Macbeth

Kada tri veštice kažu Macbethu da mu je sudbina da zaposedne presto Škotske, on i njegova žena odlučuju da uzmu stvari u svoje ruke i ubiju Kralja Dankana, čoveka koji im stoji na putu. Međutim, da bi ostao na svojoj poziciji Macbeth mora nastaviti da ubija, prvo Banquoa, svog prvog oficira, a zatim dok ga obuzima ludilo i paranoja, bilo koga ko zapreti njegovom prestolu. To je bilo sve što sam znao o Shakespeareovoj predstavi na koju sam žurio da stignem, pre nego što sam je pogledao. Odlučio sam da ne odem u grotlo starog šekspirovskog engleskog jezika potpuno nevin od znanja čemu ću prisustvovati, jer na licu mesta, bio sam siguran, apsolutno neću imati pojma o čemu se radi.

Stižem na stanicu Blackfriars u 13:50, čitao sam da je to najbliža stanica pozorištu. Imam 10 minuta da vidim kuda treba da idem i stignem na odredište. Izlazim na ulicu... dođavola... nigde ne piše ništa... sa desne strane... su ulice... komada mnogo... sa leve strane... most. Ako budem morao da prelazim most to je 15 minuta samo za to, pa još dok tamo pronađem Globe... nema šanse da stignem. Sa desne strane apsolutno ništa ne pokazuje kao da bi tuda trebalo krenuti... Vraćam se u stanicu, nalazim neku skicu i zajedno sa svojom katastrofalnom navigacijom posle nekog vremena iskrivljenosti vrata vidim da ipak moram preći most. Tolio o tome da ću stići na vreme. Krećem užurbano... Postoji nešto poetsko u prelaženju Temze... uvek mi nekako navrnu kumulativna sećanja Londona kroz životnu literaturu... samo ne kad žuriš kao ja... Negde na pola puta izvadih telefon da vidim koliko je sati i ugledah pisamce u gornjem levom uglu... Otvaram poruku, drugar kaže da će kasniti i da će stići oko 14:20, možemo ući i kasnije, ali ako želim da uđem sam, kažem broj rezervacije koju mi je iskucao... Laknulo mi je kao retko kad pre... Nema veze što kasnim, a opet... ući ću... Sačekaću ga na keju ispred pozorišta, ući ću k'o čovek... iz Srbije, sa kartom, ali i sa 20 minuta kašnjenja.

Sa mosta skrećem levo i ubrzo stižem do Shakespeare's Globe Theater... Presmešna bela kružna građevina, sa nekim čudnim krovom od nečega što liči na mahovinu, kao da je zaista pravljena u 16. i 17. veku. Neki glumci baš tad stajaše napolju u nečemu što podseća na dvorište... da li je pauza ili šta rade... Bože kakvi kostimi... e ovo je pozorište, pomislih. Eto mi ga i drug stiže... penjemo se na stepenice do zatvorene kapije, gde nas je dočekala gospođa obučena u odore iz tog vremena... pitala da li imamo karte, odmah smo joj pokazali i ušli. Globe pozorište se sastoji od bine i 3 prstena mesta za sedenje koje koštaju 37 Elizabeta... pre nego što pomislite da sam blesav što sam dao toliko para za pozorišnu predstavu ma koja ona bila, reći ću vam da postoji opcija gledanja ispred bine, mesta su za stajanje i koštaju 5 Elizabeta. Bez razmišljanja smo kupili, jedva, pre nego što je bilo rasprodato. Kad smo ušli, stali smo skroz pozadi, ali pozorište je malo pa ste i tako jako blizu, jedino što kisnete ako pada kiša, a ne smete da raširite kišobran. Simpatični redar je u prvih nekoliko minuta neprekidno pokušavao da me skloni sa prolaza negde sa strane, iako je vrlo dobro video da od gužve nemam gde u stranu da se sklonim. Nisam kapirao u čemu je stvar dok nije u jednom trenutku neko počeo besomučno da lupa na ta vrata... predstava je bila interaktivna... glumci su prolazili pored nas a to lupanje je trebalo da predstavlja kucanje na kraljeva vrata.

Uspeo sam delimično da pratim fabulu, moram priznati da mi je bilo prezanimljivo... biti tu... u Engleskoj... gledati Shakespearea... fenomenalni glumci... bacanje crvenog papira, koji je trebalo da predstavlja cveće, čini mi se, na nas sa krova. Macbeth je bio savršen... ali ko je ono? Banquo... deluje mi poznat, ali ne znam ko je... Hah... neuki ja... Kad sam došao kući svojoj beogradskoj istražio sam glumačku postavu... niko nešto specijalno nije snimio... osim njega... Banquo... piše Billy Boyd... ko je Billy Boyd? I to mi je poznato, ali ne povezujem... ko bi to mogao biti? Ulazim na IMDB, nokaout... ne šamar nego pesnica u glavu... WOW!!! Gospodar Prstenova!!! Čekaj, čekaj... ja sam gledao glumca koji je igrao u Gospodaru Prstenova!!!! Fenomenalistično!!! Billy Boyd je glumio jednog od hobita u filmu, Peregrin Took, ili Pippin, što je nagovarao drveće da krene u rat protiv Sarumana i što je u prvom delu srušio kostura u rudnicima Morije, pa je čudovište krenulo da ih juri i Gandalf je viknuo YOU SHALL NOT PASS!!! Posle toga je umro... mislim Gandalf. Da sve bude ludo preludo Banquo je gnevno u jednom trenutku kao deo predstave prošao na pola metra od mene, skoro smo se zakačili ramenima, kada su izlazili na vrata na koja smo mi ušli... Aaaaaaaaaaaaaaaaaa holivudska zvezda odmah pored mene... nestvarno, padanje u svest što bi Elizabeta, naša a ne njihova rekla...

