Chi non salta rossonero e e

Svi mi imamo nešto posebno što nosimo sa sobom, nešto što nas čini onim što jesmo. Sve češće se moji razgovori završavaju pitanjem pa dobro koji ti je grad najlepši? Odgovor i nije tako bitan, svako zna šta je na ovom svetu lepo... Svi su čuli za Barselonu, Rim, London... gradove koji se ne libe da ostave bez daha... ali ima jedan drugi... samo jedan drugi koji ispunjava snove... one najvažnije... one dečačke... Barselona će uvek biti Barselona, Rim Rim, a London London... ali samo jedan grad najlepše na svetu izgleda na putokazu i od mene čini dečaka sa sjajem u očima... samo jedan grad ima... derbi... moj derbi!

Tokom godine postoje 3 praznika kada ne postojim ni za koga osim za sebe. Božić, Uskrs i derbi. Utakmica Inter-Milan kada na 90 minuta sve prestaje i živi se za pobedu. Utakmica koja pruža velike radosti kao decembra 2005. kada je Imperator Adriano doneo pobedu Interu u nadoknadi vremena, nakon što je Milan izjednačio na 2-2 pet minuta pre kraja... ili najveću tugu, toliku da se čitav vaš svet sruši sa poslednjim sudijskim zviždukom kao 2003. kada je Milan izbacio Inter u polufinalu lige šampiona posle 0-0 i 1-1 u revanšu... Milan nije bio bolji, nije pobedio ni u jednom od dva meča, ali je prošao u finale jer je dao jedan gol u gostima... hah gol u gostima na stadionu na kom inače i igra...

Došao je i trenutak kada snovi postaju stvarnost... Božić... ili skoro pa... aerodrom Nikola Tesla i karta na kojoj piše Milano Malpensa. Nedelja je... rano ujutro... mesec dana razmišljam o ovome... nisam mislio da će se zaista odigrati, da ću zaista biti tu i čekati let za grad mojih snova... ne da bih se šetao... nego da bih živeo! Plan nije bio previše komplikovan... sleteću ujutro oko 9... vozom doći do grada koji je udaljen 40km od aerodroma i tu podzemnom brzo do hotela... Pravac je bio Malpensa – Milano Cadorna... stanica Bovisa... tu bih uhvatio S1, S2 ili S13 ka stanici Dateo i hotela... Sve je bilo savršeno osmišljeno i izvedeno dok voz nije krenuo i sa razglasa se začulo “dobrodošli na non-stop express voz Malpensa – Milano Cadorna”... u deliću sekunde se setih... jaooooJ ima i direktan voz i linija koja staje na usputnim stanicama... Okrenuh se lagano ka svom najnovijem poznanstvu stečenom u redu za vozne karte... bila je to devojka iz Novog Sada koja je nekada živela u Milanu, a sada je došla na par dana šopinga... ali meni treba Bovisa, ne Cadorna... jel ima metro na Cadorni? Ima... crvena linija... to je M1... Fantazija idem time do Porta Venezia, pa na neki S do hotela... Ona je izašla na stanici Duomo, a ja sam se posle kraćeg vozikanja našao na Milano Dateo... sad još samo da nađem hotel... trebalo bi da je neka poprečna ulica kad izađem na površinu...hm da... ali na koju stranu... tražim Via Archimede... krećem pravo, gurajući omaleni skoro prazni kofer koji prska na sve strane, jer pada slaba kiša... neki radovi... nije tu... nazad... pa u ulicu desno... nije ni tu... nazad... pa u ulicu levo... nije ni tu... ostaje mi samo da odem na 4 stranu sveta od stanice... strpljenje me polako izdaje... nervira me što gubim vreme... stižem do prve poprečne... nije ni tu... e sad sam se već iznervirao... mis'iiiiim kamaaaaan... gde je prokleta ulica? ima još jedna poprečna tamo malo napred... hajde kad sam već tu... kako se približavam pojavljuje se... Via Archimede!!! Poluglasni uzvik aaaajdeeeee koji sam izustio privukao je pažnju starije gospođe koje je hodala ispred mene... okrenula se začuđeno da proveri šta ju je snašlo... ignorisao sam je...

Soba naravno nije bila spremna, tako da sam u holu sačekao malo i koristio se internetom. Čim se ukaže prilika trebalo je krenuti ka Corso Buenos Aires, zatim na Duomo, zamak Sforzesco i na kraju sastanak sa Italijanima. Sad sam se snašao sve znam gde je... ipak nisam prvi put ovde... vozio sam se već ovim metroom i hodao nekim od ovih ulica... Izlazim na Buenos Aires... šoping ulicu u Milanu prepunu raznih prodavnica... Eno ga!!! Nike Milano... odlično ga se sećam... koliko sam samo bio uzbuđen kad sam prvi put ušao u njega... McDonalds više nije na tom uglu gde je bio tada... Bilo mi je pomalo žao... ipak se tu odigrao jedan istorijski trenutak... kada nas 10 sedi i čeka G.T. koji se u nekom trenutku pojavljuje i izgovara biblijske reči... Video sam Berluskonija!!! Bio je sam... odvojen od svih nas... nema svedoka... ko će ga znati... ja mu verujem... ako ništa drugo priča je za toliko zanimljivija... Ja sam se šetao... razgledao okolo... da da... svega se sećam... slično je kao i tada... a opet različito...ljudi su i dalje tu... u nenormalnim količinama... Najveću poslasticu sam ostavio za kraj... poseta Nike Milano... i dalje je tu visoki afro amerikanac kao obezbeđenje... verovatno nije isti onaj od pre pet godina... ovaj delue mladje... kao da je nedavno stigao iz neke afričke zemlje... Uskoro je usledio presudni trenutak moje egzistencije... trenutak kada sam umalo uradio vrhunski fiskalno neodgovornu stvari i pljunuo 140 EUR za najlepše patike na svetu – Nike Zoom Flight Glove!!! Sreća da je glava pametnija od srca... sve preko 100 EUR je pljačka, pa makar to bilo i do sada neviđeno savršenstvo.

Izašao sam iz prodavnice... ostavio iskušenje za sobom... okrenuo se ka ulici još jednom za pozdrav... to je bilo to ovoga puta... čeka me Duomo... 2008. sam katedralu ugledao iz sporedne ulice... samo mi je rečeno... sad pogledaj desno... bio je to najveći vizuelni šamar koji sam dobio... ovaj put je bilo drugačije... baš kao Big Ben u Londonu... kada izlazite iz podzemne... katedrala je... tu... iznad vas... vi je vidite... deo ste nje dok se penjete i izlazite na ulicu. Prvi put je vidim po danu... neverovatno! Kolika je ogromna... ne vidi joj se kraj... sećam se da nisam mogao da je uhvatim u jedan kadar... sada imam adekvatnu tehnologiju i udaljio sam se dovoljno... kakva moć.. Pizza del Duomo... ili Trg Katedrale... sve je tu...veliki brisani prostor... spomenik konjaniku odnosno Vittoriu Emanuelu II prvom kralju Italije i galerija Vittorio Emanuele II, mermerni hodnik pod kupolom u kom se nalaze najelitnije prodavnice koje možete da zamislite, a pri vrhu je hotel sa 7 zvezdica... Galerija ima izlaz na 4 strane, jedna vodi ka Rimu, druga ka Torinu, treća ka Firenzi a četvrta ka Piazza della Scalla, Trgu Milanske Skale. U mermeru su uklesani simboli Rima, Torina... i legenda kaže da ako nabodete petom u bikove testise (Toro – Torino) i okrenete se tri kruga na desnu stranu imaćete sreće u životu. To je nešto što morate uraditi ako ste u Milanu. Toliko se već ljudi usrećilo da postoji jedna velika rupa u mermeru na mestu gde su bikovi testisi. Izašao sam na čistinu i strpljivo čekao da se pojavi neki azijski turista da me uslika ispred katedrale. Posle londonskog fiaska sa slikanjem ispred parlamenta i sjajnom slikom koju imam ispred Bakingemske palate, samo i isključivo azijski turisti imaju pravo da me slikaju ispred svetskih znamenitosti! Evo jedne kosooke devojke, savršeno, prihvatila je, uzela mi telefon i u tom trenutku su me napali milanski snabdevači kukuruzom da uzmem u ruku i podignem je, pa da mi dolete golubovi i tu budem slikan sa golubovima na ruci... Ne želim golubove po sebi, sklanjaj se od mene.. ne znam zašto je bio toliko uporan... pare ne bi dobio ni u kom slučaju... mlada kosooka devojka je strpljivo sačekala da se ja raspravim sa neprijatnim snabdevačem kukuruza i uslikala me baš onako kako treba.

Obišao sam krug oko katedrale, pažljivo pregledao sve Božićne tezge koje su se tu nalazile i nudile gomilu butki i drugih suhomesnatih proizvoda, sireva, bombona, kolača i krenuo ka zamku... Poslednje moje sećanje na 2008. nas 11 u bašti kafića ispod fontane i zamka Sforzesco... blizu je mogu i peške. Usput sam naleteo na sirijske protestante... čoveče što ne iskuliraju malo? Gde god odem oni nešto blokiraju ulice. Eno ga! Vidi se u daljini... zamak... isti je kao i pre... a zašto i ne bi bio... eno ga i kafić... samo sad je hladno i nema bašte... ali da... baš kao i tad tu je... eto malo prisećanja i nostalgije. Ne sećam se da je ova fontana bila baš ovolika... ali se sećam da me je polivala sa dobrih 10 metara razdaljine, hmm pa onda i nije mogla biti mala. Prelazim ulicu i ulazim u Castelo, vremeplov, vratio sam se u prošlost... tada sam slikao do iznemoglosti, sada samo šetam, smeškam se i uživam. Zaista je prelepo kada se po drugi put nađete negde tako za vas posebno. Izlazim na drugi kraj, još uvek je tu kiosk sa fudbalskim rekvizitima, šalovi i dresovi Intera, Milana, Juventusa... prilazim ogradi... eno ga i ono jezerce... tada mi se činilo miljama daleko... sada imam viška vremena, mogao bih kroz park otići do njega. Bila je to najgluplja stvar koju sam mogao uraditi i koju sam uradio! Park je naravno... neasfaltiran, čitav dan je pljuckala kiša... dok sam ja došao da jezerceta i patkica koje suvereno, uzdignute glave krstare tuda kao da su u najmanju ruku kralj Vitorio Emanuele II, bio sam najprljavija osoba u Milanu!!! Ipak nije sve bilo uzalud. Tu iza jezerceta se nalazi još jedna milanska znamenitost Porta Sempione... Milanska kapija! Mnogo sam srećan... i prljav... ali nema veze... mnogo bih zažalio da sam ovom propustio.

Pogled na sat i povratak na Duomo... Italijani bi trebalo da su blizu gradu... krenuli su oko podne iz San Benedetta. Kažu tu su za sat, ne ostaje mi ništa nego da se još toliko šetam po trgu, gubim i nalazim po okolnim ulicama. Hoćeš? Ne može! Na trgu ima milion ljudi... zarobljen sam... na otvorenom... svuda oko mene... ljudi... ne mogu da uđem nigde.. svuda je red... ne mogu ni da šetam ... nemam gde... Nedelja je, Božić je... kao da je cela Italija odlučila da izađe i dočeka me... cela Italija u plavo-crnim šalovima. Da da, danas je utakmica, ceo grad je danas nerazzurro, ima i po koji Milanez čisto da se razbije monotonija... ali bilo je prelepo šetati opkoljen crno-plavom bojom Intera i njegovih navijača... Svi su ponosno uzvikivali Forza Inter! Forza Nerazzurri! U silnoj potrazi za nekim objektom u kom ću moći da sednem, svaki pokušaj je doživeo potpuni fiasko. Mcdonalds – red na ulici, Burger King – red na ulici... Eno jeeeeeeee!!!!! Interova prodavnica!!! Bar 50 ljudi čeka napolju da uđe... Do đavola... Eno je i Milanova prodavnica... nema reda... haha luzeri... ući ću da vidim šta ima... Nema ništa i sve je skupo... nisam zadovoljan... Gde li je ona Ferrari radnja što smo videli prošli put? Tada su imali izloženu šampionsku formulu iz 2007. Kimi Raikonen... eno je radnja, a eno je i formula... haha ista ta... luzeri nisu bili šampioni od tad, pa nemaju koju noviju da stave u izlog. Koji sam snob, pomislih... stojim na 10cm od šamionskog bolida formule 1 i zvocam nešto, kao nije mi OK.

