ubijenog nam premijera... I šta se dogodilo? Kupola sa strane auto-puta je uredno dobila svoj novi brendirani izgled, dok je kupola sa druge strane dobila samo dva reda ploča po sredini... dobila je ljubičanstvenu irokezu... Beogradska Arena je sa strane bulevara ubijenog nam premijera mesec, možda i više dana izgledala kao neki propali panker, kom nisu objasnili da je njegovo vreme prošlo. Međutim, i tom sramoćenju kosmičkih razmera je prošlog petka došao kraj... ili smo bar tako mislili. I kupola sa druge strane je završena... hoćeš? Ne može! Fali jedna ipo pločica!!! Eeeeej pa da li neko tamo ko se time bavi ima mozga i zdrave pameti da izbroji koliko mu pločica fali??? Očigledno ne... I tako je kupola nesrećna stajala tako nedelju dana bez jedne ipo pločice, kao da ćelavi na nekim nasumično izabranim tačkama svoje glave... dok konačno nisu doneli i postavili i tu jednu ipo ljubičanstvenu pločicu i sve nas usrećili i uspokojili, a Arenu spasili od izgleda leukemičara ranog stadijuma.

Pošto mi je dogovoreno viđanje kod Doma Omladine dalo neko vreme koje je bilo potrebno negde potrošiti, odlučio sam da se dam u istraživanje ponude basketaških patika. Trebalo bi da kupim nove za ovu zimu, ove koje imam sada nosim već nekoliko godina. Išao sam od radnje do radnje i video da generalno sve patike koštaju preko 10.000 RSD. To je sumanuto i nema potrebe da ja dam tolike novce za kineske patike koje se kod nas prodaju kao brend... Sve iznad 5.000 RSD je šamaranje i ja to neću podržati, štaviše demonstrativno ću naći nešto za sitne novce i boriti se protiv kineskog korporativizma, lažno predstavljenog kao dominantni multinacionalni kompanizam... Nekad sam morao da imam original patike, a danas... više ni ne postoje original patike... samo nešto što košta... preko 10.000 RSD. Pritom još ovi iz prodavnica... Đak konkretno, pokušavaju da vas šibicare... prilazi mi radnica i priča mi kako samo danas eto ima 15% popusta, a dok sam izlazio sam čuo nekog smenovođu koji drži predavanje tim istim radnicama, kako prvo treba da pokušaju da prodaju po redovnoj ceni, pa ako se neko nećka ili dvoumi da mu ponude popust... Dovoljno da ja nikada ne kupim ništa u njihovom jadnom i šibicarskom establišmentu... pa makar morao da naručujem iz Amerike, da mi se dopremi u Hrvatsku i da odatle zamolim nekog da mi donese... Džordanke!!!! Sada pominjući svoje prave uzore (ne Cvija featuring T-Blazer, kao što sam vas naterao da pomislite, već one koji stvarno propovedaju način života) When will you niggas learn? You will not win, cause I will not lose.

Eto ti Nensi Gay Walker... skratio sam...

Sam protiv svet(g)a

Ovaj tekst kasni jednu sedmicu, na žalost, iz razloga što u presudnom trenutku renesansne inspiracije nisam klikn’o save, save as ili bilo koji drugi oblik funkcije snimanja koji bi sprečio da moj inače savršeno napisani dokument ne nestane bez traga i postane deo zaborava. Klikn’o save nisam, ali prest’o da hejtujem jesam. S vremena na vreme prepoznam trenutak kada sam, kolokvijalno rečeno preter’o (primećujete povećanu upotrebu apostrofa, kako bih se što više približio prosečnom čoveku, pripadniku nižeg stepena evolucionog razvoja... kako vreme prolazi, počinjem da mislim da sistem kasti u Indiji i nije tako loša ideja... još su u srednjem veku postojali jasno izdiferencirani staleži – plemstvo, sveštenstvo i kmetstvo, nije to sve slučajno bilo), to je trenutak kada neki moji prijatelji kreću da mi na to skreću pažnju svojim pretnjama da će me se, ukoliko sa tim nastavim, javno odreći preko interneta, njegove socijalne mraže, da svi vide! I tako ja u tim trenucima prestanem sa hejtom, privremeno, na mesec dana, da se slegne prašina. Prestanem da primećujem sve nesavršenosti, osrednjosti, mediokritete (ako to nije isto što i osrednjost) i suštinske kretenizme i idiotizme (ako to nije isto što i kretenizam), koji nas okružuju i odam se životu u ispodprosečnosti, na koji smo svi osuđeni, ne zato što to moramo, već zato što to hoćemo, svi mi komandosi sa Tvitera. Međutim moje trpljenje ispodprosečnosti i suštinskih kretenizama sa osmehom na licu može da traje only so long što bi Anglo-saksonci rekli, odnosno jedan ograničen, prilično kratak vremenski period... posle kreće da me izjeda iznutra... u velikoj sam dilemi... Odgovor ću potražiti na mestu gde je to jedino moguće. Šta bi mi moje nove muze, moje nove životne ideje vodilje savetovale?  Šta bi na sve to Cvija featuring T-Blazer rekli? „I nemoj da se foliraš, ti to umeš, ti to znaš“, tako i bi!

Poželeh da svim likovima koji obeležavaju moje tekstove podarim i posebne nadimke po kojima će od sada pa zauvek u budućnosti biti javno poznati, da im podarim formu, jer su do sada imali samo sadržinu. Moja, a i vaša sestra koja sve ovo potpisuje kao glavni i odgovorni urednik, idejni tvorac i jedini krivac za svo ovo pisanije je slaDJA. Anonymous (inače krštena kuma moje a i vaše sestre), usled svojih prethodnih izjava o muškom reproduktivnom organu kao prevaziđenoj kategoriji, povećanom stepenu intimiziranja, odnosno zato što joj se slaDJA i najnovije izjave kako ona nije bloger već nasumični ulični šetač postaje široko poznata kao Nensi Gay Walker. Moja, a i vaša druga sestra, do skoro verni čitalac svih mojih tekstova, a u poslednje vreme povučeni stanovnik svog sveta, daleko od očiju svih nas, mada sa značajnim indicijama da će se uskoro promeniti i vratiti starim navikama trolovanja socijalne mreže nekim nazovimo pesmama je (ne više tako) mirna Jela, buran (Som)bor. Eh da stigoh i do onog Neutrinosa, maloletnog delikventa iz Dimenzije X što laže čim zine, kao nije slobodna do petka, pa onda ispadne da ništa ne radi u ponedeljak i utorak, pa laže za taj petak, jer ispada da je baš tad zauzeta, pa laže za sledeći četvrtak... u svakom slučaju u pitanju je (vrhunski) lažljiva Kraljica Elizabeta... i ne mrzim je, nekim čudom, čisto da se zna. A.S. je najlenja osoba koju sam imao prilike da upoznam u poslednje vreme... čim dobije nešto da radi odmah kuka kako je to nervira i kako hoće da lenčari, mo’š misliti, dobila tri žene da nacrta i to joj teško pada... totalno jedna Brutalna Lenština... a njena sestra S.S. hihi Oroku Saki, samo iz jednog razloga, da mogu sa neviđenim uživanjem i zadovoljstvom, krangovskim glasom, kad god poželim, da joj kažem Saaaaaakiiiiii youu foooooool!!!

