Još jedan savršen dan

Da li ste ikada u životu bili istinski zaljubljeni? Da li ste ikada našli osobu kojoj biste se potpuno predali po cenu samouništenja? Kakav je osećaj? Kako vreme prolazi sve više shvatam da su emocije opasan hendikep, pogotovo kad su one uzrokovane drugim ljudskim bićem, kada vaše raspoloženje, vaši planovi, čitav vaš dan zavisi od jedne reči, pogleda, gesta tog nekog koji vam je centar sveta i za koga biste sve učinili... Pogubno zaista... Gledao sam skoro neki film B produkcije gde mi je pažnju privukla rečenica – Postoji ono što želiš i ono što je dobro za tebe, ta dva se nikada ne poklope... Tako petparački, a tako istinito... Zato sam ja odavno prestao da bivam fasciniran nesavršenim ljudskim rodom i svu svoju pažnju preusmerio na fasciniranost onim što je nesavršeni ljudski rod savršeno stvorio.

Ne smem gubiti ni časa, alarm je navijen za pola 8, pošto se od 8 služi doručak. Tačno u 8:00 moram biti dole u restoranu, da završim sa doručkom i nastavim sa avanturama. Silazim lagano, razmišljajući kako i šta danas... Sajam grafike zauzima glavno mestu na današnjem dnevnom redu, moram završiti što više mogu, da bih se sutra vratio samo da privedem kraju stvari koje danas nisam stigao. Sajam počinje u 10:00, cenim da mi treba oko pola sata da stignem, tako da ću posle doručka do pola 10 da obilazim pijacu Boqueria, kupujem suvenire po La Rambla i pravac na sajam. Ulazim u mali restoranski deo, ostajem zaprepašćen, savršeno postavljeni stolovi, sa roze gerberima (pojma nemam šta je gerber, ali kad ih je videla na slikama moja, a i vaša sestra ih je tako nazvala – ako Šerlok Holms može da ne za da se Zemlja okreće oko Sunca, mogu i ja da ne znam šta je gerber), na zidovima slike poznatih gradskih atrakcija, sve vrhunski čisto i tako nekako malo, a opet sa ukusom, sviđa mi se. Čim sam seo kroz vrata kuhinje se pojavila žena i na tečnom španskom me pitala nešto. Kad je shvatila da sam je razumeo kao kad su mi objašnjavali zašto je kotangens x jednako kosinus x kroz sinus x, ponovila je pitanje na engleskom. Zanimao ju je broj moje sobe, da pribeleži tamo valjda da sam bio, ili da slučajno ne doručkujem dva puta. HA! I da hoću, nemam vremena. Nema još nikoga osim mene i japanskog mladog para, pretpostavljam da su tek venčani i da su došli ovde da proslave začeće svog braka. Uz njih sam shvatio smisao ninja doručka jer su svih mojih dana boravka u tom hotelu i oni bili tu, svako jutro su sišli pre mene, a ostajali da jedu i pošto sam ja završio. Nema ništa kao dobar, jak hotelski doručak da ti pomogne da započneš dan.

Odlazim u jutarnje istraživanje sad već dobro znanim puteljkom pravo na kretenski semafor i La Rambla... Štaaaa??? Nema nikoga!!! Kako??? Pa.. pa.. pola 9 je... Gde su svi ljudi nestali? Ništa ne radi... samo po koji kiosk sa suvenirima. Spuštam se do Boquerie, hteo sam je videti danas pre nego što krenem na sajam. Ulazim, izgleda kao hala na subotičkom buvljaku, samo upola manja, i nema ih 4 nego samo ta jedna. Prve tezge pune voća, ali nema onog ubijenog, pokvarenog... ne ne.. svaka voćka prosto žudi da bude sočno pojedena, toliko kolorita, fenomenalno. Slede tezge sa sveže ceđenim sokovima od tih sočnih voćki, čaša 2 EUR, nisam želeo da rizikujem, ali sve mi je u tom trenutku ličilo na neki cirkus šarenila. Na kraju reda riba, na tezgama, na sitno lomljenom ledu... sjajno!!! Impresioniram sam ribom i šunkom koja visi sa žice na susednoj tezgi... ovo je nešto najbliže sterilnoj pijaci što sam video u životu. Nemam baš puno vremena da se zadržavam, primećujem pun sto gumenih bombona na izlasku, ah baš su im skupe. Penjem se, hoću da vidim Trg Katalunja po dnevnoj svetlosti, sinoć je bio mrak (kakvo logično zapažanje sa moje strane), posebno me interesuje da lepo uslikam fontane. Približavam se, prelazim semafor... na zeleno, za razliku od apsolutno svih koju su već davno prešli na crveno. Baš je lep trg, onako centralni, u nedostatku boljih reči... a fontane su... NEMA IH!!!! Zar je moguće da samo noću rade, ili makar popodne, proklet bio i Dragan Đilas što u ovom gradu ništa ne radi ujutro!!!! Vraćam se ka hotelu pomalo ražočaran, kupiću suvenire na nekoj od ovih otvorenih trafika, osvežiću se malo i pravac sajam, već sam probio termin, polako će pola 10.