Stigli su i Italijani, doveo sam se u red malo, da ne budem najprljaviji čovek u Milanu, posle više sati besciljnog šetanja Duomom, isto to sam još sat uradio sa njima... Sad shvatam značenje rečenice širom zatvorenih očiju... šetao sam kao zombi istim ulicama iznova i iznova... ali da me pitate sad gde je tu ta Interova radnja... pojma nemam... Vreme je da se krene, da se živi san, da se oseti nemoguće, ili bar ono što vam se činilo nemogućim. Bilo je to veče derbija... i ja sam bio tu... u Milanu! Stigli smo podno stadiona, famozni San Siro...Ogromni svemirski brod ovaj put sa upaljenim svetlima, kao da svakog trenutka treba da poleti i nestane zauvek... ali ne još... makar ne još ovih 90 minuta. Puna ulica navijača, najviše Interovih a onda i Milanovih... nema tenzije... ipak je to civilizacija... svako voli svoje i ide da navija. Ljudi čekaju u redu za ulazak na stadion...a mi... još nemamo karte... Poješćemo neku brzu hranu i za to vreme kupiti navijački rekvizit. Drugar je kupio Il Capitano šal Havijera Zanetija... žive legende Intera, a ja... Interov šal mogu da kupim bilo gde... ali ovaj mogu samo tu... pola plav, pola crven Inter – AC Milan derbi San Sira, derbi Milana... spuštam crvenu stranu u jaknu da se ne vidi, a plavu vadim napolje da svi vide za koga mi navijamo! Dok čekamo zaorilo se stadionom chi non salta nerazzurro e e, ko ne skače crno-plavi... počelo je navijanje a mi smo bilo ispod Milanove tribine. Uskoro se pojavljuje i čovek sa kartama, tražili smo drugi prsten sa strane, a dobili prvi prsten iza gola!!!

Moji saputnici su bili pomalo razočarani, hteli su dobar pogled na ceo meč, međutim ubrzo ih je prošlo kada su videli gde ulazimo. Pogledaj! Teren!!! Uzviknuo je S.K Da zaista ulazimo na teren, samo nas jedna staklena vrata dele od korner zastavice... podižemo pogled i ne verujemo... 80.000 ljudi je iznad nas... ne vidimo vrh stadiona! Sve je već skoro puno, ostalo je oko pola sata do početka meča. Osećaj je bio fantastičan bili smo na 10 metara od terena. Prišli smo ogradi iza gola i gledali igrače Milana kako se zagrevaju. Da je Mario Baloteli promašio gol pogodio bi me u glavu koliko smo bili blizu! Mogao sam da ga pljunem da sam hteo! Iznad nas je bila terasa sa Milanovim navijačima a sa druge strane terena Interova tribina. Ukinuta je kazna zabrane ulaska Interovih navijača, sve je bilo puno. Okretao sam glavu levo, desno, pravo, gore... na teren... svuda oko sebe... da tu sam... na derbiju! Preko velikog semafora su najavljivali startne postave, svi smo u glas zviždali Milanovim a uzvikivali prezimena Interovih igrača. Prošli put su pred izlazak igrača na teren puštali Pazza Inter Amala, pesma od koje sam se bukvalno naježio kada se zaorila... sada je bilo drugačije... pustili su C'è solo l'Inter, navijači su ustali ceo stadio je skakao i pevao chi non salta rossonero e e i utakmica je mogla da počne! Vreme je prolazilo nikad brže, kao da je tren prošao a ne 35 minuta. Inter je bio katastrofalan u prvom poluvremenu, Milan je mogao dati bar dva gola, pre nego sto su crno-plavi upšte šutnuli na gol. Safir Taider je bio očajan, Mateo Kovačić se zagrevao već od 30. minuta, Milan je kontrolisao igru, sakrio loptu, ali bez rezultata. Ređale su se šanse... izdržali smo i tek tako već je bilo poluvreme. Na početku drugog poluvremena Mazzari na zagrevanje šalje Ikardia i Kuzmanovića, da da treba dati gol... S.K nije verovao da će Kuzmanović zaigrati i viknuo Kuzmanoviću nemaš pojma!!! Okrenuo se ka meni i rekao... pa jeste nema pojma. Posle 10 minuta Kovačić umesto Taidera, aplauz 80.000 ljudi za ovog talentovanog hrvatskog klinca, osećamo da će on preokrenuti meč. Prvi njegov dobar pas i erupcija oduševljenja kao da smo dali gol! Mario Baloteli se ceo meč igrao sa Interovim odbrambenim igračima, apsolutno fenomenalan fudbaler... ulazi u 16 šutira iz mesta, iz kolena u donji levi ugao, Handanović vrhovima prstiju brani... ufff ovo je bilo blizu... Za vas koji ne znate Baloteli je jedna od najkontroverznijih ličnosti u svetu fudbala. Dečko koji je igrajući za Inter gostovao u TV emisiji u Milanovom dresu i govorio kako je njihov veliki navijač. Prošle godine se iz Engleske vratio baš u Milan. Suvišno je reći da ga navijači ne vole. Slobodan je udarac, Baloteli se namešta za šut... čitav stadion zviždi, ovo je posebna prilika da mu se pokaže koliko ga mrze... a šta on radi na sve to? Uzima loptu i na očigled svih pomera je metar napred. Auuuuuuu kakva salva uvreda na njegov račun, rasistički pokliči, babun, orangutan i svi drugi majmuni koji postoje... Mario Baloteli je mnogo stvari ali neinspirativan svakako nije! Drugo poluvreme je prošlo brže nego prvo... Inter pritiska, poslednjih 15 minuta lopta je na polovini Milana (da i Kuzmanović je doprineo tome). Pogled gore na semafor, ostalo je još samo 7 minuta do kraja... kakva šansa odjednom... Palacio... jedna... druga, brani golman, lopta se vraća opet Palacio... kasni za sekund... lopta prolazi paralelno sa gol linijom i odlazi u aut... ne mogu da verujem... opet pogled gore... da li je moguće da će moj derbi biti završen 0-0 i da neću videti gol? Ajdeeeee ima još 7 minuta. Ubrzo potom, 86. minut... Jonathan sa desne strani ka Guarinu, ovaj u sredinu... Palacio ispred gola nešto mulja... GOOOOOOOOOOOOLLLLLL 1-0 Inter!!!!!! Kako, nemam pojma, ali vodimoooooo, gooool... Topovski udar sa tribina, svi su skočili, kriknuli... Rodrigo PALACIO, Rodrigo PALACIO, Rodrigo PALACIO!!! Na semaforu stoji Inter-AC Milan 1-0. Tribine grme Inter Inteeeeeer Aleeee Aleeee Aleee Aleee Inter Inteeeeer!!! Ostalo je jako malo vremena... Milan uvodi Pacinija, da proba da spasi meč. Slobodan udarac sa leve strane, poslednja nada za njih, poslednja strepnja za nas... koškanje, crveni karton Muntari, oduševljenje na stadionu! Marš napolje!!! S.K. Mudro zbori... džabe crveni kad ćemo da dobijemo gol... evo sad ćeš da vidiš. Lopta u sredinu Pacini skače, udarac glavom... tik pored stative... Svi su odahnuli... sudija je svirao kraj... Mi smo pobedili!!!! Pogrdni pokliči gore ka Milanovoj tribini koja je bila nema. Pozdravili smo igrače, proslavili sa njima kratko i sa velikim osmehom na licu napustili San Siro dok se skroz do Duoma čulo chi non salta Rossonero e e.

Autostrada Adriatica

Dok je izvesna osoba, koja će ostati neimenovana, reći ćemo samo da je poznata kao Kraljica i Elizabeta, razmišljala koje će joj fotografije sa zlostavljanim ženama biti odabrane za feminističku izložbu u kojoj će učestvovati, ja sam se sa još trojicom saputnika, u plavom automobilu sa panorama krovom, zaputio u novu, ispostaviće se opet ludu-preludu avanturu. Početak nije obećavao, probijali smo se kroz pljusak, tmina je bila svuda oko nas, nismo baš bili sigurni kakvo nas vreme čeka u narednim danima, ali jedno je bilo sigurno, taj dan nam definitivno nije bio naklonjen. Posle nekog vremena usledila je prva promena u odnosu na sva druga ranija putovanja... hrvatsko/slovenačka granica...mrki pogled carinika i neka kao kontrola... to je bilo sve... Hrvatska je ušla u EU, a mi nismo... ako neko prati koliko je rezultat... verovatno je to zato što su ušli u Uniju... mislim na to što su im radovi na putu savršeno obeleženi, sa sve onim stubovima koji su svi oblepljeni nalepnicom sa pravilnom stranom i svi postavljeni na pravilnu razdaljinu jedni od drugih... a ne kao kod nas jedan levi, jedan desni, jedan pao, jedan nema... Ako ništa drugo zbog toga treba ući u EU, da nas zaštitni stubovi više ne brukaju, kad već nismo načisto sa tim da put ne treba da te lansira u stratosferu kad to najmanje očekuješ...

Ništa se kroz prozor nije videlo. Kad smo ušli u Sloveniju kupili smo vinjetu da možemo da se vozimo njihovim auto-putevima i plan je bio da svratimo u Domžale na kratko, da pokupimo nešto. Bio sam srećan... godinama gledam one prefantastične kuće u slovenačkim brdima i planinama, ali ih nikad nisam video izbliza, u nekom naseljenom mestu, a sada ću zaista uću u vaistinu slovenačko naselje... mojoj strepnji i osećaju neizvesnosti nije bilo kraja. Upalili smo navigaciju čisto rekreacije radi, da ne pogrešimo negde po pljusku... a ona nas je neprekidno vodila sa strane, ko zna gde u nepoznato... nije nam bilo jasno zašto to radi, pa se u jednom trenutku moj a i vaš brat koji je vozio onako malo iznervirao i uskliknuo... pa reci joj da smo kupili vinjetu, šta me stalno tera u žbunje?! Posle nekoliko minuta ćutanja, muka, opšte zabrinutosti... saputnik koji je rukovao navigacijom se oglasio... znam u čemu je problem! Nisam kliknuo da imamo vinjetu... pa ja sam se smejao 23 minuta glasno... i još 15 sporadično... vi ne možete da zamislite koliko je to meni smešno bilo... da nas navigacija satima neprekidno tera sa auto-puta ko zna gde i da to zaista bude razlog... neverovatno. U Domžalama smo ostali svega nekoliko minuta, od kiše ništa nisam video osim poneke slovenačke kuće u lepom stilu, pravog domaćeg izvornog Merkatora (svi znate za moj bliski odnos sa pomenutim lancem hipermarketa) i stadion NK Domžale koji je u istim bojama kao i FK Senta... bio sam ponosan u tom trenutku.

Kiša nas je napustila na ulazu u Italiju... sledeća stanica Palmanova... outlet kod Udina za koji kruže priče da se u njemu možeš obući za 60 EUR, bar nam je tako četvrti (do sad nepomenuti) saputnik rekao... Čisto da rekapituliramo...moj a i vaš brat vozi, saputnik koji rukuje navigacijom, saputnik koji se nada da će u Palmanovi da se obuče za 60 EUR i ja, koji... pa ništa, šta? Pišem blog... Taman je granulo sunce kad smo se parkirali i započeli istraživanje radnji koje je trebalo da imaju neviđeno povoljnu robu visokog kvaliteta. Sve što sam ja našao bio je kačket Intera za 5 EUR – vrhunski odnos cena-kvalitet-osećaj ličnog zadovoljstva. Nisam ga odmah kupio, predomišljao sam se, nikad ne nosim kačkete iako ih imam gomilu... ali ipak ovo je Inter... a i 5 EUR. Dugo sam razmišljao dok smo sa kolegom, koji je još uvek gajio nadu da ćemo naći neku prevrh košulju za 10 EUR, obilazili radnje i iz svake izlazili sa istim zaključkom. Mi para za rafove nemamo, traži stočić na kome piše SALE... To nam je značajno skratilo boravak u svakom prodajnom objektu. U povratku ka kolima sam prelomio i kupio kačket... bio sam srećan! Čitavim putem nisam skidao etiketu, da svi znaju da je nov! Prošetali smo se stvarno velikim outlet naseljem, skoro svaku radnju obišli i došli do apsolutno prevažnog saznanja za sve koji žele da posete Palmanovu, a i za nas za buduća putovanja. Ovde nikako ne možete da se obučete za 60 EUR, treba vam bar 100, a huligani Partizanovi verovatno ovde nabavljaju svoju odeću... ima neka radnja koja prodaje crne dukseve sa kapuljačama... brate moj broj, moj broj brate.