Što se mene lično tiče ovih dana sam se bavio kupomanima, odnosno onim sajtovima što vam nude  da se reklamirate kod njih besplatno, sa nekom ekstra promocijom, gde nudite svoje proizvode sa intenzivno nižom cenom od tržišne... Moram vam priznati da sam zagrizao više nego što mogu da sažvaćem, pošto tih sajtova ima oko 70 u malenoj nam zemljici, tako da sam već posle dva dana prestao da se javljam na nepoznate brojeve... Sva sreća sto, moja lična kurva, Samsung Gallaxy SII (opet se hvalim tuđom milostinjom) ima opciju da ućuti kada ga okrenete naopačke... Javno se zahvaljujem Samsungu što mi je time sačuvao mentalno zdravlje prethodnih sedmica. No šta je tu bitno? Bitna je galerija likova sa kojima sam se ja susreo pokušavajući da svoj proizvod - 2 plazma šejka + 2 kapućina prodam upola cene. Trebalo je u ponedeljak da imam 3 sastanka, utorak 3, sreda i četvrtak po 2, a ovi što su se kasnije javili od sledeće nedelje. Najbrža je bila devojka duge plave kose, ne potpuno nesrećnog izgleda sa malo požutelim prednjim gornjim zubima. Dobar deo razgovora sam posvetio otkrivanju uzroka njenih požutelih gornjih prednjih zuba. Nisam na kraju uspeo sa sigurnošću da utvrdim da li je to usled prekomernog ispijanja kafe, pušenja cigareta ili jednostavno usled nekog kvara... Pitala je da li sme da zapali cigaretu, rekoh smete, nisu još svuda zabranili, da bi ona na to rekla, kako bi volela da ostave njoj izbor da li će pušiti ili ne... Razmišljam, verovatno su se tom logikom vodili i ljudi u srednjem veku kada je kupanje bilo u pitanju... a onda je došla kuga... jednostavno neke stvari civilizacija prevaziđe... što kaže moj a i vaš brat, kad si pušač to je kao da si kod nekog na kamati... Došlo je vreme da se rukom (u 21. veku) zapišu podaci i sklopi ugovor, pa je usledilo pitanje... PIB ovo SR? Prevrnuh očima, to ne treba, samo broj... Kada su svi podaci (rukom) popunjeni sklopili smo ugovor i akcija je krenula... Sledeći sastanak je bio sa devojkom potpuno nesrećnog izgleda, ova nije znala ni da pronađe PIB, da bi kasnije umesto pune cene od 540 RSD ona u ugovor napisala 5040... doneo sam korektor... pokušala je da mi ponudi gomilu drugih reklamnih usluga, ali sam je brzo prekinuo, izvinite, nemojte da se ljutite, meni je to sve mnogo konfuzno, vi ste novi u ovome jel tako? Morate osmisliti strategiju prezentovanja vaše ponude, zamarate me velikim brojem informacija koje sam ja već zaboravio, pošaljite mi mailom... U sredu i četvrtak mi se niko nije  ni pojavio, ali su me zato u subotu uredno zvali u 3 popodne da nešto kao zakažu... nisam imao strpljenja... pogotovo ne za nekog ko me je ove nedelje zvao izvinjavajući se za poveliko kašnjenje u javljanju tačno dok sam se spremao da budem uslikan ispred spomenika u Šumaricama...

Naša spasilačka Srpska Napredna Stranka je odlučila da opozove rekordan broj ambasadora koje imamo po svetu, komada čak 33. Da li niko od njih nije radio svoj posao kako treba, ili ga nije radio uopšte, ili je jednostavno problem stranka čiji je dotični diplomata član, verovatno nikad nećemo saznati. Meni je samo žao opoziva Ive Viskovića, našeg ambasadora u Nemačkoj, od koga sam imao sreću da učim na fakultetu i sa sigurnošću tvrdim da je on jedan od naših apsolutno najvećih stručnjaka kada je diplomatija u pitanju... no dobro možda teorijsko zdanje i stvaran život nemaju mnogo veze. U svakom slučaju ovo pišem jer sam nedavno konačno sa istinskim uživanjem pročitao jedan novinski članak u Blicu, koji ovoga puta nije bio copy paste, preveden članak pronađen na internetu, već je bila priča o depešama, tj. izveštajima koje šalju naše diplomate Ministarstvu Inostranih Poslova. Ne znam da li znate ali je Tito joše pre bar 30 godina od Marokanaca dobio ogromno ogledalo koje je bilo smešteno u rezidenciji našeg ambasadora... e pa više ga nema... Zašto? Pa ambasador Republike Srbije je od domaćina za Ramazan dobio na poklon ovna. Problem je bio što dobiti ovna tamo predstavlja veliku čast i ne sme se dalje poklanjati ili prodavati, tako da je životinja bila držana u rezidenciji, da bi jednom prilikom, kada su vrata bila otvorena, videla svoj odraz u Titovom ogledalu i... ostalo je istorija. Rezidencije ambasadora generalno obično imaju neke pse neverovatnih dimenzija koji tu kao nešto čuvaju... kad se setim samo ona dva džukca što je imao komšija kubanski ambasador, mislim da i dalje, posle 5 godina od mog odlaska odande i dalje imaju neodoljivu želju da me rastrgnu kada bi im se za to ukazala prilika. Mi međutim nemamo novca da ih hranimo, pa se naš diplomatski predstavnik sa mesečnim primanjima od preko 4.000 EUR, kako se tamo navodi, koji je psa nasledio od prethodnika žalio ministarstvu kako on ne može da ga izdržava. Potpuni hit mi je i dopis po kom se u nekoj neimenovanoj zemlji kao najveći problem naših stanovnika tamo navode neobrazovanost i... karijes... da bi potom usledila obimna analiza karijesa kao fenomena... i onda nam ne treba Ivo Visković...

Posle svega bih želeo da se nasuprot svih očekivanja, pohvalim. Dobro ne toliko da sebe pohvalim, koliko da to učinim za nekog drugog, pošto je to moj uspeh, koliko i to što je Novka na kraju godine prva teniserka sveta. Naima JJA, najbolja drugarica moje dobre drugarice je nedavno dobila priznanje za najboljeg studenta na svom fakultetu. To mi je moram priznati ulepšalo protekle dane, jer jednostavno kao da smo prestali da očekujemo lepe stvari da nam se dešavaju i kada se na kraju dese prosto se oduševim. Nadam se da će joj ovo poslužiti kao podstrek za budućnost, da ima neku satisfakciju da se ipak ceni to što radi i da će to neko u budućnosti nadajmo se prepoznati. Možda mi je malo drago i zato što sam joj onomad pretio staklenom Coca-Cola flašom po vangli svaki put kada ne upiše godinu... volim da mislim da je i to imalo uticaja, iako znam da posve sigurno nije. U svakom slučaju, kada bi bilo više ambicioznih ljudi sa pravim vrednostima poput JJA, ja ne bih morao više da pišem, možda bi nekada jednom sve došlo na svoje mesto i ja bih počeo da živim u iznad prosečnosti, oslobođen od nižih stepena evolucionog razvoja, a opet možda i ne bi i možda je meni suđeno da featuring Cvija i T-Blazer doveka pišem, zabavljam i napadam, ali ipak hvala ti JJA što pokušavaš da me ućutkaš!

D-Crazer

Pre svega bih voleo da vas obavestim o reakcijama na krajnje kontroverzan tekst od prošle nedelje. A.S. se vratila sa mora (konačno, ako smem to da kažem) i moj život je već za toliko lepši, dok se njena sestra S.S. lepo ismejala mojim zapažanjima, pogotovo onim kako sve uvek mora da bude po njenom... kao da to nije tačno... to je religija... mi u suštini pripadamo jednoj vrsti psiholoških religija... mi verujemo u nešto zato što je to stanje naše svesti, nama um nalaže da se tako ponašamo i prosto ne možemo, dobro nije da ne možemo, više je da nećemo da se borimo protiv toga... ta psihološka religija je duboko ukorenjena u ljudskoj vrsti, kod nekog prisutna više, kod nekog manje, kod S.S. i mene najviše... ona se zove... razmaženizam... mi slavimo Božić svakoga dana!

Kraljica Elizabeta mi je prvo odbila poziv, a onda se na drugi nije javila... tipično za monarhe koji se dure... očekivao sam to... Kako sam uspeo da dođem do nje tek iz trećeg pokušaja, nismo uspeli da stignemo do kompromisa ni uz pomoć jedne meni poznate diplomatske metode, tako da rat do istrebljenja i dalje traje nesmanjenom žestinom. Najzanimljivije mi je bilo sa Anonymous, ona je nepresušni izvor negativne energije prema svemu što jesam i što hoću da budem. Smeta joj što stavljam smajli, smeta joj što se sa nekim zabavljam više nego sa njom, sve joj u životu smeta i onda mene pita što sam drki... Počinje neopisivo da me podseća na ADJ, osobu koja je kad je bila mala upala u bure hejta (Obeliks i bure sa čarobnim napitkom prim. prev). Najavila mi je veliku patnju u budućnosti kao kaznu za sve što sam napisao prošle nedelje, čak se zbližila sa mojom a i vašom sestrom u atacima na moj politički suverenitet i teritorijalni integritet. Sumnjam da pokušava da me iskoristi, dobro se sećam njene izjave da je muški reproduktivni organ prevaziđena kategorija, tako da očekujem da njih dve razmene brojeve i u bliskoj budućnosti se poljube... ne brinite, obaveštavaću vas o tome...