Izlazim, što bi moja, ali ne i vaša koleginica rekla, počinje igranka. Lako ću zelenom L3 linijom stići do Španskog Trga, ali odatle treba tim nekim, nazovimo to gradskim vozom (različito od metroa, ali isto ide podzemno), da stignem do Europa Fira. Jedno po jedno, silazim u metro, stiže L3, ulazim, vozim se par stanica i izlazim na Španskom Trgu... Šta ćemo sad? Pismena zemlja, u sebi uzdam se ja. Na prvi pogled ništa ne ukazuje na to da bih tuda sad nekuda ja mogao da prođem do toga što tražim. Sad već gledam malo bolje, poznat mi nešto logo na ovoj slici, proveravam sa svojim papirima, da to je to, to je logo koji tražim, fenomenalno, pismena zemlja, iako je pismo prokleto špansko, sad znam šta mi je činiti. Ulazim u gradski voz, pošto odatle bilo koja linija ide do moje stanice, gledam spisak i vidim na trećem mestu Europa Fira, fenomenalno, lako da lakše ne može biti. Krajnji savršeni proizvod ljudskog nesavršenog mozga fascinira mnogo više od samog nesavršenog mozga. Jedna prepreka preskočena, ostaje mi samo kad izađem i da nađem sajam. Stižem, izlazim, odmah ispred mene ulična svetiljka na kojoj je okačen putokaz FESPA DIGITAL - pravo. Stvarno će me razmaziti, pa ja čak ne moram ni da se potrudim. Posle nekoliko desetina koraka stižem na svoje odredište... Sajam grafike u Barseloni, planirao sam da tu ostanem do 16h kako bih dosta toga uradio, a opet stigao da vidim Sagradu po danu.

Sat pokazuje 16 časova, vreme je da se krene dalje. Izlazim iz hale, proveravam mobilne telefone da vidim da li neko negde dobija nervni slom brinući se za moje blagostanje 2.000km od kuće. Propušten poziv i poruka sa istog broja koji me je jutros pitao da li sam u Barseloni i predstavio se kao princ Jozef iz Monarhije... Kako je nevešto pokušao na mađarskom da napiše kralj je umro, živeo kralj, mislio sam da me neko iz Srbije zeza i nisam pridao mnogo pažnje poruci, dok sad nisam shvatio da je to bivši kolega koji je takođe tu u gradu. Videli smo se ispred ulaza, ali samo kratko, on je tek stigao, a ja sam već uveliko cupkao od želje da nastavim dalje, da vidim to Gaudijevo čudovište, La Sagrada Familia! Vraćam se ka voznoj stanici, lako je, vozom do Španskog Trga, odatle zelena L3 linija do Pasaža, pa ljubičasta L2 linija do stanice koja nosi naziv pomenute građevine. Sve ovo ispričano je trajalo 45 minuta, fenomenalne konekcije, na kraju sam bio iznerviran kad bih moj omiljeni L3 čekao više od, zaista bezobraznih... 3 minuta. Stižem na stanicu Sagrada Familia, e sad opet ono čuveno gde izaći, sad je bar lako, pratiti željne izbezumljene turiste. Što bi rekla moja profesorica hemije u srednjoj školi, gde svi, tu i mali Mujo. Penjem se na ulicu i razmišljam kako sad da nađem crkvu, šta ako se ne vidi tu od izlaza? Bila je to jedina građevina koju sam već ranije video na slikama, pre samog putovanja, tako da sam znao kako izgleda, makar otprilike, ali nisam imao ideju koliko je ona zaista velika. Ubrzo sam shvatio da je to baš tu, jer desetine ljudi koji su se penjali ispred mene bi odmah skrenulo desno sa ogromnim kezom, grimasom na licu uzvikujući WOOOOOOW, tako da sam se ja počeo penjati okrenut udesno. Korak po korak i BUM! Svaki grad u kom sam bio ima svoju what the fuck zgradu koja oduzima dah i stavlja vas u jedan neverovatan momenat u vremensko/prostornom kontinuumu gde ne postoji ništa osim vas i prizora koji gledate. Sagrada... nemoguća je, zaklanja pogled u potpunosti... kada bi... kada bi se te zidine obrušile, zatrpale bi pola grada rekao bih... nasloniću se na ogradu i gledati... samo gledati... ulaz... kupole... ogromno je... kao da je vrh viši od samog neba. Turistički autobusi jedan za drugim staju, a ljudi... tako predvidivi, kao da su programirani, bio je to prizor neminovnosti, svi odreda izgled izgubljenosti, oduševljenja prizorom pred kojim su se našli. Karta za ulazak se plaća i čeka se red... neka, nema veze, dovoljno je i ovo, Gaudi je prevazišao i sebe i mene i sve nas zajedno... ovo... prvi put sam imao osećaj da se nalazim ispod svetskog čuda... dobro možda ne prvi put, Koloseum i Vatikan su imali sličan efekat, ali tada sam bio u društvu, sada sam bio ponizno sasvim sam. Brzo sam našao strane turiste da me slikaju i krenuo da je obilazim. Gomila radnji sa suvenirima, kupio sam nekoliko minijaturnih maketa, morao sam da je imam, za sebe i za svakoga, maketa Sagrade iz podnožja Sagrade... šta da radim, patim od simbolike. Dolazim do suprotne strane... ona je... ona je još lepša, potpuno drugačija, ima neke svodove, kao u nekom još neizmišljenom i nesnimljenom filmu o nečemu što ne umem ni da opišem. Ima tu neki parkić... sešću na klupu, sešću i gledaću... zauvek... eh kad bih samo mogao... Crkva suncem obasjana deluje kao božanstvo, možda da joj se pomolim, ne bih se čudio da ima moć da mi molitvu usliši. Nisam mogao da se odvojim, to sam osetio samo jednom do sada, u Vatikanu, kada nisam želeo da odem, i dok sam koračao neprekidno bih se okretao da vidim još jednom i samo još jednom. Tako i sada, nisam želeo ni da trepnem... ikada više...