Nastavili smo ka San Benedetu, gradiću na italijanskoj obali Jadrana, otprilike u liniji sa Rimom. Prošli smo Padovu, Bolonju i stali smo da jedemo na jednom od njihovih Autogril restorana, gde sam kupio pakovanje od 6 Tviks čokoladica (nije bilo Snikersa). Ispostavilo se kao više nego razuman, da ne kažem pametan, da ne kažem spasonosan potez. Bio je tu parkiran pored i neki perverzni Ferari... nismo bili impresionirani... slikali smo se pored Fiata da bude ljubomoran. Ovaj put je pao mrak pre nego što smo stigli do najluđeg grada/države, Republike San Marino... Videla se sa auto-puta jedna linija svetala koja se protezala daleko u planinu... bio je to San Marino... tamo gore... na vrhu brda, neosvojiva tvrđava do koje može da se stigne samo žičarama. Ovaj put nismo svraćali, samo smo projurili pored reda upaljenih svetala i mahnuli im da znaju da smo ih se setili. U jednom trenutku su ispred nas počela obaveštenja o radovima na putu... a iznad puta na onim kao svetlećim LED obaveštenjima bilo je ispisano nešto što opet nigde, nikad ranije nisam video... pomalo premoreni, pospani... svi smo širom otvorili oči... mrkli mrak.... automobil se kreće 120-30-40km/h a ispred nas svetli... MEN ON THE ROAD... Štaaaaaa??? Kakvi bre ljudi na putu? Koja im je to fora? Ubrzo smo saznali kada se ispred nas pojavio fluo prsluk, koji svetli u mraku i u ne tako baš velikoj daljini krenuo polagano, svojim tempom, kao da ima svo vreme ovog sveta, da nam preprečava put nezainteresovani čikica, kako bi stigao na drugi kraj... Bilo ja napeto... U Need For Speed fazonu, promašili smo ga za nekih 10-20 metara... dođavola i Italija i men on the road na sred auto-road...

Isključenje za Grotomare, konačno smo stigli... krenuli smo oko 8, stigli oko 22h. San Benedeto je faktički posle Grotomarea i nadovezuje se na njega... Izlaz sa auto-puta, koji minut, jedan ludi kružni tok, pa sunovrat ispod pruge (pruga ide kroz same gradove pa morate da se provezete ispod nje) i eto je ponovo, posle 3 godine... riviera palmi!!! Ulica koja se proteže pedesetak kilometara i sva je pod palmama na samoj obali mora... preeeeeleeeepo, laaaakiiiiiranoooo (referenca na klavir iz makedonskog izdanja od početka ove godine). Osetio sam neku toplinu što sam opet tu, valjda volim da se vraćam na mesta gde mi je bilo neviđeno lepo. Parkirali smo se gde drugo nego na sam ulaz u hotel... ipak smo mi iz Srbije, to nam je u genima, bez obzira što ima savršeno lep parking sa druge strane zgrade. Izašao sam iz kola.. sve je isto kao na slikama... plavo-žuti hotel sa bazenom. Yeeeey bazen... dubine do članaka... nisam zadovoljan... eno ga drugi... do kolena... ali na drugoj polovini je čak do struka... a i ja hoću bazen a more mi na 20 metara... elitista i snob... šta drugo da vam kažem... Sad već iskusni ček-inista u hotele... hajde ja ću da nas prijavim. Ma važi... koliko god da sam se puta ček-inirao u hotele u svim mogućim zemljama, za Italiju te ništa ne pripremi... Poluznanje engleskog i nuklearna fizika sa recepcijom ko će od nas četvorice u koju sobu... ionako smo na kraju otišli ko je sa kim hteo... pa još kad smo joj objasnili da sva četvorica hoćemo WI-FI... ijaooooooJ, oni to tamo po osobi daju, pa svaka osoba treba biti registrovana, pa joj za to trebaju naši pasoši... agonija! Dok smo se mi borili na grotomarskom frontu za naš WI-FI pristigli su i distributeri iz sus(J)ednih republika... sedeli smo na kauču u lobiju i gledali šta smo to na Fejsbuku i B92 propustili tog dana, smeškali se njihovim istim problemima kao što smo ih i mi imali (da ne pričam da je prosečan broj pokušaja otključavanja moje konkretno sobe bio 12)... nikad nisam ovladao konceptom ključa-kartice... samo ovaj put nisam bio jedini... ni cimer nije umeo da otvori, tako da bismo nas dvojica često ostajali ispred minutima, kao retardii uzaludno provlačeći onaj đavolji izum gore-dole, čekajući da se umesto crvene lampice upali zelena... mmmm zelena... great success.

Sobe k'o sobe su bile OK, samo su iz nekog razloga mislili da će nam obojici biti dovoljna po jedna utičnica za struju i to ako iz nje istaknemo stonu lampu. No dobro makar je utičnica bila sa dve rupe... nisam morao da vrištim za adapter kao pre par meseci u Londonu. Upitali smo da li hotel ima bar i gde ovako kasno možemo da popijemo nešto... uputili su nas napolje do bazena, tamo ima kao neki bar i kao radi... tropski bar šta god mi daj... Ja sam se poslednji pridružio jer nisam bio siguran da li hoću da spavam, da se šetam plažom (razmišljao sam o tome kako horor filmovi nastaju... šetao je sam plažom u ponoć). Kad sam sišao, prošao prepreke i napravio detaljnu analizu dva ponuđena bazena, seo sam za spojene stolove i imao sam šta da vidim. Nas nešto blizu ponoći... OK možda je bilo oko 23h, služi niski, zdepasti, potpuno izgubljeni i usporeni stari, sedi konobar u odelu sa vrlo ograničenim znanjem engleskog jezika... Jako mi je bilo teško da suzdržavam smeh, pogotovo kad je naknadno u šank gurnuo karton piva... došli turisti sad će da mi popiju ceo bar... Kad je shvatio da se ništa od njegove želje neće obistiniti, poterao nas je nazad u hotel, zatvara... šta bre zatvaraš, možeš samo svetlo da nam ugasiš... na bazenu smo... u svakom slučaju oterao nas je nazad u hotel, gde smo se mi nekako podelili... svi su zaspali... a nas dvojica... smo... pokušavali da uđemo u sobu...

He who stops being better stops being good

Tower Bridge se spustio... ostalo je još samo to... dobro ne baš samo to, ali nekako sa ovim zaokružujem sve i u smiraj petog dana se upućujem tamo gde mnogi krenu prvo. Izlazim na stanici, pa bar 20 puta do sada sam bio ovde, presedao na raznorazne metro linije, a nikad nisam izronio, sve to je danima bilo iznad mene, a ja sam bio potpuno nesvestan moći koja mi je nad glavom. Bacam pogled, onako više šmekerski nego informativno na ime stanice, namigujem sam sebi i krećem uz stepenice na... Westminster! U pitanju je sam centralni deo grada na obali Temze, koji sadrži Westminstersku palatu, odnosno Parlament i Big Ben, Westminsterku opatiju, katedralu i Bakingemsku palatu. Sve ono što sam kao klinac čitao o Engleskoj svelo se na to... ta reč mi je sinonim za Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske koliko i Manchester United, Rowan Atkinson i Mućke. Westminsterska opatija je od 1066. mesto gde se monarsi krunišu i mesto na kom počiva 17 prethodnih monarha.

Penjem se uz stepenice, razmišljam kuda treba da krenem... kuda? Nikuda!!! Nisam još ni izašao iz zatvorenog prostora ispred mene je bio... ogroman... zlatan... eeeej ispred mene, ne pored, ne negde daleko... sa velikim kazaljkama... ISPRED mene... Big Ben!!! Ne da je Big negooooooo... nikad nisam imao utisak da je toliki...neverovatno... a tek što se sjaji... kao da je napravljen od sunca... a oblačno je... sa leve strane mi je most, koji vodi preko Temze do London Eye. Pre 2 dana sam bio sa druge strane, divio se pogledu, sada sam tu... i opet se divim pogledu. Krećem desno, jer mi deluje da sa te strane mogu obići ogromni sat... Kako prolazim ukazuje me se iza njega gomila šiljaka koji predstavljaju krovove Parlamenta... ja kao svršeni student Fakulteta političkih nauka se nalazim ispred doma britanskog parlamentarizma... model uzor parlamentarnog sistema vlasti... ako vam neko nekad kaže bikameralna legislativa... e to je to... dvodoma skupština... Predstavnički dom i Dom lordova... prvo izučavate britanski parlamentarizam, pa američki prezidencijalizam i na kraju francuski polupredsednički sistem... The Houses of Parliament i ja... šetam pored ograde i gledam šiljke... nikad kraja... bacim pogled preko puta... tu je opatija... sve je tu... Hiljadu godina istorije britanske imperije je sa druge strane ulice... Sve što sam ikada učio u svim mogućim knjigama što privatnim što državnim... samo jedan pešački prelaz od mene... Eno je u dvorištu parlamenta statua... Oliver Cromwell... čooooooooooovečeeeeeeeeeee Oliver Cromwel!!!! Lord Protector of the Commonwealth of England, Scotland and Ireland, čovek koji je raspustio toliko pominjani Parlament i sam zavladao kao Lord Protector od 1653. do 1658. svojevrsna revolucija jednog čoveka koji je verovao da sistem ne valja. Sahranjen je u Westminsterskoj opatiji... među monarsima... iako nikada to nije bio.

Prelazim ulicu i pravac opatija... tako je... stara... osećam da me duhovi svih bitnih Britanaca gledaju... ima neko silno drveće ispred građevina... To drveće je inače, još jedan lajtmotiv mog putovanja... londonsko drveće... mnogo ga ima... i uvek je na pogrešnom mestu... obavezno mora da zakloni neki pogled na nešto neverovatno i nigde drugde vidljivo... i taman kad se pripremiš da budeš oduševljen... širom otvoris oči... i vidiš... drvo... Morao sam više da se potrudim da spoznam svu lepotu i neverovatnu čudnost sa kojom je građena opatija... centar Londona, a tako špicasta struktura... kao začarani zamak koji bi stajao negde na nekoj planini daleko od svega.... Obišao sam tu krug, ima park u kom su statue poznatih državnika Nelson Mandela, Abraham Lincoln... tu sam zastao, duboko razmislio da li je moguće da ja stojim ispred statue Abrahama Lincolna... čoveka koji je ukinuo robovlasništvo i koji je održao Gettysburg Adress, najpoznatiji govor nekog američkog predsednika, i to u jeku američkog građanskog rata 1863. na Nacionalnom vojničkom groblju u Gettysburgu čitiri ipo meseca nakon što je vojska severa pobedila Konfederativne snage baš u tom gradu... Govor koji počinje sada već legendarnim rečima – Four score and seven years ago... i zaključuje da government of the people, by the people, for the people, shall not perish from the earth... Mnogo godina kasnije Gettysburg Adress stoji kao simbol borbe za demokratiju i vladavinu naroda, za i od strane naroda... Kada su me prošla sva navrla osećanja napravio sam nekoliko koraka i došao do Winstona Churchilla, blago pogrbljena figura sa štapom na koji se oslanja... neverovatan državnik... još jedan od legendarnih... ali prolazeći pored njega, iskreno jedino što mi je palo na pamet mi je... gospođo vi izgledate odvratno... Gospodine Churchill vi ste pijani!!!! Tako je, ali ću ja ujutro biti trezan, a vi ćete i dalje biti ružni...

Taman u trenutku kada sam se spremao da krenem nazad u hotel, predomislio sam se i pošao pravo ka mostu, nakon što sam prethodno kupio sok od manga za 2 Elizabete. Bio je to najbolji sok od Manga koji sam ikad probao... mrzeo sam sebe što ranije nisam otkrio to božanstvo. Watson bi sada pitao Sherlocka, a kada ste to ranije pili sok od manga? Kao što rekoh... bio je to najbolji sok od manga koji sam ikad probao!!! Taman kad sam se našao negde na pola mosta Big Ben se oglasio... bilo je 21h i on je počeo da otkucava... verovatno su mi usta bila otvorena... ne znam... prvo se Tower Bridge podigao, pa spustio... a sada Big Ben odzvanja... gledao sam u njega, u nebo... i ništa drugo nije postojalo... zvonjava... on... ja... i sok od manga...