Kad smo već kod obaveštavanja, moram da prijavim da sam postao selebriti! Naime, sve je počelo pre nekoliko dana, kada sam ničim izazvano postao žrtva niskoobrazovanih Busplus kontrolora. Šetam ja tako svojim putem, kad ono... ekipa stigla, i to ekipa bogami za veliki fudbal, njih desetak... Stanica... prži sunce... ekipa posedala u hlad na gajbice Jelen 0.5 i Lav, ne znam da li 0.5 ili 0.3. Gajbice u bojama tribina na tepsiji... plave i žute... i tako... oni klošare... a ja sam alergičan na klošare... Tolike pare, a oni nedostojanstveno da sede na gajbicama u hladu, zaštićeni od podnevnog sunca... morao sam da ih uslikam. Kada su shvatili šta se dešava jedan od primeraka te iritantne vrste mi je prišao i tražio da obrišem sliku, preteći mi komunalnom policijom... E to je stvarno bilo previše, ti polupismena, predebela čistačice ulica sa električnom napravom koja više ni luna parku ne treba meni da pretiš komunalnom policijom... Tolike pare uzimaju i da ne mogu makar plastične stolice da im obezbede i šeširče da im ne izgori čelo... Prvo nigde ne piše da klošari ne smeju da se slikaju, čak je i poželjno... drugo komunalci biju koga stignu breee... Šta meni treba da navučem neki gnev uniformisanog čistača kanalizacije kojem su rekli da može da radi šta hoće zbog šačice klošara... Ne, ne... prvo sam joj arogantno pokazao da je nisam ni slikao, na žalost, a potom sam nastavio svojim putem, razmišljajući da li da kontaktiram dežurnu antibusplus komisiju – Komandose sa Tvitera. To je grupa ljudi koja kuka o svemu i svačemu, u javnosti naravno, okači to na svoj zid na socijalnim mrežama i onda legne da spava. Nikad im ništa ne valja, ali da promene nešto? Nema šanse, to ostavljaju pravim komandosima, kojih jelte nema... ne daj bože da pokrenu neku građansku neposlušnost... lakše ovako.. glasna izjava koju svi podrže i onda pod Vini Pu ogrtač... Uspeo sam da lociram najpoznatijeg među njima, onog što ima i svoj sajt... nije bilo teško... našao sam komandosa... na Tviteru... Poslao sam mu Tvit sa pitanjem da li Busplus kontrolori vraćaju gajbe Jelen 0.5 na kojima sede u hladu trafikama ili ih nose kući. Nedugo potom je on taj moj Tvit retvitovao, (totalno se gubim u ovim stručnim komandos izrazima) odnosno objavio na svom zidu, kao moju poruku i ja sam tog trenutka postao selebriti... Čitava armija komandosa sa Tvitera je videla moju misao... to me je učinilo ponosnim, dao sam svoj doprinos lažnoj borbi protiv sistema... i legao da spavam.

Ovih dana je i Meda proslavio rođendan, nek nam je živ i zdrav! Meda je jedan od mojih omiljenih kucova ponajviše zbog toga što je smešan i što je sve oko njega smešno. I on je selebriti... Ne postoji niko ko koristi socijalne mreže a da ne zna za njegov lik i delo... više lik nego delo, za delo je ipak potrebno poznavati i njegove vlasnice... Kad bolje razmislim ima nešto u onome da kućni ljubimci liče na svoje vlasnike... ili je to obrnuto da vlasnici liče na kućne ljubimce... nisam to baš ispratio... U svakom slučaju ja sam imao tu čast da ga i lično upoznam. Dan pre nego što sam upoznao najpoznatijeg kucova na socijalnim mrežama bio sam bombardovan njegovim slikama iz frizerskog salona... oh da... Meda je išao na frizuru... na šiškice da budem precizniji... Sutradan sam se, sav uzbuđen jer mi je kompanija obezbedila novi primerak mobilnog telefona, koji me neće biti sramota da koristim u javnosti, pošto je stari oktazao poslušnost, a ja sam za prvu pomoć koristio aparat koji ni beskućnicima ne treba, susreo oči u oči sa njim i sa njegovom vlasnicom. Bilo je to jedno zimsko popodne, lokacija blizu Hotela Jugoslavija i jedno sitno, belo simpatično kučence, sa smešnim šiškicama, se švrćka po travi i njuška šta stigne. U tom trenutku sam poznavao samo ASC, jednu od uvaženih vlasnica, tog dana sam upoznao i MBS, njenu rođenu sestru. Da ironija bude veća nisam prepoznao nju, već njega... pomislih da li je moguće da od svih belih kučića koji postoje na Novom Beogradu ovo bude baš TO belo kuče??? I bilo je, ubrzo je usledilo pitanje da li si ti ja, da ja sam ja, a Meda se zaleteo da mi njuška patike sa svih poznatih i nepoznatih strana i uglova, dok sam ja stajao ukopan porpilično zbunjen i zapanjen, što čitavom situacijom gde ja upoznajem nekog preko kučeta, što moćima tog malog kučeta da njuška sve oko sebe neviđenom brzinom... što njegovim šiškama... MBS je, usled moje skamenjene reakcije, pomislila da nisam bio srećan što smo se sreli, a ja sam se naprotiv baš obradovao što su naleteli i što sam ih konačno i ja video. Nakon toga smo se videli još par puta, Meda je bio sve veći i veći, iz nekog razloga sve luđi i luđi... a ASC i MBS mu i dalje kače onu kretensku slavljeničku kapicu na glavu kada god proslavi svoj rođendan.

Prethodna sedmica mi ne bi donela ništa preterano zanimljivo da se nije dogodilo nešto potpuno neočekivano. Čudnim spletom okolnosti sam povezao da većina novokomponovanih pesama sa naše nazovimo estrade biva potpisana sa featuring Cvija i T-Blejzer... ne mogu da vam opišem koliko meni nečeg smešnog ima u tom Cvija i T-Blejzer... Baviš se muzikom u Srbiji i ti si mi neki T-Blejzer, a i taj Cvija se svuda trpa. Kolega sa posla je počeo da fura tu neku novi pesmu te neke zvezde Granda i ne bi mi to ni bilo ništa posebno da to njihanje kukovima nije featuring Cvija i T-Blejzer... Pomislih kako bih se ja, da se bavim rep muzikom u Srbiji zvao D-Crazer, moje rime oštre kao lejzer, Žiletov najnoviji Senzor Eksel rejzer, udaram pravo u glavu kao Džo Frejzer, featuring T- Blejzer. Naravno pesma bi se zvala zanjiši guzovima, pošto realno kukovi nikog ne zanimaju... Spot bi bio pun provokativno skinutih (pošto se u muzičkim spotovima odavno više niko ne oblači) devojaka proverenog nepostojećeg morala čija je jedina misija da njišu guzovima u spotu nekog D-Crazera za koga već sutra niko neće znati da postoji... Baciću se odmah na smišljanje tekstova za moje buduće pesme koje ću uraditi featuring Cvija i T-Blejzer (smorio sam i sebe i boga oca više sa ovim, ali ja ne mogu da se suzdržim da ne prasnem u smeh svaki put kada spomenem to), ako neko nekad ipak prepozna moje talente i gurne me u kolotečinu njihanja guzovima ambicioznih pripadnica ženskog roda... Već klasičnu žensku odbrambenu frazu – a vi kao ne volite kada devojke to rade??? Pa niste vi moj Samsung Galaxy SII (hvalim se tuđom milostinjom, šta mi možete) da me 5 puta dnevno pitate – what would you like to do? Počeo sam da gledam na svoj telefon kao na ličnu kurvu... kad vas 5 puta dnevno pita tako nešto, ne ostavlja vam previše drugih logičnih objašnjenja... Zato devojke batalite se kurvanja u spotovima zato što se to nama sviđa i završite neki fakultet koji se vama sviđa, pa makar D-Crazer featuring T-Blejzer morali u budućnosti sami da njišu guzovima...