Posle Macbethovog jurcanja za duhovima završila se predstava... sačekali smo da ljudi izađu i slikali se po pozorištu... definitivno jedna od najlepših uspomena iz Londona... Dan je, ipak, bio daleko od završenog... morao sam žuriti... radnja na Arsenalovom stadionu radi samo do 18h, sad je bilo nešto posle 15. Opet sam prešao Temzu, ovaj put na Millenium Brigde, onaj pešački što vodi direktno do St Paul's. Tuda mi je najbolje da stignem na stadion. Opet sam se rastao sa drugarom i dogovorio da se nakon mog putešestvija na sever Londona nađemo kod Tower Bridge. Stigao sam brzo do stanice Arsenal... izlazim... lep neki deo grada... eto me konačno i u severnom Londonu. Našao sam stadion odmah... tj prodavnicu... trebalo je ići samo pravo nekom krivudavom ulicom. Ulazim u radnju... šta je bre ovo? Za jedan svetski klub mnogo malo i jadno...vadim štampane papire sa slikama i podacima proizvoda koji su mi naloženi za kupovinu... dva ima, treći nema... pokušajte u radnji sa druge strane stadiona... aaaaa ima još jedna radnja... OK. Kupio sam dva proizvoda koje su imali i krenuo ka stadionu... odnosno njegovoj drugoj strani... popeo sam se na stepenice... prešao neki mostić... pogledao levo... pesnica u glavu! Emirates ispred mene!!! Ogroman, kao Wembley stakleni stadion, ali ovaj za razliku od onog, nekome pripada. Prevelika obeležja Arsenala, grb sa topom visi sa staklenih zidova... zaista impresivno... veličina fudbalskog kluba Arsenal je neizbežna. Eno je i statua Tonya Adamsa... neki pripadnik afro-engleske... mnogo je glupo reći afro-američke nacionalne zajednice, se ne skida sa nje... ne mogu da čekam da se udostoji i pomeri, pa sam je uslikao sa njim kako visi na njoj ... Nastavljam oko stadiona... toliko je velik da se možete izgubiti samo hodajući oko njega... Polako obilazim i eto je The Armory... sad se već neke stvari poklapaju... Ovo je ona velika radnja koju sam tražio., sa sve topovima ispred.. kao u Barseloni glomazna sa svim mogućim Arsenalovim suvenirima.

Misija ispunjena, kupio sam šta sam hteo... vratio se pored stadiona diveći se veličini objekta, značaju koji ima i mojoj malenkosti koja doživljava stvari koje ni u snovima nije nikad mogla poželeti. Čuli ste možda nekad za derbi severnog Londona, ako jeste znate kuda sam krenuo odatle, ako ne znate... stanica Seven Sisters i stadion Tottenhama. Izašao sam iz voza i opet nemam pojma kuda treba da idem... ovaj deo je opet malo... ne baš siguran za bitisanje nas sa aristokratskim tenom... neki veliki afro-englez šeta sa megafonom i priča kako je Isus zaslužan za sve... jeste jeste, pomislih... nego gde je stadion... Krenuh desno i ugledah putokaz da je trebalo da krenem levo... ajd' nazad... bio je to poslednji putokaz koji sam video... šetao sam... i šetao... i šetao....upitah prolaznika gde je stadion... a eno kroz park... OK kroz park... šetam... i šetam... i šetam... upitah drugog prolaznika da li je stadion negde blizu... ah još oko 15 minuta ili sedi na bus 5 stanica... Štaaaaaa??? Kojih bre 5 stanica??? Nisam toliko zaludan... već kasnim u grad... neka dragi moj Tottenham... videćemo se neki drugi put!!! Imao sam veliki motiv da ga vidim, kad sam već tu, zato sam i pešačio toliko, mnogo sam se lomio i odbijao da se vratim... jer ko zna kad ću opet biti tu... no ipak... realno ja još ništa nisam video... a preostalog vremena je bilo sve manje...