Posle ovoga je definitivno bilo vreme da krenem... pravac hotel... sa jednom stanicom pred kraj... poslednja za danas... South Kensington i poseta Royal Albert Hallu, najpoznatijoj koncertnoj dvorani u Londonu. Prokleti South Kensington... kad izađete iz voza, šetate kroz tunel koji je skroz beo sa nekim crnim tačkicama po njemu kao da ste u warp pogonu... samo što tom tunelu nema kraja... nikada... a ni tada... šetao sam i šetao i šetao... hteo sam da dignem u vazduh i tunel i warp pogon i Royal Albert Hall... četvrti je dan i ja samo šetam sve vreme nekud... evo izlaza konačno... izlazim na šetalište... u pa slatko je ovo... šteta što je već mrak... zgrada koju tražim je levo, ja namerno idem desno, simpatično mi ovo nešto, sve su velike građevine i sve su neke bitne... našao sam Imperial College i Victoria and Albert Museum najveći svetsku muzej dekorativne umetnosti i dizajna, koji poseduje oko 4.5 miliona predmeta... OK vraćam se ka koncertnoj dvorani, skrećem levo gde treba... evo je... sa jedne strane Royal College of Music a odmah preko puta kružna, loptasta zgrada, pomalo bi po obliku podsetila na Globe... crvenkasta... svetli na sve strane, sa nekom statuom ispred... obišao sam je divio se crvenilu pod svetlom. Bio sam premoren, nekako smogao snage da se vratim kroz warp pogon do South Kensingtona i uputio su kući u Hammersmith. Ostala mi je subota pre podne za sve što nisam stigao ova 4 dana... Nema mnogo toga, sutra ću dobro razmisliti šta ću.

Subota je osvanula sunčano, što me je dodatno obradovalo... seo sam da doručkujem... na televiziji BBC, prognoza vremena... tih dana je najbitnije na svetu bilo kakvo će vreme biti na Wimbledonu, a žena spikerka je bila neki selebriti... verovatno je svi pitaju da li će padati kiša. Pošto je sunce sijalo odlučio sam se za Picadilly Circus... ponovo, ovaj put po suncu... sjajniji je.. evo je Regent Street... idealno, nisam juče, prošetaću danas... Ogromna ulica, sa velikim mermerno belim zgradama sa obe strane... fensi, bogataška šoping ulica, samo su radnje bile zatvorene, još je bilo rano... korak po korak i nalećem sasvim slučajno do znamenitosti od koje sam se već oprostio... totalno sam bio presrećan što ću je ipak video, iako sam se pomirio sa činjenicom da sam to ostavio za sledeći put, čak mi je i fajl sa skoro 50 stvari za videti nosio njegovo ime... London Palladium... verovatno najpoznatije pozorište u Londonu i čitavoj Britaniji, pogotovo kada su u pitanju mjuzikli, koje se nalazi na onome što se zove West End. Sjajna građevina, opet sa nekim zlatnim detaljima i nekim kipom na vrhu... nenadana sreća... Vratih se na Regent Street i pratih je dok ne stigoh do možda najimpresivnije raskrsnice u Londonu... ukrštanje Regent Street i Oxford Street... i baš tu na toj megalomanskoj raskrsnici... šta drugo nego... Nike Town! Gde će drugo Nike napraviti grad, zgradu, radnju na 5 spratova nego na najšopingskijem mestu u Evropi, raskršću dve najsnobovskije ulice koje postoje... Skrenuh desno... sad kao šetam kroz Oxford Street, ni tu ništa ne radi, ali ja sam snob i dobro se osećam... kako li je ovde kada sve radi i kad svi milioneri ovoga sveta dođu tu da pokažu svetu koliko su u stanju novca da potroše?

Morao sam požuriti, trebalo je stići do Bakingemske palate, na promenu straže koju sam juče propustio... na žalost neću moći da prisustvujem, jer mi avion poleće prerano... biću kod palate sat vremena ranije, ali dobro nema veze, makar ću je videti po suncu, možda će sad biti belja... zlatnija... Ovaj put ne idem kroz Green Park, njega sam video, prići ću palati kroz St James Park... za koji mnogi kažu da je najlepši u Londonu... Kako može biti lepši od Hyde Parka? Izlazim iz metroa i zakoračujem u park... Kakva prelepota!!! Zeleniji je od ostalih... možda zato što je sunce, možda zato što je lepši... ima jezerce preko kog ide mostić, a preko mostića neka devojka čuči uz ogradu... šta li radi? Približavam se... devojka... gleda... vevericu koja proždire njen lešnik, apsolutno ne pokazujući ikakvo interesovanje za spoljni svet. Prišao sam joj na 30 cm... vi ne možete da zamislite kojom brzinom engleska veverica proždire njen lešnik... pa one seckalice papira su mala deca... ali onom lešniku nikad kraja.... ona je to grickala minutima i minutima... kao drogirana... u potpunom delirijumu veveričijem... nisam baš imao vremena da joj se posvetim duže... izašao sam na ulicu od crvenog tartana ili čega, gde na svakih 10 metara sa obe strane stoje postavljene potpuno koloritne zastave Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske... da to je ta ulica... ona koja vodi pravo do Bakingemske palate... Krećem u poznatom pravcu... vidim je u daljini... ali vidim još nešto.... vidim gomilu vojnika... šta je ono? Otkud oni? Možda vežbaju promenu straže... ili šta rade... jedno je sigurno... ja sam njih video... iako nije trebalo... bio sam presrećan... koga briga sad... ja sam lego vojnike kako marširaju video. Stižem do palate... e danas je bela... i zlatna... kao i sve bitno u Londonu... presrećem azijske turiste jer samo oni znaju da vas uslikaju kako treba... biće to jedna od mojih omiljenih londonskih slika. Prišao sam palati, pogledao još jednom kroz ogradu... nalazim se u samo srcu britanske nacije... poslednji put na ovom putovanju... i imam pantalone na sebi (aluzija na epizodu Sherlocka kada nije hteo da se obuče u palati). Obišao sam još koji krug tu oko svega i krenuo ka mojoj poslednjoj stanici pre polaska.

Za kraj ostao je samo Stamford Bridge... dom fudbalera Chelsea-a. Da znam bio sam već tamo, ali u 7 ujutro, sećate se... Megastore nije radio. Sad idem ponovo da vidim šta to lepo imaju u radnji. Stižem... radnja radi... fenomenalno... ulazim... slikam i osećam ruku na ramenu... veliki čika me upozorava da nije dozvoljeno... Uvek će biti mali klub... Barselona dozvoljava... Arsenal dozvoljava... Chelsea ne... idite dođavola, sad vas tek ne volim... Dugo sam se šetkao po radnji, tražio sam nešto sa Mourinhom, zbog njegove karijere u Interu iz Milana, želeo sam neku igračkicu sa njegovim likom... stativa... nema ništa... e stvarno ste bre jadni... hajde onda makar neki Bane Ivanovic... ja sam pola sata tražio po toj radnji nešto što na sebi ima ili Mourinhov ili Banetov lik i našao poslednju figuricu na kojoj je pisalo Ivanovic. Bio sam srećan... ne previše, ali ipak bar sam nešto našao... na televizorima su prikazivali golove koje je Drogba dao... treba do kraja života cipele da mu glancaju... on je najveći razlog svih njihovih uspeha... Sa Banetom, Chelsea čokoladama i narukvicom za BB reprezentativku Srbije u fudbalu krenuh nazad u hotel po stvari... bila je to moja poslednja londonska stanica... ironično ili ne... klub koji nikako ne volim.

Stiže Picadilly linija i to ona što vozi na terminal za treći svet i potencijalne ratnike džihada, terminal 4. U nekom trenutku u voz ulazi crnkinja sa momkom bele puti... oko sebe ima veliku zastavu Kenije. Ušli su u razgovor sa nekim od putnika i prisluškivanjem saznajem da njih dvoje planiraju da se venčaju i da su krenuli po njenu majku na aerodrom, zato je uzela kenijsku zastavu, pošto će joj majka biti izgubljena na aerodromu ona će joj mahati zastavom pa će se lakše naći... U tom trenutku nisam mogao da svarim toliku kvantnu hiper slatkoću... Stižem... ukrcavam se na avion... saznajem da sa nama leti Jelena Ristić, Novakova devojka kao i neko udruženje Srba iz Los Angelesa, koje će sutradan igrati folklor kod Žike u Šarenici... ispratio sam i to dešavanje sutradan na TV-u... nisam osetio neku emociju... Sleteli smo... eno Jelena Ristić... zaista... ista je kao na TV-u, nešto niža od mene, sama tako šeta na pasošku kontrolu... sama tako ide po prtljag... uzima ga i odlazi... pratim je pogledom dok čekam svoju torbu... Kako ona tako kao običan čovek šeta, uzima prtljag i odlazi, a pre dva dana je sedela u boksu terena na koji sam ja prosio da uđem? Folkloristi su u Beograd poneli pola Los Angelesa i dobili ga pre nego li ja moju malu torbu... Izlazeći iz aviona prošao sam kroz tunel za kulturnu dekontaminaciju (ne sme se u Srbiju vratiti ni deo kulture i civilizacije stečen negde tamo), pokupio torbu, udahnuo duboko i zakoračio još jedanput u našu zemlju k(l)ošarke.

Macbeth

Kada tri veštice kažu Macbethu da mu je sudbina da zaposedne presto Škotske, on i njegova žena odlučuju da uzmu stvari u svoje ruke i ubiju Kralja Dankana, čoveka koji im stoji na putu. Međutim, da bi ostao na svojoj poziciji Macbeth mora nastaviti da ubija, prvo Banquoa, svog prvog oficira, a zatim dok ga obuzima ludilo i paranoja, bilo koga ko zapreti njegovom prestolu. To je bilo sve što sam znao o Shakespeareovoj predstavi na koju sam žurio da stignem, pre nego što sam je pogledao. Odlučio sam da ne odem u grotlo starog šekspirovskog engleskog jezika potpuno nevin od znanja čemu ću prisustvovati, jer na licu mesta, bio sam siguran, apsolutno neću imati pojma o čemu se radi.

Stižem na stanicu Blackfriars u 13:50, čitao sam da je to najbliža stanica pozorištu. Imam 10 minuta da vidim kuda treba da idem i stignem na odredište. Izlazim na ulicu... dođavola... nigde ne piše ništa... sa desne strane... su ulice... komada mnogo... sa leve strane... most. Ako budem morao da prelazim most to je 15 minuta samo za to, pa još dok tamo pronađem Globe... nema šanse da stignem. Sa desne strane apsolutno ništa ne pokazuje kao da bi tuda trebalo krenuti... Vraćam se u stanicu, nalazim neku skicu i zajedno sa svojom katastrofalnom navigacijom posle nekog vremena iskrivljenosti vrata vidim da ipak moram preći most. Tolio o tome da ću stići na vreme. Krećem užurbano... Postoji nešto poetsko u prelaženju Temze... uvek mi nekako navrnu kumulativna sećanja Londona kroz životnu literaturu... samo ne kad žuriš kao ja... Negde na pola puta izvadih telefon da vidim koliko je sati i ugledah pisamce u gornjem levom uglu... Otvaram poruku, drugar kaže da će kasniti i da će stići oko 14:20, možemo ući i kasnije, ali ako želim da uđem sam, kažem broj rezervacije koju mi je iskucao... Laknulo mi je kao retko kad pre... Nema veze što kasnim, a opet... ući ću... Sačekaću ga na keju ispred pozorišta, ući ću k'o čovek... iz Srbije, sa kartom, ali i sa 20 minuta kašnjenja.

Sa mosta skrećem levo i ubrzo stižem do Shakespeare's Globe Theater... Presmešna bela kružna građevina, sa nekim čudnim krovom od nečega što liči na mahovinu, kao da je zaista pravljena u 16. i 17. veku. Neki glumci baš tad stajaše napolju u nečemu što podseća na dvorište... da li je pauza ili šta rade... Bože kakvi kostimi... e ovo je pozorište, pomislih. Eto mi ga i drug stiže... penjemo se na stepenice do zatvorene kapije, gde nas je dočekala gospođa obučena u odore iz tog vremena... pitala da li imamo karte, odmah smo joj pokazali i ušli. Globe pozorište se sastoji od bine i 3 prstena mesta za sedenje koje koštaju 37 Elizabeta... pre nego što pomislite da sam blesav što sam dao toliko para za pozorišnu predstavu ma koja ona bila, reći ću vam da postoji opcija gledanja ispred bine, mesta su za stajanje i koštaju 5 Elizabeta. Bez razmišljanja smo kupili, jedva, pre nego što je bilo rasprodato. Kad smo ušli, stali smo skroz pozadi, ali pozorište je malo pa ste i tako jako blizu, jedino što kisnete ako pada kiša, a ne smete da raširite kišobran. Simpatični redar je u prvih nekoliko minuta neprekidno pokušavao da me skloni sa prolaza negde sa strane, iako je vrlo dobro video da od gužve nemam gde u stranu da se sklonim. Nisam kapirao u čemu je stvar dok nije u jednom trenutku neko počeo besomučno da lupa na ta vrata... predstava je bila interaktivna... glumci su prolazili pored nas a to lupanje je trebalo da predstavlja kucanje na kraljeva vrata.