Sutra slavim poseban dan

I dalje mi mnogo teško pada da pišem... Sve je prošlo, a opet ništa nije prošlo... Mnoge sam stvari saznao o sebi ovih dana... neke dobre, jako dobre... zaista nisam imao pojma da postoje ljudi, koji nisu ja, a koji mogu biti centar mog sveta, toliko da svi drugi, čak i ja, mogu tek tako prestati da postoje... i neke loše, jako loše... zaista nisam imao pojma da postoje ljudi, koji nisu ja, a koji mogu biti centar moga sveta, toliko da svi drugi, čak i ja, mogu tek tako prestati da postoje ... Kad se na to doda da ovih dana svaki dan dolazim kući u 19h zbog vanrednih poslovnih aktivnosti, dobija se jedan do krajnjih granica nesrećan ja. Mislim nije toliki problem što dolazim kući u 19h, već što to radim šlogiran. Prosečan čovek bi pomislio da mi se usled novog spleta okolnosti i aktivnosti ništa zanimljivo ne dešava u životu... međutim, naprotiv!!! Galerija likova meni najdražih maskota moje stvarnosti je i dalje tu i kao da su se svi dogovorili da me i na globalnom i na lokalnom nivou nateraju da patim! Ja patim! Što bi drugi rekli... na toliko različitih nivoa...

A.S. je otišla na more... Zamislite... drznula se da se pokupi i nestane na 10 dana, negde daleko i nepristupačno... i šta sad ja da radim dok se ona ne vrati? Ona je uvek tu, svakoga dana, uvek zanimljiva... ne znam kako... čudno, ali mi uvek odgovori i deluje srećno kada joj pišem, bilo sredstvima instant komunikacije, bilo golubom pismonošom, evo mi ga tu golub nesrećan, samo kljuca semenke u ćošku besposlen, gleda me sa setom ne razumejući šta se to dešava i zašto ga ne šaljem nigde... Sećam se do tančina svih naših susreta, i onog kad smo se ispalili za bioskop jer dotičnoj nijedan film nije odgovarao, pa smo seli na neke montažne tribine da gledamo obične ljude kako klizaju, čekajući da se neko razbije i učini nas srećnim, i onog kad se pravila da je interesuje američki fudbal, da ja ne bih sam išao na Adu na 40 stepeni, i onog kad smo oboje izbalavili na Roberta Daunija u drugom delu Šerloka, itd. Kada mi je rekla da se vraća nekog oktobra pomislih to nije 10 dana, to je dva meseca, sada je septembar, tada će biti oktobar... Ko je njoj dao za pravo da me ostavi ovde sa svim ovim polusvetom, da se borim bez šanse da me neko tako zabavi kao što ona to radi svakoga dana? Da nesreća bude veća ni njena sestra S.S. neće da me vodi među frikove... Kad bolje razmislim niko neće da me vodi među frikove... a baš bih voleo da idem da vidim ta neka žrtvovanja, koja se tamo prikazuju... moram se više truditi da me S.S. prihvati kao jednog od svojih... ultra bledi narkomansko/vampirski ten već imam, oblačiću se u crno, kosa će mi ići niz čelo kao da sam je lopatom svom snagom terao na dole u neku stranu, privremeno ću istetovirati neki mračni oblik iz mitologije pakla, neću se kupati par dana, imaću pirsing na sred usne, mada kontam da to nije obavezan detalj, ipak da utisak bude potpun... Napraviću sebi majicu sa stavom... Pisaće Aint nothing but a goth thing, znate onu pesmu Aint nothing but a G thing...Učiniću sve da je nekako privolim da me uvede u krug frikova!!! Neće to biti lako... Ne dopadam joj se mnogo... Prošli put kada sam je video nekoliko sati je neprekidno pokušavala da mi nametne svoje mišljenje kao jedino ispravno (čekaj, to je moj posao), i na kraju je poželela da na meni isprobava tehnike nindjicua koje je upravo spoznala... odbio sam...

Kad smo već kod frikova, objavljen je rat! Kraljici Elizabeti je privid moći i vlasti udario u glavu i sada misli da može da radi i da se ponaša kako hoće. E pa ne može gospođice kraljice! Kao sada je ona njena visost ili njeno veličanstvo, visočanstvo i bože moj svi mi treba da se pokorimo njenoj diktatorskoj samovolji... Rat je izbio i on traje, tiho... Ja ne pričam sa njom, ona ne priča sa mnom, kao da sam odbačeni podanik koji je prognan iz njenog kraljevstva. Ali vratiću se ja, kao Vigo Mortensen (kralj Aragorn iz Gospodara – kontam da bi on bio neki filmski ekvivalent toj situaciji), da je spasem kada potpuno posrne kao osoba i kad je svi podanici napuste... Diplomatski odnosi između nas dvoje su stravično zahadneli i trenutno se nalaze na najnižoj tački od kad je dotična osoba mojom krivicom krunisana... Sa monarsima nikad niste načisto i zbog njihove ćudljivosti nikada ne znate kada vas vole... a kada će vas poslati na giljotinu... E pa ja sam preduhitrio giljotinu!!! Doduše ja sam najvećim delom krivac jer sam joj podario slavu, u javnosti je predstavio kao Liz, kako je Anonymus zove, odnosno kao Kraljicu Elizabetu kod koje mi obični smrtnici zakazujemo milost 5 meseci unapred... Da je lepo dobila po tamburi kad je trebalo, ništa se od ovog ne bi desilo,a ne ja kao fin, pa još pravim selebriti od nje... i ovako mi vraća!!! Tipičan primer slavne ličnosti koja odbacuje one koji su je napravili!!! Ušao sam u istorijat našeg konflikta... kada sam bio loše raspoložen tražio sam da me oraspoloži, a ona mi se hvalila kako ima zlatni kadilak... Šta mene briga za tvoj zlatni kadilak kada ja patim??? To, a i nikad mi nije prijavila da joj je novi dečko frik... što samo po sebi i nije toliko problematično, osim što postoje neke vrlo lepo dokumentovane glasne izjave sa njene strane upućene upravo tom sloju ljudi, koji više od bilo kog voli da isklošari po travnjacima koje je, po njihovom shvatanju, civilizacija očigledno tu postavila da bi oni ne baš čisti i primerni isklošarili po njima kad god se ukaže prilika... često uzvikujući... METAAALIIIKAAA!!! Možete zamisliti moju zapanjenost kada su socijalnu mrežu preplavile slike njenih žvalavljenja sa osobom koje je samo do pre par dana uzvikivala MEEETAAALIIIKAAAA... The war is on!!! Do istrebljenja!!!