Promena plana, zovem druga i javljam mu da se nalazimo na Picadilly Circus. Konačno nešto poznato i u školskim udžbenicima prikazano... Wooow videću čuveni Picadilly...a i njemu je tu odgovaralo, lakše mu je bilo da dođe. Malo, ali ne previše tužan krećem ka gradu. U pitanju je velika raskrsnica sa spomenikom i džambo LED reklamom na zidu zgrade, odakle ako se ne varam počinje Regent Street, najsnobovskija ulica koja se kasnije ukršta sa još snobovskijom Oxford Street, ulicom gde je Novak išao po svoju vimbldonsku opremu. Kako izađete iz metroa pored vas je Lillywhites... prodavnica u koju smo odmah ušli, a koja je razlog zbog čega nikad više ništa sportsko neću kupiti u Srbiji... Sve firmirane patike do 40 Elizabeta, kupio sam dve majice za ukupno 8 Elizabeta... prodavnica na 4-5 spratova sa nenormalnim cenama za firmiranu robu... jedino mesto za šoping od sad. Šetali smo se malo tuda, ulazili u prodavnice sa suvenirima... magnetići i koješta... nije ni toliko skupo baš... hah eno je Kraljica Elizabeta, njihova, ne naša, voštana doduše... slikaću se. Izlazimo... drug mi pokazuje kuda se stiže na Trafalgar Square... drugi bitan momenat u centru grada. Bolestan je i umoran, ne može više da me prati, ne ljutim se, pomogao mi je puno i ovako... pozdravili smo se, videćemo se opet za par meseci na njegovoj svadbi, ali sad nemam vremena za gubljenje... čeka me... Trafalgar Square. U pitanju je turistička atrakcija u centru Londona, koja se sastoji od nekoliko fontana ogromnog stuba, spomenika, kružnog toka i prevelike zgrade Nacionalne Galerije...Nešto su radili pa je deo oko fontana i spomenika bio ograđen, ali i sa tim, dopalo mi se... gledao sam veliki kružni tok u kontra smeru... bilo mi je smešno kako voze, ka meni nekako umesto od mene...

Umor me je već počeo stizati... čitav dan sam na nogama u sedmoj brzini, uopšte nisam imao vremena da predahnem... vidim da je levo Bakingemska palata, što znači da bi desno trebalo da bude Westminster... palatu sam video pre podne, a ono najbitnije – Westminster nisam... plan je bio da se zaputim tamo jednu stanicu metroom i nakon toga Tower Bridge... Ulazim u podzemnu... stiže voz... ulazim... i ubrzo shvatam... Prvi i jedini put za sve dane koje sam bio tu... promašio sam smer...AAaaaaaaaaaaaaaaa našao sam se... šta mislite gde? Baker Street... po četvrti put... ali ovaj put to nisam želeo... nikako nikako... neeeeeeeee!!!!!!!! Prokleti ja i Baker Street... totalno mi je popustila pažnja... rezultat promašaja... izgubljenih 45 minuta i promena plana... kombinovanje u glavi... najbolje mi je sad do London Tower, pa odatle Westminster i hotel. Nakon dugotrajnog nepotrebnog vozikanja stižem do stanice Tower Hill... izlazim i ispred mene je tvrđava... The Tower of London... velika... kamena... sa savršeno okošenim travnjakom... sagrađena je još 1066. godine. Najpoznatija je kao zatvor u 16. i 17. veku i po pogubljenjima koja su se tu vršila (iako ih je bilo svega sedam do svetskih ratova 20. veka). Nije mi bila preterano zanimljiva, došao sam zbog mosta, onog što se podiže, a koji je odmah iza tvrđave. Prošetao sam malo i popeo se na most... sav je nešto svetloplav... kako bre svetloplav, zar je uvek bio takav? Nešto se ne sećam da sam ga po mračnim londonskim filmovima gledao tako veselog... Nisam želeo da ga pređem, samo da dođem do prvog nosećeg stuba, uslikam štošta i vratim se... Baš je bio lep, kao u crtanom filmu, kao da je od čokolade... da bih sad mogao da odgrizem deo mosta, kao da je to najnormalnija stvar... Vetar je duvao toliko da mi je zujalo u ušima... Okrećem se i krećem nazad... ispred mene dve azijske turistkinje... kad čovek... izleće iz kola, maše nam rukama i viče: “Gde ćete? Gde ćete? Most se podiže!!! To se nikad ne dešava!!!” Okrećem se, zaista... ogromno parče asfalta podignuto u nebo... Booooože ludog li prizora... kapija zatvorena da se neko ne bi slučajno zaboo u podignuti asfalt... brod prolazi a ja stojim i čekam da snimim trenutak kada će most početi da se spušta... Činio je to polako... lagano... kao da ima sve vreme ovog sveta... kada se spustio i kada su se dve strane spojile, kapije su se otvorile... saobraćaj se nastavio, a ja se okrenuo i krenuo nazad razmišljajući koliko ludačku, nečovečnu sreću imam što sam promašio smer u vozu, promenio plan i došao prvo ovde... šta je sve moralo da se poklopi, a poklopilo se, da ja budem tu baš u trenutku koji se nikad ne dešava... da mi zauvek u sećanju ostane prizor... momenat kada se Tower Bridge podiže i spušta...