Uspeo sam delimično da pratim fabulu, moram priznati da mi je bilo prezanimljivo... biti tu... u Engleskoj... gledati Shakespearea... fenomenalni glumci... bacanje crvenog papira, koji je trebalo da predstavlja cveće, čini mi se, na nas sa krova. Macbeth je bio savršen... ali ko je ono? Banquo... deluje mi poznat, ali ne znam ko je... Hah... neuki ja... Kad sam došao kući svojoj beogradskoj istražio sam glumačku postavu... niko nešto specijalno nije snimio... osim njega... Banquo... piše Billy Boyd... ko je Billy Boyd? I to mi je poznato, ali ne povezujem... ko bi to mogao biti? Ulazim na IMDB, nokaout... ne šamar nego pesnica u glavu... WOW!!! Gospodar Prstenova!!! Čekaj, čekaj... ja sam gledao glumca koji je igrao u Gospodaru Prstenova!!!! Fenomenalistično!!! Billy Boyd je glumio jednog od hobita u filmu, Peregrin Took, ili Pippin, što je nagovarao drveće da krene u rat protiv Sarumana i što je u prvom delu srušio kostura u rudnicima Morije, pa je čudovište krenulo da ih juri i Gandalf je viknuo YOU SHALL NOT PASS!!! Posle toga je umro... mislim Gandalf. Da sve bude ludo preludo Banquo je gnevno u jednom trenutku kao deo predstave prošao na pola metra od mene, skoro smo se zakačili ramenima, kada su izlazili na vrata na koja smo mi ušli... Aaaaaaaaaaaaaaaaaa holivudska zvezda odmah pored mene... nestvarno, padanje u svest što bi Elizabeta, naša a ne njihova rekla...

Posle Macbethovog jurcanja za duhovima završila se predstava... sačekali smo da ljudi izađu i slikali se po pozorištu... definitivno jedna od najlepših uspomena iz Londona... Dan je, ipak, bio daleko od završenog... morao sam žuriti... radnja na Arsenalovom stadionu radi samo do 18h, sad je bilo nešto posle 15. Opet sam prešao Temzu, ovaj put na Millenium Brigde, onaj pešački što vodi direktno do St Paul's. Tuda mi je najbolje da stignem na stadion. Opet sam se rastao sa drugarom i dogovorio da se nakon mog putešestvija na sever Londona nađemo kod Tower Bridge. Stigao sam brzo do stanice Arsenal... izlazim... lep neki deo grada... eto me konačno i u severnom Londonu. Našao sam stadion odmah... tj prodavnicu... trebalo je ići samo pravo nekom krivudavom ulicom. Ulazim u radnju... šta je bre ovo? Za jedan svetski klub mnogo malo i jadno...vadim štampane papire sa slikama i podacima proizvoda koji su mi naloženi za kupovinu... dva ima, treći nema... pokušajte u radnji sa druge strane stadiona... aaaaa ima još jedna radnja... OK. Kupio sam dva proizvoda koje su imali i krenuo ka stadionu... odnosno njegovoj drugoj strani... popeo sam se na stepenice... prešao neki mostić... pogledao levo... pesnica u glavu! Emirates ispred mene!!! Ogroman, kao Wembley stakleni stadion, ali ovaj za razliku od onog, nekome pripada. Prevelika obeležja Arsenala, grb sa topom visi sa staklenih zidova... zaista impresivno... veličina fudbalskog kluba Arsenal je neizbežna. Eno je i statua Tonya Adamsa... neki pripadnik afro-engleske... mnogo je glupo reći afro-američke nacionalne zajednice, se ne skida sa nje... ne mogu da čekam da se udostoji i pomeri, pa sam je uslikao sa njim kako visi na njoj ... Nastavljam oko stadiona... toliko je velik da se možete izgubiti samo hodajući oko njega... Polako obilazim i eto je The Armory... sad se već neke stvari poklapaju... Ovo je ona velika radnja koju sam tražio., sa sve topovima ispred.. kao u Barseloni glomazna sa svim mogućim Arsenalovim suvenirima.

Misija ispunjena, kupio sam šta sam hteo... vratio se pored stadiona diveći se veličini objekta, značaju koji ima i mojoj malenkosti koja doživljava stvari koje ni u snovima nije nikad mogla poželeti. Čuli ste možda nekad za derbi severnog Londona, ako jeste znate kuda sam krenuo odatle, ako ne znate... stanica Seven Sisters i stadion Tottenhama. Izašao sam iz voza i opet nemam pojma kuda treba da idem... ovaj deo je opet malo... ne baš siguran za bitisanje nas sa aristokratskim tenom... neki veliki afro-englez šeta sa megafonom i priča kako je Isus zaslužan za sve... jeste jeste, pomislih... nego gde je stadion... Krenuh desno i ugledah putokaz da je trebalo da krenem levo... ajd' nazad... bio je to poslednji putokaz koji sam video... šetao sam... i šetao... i šetao....upitah prolaznika gde je stadion... a eno kroz park... OK kroz park... šetam... i šetam... i šetam... upitah drugog prolaznika da li je stadion negde blizu... ah još oko 15 minuta ili sedi na bus 5 stanica... Štaaaaaa??? Kojih bre 5 stanica??? Nisam toliko zaludan... već kasnim u grad... neka dragi moj Tottenham... videćemo se neki drugi put!!! Imao sam veliki motiv da ga vidim, kad sam već tu, zato sam i pešačio toliko, mnogo sam se lomio i odbijao da se vratim... jer ko zna kad ću opet biti tu... no ipak... realno ja još ništa nisam video... a preostalog vremena je bilo sve manje...

Promena plana, zovem druga i javljam mu da se nalazimo na Picadilly Circus. Konačno nešto poznato i u školskim udžbenicima prikazano... Wooow videću čuveni Picadilly...a i njemu je tu odgovaralo, lakše mu je bilo da dođe. Malo, ali ne previše tužan krećem ka gradu. U pitanju je velika raskrsnica sa spomenikom i džambo LED reklamom na zidu zgrade, odakle ako se ne varam počinje Regent Street, najsnobovskija ulica koja se kasnije ukršta sa još snobovskijom Oxford Street, ulicom gde je Novak išao po svoju vimbldonsku opremu. Kako izađete iz metroa pored vas je Lillywhites... prodavnica u koju smo odmah ušli, a koja je razlog zbog čega nikad više ništa sportsko neću kupiti u Srbiji... Sve firmirane patike do 40 Elizabeta, kupio sam dve majice za ukupno 8 Elizabeta... prodavnica na 4-5 spratova sa nenormalnim cenama za firmiranu robu... jedino mesto za šoping od sad. Šetali smo se malo tuda, ulazili u prodavnice sa suvenirima... magnetići i koješta... nije ni toliko skupo baš... hah eno je Kraljica Elizabeta, njihova, ne naša, voštana doduše... slikaću se. Izlazimo... drug mi pokazuje kuda se stiže na Trafalgar Square... drugi bitan momenat u centru grada. Bolestan je i umoran, ne može više da me prati, ne ljutim se, pomogao mi je puno i ovako... pozdravili smo se, videćemo se opet za par meseci na njegovoj svadbi, ali sad nemam vremena za gubljenje... čeka me... Trafalgar Square. U pitanju je turistička atrakcija u centru Londona, koja se sastoji od nekoliko fontana ogromnog stuba, spomenika, kružnog toka i prevelike zgrade Nacionalne Galerije...Nešto su radili pa je deo oko fontana i spomenika bio ograđen, ali i sa tim, dopalo mi se... gledao sam veliki kružni tok u kontra smeru... bilo mi je smešno kako voze, ka meni nekako umesto od mene...

Umor me je već počeo stizati... čitav dan sam na nogama u sedmoj brzini, uopšte nisam imao vremena da predahnem... vidim da je levo Bakingemska palata, što znači da bi desno trebalo da bude Westminster... palatu sam video pre podne, a ono najbitnije – Westminster nisam... plan je bio da se zaputim tamo jednu stanicu metroom i nakon toga Tower Bridge... Ulazim u podzemnu... stiže voz... ulazim... i ubrzo shvatam... Prvi i jedini put za sve dane koje sam bio tu... promašio sam smer...AAaaaaaaaaaaaaaaa našao sam se... šta mislite gde? Baker Street... po četvrti put... ali ovaj put to nisam želeo... nikako nikako... neeeeeeeee!!!!!!!! Prokleti ja i Baker Street... totalno mi je popustila pažnja... rezultat promašaja... izgubljenih 45 minuta i promena plana... kombinovanje u glavi... najbolje mi je sad do London Tower, pa odatle Westminster i hotel. Nakon dugotrajnog nepotrebnog vozikanja stižem do stanice Tower Hill... izlazim i ispred mene je tvrđava... The Tower of London... velika... kamena... sa savršeno okošenim travnjakom... sagrađena je još 1066. godine. Najpoznatija je kao zatvor u 16. i 17. veku i po pogubljenjima koja su se tu vršila (iako ih je bilo svega sedam do svetskih ratova 20. veka). Nije mi bila preterano zanimljiva, došao sam zbog mosta, onog što se podiže, a koji je odmah iza tvrđave. Prošetao sam malo i popeo se na most... sav je nešto svetloplav... kako bre svetloplav, zar je uvek bio takav? Nešto se ne sećam da sam ga po mračnim londonskim filmovima gledao tako veselog... Nisam želeo da ga pređem, samo da dođem do prvog nosećeg stuba, uslikam štošta i vratim se... Baš je bio lep, kao u crtanom filmu, kao da je od čokolade... da bih sad mogao da odgrizem deo mosta, kao da je to najnormalnija stvar... Vetar je duvao toliko da mi je zujalo u ušima... Okrećem se i krećem nazad... ispred mene dve azijske turistkinje... kad čovek... izleće iz kola, maše nam rukama i viče: “Gde ćete? Gde ćete? Most se podiže!!! To se nikad ne dešava!!!” Okrećem se, zaista... ogromno parče asfalta podignuto u nebo... Booooože ludog li prizora... kapija zatvorena da se neko ne bi slučajno zaboo u podignuti asfalt... brod prolazi a ja stojim i čekam da snimim trenutak kada će most početi da se spušta... Činio je to polako... lagano... kao da ima sve vreme ovog sveta... kada se spustio i kada su se dve strane spojile, kapije su se otvorile... saobraćaj se nastavio, a ja se okrenuo i krenuo nazad razmišljajući koliko ludačku, nečovečnu sreću imam što sam promašio smer u vozu, promenio plan i došao prvo ovde... šta je sve moralo da se poklopi, a poklopilo se, da ja budem tu baš u trenutku koji se nikad ne dešava... da mi zauvek u sećanju ostane prizor... momenat kada se Tower Bridge podiže i spušta...

When you have eliminated the impossible, whatever remains, however improbable, must be the truth

Sve se promenilo i ništa više nije kao pre, a još skoro ništa nisam video. Da li je moguće da tamo negde postoji grad koji te svakim danom čini kvalitetnijim nego juče? Koliko sam samo toga planirao za danas... Ne znam kako ću stići sve... nisu još izmislili teleport... čak ni kineski... Konačno ću doručkovati u hotelu. Budim se u humano doba, telo mi je zahvalno, um je još na Wimbledonu sa Đokovićem na centralnom terenu. Prvo druženje sa prostorijom za obedovanje... tek trećeg jutra... za divno čudo ne treba mi adapter, ne idem nigde u 5:30, danas je dan za turizam... danas mogu da se opustim uz moj klasični hotelski doručak... dva parčeta nekog peciva, dve marmeladice i standardni sok od narandže iz kesice praha koji se nalazi u ponudi.

Totalno, potpuno i besprekorno osmišljen plan za današnji celodnevni turizam i prosvetiteljstvo. Počinjemo od Hyde Park, metro stanica Hyde Park Corner... i baš je korner... kako izađete eto vas na ulazu. Neviđeno je oblačno, najoblačnije do sad.. kiša mi ne gine... nemam sreće, baš danas kad sam čitav dan odvojio za razgledanje. Ulazim u park stidljivo... odmah na ulazu se vidi da je ogroman. Prilazim legendi, vidim da tu ima previše stvari koje bi možda trebalo videti kada bi se odvojilo jedno 10 sati samo za to. Naravno da nemam toliko, tako da sam krenuo polako kuda me je staza vodila, do bašte ruža. Tako nešto sam već video u Hamburgu u Planten und Blomen, ali tad baš nešto nije bilo ruža. Ovde ih ima, u raznim bojama u jednom krugu po kom šetaš i mirišeš... i mirišeš... Nastavljam pored jezera... sviđa mi se, sve odiše nekom tamno zelenom bojom, gomila klupa... personalizovanih... da li čak i prisvojenih... neka imena i prezimena stoje na njima... Prošetaću do mosta koji vodi preko jezera, u deo parka gde su Dajanina fontana, i svašta nešto još, pa ću se vratiti, isto ovako pored dugačkog jezera. Ugostiteljski objekti, velika količina prenaraslih ptica sa velikim kljunovima, koje žive ovde, se okupila na obali... deluje kao da se dogovaraju šta im je činiti danas... apsolutno ih ne interesuje što prolazim pored njih... oni brinu svoju brigu... a ja ozbiljno razmišljam o tome da postanem beskućnik ovde.