Kako vreme prolazi Anonymus ima sve manje strpljenja za mene... valjda je to i normalno, ipak smo se mi upoznali preko osoba koja me je blokirala na socijalnoj mreži... dva puta... Prvo su joj bili predugački moji putopisi iz Barselone (tu sam joj priznao reklamaciju, jer da su bili kraći nikada ih ne bi završio i samo bih o njima pisao), ali sada joj već smeta i prethodni tekst koji je bio najkraći ikada. Ako mene pitate ja ipak mislim da je avaskularna nekroza njene pažnje prema meni posledica avaskularne nekroze njenog muzičkog ukusa sa MEEEETAAALIIIKEEEE na Prodigy... sve sve, ali taj svinjokolj neeee!!! Sa te neke strane mogu i da je razumem, mislim... koliko zanimljiv može da bude neko ko nije otišao na Prodigy samo zato što im ja to nisam obezbedio, iako su me za to molile i kumile mernim jedinicama dan, komada više (khm khm, štucate li sestre moje, a i vaše) ili neko ko nije otišao na pomenuti svinjokolj samo zato što je prethodnih dana bilo fiskalno izuvanje zarad lepog osmeha... Treba da bude srećna što je se nisam javno odrekao u Grand Paradi... Problemi u komunikaciji sa Anonymus su počeli trenutka kada sam dobio Android telefon i kada sam video da meni treba dobrih 15 minuta da iskucam subjekat predikat objekat sms na onom ispipaj ekran fazon telefonu... Ranije bi se kuckali svakodnevno, a sada sve ređe, do trenutka kada se skoro više ni ne pišemo ni ne čujemo... Ili to, ili me jednostavno ni ona više ne voli... Doduše, sa druge strane gledano, ispoštovala je za viđanje kada sam jednom retkom prilikom bio u osmanlijskom delu grada, pa još u njenom kraju, istrčala je da me vidi, kratko proćaska i pohvali se kako upravo digitronom sabira dvocifrene brojeve koji se završavaju na 0 i 5, kao ovo što je 10, 20, 30 nije problem, ali već ako je 15... pobogu ja sam društveni fakultet završila... setio sam je se pre koji dan, kad mi je stari latinski trgovački putnik objašnjavao kako danas ljudi ne znaju napamet da izračunaju 10% od milion... Konačno je došao i njen red da časti u jeftinoj kafani... Posle 4-5 meseci neviđanja i prethodnih mnogih meseci mog čašćavanja konačno sam seo u jeftinu kafanu kao stipendista koji u suštini i jesam. Sve se otrglo kontroli, inicijalni dogovor je bio ja, ti, ja, ti, pa je to preraslo u ja, ja, ja... prihvatio sam to, ipak se mnogo potrošila na MEEETAAALIIIKUUU, hteo sam da joj izađem u susret... sreća što nije otišla na Prodigy, jer bih opet ja morao da finansiram viđanje, vratili smo se u normalne tokove, ja sam srećan jer sam finansiran, a ona je srećna jer i dalje ima lep osmeh po ispod tržišnoj ceni...

Hah lep osmeh... koji viđam jednom godišnje, ali kao da je tu stalno sa mnom... ovaj put iz puno razloga nisam hteo da eskiviram priliku da budem blizu nje sva 4 dana... pošto bih do sad usled svoje arogancije i svog sebičluka istrpeo dan, dva i nestao glavom bez obzira... ovaj put sam hteo da budem tu... ko zna... jednostavno sam hteo... značilo mi je da znam da je dobro, ili nije, tj da vidim svojim očima kako joj je... A kako joj je? ASC mi je pred svima jasno stavila do znanja da me ne bi pustila čak ni na stepenice svog ulaza da prenoćim, kada bi me kojim slučajem gazdarica ničim izazvano, pod okriljem bilo dana, bilo noći izbacila na ulicu... HA! 'ladno bi me ostavila na ulici... mislim ne da me ne bi pustila da spavam u hodniku njenog stana, ili ispred njenih vrata, nego čak ni na stepenicama svog ulaza... Žasu... (titlovano ne mogu vjerovat)... Uprkos tome nije osetila konflikt interesa kada me je poslala da pešakam mernu jedinicu metara, količina nemoguće izbrojati, po pljeskavicu koju je zaboravila da kupi jednom od nas... Ja zaista ne znam... Ljudi više nemaju srama, ali uopšte... Moguće da sve to ima veze sa činjenicom da je sada plava (ja kažem plava ona kaže med boja kose – to je sad već za naučno ispitivanje) i da joj stara boja kose stoji savršeno, pa mi vraća... ili je posledica toga što sam je pobedio u obaranju ruku... iako sam prvo hteo da je pustim, ali mi nije dala, insistirala je da budem ozbiljan, pa je izgubila... Bio je to odličan dan za moj ego u obaranju ruku... prvo sam pobedio devojku, a onda dvanaestogodisnjeg dečaka... sada mogu u zasluženu penziju... Nije pomoglo ni što sam joj konačno dao razglednicu iz Barselone, koju sam joj doneo jer me se setila kada sam bio tamo, a koja je bila kod mene eto 7 meseci. Sve to na stranu, prijalo mi je njeno društvo svih tih dana, pogotovo što je baš retko viđam, a što je direktno zaslužna za dosta toga što ja jesam danas, odnosno za praktično svu veru koju imam u ljude, a koju ranije nisam imao... Mislim da nikad neće imati ideju koliko je uticala na mene i koliko veliki deo odgovora na pitanje ko sam ja i ko želim da budem je ASC. Nadam se da će u budućnosti raditi na sebi, da bude još savršenija, jer ću tako i ja želeti da budem savršeniji (koliko god to nemoguće zvučalo), baš kao ona zanimljivo nenormalan u normalnom, a časno i ponosno normalan u nenormalnom...

Anonymus će mi opet reći flertuješ sa patetikom, ali moram, bar još ovaj put... jer sutra... sutra slavim nešto što je uvek bilo tako nerealno i nemoguće... a opet tu je... sa svim strip junacima, vama, na koje sam ponosan i koji ste tu jer sam vam drag ovakav kakav jesam... a bez kojih bi ovo sve bilo eto tako malo manje lepo... svi vi... javite mi se na telefon, značiće mi, pa cujemo se sutra :-) osim A.S koja je, jelte baš sad našla da ode na more...

Hvala što postojite

Svakome od nas su u životu bitne različite stvari... valjda... mislim... meni sigurno nisu bitne iste stvari kao i vama, ja volim američki fudbal, vi ga ne volite, vi volite da divljate na raznim koncertima muzičkih sastava čije pesme zvuče kao da kolju nedovoljno uhranjenu svinju, koja čak nema snage ni da urla kako treba (moje a i vaše sestre će se pronaći u ovome – Prodigy prim. prev), ja ne volim... A na kraju krajeva, kako bi moj omiljeni gusar rekao, sve što je na svetu bitno jeste ono što čovek može da uradi i ono što čovek ne može da uradi. Na primer vi možete da molite, kumite i ucenjujete da ja celu svoju platu potrošim da vam priredim taj nezaboravni doživljaj festivala klanja svinja, ali ne možete da mi priuštite ono što ja želim za uzvrat (pošto se ja dobrano potrudim da izmislim nešto što je van domašaja čak i vaših zajedničkih mogućnosti). Ja sa druge strane mogu da se pravim mutav i uskratim vam taj masakr (drugi album poznatog muzičara pola dolara), ali ne mogu da očekujem od vas da ćete me posle toga voleti kao pre.

Dakle čitav život se svodi na ono što možeš i na ono što ne možeš, a to mnogi ljudi ili ne shvataju, ili shvataju, ali biraju da ignorišu i kao neki tragični likovi nekog dela nekog svetski poznatog pisca upadaju u kolotečinu začaranog kruga, za koji čak nisu ni svesni da postoji. O čemu se ovde zapravo radi? Radi se o tome da svi mi biramo svoje postupke koje činimo i vrednosti kojima se vodimo, ali ne znamo kako se to odražava na sredinu u kojoj živimo. Najgluplja stvar ikada izmišljena je izjava – baš me briga šta drugi misle. U redu ti drugi su slučajni prolaznici kroz vaš život i oni će vas za koji dan zaboraviti, ali šta je sa onima koji su tu da ostanu? Šta je sa onima koji se bude misleći na vas, ili koji makar nekad u toku dana bar na delić sekunde ne žele da vi patite, ili da se samouništavate? Da li vas baš briga šta oni misle?

E to je tragedija onih koji ne shvataju da vi možete raditi ono što hoćete i ono što ste zamislili po svaku cenu, ali ne možete očekivati od drugih da vas u tome prate i da vam se nađu kada eto, više niste u mogućnosti da uradite ono što želite. Život nas svakoga dana nauči novoj lekciji, a ona koju sam ja naučio je da oni koji shvataju ovo o čemu pričam i osim što mogu oni i hoće da se ponašaju tako da makar s vremena na vreme stave druge ispred sebe, pogotovo one drage, ne mogu istinski znati koliko nekome znače... Vi možete pomisliti kako ti vaši dragi ljudi imaju puno prijatelja i da ste vi eto jedan od njih, ni po čemu posebni, ni po čemu važniji od drugih, što je verovatnoća da je tako, ali opet baš tad kad vam nekad najviše znači vrlo lako može da vam se desi da saznate da ste tom nekom mnogo važniji nego što ste uopšte mogli da pomislite. Kad sam bio mali nisam to baš kapirao, bilo mi je bitno da svi slatkiši idu samo meni... dobro i sad mi je to bitno... bilo mi je bitno da se meni sprema poseban ručak, odnosno da se pravi po onom što ja želim da jedem... dobro i sad mi je to bitno... bilo mi je važno da svi na ovom svetu znaju ono što ja hoću i da to mora na kraju da bude tako... dobro i sad mi je to važno... što će reći da se uopšte nisam promenio, odnosno da se moj ego i moja arogancija i dalje šire u beskonačnost poput kosmosa.

Uspeo sam međutim da napravim kompromis, a najvažnije od svega mi je bilo što nikad istinski nisam verovao u to da me baš briga šta drugi misle... pogotovo kad sam u leto između sedmog i osmog razreda, ofarban u žuto crveno šetao subotičkim buvljakom i doživljavao nervne slomove, kod svake tezge slušajući komentare na račun boje moje kose... U čemu se zapravo sastoji kompromis moje ličnosti? Nisam mogao da se odreknem postulata da sve mora biti moje, odnosno da sve mora biti po mojoj želji... gde je tu kompromis? Modifikovao sam želje! Ono što danas želim je da se možda neko drugi obraduje zato što sam mu ja učinio nešto lepo... ali ne da se on obraduje da bi se obradovao, nego da se obraduje da bih se ja obradovao... ne napuštam koncept moje lične i arogantne sreće zarad sreće drugoga, naprotiv, živim za svoju sreću zajedno sa srećom drugoga... Mnogo sam komplikovan... u prevodu, ako se probudim sa željom da vi budete srećni, vi ćete tog dana biti srećni, ne zato što vi tako hoćete... nego zato što sam ja tako odlučio...

Bitno mi je šta vi mislite, jer ako mislite da sam loš čovek, ja vas ne mogu usrećiti time što ću vam pokloniti nešto, što povlači da ja ne mogu biti srećan i to onda ničemu ne vodi. Ako je čitav dan smišljam jedan sms, ili čak po par dana (i to mi se dešavalo) a vas to ne obraduje, onda sam ja nesrećan jer sam em izgubio vreme, em vama ne znači... em sam potrošio jedan besplatni sms koji mi u robno novčanoj razmeni daje onaj norveški provajder telekomunikacija. A ako sa druge strane ja svako jutro ustajem sa željom da moja sreća bude vaša sreća, vremenom će to ići sve lakše... neću više morati da smišljam sms danima (mada to što neću morati ni u kom slučaju ne sme značiti da to sve jedno ne bi trebalo raditi), već će biti dovoljna tri karaktera, ili u mojoj izvedbi dva, dve tačke i zatvorena zagrada, pošto me nos mrzi da kucam... Kada godinama svakoga dana radite na sebi, kada pokušavate da se svako jutro probudite bolji nego što ste juče bili u odličnoj ste poziciji da budete srećni... a budite sigurni da vas niko neće zaboraviti... nekoga ste tom sitnicom, odlukom da se on vama nasemeje tog dana zato što ste vi odlučili da se on nasmeje, kupili za ceo život, iako on ne zna da je to tako zato što ste vi hteli, a vi ne znate da ga imate u svom uglu, dok se eto jednog dana kada vam to najviše treba on pojavi i kaže da ste vi centar njegovog sveta...

Mnogo je lepo biti centar nečijeg sveta, ali i velika obaveza... pogledajte Sunce, gomila planeta (pošto ne mogu da se odluče da li je Pluton planeta ili nije) kruži oko vas, vi im svima dajete život, obasjavate ih toplotom, pa se oni razmaze, pa se naljute kada vi izbacite malo više toplote ka njima... Ne dešava se to slučajno, morate mnogo da radite na sebi, ali što više radite, to više planeta imate (kako ovo bezdušno zvuči). Svakim novim danom vaš ugao (govorim bokserskim žargonom za vas sa jeftinijim ulaznicama – svaki bokser u svom uglu ima svoje ađutante, koji brinu o njemu dok borba traje) raste, jer ste nekom novom pomogli, ili nekom drugom ponovo... Previše puta sam bio svedok situacija gde vas ljudi cene zboh odluka koje donosite i da se u životu sve vraća, zato odluke koje ja donosim nikada neće biti usmerene na negativno, isključivo samo na ono što mene čini srećnim, a to ste vi nasmejani. Duboko sam uveren, a danas znam to i sigurno, da je svaka moja odluka bila pravilna i danas sam najponosniji na sebe što jesam, ono što jesam. Mada ima opet i ono da su mnogi uz vas kada vam ide, a da će vas svi napustiti kada vam ne ide... Neka! Ja sam se ionako naučio da kroz život idem sam, to je najmanji problem. Ono što je najbitnije je da vi ne morate kroz život da idete sami i da ja MOGU da vam se nadjem u svako doba dana i noći, kada god vam to zatreba, a NE MOGU da dozvolim sebi da to bude bilo kako drugačije.

Snovi postoje da bi se ostvarili

Kao što već svi vrlo dobro znate leto je u svom punom jeku. Mrzim ga!!! Ne mrzim leto kao leto, već mrzim nehumano visoke temperature koje idu s njim... Nema potrebe da bude 47 stepeni... Verovatno ta mržnja potiče iz mojih klinačkih dana, kada sam se bavio fudbalom i išao na treninge sa velikom torbom punom kopački i ostale opreme, u julu mesecu, kada bi obično počinjale pripreme, dok bi sva normalna deca proletala pored mene na biciklima jureći na bazen ili na Tisu, ili kada bih se sa istog vraćao obično potpuno ubijen, sa jedva dovoljno snage da se sa moje dve korner zastavice (kako ih je moj otac a vaš stric, misleći da je smešno, nazivao) od nogu dovučem do kuće, dok bi sva normalna deca proletala pored mene na biciklima vraćajuću se sa bazena ili Tise puna meni nikada spoznatih utisaka... U svakom slučaju svi koje znate su ili otišli, ili tek idu, ili su se već vratili sa svog letnjeg putovanja, a pošto moja čitalačka publika, zajedno sa mnom, spada u sloj ljudi koji o letnjem putovanju može samo da mašta, eto pozivam vas na putovanje iz snova, koje ćemo izmaštati zajedno...

Sve što nam treba je nov auto, neki onako, kvalitetniji koji će moći da istrpi našu torturu zvanu desetak – dvadeset hiljada kilometara, dovoljna količina slobodnog vremena od nekoliko meseci i abnormalna količina novca da nas u potpunosti ispoštuje u poduhvatu koji spremamo. Kada je bilo šta od ovoga bilo problem? Ostaje nam samo da upalimo Google Maps, vidimo gde ćemo i krenemo... Predlažem, a vi jednoglasno prihvatate polaznu tačku Beograd, radi lakšeg računa, što bi moj, a i kolega nekih od vas rekao. Prva destinacija Hrvatska, auto-put sve do Rijeke, sa neizbežnim slikanjem isključenja za Popovaču kao odavanje počasti M.V. Hmm možda i svratimo, da vidimo šta to tako fensi ima tamo... Neki dan sam čuo svog i vašeg brata kako govori da je taj deo primorja oko Rijeke njihov najlepši, kao i da se teško negde može naći nešto lepše od toga. Od Rijeke na Istarski ipsilon ili kako se to već zove pa na plaže Pule, Rovinja i Poreča, preko granice u Sloveniju do Trsta i Venecije u koju ćemo uleteti onim mostom koji ide na metar iznad mora i proteže se velikom količinom kilometara. Parkiraćemo se kao ja onomad na 10. sprat parkinga, odnosno krov, izaći iz kola i gledati panoramu cele Venecije pre nego što odlučimo da se spustimo i izgubimo u lavirintima uskih ulica tog italijanskog grada na vodi... Prelazićemo preko mosta koji je verovatno jedino zakonom dozvoljeno mesto na kom u sekundi možete videti sve ljudske rase na planeti Zemlji i voziti se gondolama u potrazi za Anđom i Džonijem koji bi svakog trenutka  trebalo da projure u gliseru pored nas, ona u njemu, a on u vodi držeći se za neki kanap, pokušavajući da shvati zašto neko pokušava da ih ubije.