Na žalost to nemam vremena da uradim sada, moram dalje uskoro će 09:00, najbitniji trenutak... pa... tog prepodneva... ipak pre toga još moram videti Harrods – ogromnu i poznatu fensi prodavnicu. Nazad do Knightstbridge stanice... izlazim... tražim I am here stubić, nalazim ga, ali nešto ne obraćam pažnju jer mi se čini da ga vidim u blizini. Krećem na tu stranu, eno ga tu je, veeelik, prevelik, baš kao na slici. Slikam jednom, dva puta, tri puta, pokušavam da se izmaknem da ga uhvatim ceo. Baš sam se namučio da što bolje uslikam.... samo... ovo je Mandarian Oriental Hotel London. Stativa! Dobro niko ne zna da to nije to što ja tražim... nego da se ja polako udaljim... u potrazi za onim što mi treba... Vraćam se do I am here i sad sa malo više pažnje gledam gde piše Harrods... OK sad znam gde i kako i ovaj put eno ga stvarno. Još je veći nego Mandarian Hotel, lepši je, deluje kao stotinu metara dugačka zgrada sa kitnjastim prozorima u boji cigala... naravno, bilo je zatvoreno jer nije bilo ni 9 ujutro... ali sam osećaj stajanja ispod tako nečeg velikog je bio fascinantan...

Došao je trenutak koji opravdava moje postojanje i daje mi smisao života... još malo pa će biti 09:00 vreme je da se krene. Pravac Green Park stanica, presedanje na Jubilee liniju i odbrojavanje stanica... dobro ima samo jedna do mog odredišta... Bond Street i onda... opet nešto što sam čekao čitav život... taj natpis koji sam mislio da postoji samo na filmu. Voz staje... otvaraju se vrata... BAKER STREET! Ogromna je gužva pošto je ovde spajanje 5 linija... ja čekam da svi odu, da ostanem sam, da gledam u zid, koji na svakih desetak metara ima plakat scenu iz neke od Sherlockovih avantura sa kratkim objašnjenjem... prošetao sam sa jednog kraja platforme na drugi, pregledao i pažljivo pročitao svaki... bile su to scene iz The red-headed league, The sign of four, The lion's mane, The hound of the Baskervilles i Charles Augustus Milverton. Posle nekoliko minuta divljenja metro stanici krenuo sam ka izlazu... koji je u svojoj potpunosti opet po zidovima obeležen sitnim Sherlockovim siluetema, njih hiljade, crvenih i crnih. Osetio sam fenomenalno uzbuđenje i želju da budem tu, kao da pripadam tome, hah metro stanici... Nisam znao kuda treba da krenem, pitao sam neko uniformisano lice... nisam baš bio siguran koja je njegova funkcija tu... rekao mi je kreni desno, pa skreni desno i to je Baker Street, šetaj oko 3 minuta i tu je sa leve strane ulice. Svakim korakom sam bio sve uzbuđeniji, sekunde me dele od onoga što želim da budem kad bih mogao da budem predmet fikcije. Ubrzo stižem... u stvari baš je kao u ovom modernom Sherlocku BBC produkcije, ulica, pa raskrsnica, samo što u seriji fali jedan semafor pre raskrsnice. Zatičem se ispred broja kog znam u snu, najpoznatije mi adrese u Londonu, 221b Baker Street. Sve je kao na TV-u, neverovatno koloritno, beli ulaz sa velikom tamnozelenom tablom The Sherlock Holmes Museum. Prelazim ulicu, tu stoji stariji bračni par i azijski turista koji deli moje oduševljenje. Slikamo se svi međusobno... azijski turista pokušava da uđe... bezuspešno... kako? Zašto? Stariji bračni par je iskusan... muzej radi od 9:30... Kakoooooooo? Bio sam siguran da radi od 09:00... to je bila poenta svega, čitava vremenska konstrukcija je pravljena po tome... sada je 09:17... nemam 13 minuta za gubljenje... ništa nastavljam na Wembley, pa ću u povratku da svratim.

Jubilee linija ide dalje na severozapad ka Wembley Park stanici, ali to je dosta daleko... da li ću stići nazad i još posle na vreme do Bakingemske palate na promenu straže u 11:30? Nema mi druge, moram biti brži od najbržeg zeca, koji je dobio počasno mestu u McLaren Mercedes bolidu formule 1. Voz ide nikad sporije... naravno... zašto bi žurio baš sad kada meni treba? Posle iritantnog putovanja počela je i kiša... kratko sam pomislio ako sad opet moram da tražim stadion i gubim vreme i na to, ugasio sam. Danas je dan za wow space stadione, njih sam zadržao za kraj, da se ne bih razočarao u ostale. Kako sam izašao iz presporog voza u daljini se ukazao ogromni luk koji prekriva novi Wembley, najpoznatiji engleski fudbalski stadion. Nije bilo dileme kuda treba ići... čak nije bio ni predaleko, tako da sam se jedan look right, look left pešački prelaz kasnije našao na šetalištu koje vodi pravo do njega. Sama stanica je biser arhitekture, ogromna, sa velikim brojem stepenica, tako da može da primi 90.000 gledalaca, koliko se zaputi na neku manifestaciju. Nakon 100 metara i više kišnih kapljica stajao sam ispod građevine u koju je 2006. uloženo 900 miliona EUR. Ogromno parče stakla na kom igra engleska reprezentacija, sa tim već pomenutim lukom iznad konstrukcije, za koji nisam baš siguran čemu služi, ali da deluje impozantno... Osetio sam svu nemoć običnog čoveka kada gleda u svetsko čudo. Zagledao sam nekoliko minuta i požurio nazad... muzej je već uveliko otvoren.

U kontra smeru voz je išao mnogo brže, tako da je njegova brzina bila obrrnuto proporcionalna količini mog nerviranja... Izlazim sa stanice, sada sam već Sherlock, znam tačno kuda treba, desno, pa desno, pa do 221b, a ispred muzeja... red... AAAAAAAAAAAAA!!!! Koliko se sad to čeka... ništa... nemam izbora... stajem u red jedno 20 metara od ulaza. Posle par sekundi prilazi mi simpatična devojka obučena u nošnju iz Londona 19. veka i pita me da li imam kartu za muzej. Nemam, kažem malo postiđeno. Ah, u tom slučaju morate ući u radnju i kupiti kartu. Mislite, ja sad mogu ovako preko reda, pravo u prodavnicu. Da, da. JeeeeeeeeeeeeeeeeeeJJJJJJ pa zato sam i došao!!!! Skoro trčećim korakom ulazim u Sherlock Holmes prodavnicu suvenira, o ovome sam bukvalno sanjao prethodnih dana, to je mesto na kom sam u ovom trenutku najviše na svetu želeo da budem!!! To je najskuplja radnja na svetu... Nema ništa ispod 10 Elizabeta... možda neka olovka ili nešto vrlo nisko na lestvici cena-doživljaj-vrednost. Dve devojke rade, obučene u stare nošnje, totalno su prijatne, kad već cene nisu. Dosta sam se dugo vrteo pokušavajući da nađem idealan poklon. Razmišljao sam o luli, ali ove lule su em skupe, em nebrendirane, kao da sam ih kupio negde bilo gde. HA! Eno detektivskih kapa, simpatični Italijan je stavio jednu na glavu i slika se sa njom iz svih mogućih uglova... Možda da uzmem to... ali ni to nije brendirano... opet... kako nisu tako mogli bar da utisnu tu siluetu, da ta kapa dobije dodatnu vrednost, ccc osnovi ekonomije su dodatna vrednost, pa i da je prodaš za 50 Elizabeta, ljudi kao ja bi sigurno kupili. Nakon višeminutnog vrtenja u krug naleteo sam na nešto što mi se učinilo najlepšim u radnji, bila je to drvena kutijica u kojoj je bio novčić sa toliko traženom siluetom i nekim ispisima sa obe strane... Bio mi je prelep... slaDJA će se obradovati... bar se nadam... Sebi sam odabrao strip avanturu The study in scarlet za 15 Elizabeta i uputio se ka kasi. Ove dve stvari i kartu za muzej. Pošto je ona? 8 funti sterlinga... Samo? Pa to je nepobedivo na lestvici cena-doživljaj-vrednost. Izašao sam ubrzo i opet stao u red da uđem u muzej. Ljude koji su čekali je zabavljao čovek obučen u Sherlocka, a kišobran im je držala da ne pokisnu mlada dama obučena u crno... sad kad razmišljam, možda je trebalo da predstavlja Irene Adler... ili nemam pojma...

Nisam imao pojma ni koliko dugo će čekanje u redu da traje, a približavalo se i 11:30, odnosno promena straže... Nema veze vratiću se u muzej kasnije, moram sada ići dalje. Pravac Green Park, stanica najbliža Bakingemskoj palati, kako mi je drug sa kojim je trebalo da se nađem za koji minut objasnio. Uspeo sam stići par minuta ranije... Kada izađete sa Green Park, odnosno nađete se u parku već je lako, jer svi idu u jednom pravcu, onom Bakingemke palate... tako da sam samo pratio masu. Ubrzo sam stigao do izlaza, odnosno kružnog toka koji je ispred palate... kiša već uveliko pada... neverovatna slika... gomila ljudi koja čeka isto što i ja... A tu odmah pored... živi kraljica... čooooveeečeeeeee gde sam to ja? Gde sam to ja, ali gde je to on? Zovem drugara i kaže mi da se dogovorio sa ovim našim mladim teniserom iz mog rodnog mesta, što je došao da igra juniorski Wimbledon, trebalo je da se vidi sa njim i njegovim trenerom tog dana, tako da ćemo se nas dvojica naći u 14h na Shakespeareu. OK, reci mi samo gde da stanem, gde će da bude ta promena straže? Stani tu negde, ne možeš da promašiš... OK stojim ja, mislim ne stojim, nego obilazim... razmišljam kako ja sad upravo stojim ispred Bakingemske palate... pa to je moćnije nego da sam David Beckham... dobro nije, ali za dete koje je odraslo na anglo-saksonskoj kulturi ovo je definitivno bio jedan doživljaj koji se nigde drugo nije mogao osetiti. Mada, ova palata mi nešto sivkasta, sad kad gledam... nije mi baš onako mermerno bela, kao što sam je viđao na televiziji... Prilazim ogradi da vidim vojnike što nam čuvaju Elizabetu, njihovu, ne našu... mnogo su smešni... kad stoje, stoje k'o figurice, a kad šetaju, šetaju k'o igračke, lego kockice... Velika je gužva, teško je doći do dobrog pogleda... Oči mi lutaju levo desno... do table na kojoj piše: sledeća promena staže – sutra... ŠTAAAAAAAAAAAAAAA???? Kako breee??? Pa, pa, pa, nisam zakasnio... svi ovi ljudi... lepo je pisalo na internetu 28. jun, danas je 28 jun... kako onda sutra??? Čujem ženu u pozadini kako komentariše da im je promaklo... izgleda da su i oni imali informaciju da je danas... ne razumem... to se ne odlaže baš...