Kada nam dosade umorni gondolijeri ponovo ćemo sesti u automobil i krenuti auto-putem ka Bolonji gde ćemo u izboru Rim ili Autostrada Adriatica izabrati ovo drugo i uputiti se tik uz samo Jadransko more ka jugu dok ne stignemo do najluđe države na svetu San Marina. Tu ćemo se isključiti proći tablu za državu u državi, pentrati se uzbrdo dok se sve bolesniji za bolesnijim budu smenjivali kružni tokovi i plavo beli pešački prelazi dok god put postoji, odnosno dok dalje na tvrđavu bude moglo samo žičarom. Kada vidimo da dalje više ne može, vratićemo se na Autostradu, pravac more, San Benedetto del Tronto i 50km dugačka ulica sa palmama na sve strane i ležaljkama duž cele plaže. Probaćemo Jadran sa njegove druge strane, ležati na ležaljkama koje se protežu dokle nam pogled seže. Znam da vam se neće rado kretati, ali ne možemo večno tu ostati, ili možemo, ali nećemo. Krećemo na drugu stranu čizme, prolazimo neviđeno čudni geografski centar Italije – Rieti, gradić sa smešnim šetalištem sa kaldrmom uzbrdo, dedicom sa najneverovatnijim stajlingom koji postoji i patkicama koje mirno krstare lokalnom rečicom, a mi ih pažljivo posmatramo sa malenog kamenog mostića. Svi putevi vode u Rim pa tako i naš, doduše taj put nas ne vodi do centra Rima, pošto tamo ne može da se uđe kolima, ali OK ostavićemo auto negde i prošetati do antičkog grada, Koloseuma, slikati se sa legionarima koji će nam posle na prevaru tražiti 10 EUR za to, uzeti taksi do Vatikana popričati sa Papom, doduše on neće znati da mi pričamo, ali bitno je šta mi mislimo i osećamo, možemo i da se pomolimo čisto entertejnmenta radi, zamka Sant Andjelo, pa opet malo pešaka do Fontane di Trevi gde ćemo baciti novčić, poželeti nešto, a gradske vlasti će kasnije tog dana iz fontane po narodnom predanju izvući milion... slovima milion Evra i Španskog Trga, odnosno Španskih stepenica, kako vam je draže. Vratiti se do automobila provozati do Olimpijskog stadiona i brda Đanikolo sa kog se vidi čitav grad sa svim brežuljcima na kojima je sagrađen. Pretpostavljam da ćemo u nekom momentu biti gladni, tako da će nam fenomenalne kobaje podno Olimpika idealno doći da se usvinjimo pre nego što krenemo dalje...

Dalje... pravac sever i Firenca, novi šamar nenormalnosti... taman kad pomislite da ste videli sve, a ono... niste videli ništa... ringišpil u centru grada, na trgu, velika katedrala, Bazilika Svete Marije od Cveća, onaj fensi – šmensi kafić gde je milioner dečko sestre našeg a i vašeg prijatelja platio 6 kafa za našu kompletnu delegaciju od nas 4 i njih 2 – 50 EUR... dobro pošto imamo sumanutu količinu novca nećemo propustiti taj užitak... uz eventualnu raspravu o odnosu uvoz/izvoz/keš priliv od turista, čisto da ispoštujemo formu i sećanje na lepe trenutke... Vreme je došlo da se nastavi na sever, da kao i svi na svetu, pošto izgleda da jedino mi nismo, ispravljamo onaj krivi toranj u Pizi, svratimo u Đenovu da pozdravimo huligana koji je kombinirkama sekao ogradu na onoj fudbalskoj utakmici i vidimo more još jednom, znam da vi volite more... Nećemo se predugo zadržati moramo dalje na sever, ne smemo zakasniti na utakmicu... Koju utakmicu? Pa niste valjda mislili da će moji snovi biti preskočeni na ovom putovanju, koje će po svoj prilici morati u ovom trenutku biti u nekoj prvoj polovini maja... Stižemo pravu na Meacu, guramo kartu u bar kod čitač, penjemo se onim tornjevima koji vode do tribina i ulazimo na najlepši stadion na svetu. Inter uskoro počinje, poneo sam svoj dres i vreme je za moje maksimalno uživanje... Sa nestrpljenjem očekujem predstavljanje igrača da iz sveg glasa uzvikujem njihova prezimena, čekam čuvenu himnu Pazza Inter Amala, da se naježim kada čitav stadion uzvikne ono prvo AMALA i poskočim svaki put kada El Principe – Diego Milito ili Wesley Sneijder daju gol. Posle ubedljive pobede, pošto ste bili dobri i ispoštovali moj san, biću i ja dobar i pokazati vam Piazza del Duomo, katedralu koja je takođe najlepša na svetu, tvrđavu i naravno ići ćemo u šoping na Buenos Aires, ili ako vam je draže možete kupiti Roberto Cavalli torbe od crnaca kod tvrđave za 5 EUR.

Na moju veliku žalost ne možemo zauvek ostati u gradu u kom živi neki drugi ja, koji me čeka da mu se jednom pridružim da zajedno živimo moj san. Krećemo dalje, izvinite me, ali moramo svratiti do Torina, moram pljunuti na tlo tog grada, čisto da se zna, šta mislim o Juventusu, lopovi jedni koji kradu i nameštaju mečeve i onda su kao šampioni... e crknite!!! To naravno ne znači da vi ne treba da uživate u lepotama najpoznatijeg industrijskog grada u Italiji... Moramo, ipak požuriti, za slučaj da moje pljuvanje nekog uvredi, pa krenu da nas jure ili linčuju, moramo biti hitri, i vratiti se na jug, da nastavimo zamišljenom maršrutom, Azurnom obalom, Monte Karlo, Nica, Kan... tu ćemo ostati koliko god želite, prokockati sve što smo poneli, pa ćemo morati da zovemo mog a i vašeg brata da šalje pare i spašava nas robovlasništva. Mislim da će to biti presudni momenat našeg putovanja, ako odavde uspemo da se iskobeljamo, u dobroj smo situaciji da sve prođe kako treba i zato nastavljamo obalom do Marselja, rodnog grada Zinedina Zidana koji bas onako lepo izgleda iz aviona... nemamo šta da izgubimo, ako je lep iz vazduha, kakav li je tek sa zemlje.

Ušli smo u Francusku, moramo iskoristiti jedinstvenu priliku da je što bolje upoznamo, tako da krećemo blago na sever, ka Grenoblu, da bismo produžili na severoistok i istražili ovu stranu Švajcarke tj. Ženevu i Lozanu... kao bitni gradovi u međunarodnim odnosima, osećaću se uvažnim među svojim kolegama diplomatama, a sve to pre nego što bi se vratili na zapad, u Francusku, u Lion, po mnogima koje poznajem najlepši grad u Evropi... Žudim da se uverim šta je to tako spektakularno lepo u Lionu. Dok nam svima igra srce što se nalazimo tu gde se nalazimo i što verovatno pratimo neku turu, nekog nekad Tur de Fransa, najvažnije biciklističke trke na svetu, meni srce posebno poigrava jer znam da sam blizu... sve bliže... malo na zapad do Sent Etjena, pa na jug do Monpeljea i onda pravo, žao mi je ali bez zaustavljanja... sve dok ne udarimo... u Kolumba!!!