Brzo sam se prilagodio novonastaloj situaciji, pomislih ako sutra polećem oko 3, mogu doći sutra da vidim. Nenadano imam višak vremena, plan je bio da se posle ide u Camden, deo grada koji mi je Nensi Gay Walker naložila da posetim pod pretnjom raskida naše veze. Vratiću se u Baker Street, po treći put, valjda ću sad ući u muzej konačno... Red je još duži nego ikad ranije... Baš mi se ne da... neka doći ću sutra... šta sad da radim? Nisam imao ništa spremno za ovaj nepredviđeni slučaj... gledam šta bih mogao da obiđem... Marble Arch je blizu, a iza toga Notting Hill... Može to, deluje zanimljivo. Izlazim na stanici Marble Arch, sva je u svetlucavom kamenju. Nisam baš bio siguran šta je to što treba da nađem, tako da sam se zadovoljio pogledom na veliku zgradu na kojoj je to bilo napisano i vratio se u metro, ka stanici Notting Hill Gate. I dan danas mislim da sam propustio da vidim to što je trebalo ali šta da se radi, padala je kiša i nisam imao mnogo vremena. Nisam gledao film, tako da nisam znao šta na Notting Hillu ima tako posebno. Drug mi je rekao da potražim Portabello Road i da je to u suštini to što meni treba. Izašao sam sa stanice, ulica je gradilište, sve je ograđeno, nalazim I am here i tražim Portabello Road. Izgledalo je lako, ali sam se ja gubio i nalazio neko vreme sve dok konačno nisam ugledao naziv ulice koji tražim. Ceo kraj je u onim zeleno, pink, žuto, belim kućama kao što mi se čini da je bilo u filmu. Non stop se smenjuju, jako lepo i zanimljivo, a u samoj ulici su neke radnje sa kojekakvim stvarčicama, đinđuvama... čekirao sam i to...

Bio sam već pomalo u panici, treba stići u Camden i vratiti se do Globe pozorišta za 14h. Presedam na Tottenham Court Road na Northern liniju i skoro istrčavam na stanici Camden Town... Šta je taj Camden, pitao sam svojevremeno Nensi. Googlaj brate! Mrzelo me, na kraju mi je rekla, ali moram priznati da nisam baš bio pripremljen za prizore koji su usledili. Gomila prečudnih, neverovatnih radnji sa Union Jackovima na sve strane. Neviđena mešavina gotik, pank i svakavih drugih radnji, sa ogromnom čizmom iznad jedne od prodavnica. Totalno freeky ulica... evo i Camden Marketa... hahahah pa ovo je buvljak!!!! Maaaaaali buvljak, sa tezgama... presmešno... sa jedne strane ulice mali buvljak, a sa druge gotik radnja sa stotinama crnih čizama svih vrsta, dark side prodavnicama, ogromnim zmijama koje stoje umesto imena lokala, čizma vezana lancima... pa ovo što tu ima čovekov um ne može da osmisli, a kamoli napravi. Potpuno impresioniram Camdenom i ukusom Nensi Gay Walker shvatam da ćemo mi biti zauvek u vezi... bez nje ovo nikad ne bih video, spoznao, dakle ovo bez nje uopšte nikad ne bi ni postojalo... Premalo sam imao vremena da uživam u pomisli da sam na desetak minuta bio panker, darker i gotičar. Brzinski sam joj uzeo poklon, morao sam nastaviti, morao sam stići do 14h u Shakespeare's Globe Theatre.

I've queued in the sun

Ponoć je, telefon je uspešno stavljen na punjenje za sutra, što je od presudnog značaja. Vreme je da uz pomoć hotelskog vajerlesa proverim šta je na kraju dogovor za sutra. Otvaram socijalnu mrežu... hmmm poruka nezadovoljavajuće sadržine... Slećem kasno, oko ponoći, ako budemo sutra išli na Wimbledon neću ništa spavati, treba mi oko 2 sata do tamo, bolje idemo u petak... Ne petak, ne ne, nikako petak pomislih. Pošalji mi engleski broj telefona da te pozovem kad sletiš, rekoh i sačekah odgovor. Ubrzo je stigao i ja sam odlučio da ću bespoštedno povući svaki potez naučen u školi za manipulaciju ljudima, koju sam uspešno završio. Jeste stigli, pitam. Čujem mu u glasu da je šlogiran. Ne bih ja u petak... jutros kad sam se vraćao sa stadiona, oko 8, rekli su već tada da ne savetuju da se ide bez karata, jer ljudi koji su već u redu čekaju satima. Taj dan je igrao Marej, on je Britanac, ergo miljenik nacije, ergo magnet za publiku. U petak će opet igrati on, biće gužva, teško ćemo doći do karata. Bolje ipak da idemo sutra, lakše ćemo kupiti karte, igra Đoković, bolje njega da gledamo, a i jeftinija je karta, jer je još drugo kolo, u petak će već biti treće. Ne moramo ići u 4h ujutro, kao što smo prvo planirali, otići ćemo za 6, da možeš malo da odspavaš. OK sutra u 6, složio se. Haha, fenomenalno... sutra u 6.

Budim se u 4:30, ovaj put planirano, a ne zato što su me zbunile vremenske zone. Sve isto kao i juče, nigde nikoga, isto presedanje, isti pravac Wimbledon. Sad već ima ljudi, idu kao i ja, da čekaju u redu satima da možda dođu do karte. Gledam gore raspored stanica... hmmm gde li se silazi? Wimbledon Park ili poslednja stanica Wimbledon? Kako sam tako nespreman pošao? Verovatno je sve jedno... to je sigurno sve tu negde. Stižemo na stanicu Southfields i svi kao po komandi kreću napolje. HA? Nije ni jedno ni drugo, nego ovo? Oh bože, no dobro, gde svi tu i mali Mujo, kao što je nekad davno moja profesorica hemije u gimnaziji govorila. Kako sam izašao iz voza postalo mi je jasno da je bilo pomalo nemoguće pogrešiti, cela stanica je bila obložena zelenim tepihom i ljubičastim elementima, bojama teniskom šampionata na koji sam se zaputio. Pratiću ostale i valjda naći to što tražim. Izlazimo iz stanice pravo na raskrsnicu... kraće razmišljanje kuda sada, svi idu desno pa prolaze semafor... a tamo ima i nekih vimbldonskih zastava, prostom logikom zaključujem da mi je uputiti se tamo. Ispred mene šeta grupica čudnih britanskih tinejdžera... moj prvi malo ozbiljniji susret sa posh britanskim akcentom svih ovih dana... iza mene Kinez i Kineskinja, mladi par... nisam pomislio u tom trenutku da će posh Britanci i kineski par biti moja sudbina, moj jedini pogled satima u budućnost.

Stigli smo i do trenutka kada se ispred nas ukazao znak... ko ima karte pravo, ko nema karte levo. Idem levo. Ubrzo se ispred mene pojavila ogromna poljana na kojoj su se već formirali redovi za čekanje... Koliko sam izbrojao ja sam bio u nekom šestom redu. Prvi utisak mi je bio kao da dolazim na poljanu sa koje će nas vanzemljaci oteti kao u onoj seriji koja nam ih je neprekidno obećavala, a nikad ih prikazala... Posle sam pomislio kako je ovo idealno poređano i za neko streljanje. U trenutku kad sam se zaustavio i zvanično zauzeo svoje mesto u redu, prišle su mi dve devojčice i dale mi moju i samo moju queue karticu, sa ispisanim mojim ličnim brojem - 2500. Toliko ljudi je bilo ispred mene iako sam se ja tu nacrtao u 6:15 ujutro. Malo sam bio zbunjen, šta mi je činiti u tom trenutku, da sednem hladno je, a i u košulji, pantalonama i jakni nisam bio adekvatno obučen za klošarenje. Da stojim... pa ništa hajde počeću sa tim, pa dokle me odvede... i tako ja stojim i borim se sa mišlju da neću valjda sad k'o kreten tu da stojim satima... pa nisam ja cirkuski egzibicionista. Gledam okolo, ljudi klošare bez problema, neki su čak i šatore razapeli i tu klošare od ko zna kad. Ispred su posh tinejdžeri uveliko prostrli ćebe i počeli da igraju karte... iza mene Kineskinja čuči, dok joj se dragi izgubio. Pored redova štand za brzu hranu, sa druge strane poljane, na početku isto gomila kućica koje prodaju koješta. Pogledom tražim druga, da li je stigao? Gde li je? I baš u trenutku kada sam intenzivno razmišljao šta ću sa sobom, jer je postalo glupo da stojim, pojavio se momak koji prodaje novine za 3 Elizabete. Ali! On prilazi sa najboljom ponudom koja je ikada postojala u liberalnom kapitalizmu, u ovoj robno-novčanoj razmeni, ako kupim novine za 3 Funte sterlinga dobijem besplatno ćebe. Wooohoooo ćebe... klošarenje here I come!!! I tako sam kupio ćebe i odmah se po njemu onako fensi obučen opružio koliko sam dugačak... Ipak je bilo malo hladno i dalje pa sam između sebe i ćebeta stavio najskuplje novine na svetu.

Ležao sam tako kontemplirajući suvi nerealizam moje trenutne situacije... gde sam se to našao... zašto sam ovde... kako sam uopšte tu došao... kao i kako je moguće da ova Kineskinja iza mene čuči već pola sata bez prestanka... ona je drndala njen iPhone i čekala i čekala... koja disciplina tela i uma... i tako do nekih 7h kada sam odlučio da tehnologijama instant komunikacije proverim šta mi se sa drugom desilo... nisam hteo ranije za slučaj da se uspavao, da ga ne budim ako je umoran. Kad eto upravo poruka gde si? Evo me kod hot dog štanda, gde si ti? Sad sam stigao, kaže. Koji si broj, pitam. 5000, koji si ti? 2500. Auu pa šta sad da radim? Nema šanse da dobijem karte... doći ću ja kod tebe... I tako on dođe... i stane sa mnom u red kao da tu pripada... Sad nas je dvojica na mom ćebetu! Prostorni komfor se značajno smanjio... ima i on svoje ćebe za 3 Elizabete, ali neće da ga otvara... čuva za poklon. Pričali smo malo, kako i šta ima kod koga, da li ćemo ući, nećemo li ući. Nismo se videli dugo od lažne vojske svega par puta. Ja sam njemu pomogao da uđe na finale Davis Cupa u Areni, a on meni eto sad da uđem na najpoznatiji teniski turnir na svetu. Sudbina je prečudna stvar i nikad mi neće biti jasna.

Oko 8h smo se pomerili 100 metara... pokupili su klošare ispred nas i red je počeo da se kreće... Ipak, na novom mestu, sada malo bliže zvaničnom redu koji se pomera smo proveli još nekih sat vremena. U jednom trenutku nam je prišla opet neka devojčica i ponudila nam stikere I've queued in the sun, Wimbledon 2013. Dobio sam nervni slom... Ležim tu ko beskućnik satima i onda mi još ti dođeš i nudiš mi stiker na kom piše da sam čekao u redu po suncu, sa sve nacrtanim srećnim sunašcem na njemu (granulo sunce neposredno pre toga, čudno za London). Uzeo sam dve. Oko 9h smo počeli da mrdamo... obuzela nas je neka jeza... čekali smo toliko i eto... saznaćemo sudbinu... ući ćemo... ili šta? Šetali smo i šetali... i šetali... hodali... kad eto u daljini neka kapija... yeeeey kapija... ali to je kontrola kartica... Drugar mi se smorio... eto do ovde sam stigao, šta da radim sad, nema šanse da prođem. Pa šta sad, pitam. Ja ću proći, a ti vidi ako ti ne daju sačekaću te unutra. Ja pružam karticu, pruža je on, obojica prolazimo... Neverica... uspeo sam da prođem, cakle mu se oči... uzbuđenje-ushićenje... tradicionalna srpska domišljatost ulaska preko reda je dala rezultata. Verovatno niko nikada u istoriji nije ušao ovde na kvarno, pa se i ne obraća realna pažnja na to... Još šetnje... nismo još ni blizu, ali smo sada ušli negde gde piše Wimbledon... eno ga i znak, prolazimo ispod njega... Wimbledon Awaits, čeka čeka, čekali smo i mi čitav život na ovo... Smenjuju se stiroporne siluete poznatih tenisera pobednika, Federer, Serena, Venus, Na Li, bitan momenat za kineski par iza nas... Pored reda kao na vašaru zanimacija za posetioce, možete da popijete nešto u kafiću, da se igrate, spuštate niz vodeni tobogan, svašta nešto... Mi smo ipak šetali... i šetali... i šetali... eno još neka kapija... nova kontrola kartica... Pogledasmo se... eh sad stvarno više nema šanse... zeznuo sam ih jednom... ali dva puta... Rekoh mu, ajde mani se, kad si već do ovde stigao... ulazi kao da si vlasnik kluba... Ja pružam svoju karticu, on pruža svoju... prolazimo obojica... da li je moguće da niko ne gleda broj? Ili ih nije briga? Šta god da je mi smo prošliiiiiiii... Ubrzo je usledio metal detektor... i to smo prošli, sada smo već blizu osećamo to... nema više reda, kako ko prođe metal detektor nastavlja... pravo... do... BLAGAJNE!!!! Aaaaaaaaaaaaa uspeli smo!!!!!!!