Da, da, pogodili ste šta sledi, povratak savršenstvu, vanvremenskoj i vanprostornoj kategoriji koja čini ovaj život vrednim življenja... La Rambla nas nestrpljivo čeka... gde ste do sad... pita Barselona!!!! Stižemo u marinu, mašem crnom brodu sa crnim jedrima mog omiljenog kapetana Džeka Speroua, Kolumbo i dalje pokazuje gde je Amerika (valjda), sa brda Jevreva se vide topovi i neosvojivi zamak, a Boqeria nas čeka sa sokovima od sveže ceđenog voća po sada nam pristupačnim cenama...Parkiramo negde, gde god... makar i u more, pod uslovom da nem neko kada za to vreme dođe iz istog izvadi automobil. Prvo što radimo je hranimo galebove u marini, koji ne smeju da se hrane, a potom idemo da se izgubimo, i svako od nas glumi svoju sopstvenu Laru Croft kroz Barri Gothic, uska ulica jedna za drugom, Santa Maria, Katedrala, nazad na La Rambla, moramo se prošetati gore do trga Katalunja i onog ultra kul Barsa šopa što je tu na nekom ćošku. Idemo još gore do Pasaža Gaudijeve Casa Batllo, tražimo metro, L8 par stanica, nećete valjda proputiti da vidite Sagradu kako blokira sunce i guta vas svojom veličinom... ovaj put možemo i da uđemo... a kad izađemo biće taman vreme da se uz pomoć L8 vratimo do Pasaža gde presedamo na moju najbolju drugaricu zelenu L3 liniju.... pravac Maria Cristina... zašto baš tamo? Pa uskoro počinje utakmica Lige Šampiona, nećemo valjda propustiti da je pogledamo na najvećem stadionu u Evropi (i pri tome u onoj velikoj radnji na sprat kupiti Barsa čips)? Opustite se, uživajte, ovo je tek početak.... Sutra idemo da vidimo Španski Trg, penjemo se Funicularom na Montjuic, da vidimo novčiće u betonu sa otiscima stopala Majkla Džordana, Monike Seleš, Pita Samprasa itd... Olimpijski stadion i plato ispred njega, Magičnu fontanu koja ovaj put ima da radi, a onda na žičare... da se vozimo do vrha brda, do tvrđave, da pucamo iz topova do pola Mediterana i čuvamo grad koji nam se ceo ukazuje sa leve strane i vijorimo sa ponosom žuto crvenu zastavu Katalonije, dok čuvar sumanuto i iritantno duva u sredstvo kontrole mase koje mu je na raspologanju – pištaljku... gestikulirajući da će nas on sam gurnuti sa litice, ako se ne sklonimo na bezbednu razdaljinu.

Kada nađemo nekog dovoljno voljnog da po prihvatljivom odnosu tržišna cena/mukotrpan rad izvuče auto sa dna mora u koje smo usled prevelikog uzbuđenja uleteli nastavićemo dalje uz obalu, Valensija, Cartagena, Malaga, sve do Gibraltara, vreme je da se baci kamen do Afrike... ne verujem da bismo baš mogli da dobacimo, ali zar ne bi bilo tako baš nešto uber kul da vam neko priđe i pita vas šta to, pobogu, radite? A vi svi važni odgovorite – evo gađamo Afriku! Ako Afrika ne odgovori i hitne neku piramidu u vašem pravcu, nakon više pretpostavimo bezuspešnih pokušaja i uz značajnu zadihanost i upalu svih mogućih bacačkih mišića, vreme je da nastavimo u zemlju Kristijana Ronalda, čisto da vidimo razliku između španskog i portugalskog, a i da možemo da kažemo da smo se brčkali u okeanu, Atlantskom, izvanredno poznavanje geografije prikazujem ja. Lisabon, Porto i kad nam bude dosta, nazad na istok, nazad u spaljenu Španiju, ne brinite nisam zaboravio, nisam zaboravio ni Madrid ni posebnog Žozea Murinja, ni koridu u Pamploni, ni... pa šta god vam padne na pamet...

Give me chance to put you in trance

OK guys, I got seriously pissed off at the guy representing that country in the Eurovision song contest, so I thought what the hell - if he can do it, I can do it... So once again, without any artistic value what so ever, and with many spelling errors, as EM would say - without further a due, I bring to you...

Here is another story I wanna tell, so you can see I can rhyme in another language as well
Havent done this in a long time, feeling like a boxer in his corner waiting for the bell
To go right at you, your legs are crumbling you fell, sent you straight to hell
Dont ever try going against me, my words move like a butterfly and sting like a bee
I will get you harder than Muhammed Ali,
But I still dont have the hate you all want to see.
I always had trouble fitting in, like I had different colored skin, or an unattached Siamese twin
Like I am responsible for the original sin, the killing of Huckleberry Finn
Dont talk to me, you are nothing but a has been,
And I dont mean to brag but I only just got home from Berlin,
If you want I will even learn how to play the violin, chase out of me the Christ I have within
F*ck it, lets just begin...
Whats the main reason you hate your life? You chose the wrong person to be your wife
Now you are contemplating cutting her in half with a really long and sharp knife
Nothing is like you wanted, you go back home, but your house is haunted
The ghosts of wrong life decisions chase you every single day, you try to run but there is no way
No escape from the voices in your head telling you to stay,
Screaming at you all your sins you have to pay
There is no delay, you dont know what to do, its to late to pray.
The little devil on your shoulder telling you to take your gun take a ride and spray
Everyone you see like ra-ta-ta-ta cover families in white, black and gray, you cant get away
From the people that say
They are your friends even though they lead you astray,
This is my cabaret and this is your last game so come on and play.
Make me care about you enough to compromise my joy, my emotions not something I employ
Feelings towards you, not something I deploy, why? Just because you annoy,
Just because you have all those bad habits you dont want to destroy.
I am not a toy, I conquer like number 23 when he played for that team from Illinois.
If you want me fighting for you you have to deserve it,
Forget you addiction, federal reserve it, everything you do is wrong cant you observe it?
I still dont see any progress, only you trying to preserve it.
Logic telling me to move on and forget about you, hey D there is nothing you can do
Who? Yes you! Why do you keep sticking like glue? Your blood is forever blue
Always fighting Google with Yahoo, the chance of winning a thousand to two.
Cause I believe in the end they will pull through, and I believe that karma and justice are due
Old versus new... Everything you did wrong... are you ready to undo?
God has cursed me, giving me these principles I have to live with,
I hate smokers, but I like Will Smith,
Am I perfect or is it just a myth.
Having you in my life is something that I really want
If only you would change I would go for you to the Russian front
Go one on one with the opposing army commandant


The sound of my hook is that I will be all right no matter what happens
Even if you go at me with mass destruction weapons
I will just learn another one of life's hardest lessons

(Like real singers I will put x2 here)



But you dont care about any of that cause you only care about yourself
And thats why I am forgetting you, putting your book on my highest shelf
Its the time in life where I go left and you go right
Step by step disappearing out of my sight, step by step I am losing you into the light
Did I lose this fight, or did I give up and let you get swallowed by the night
Its your fault I am losing your arm even though I am holding it tight,
Like Superman with all my might,
But your power is just too big, making me feel stage fright, while I recite, should I rewrite?
Close down my website?
Hell no, I am staying upright, no one can beat me I am everyones white knight, your own delight
But its over, from today you dont exist
No matter how hard you persist, resist
You are dismissed, I insist
But enough about you I proved what I had, to me you are as good as dead, so sad.
You got X-rayed – poisoned by too much lead, the last pages of your book have just bean read
This is the final sentence of this internet thread. I am glad.
Do you have something to add?
I will go out of my house tomorrow asking if I made the right choice
One thing is sure, I know I wont be hearing your voice.
Walking down the street full of ordinary people, can anyone ever take your place,
Probably not, one by one just another face, disgrace to your case
Once again I have to build a ship to take me to outer space, to find someone who can replace
Your grace, if you could just disappear without a trace.
I am sure this was the hardest decision I ever had to make,
Are you for real, no you ended up being fake, just another dirty snowflake, a rotten piece of cake
Headache, good thing I dont have a heart so there is nothing for you to brake
Could this be just one bad dream, so I am waiting for you to shake
Me wide awake, so you can bite me like a poisonous snake, my entire life could be at stake.
Maybe in 20 years time this movie gets to have its remake...
No emotions so no feelings, no tears, we all have to deal with our fears.
I sentenced you to oblivion, you dont need to go in front of a jury of your peers
But still, I am happy for what I had for the last couple of years
When I talk about you I wont stop my cheers, its true all that everyone hears
Even though I never lose I am dignified in defeat, every single choice I made I would repeat
For every hit I take I stay on my feet, no matter how hard the challenges I meet
I can always hold my head high walking down my street, listening to this hip hop beat
At the end of it life always hands you a receipt, you always have to pay for what you eat.
But dont think I wont keep an eye on you, I have the best possible seat.
Just in case you are wondering I am to proud I would never talk trash
About you even if they offer me a surreal amount of cash.
Your personality is still bigger than every one of those titans that clash
I still think the ride of your life is something thats impossible to crash
I guess you will be a part of me until we all turn to ash


The sound of my hook is that I will be all right no matter what happens
Even if you go at me with mass destruction weapons
I will just learn another one of life's hardest lessons

(Like real singers I will put x2 here)