Nema više karata za centralni teren, ništa od Đokovića, on igra na njemu od 17h, ali ima za teren 1, tu igra Serena Williams, ali od 13h, ja moram na sajam pa da se odande vratim... nema šanse da stignem na Serenu... Karta za teren broj 1 – 50 Elizabeta, a za grounds admission, ulaz u kompleks sa pravom gledanja manjih terena 20... Hajde uzećemo to, pa ćemo videti šta ćemo. Kupujemo karte i ulazimooooooooooooo!!!!! Nemogućeeeeee... Najneverovatniji trenutak u našim životima... Mi smo... na Wimbledonuuuuuu... centralni teren... je ispred nas!!! Ogroman, u rastinju nekom, sa cvećem i velikim semaforom. Noge su mi se odsekle... nisam znao ni gde sam, ni šta sam, ni kako treba da se ponašam... Svi oni klošari koji su do sad bili oko nas pretvorili su se u teniske ljubitelje, koji svi u ovom trenutku znaju više od nas o svemu što se upravo dogodilo. Ispred nas se ukazala velika tabla, gde je bio raspored igranja... mi smo gledali koga od boljih možemo gledati u singlu na manjim terenima na koje imamo pristup. Bio je tu Lleyton Hewitt, Tommy Haas, ali onda smo ugledali... vidiii Jelen Janković igra dubl danas, Zimonjić igra dubl, Jovanovski i Vesna Dolonc... svi danas u dublu... ja sam ih već sve video, ali on nije, njemu je bio doživljaj što može ipak, iako ne igraju u singlu makar ovako da ih vidi. Naše oduševljenje ponuđenim, kad već nemamo karte za velike terene je bilo ogromno, ali prekinuto mojim odlaskom na sajam. Na rastanku sam mu rekao da proveri gde se kupuju karte na ponovnoj prodaji, jer su mi rekli kad sam spremao ovo putovanje da popodne ljudi koji idu kući vrate svoje karte, a organizatori ih puste u ponovnu prodaju. Na izlazu su mi stavili trakicu oko ruke, treba mi to i karta da bih mogao kasnije da uđem. Na stanici Southfields sa razglasa se čuje... svi koji idu na Wimbledon da čekaju karte, obaveštenje da se u redu čeka 8 sati... bolje vi nego ja, zluradi kometar operatara... a mojoj sreći nema kraja.

Vraćam se, ovaj put nastavljam pravo kod znaka, ovaj put imam kartu, haha! Stižem do stadiona Serena upravo završava... odlično! Pojeo bih se živ da je igrala treći set i da sam stigao da gledam a nisam kupio kartu. Poziv... gde si? Evo me na terenu broj 5, gledam Zimonjića. Pravac teren broj 5. Ima jedna klupa pored terena i prostor za stajanje iza klupe, praktično ste na samom terenu, kad sam seo da je neko servirao ka mojoj glavi nema šanse da bih izbegao, odoše naočare do đavola... Trava savršena... kao veštačka... nenormalno! U jednom trenutku shvatam da dok gledamo Zimonjića na terenu pored igraju Jovanovski i Dolonc... mi možemo u isto vreme da gledamo oba meča... fantazija!!! Svaki dobar potez mi častimo sa bravo, a devojka pored nas sa allez... mi navijamo za Zimonjića a ona za Benneteaua, igraju zajedno, a mi navijamo zajedno, svako na svom jeziku. U nekom trenutku smo odlučili da prošetamo da vidimo šta ima i da vidimo kakva je situacija sa kartama... Prošli smo pored drugih manjih terena i videli gomilu igrača koji su u tom trenutku igrali dublove. Nadia Petrova, je bila verovatno najveće ime tog trenutka. Kroz ogromnu gužvu smo krenuli uzbrdo ka Henmanovom brdu, mestu odakle svi koji nemaju karte za glavne terene gledaju mečeve koji se na njima igraju, na ogromnom ekranu koji zauzima pola tribine centralnog terena. Našli smo kućicu, red se već formirao ali nam devojka koja tu nešto radi kaže da se red neće pomerati pre 5-6 kada ljudi krenu kući. Na centralnom terenu je Del Potro brzo završio, počela je Radvanska, a posle nje Novak. Vratili smo se u obilazak manjih terena i otišli da gledamo Jelenu Janković koja je takođe u tom trenutku igrala. Jovanovski i Dolonc su brzo izgubile a Jelena je brzo pobedila. Najluđe od svega je što se teniseri kreću kroz iste uske prolaze kojima se kreću i gledaoci, tako da smo više puta prošli tik pored nekog od tenisera.

Hajdemo na teren broj 3, to je najveći teren na koji smo smeli ući sa kartom koju smo imali, taj je imao tribine i Dolgopolov je trebalo da počne svoj singl meč. Nismo baš mogli gledati Raonića jer je bila velika gužva na tom terenu, pa smo se, posle nekoliko njegovih pogledanih poena odlučili za ovaj meč. Seli kao ljudi i gledali naš prvi singl meč na Wimbledonu. Lopticu udaraju nenormalno... kaže drugar a zamisli ovo su kao prosečni igrači... Krajičkom oka smo videli da je Zimonjić u problemu, igra peti set. Vratili smo se da pogledamo i podržimo. Nekako su celim tokom meča delovali sigurnije, ali ko zna, u petom setu je sve moguće. Ipak, uspeli su da pobede... Nije loš bilans... dve pobede i poraz naših dok smo ih gledali. Bilo je naših ljudi koji su navijali, čak su sa nama ulazili u razgovor kad bi čuli reči našeg usklikivanja. Vreme je bilo da se opet ode i pokuša kupiti karta za Đokovića, Radvanska sad već uveliko igra. Dok smo ponovo išli ka Henmanovom brdu Zimonjić se pojavio ispred nas. Bili smo na 3 koraka iza njega. Zastao je, dve malečne azijatkinje su mu tražile autogram, bio je nasmejan i ljubazan, ispunio im je želju, a onda je morao da odgovori na vrlo neprijatno pitanje... a ko si ti? Stižemo ga u tom trenutku, vidiš šta te pitaju, dobacujem... Pogledalo me je kao da sam sama smrt... nisam skontao šta je time hteo da kaže... Stali smo u red... nije se baš nešto pomerao... čekali bi satima sigurno... Eno ga Ivanišević u daljini... hah osvajač Wimbledona ovde ispred nas, gleda Raonića sa krova. U jednom trenutku su nam prišli redari, nude karte za teren broj 1, pošto većina ljudi čeka za centralni... Ali i mi hoćemo centralni, hoćemo Novaka... Pogledamo se... ko igra na 1? Sad igra Gasquet a posle Ferrer... hajde kao bar da vidimo teren broj 1, da vidimo kako to izgleda... ko zna da li ćemo uopšte imati priliku da vidimo centralni... pošto je karta? 5 Elizabeta... uzimaaaajjjj!!!! Ulazimo na teren broj 1 woooow, ko bi ikad rekao posle onog jutra, imamo kartu za jedan od show courts, kako ih oni zovu. Uspeli smo uhvatiti par gemova Gasqueta. Imao je rešen meč, ali nas je ipak častio nekim vremenom jer je upao u problem, pa smo nešto od meča i mogli videti. Neviđeno elegentan teniser. Sledeći je bio David Ferer.

Da svi bude wimbledonski pobrinula se kiša koja je počela da pada... teren je bio pokriven i igra prekinuta, bez da je Ferrer i počeo... Šta ćemo sad? Rekoh mu da ja idem do suvenirske prodavnice da kupim nešto lepo, pa ćemo videti kakva nam je sudbina kasnije. U trenutku dok sam izlazio prišla mi je devojčica rekao bih iz Španije i jednim gestom mi zauvek promenila život. Pitala me je da li se vraćate. Da, rekoh zbunjeno... i nakon par koraka shvatih... JaooooooJ pa mi ćemo ovako ući na Novaka. Kupio sam ponešto lepo, da svi zauvek znaju gde sam ja to bio. Kiša je i dalje padala... kupili smo čuvene jagode sa šlagom... dobro ja bez šlaga jer isti ne volim i vratili se na teren broj 1 da čekamo presudu. Ferrer je i zvanično otkazan... nema veze makar smo videli i taj teren... još samo kad bismo uspeli... samo da vidimo.. makar na sekund... taj centralni teren...

Spustili su krov, Novak je počeo, a mi smo se kao i svi ostali uputili na Henmanovo brdo da gledamo meč na džambo ekranu. Pokisao sam kao pacov... to je bio jedini set na celom turniru čini mi se koji je Đoković odigrao u taj brejku... umesto da kao čovek to reši brzo, on me je pokisao do gole kože maltene... OK dramim, ta londonska kiša je više ona što vas pljuje nego ona što vas kupa. Dobio je prvi set... šta ćemo sad? Idemo ispod centralnog terena, tamo bar nema kiše... šetamo se malo... istražujemo način da uđemo bez karte... nema šanse... čuvari na svakom ulazu, još i neke žene tu patrolirijau... čoveeeeče Alkatraz... Stao sam pored zida na kom su visili baneri sa svim osvajačima turnira ikada... eno ga Novak 2011. ponos! Pomalo sam se već pomirio da mi nije suđeno da ga gledam, iako verovatno nikad više neću dobiti priliku za to... ali I am not going down without a fight. Stajali smo na jednom od izlaza pokušavajući od nekog ko bi išao kući da isprosimo kartu. Nismo baš bili optimisti, već je polovina drugog seta, a još gomila ljudi ima istu ideju kao i mi. Ali samo minut, gejm, poen, šta god, samo da uđemo, da vidimo... U jednom trenutku su ljudi masovnije krenuli da odlaze... zombiji bez karata su nagrnuli na njih . Startovali smo jednog starijeg gospodina sa bradom, koju nikad neću zaboraviti, ispalo je da ima dve karte, nećkao se kome da ih da... i dao ih je... NAMA!!!! Koliko treba da platimo? Nije nas udostojio odgovora, samo je otišao. Imamo karteeeeeeeeeeeeee.... centralni tereeeeeen!!!!! Aaaaa besplatno... videćemo sve terene za 25 Elizabeta!!!! Ne možemo da verujemo da u rukama držimo karte za prokleti centralni teren. Odmah i ponosno i arogantno pokazujemo čuvaru na ulazu... eto ti karta! HA! Uskačemo praktično na naša mesta, boks je sa druge strane, tamo su Ševčenko, Jelena Ristić, Vajdaa i ekipa. Eno ga i Novak, treba da servira... Ušli smo na centralni teren! Gledamo Novaka Đokovića! Pomislih tad koliko je taj čovek uspeo u životu... on igra na tom terenu, eeeej on igra na terenu za koji sam ja prvo ustao u 4:30, pa klošario satima, pa prosio samo uđem da VIDIM teren na kom on IGRA... Neverovatno, svaka čast i duboki naklon... Od trenutka kad smo ušli, kao da se probudio, zaigrao je savršeno, kakvo kretanje, kakvi udarci. Protivnik nije imao šanse i sve je bilo gotovo prilično brzo... ali nema veze... mi smo bili tu... na najvećoj pozornici svetskog tenisa Wimbledon Center Court. Videli smo najboljeg igrača na svetu i vrlo verovatno najboljeg sportistu Srbije svih vremena u najboljem izdanju, odlični servisi, udarci sa osnovne linije, drop šotovi i voleji... ceo arsenal protiv nemoćnog protivnika. Meč se završio lakom pobedom, a mi... i dalje nismo baš znali gde smo, ali smo znali da nas je Bog pogledalo što smo tu, baš tad i ko zna da li ikad opet... To je bio jedan od onih trenutaka... kada ste podno San Sira kao navijač Intera, ispod Sagrade kao izbezumljeni turista, ispred Brandenburške kapije, pored Oka gledajući Big Ben preko Temze i tu...sada... gde verovatno nikad niste realno ni pomislili da ćete biti... samo ste maštali... jer biste ipak toliko voleli...

Islikali smo se do besomučnosti na tom ogromnom terenu, gde su svi tako nekako uštogljeni, bar ove dve starije gospođe pored nas... Sve je bilo gotovo, bilo je vreme da se krene kući... Ko se još seća jutra i klošarenja, to kao da se nikad nije dogodilo... scene koje su usledile su potpuno potisnule svu bilo kakvu neprijatnost doživljenu tada... nisu Britanci glupi... da li bih umeo da cenim sve što sam video da sam samo kupio kartu preko neta i ušao... verovatno ne... verovatno se nikad ne bih obradovao svakoj karti do koje smo kasnije došli, toliko koliko jesam... Završio se dan i pošli smo mrtvi umorni, bio je to jako dugačak dan... Koji je dogovor za sutra? On mora da spava, OK vidimo se u pola 11:15 kod Bakingemske palate na promeni straže...