Došlo je međutim vreme i da se krene, bio sam već umoran od nošenja uzoraka koje sam pokupio na sajmu tako da sam se uputio ka hotelu da ih ostavim i malo dođem sebi. Za uveče je bio planiran Pasaž de Grasia pravo do Avenije Diagonal, najveće, bar bih tako rekao, ulice u Barseloni i onda desno Diagonalom pravo do ogromnog plavog jajeta – Torre Agbar. Naravno da nije reč o jajetu pravom, već o velikoj zgradi koja svetli u raznim bojama, najviše plavoj i crvenoj, koja označava ulaz u neki tehnološki deo grada i nalazi se kod velikog kružnog toka. Pasaž je velika šoping ulica, butici na sve strane, ali to je sve već viđeno... lepo nema šta, ali šoping kao šoping, ima i u Rimu i u Milanu, pa tako i u Barseloni. Koračam lagano, čak sam se nešto zagledao u zemlju kad ono... dve devojke uzbuđeno uzvikuju nešto razumljivo mi ko pomenuti kosinus... podižem pogled... njih dve pomahnitalo nešto slikaju... šta se bre to dešava? Skrećem pogled... zgrada od svetlucavog kamena... HA! Evo je!!! Casa Batllo, još jedna Gaudijeva čarolija, bila je u planu tek sutra ujutro, ali eto naleteo sam na nju sasvim slučajno večeras, ispostavilo se da mi je usput. Neviđeno zaista, zamislite zgradu koja svetluca zelenkasto po mraku, kao da je cela napravljena od dragog kamenja različitih boja... Sjajno! Izdvaja se iz okoliša, kao cirkus u sred grada. Nastavljam ka Diagonalu, ima već oko 20h, možda i više, stižem do raskrsnice, stravična je, ulica ima 7 traka u jednom smeru... ako ovo nije Avenija Diagonal ja stvarno ne znam šta je...

Skrećem desno i krećem, po turističkoj mapi ima da šetam i da šetam, ali dobro krajni cilj je bitan, Torre Agbar... Vreme prolazi, ja radim na kondiciji, noga pred nogu, ubrzanim tempom Avenijom, ali ako mislite da je bilo lako ići pravo... varate se!!! Ne možete vi Avenijom ići pravo i ostati na njoj... ne ne... malo malo morate skrenuti desno, pa levo, da biste ostali na njoj... suludo, ali u tom trenutku i ne toliko nelogično. Mrak je odavno pao, sasvim sam tumaram ulicama Barselone bez Anđina dva pištolja i opakog stava... koeficijent moje lične bezbednosti se svakim korakom smanjuje geometrijskom progresijom... šetam i šetam... prošlo je sigurno oko sat vremena otkad sam napustio hotel... evo nekog spomenika, znam ga video sam ga na mapi, to je negde na pola puta... hajde da proverim... ŠTAAAAAA??? To nije taj, još nisam ni na pola puta!!! AAAAAAA ovo izgleda nije bila tako dobra ideja, patike počinju da mi žuljaju noge, a ja ima da šetam još k'o da sam se u Kaliforniju zaputio... sad nema nazad... još nekoliko desetina skretanja desno pa levo da bih ostao na Diagonalu i nekoliko konsultovanja mape... kad sam već bio na poslednjim atomima nade... ugledao sam ga ispred sebe... eno ga... prokleto plavo jaje!!! Kružni tok van nivoa, putevi koji izgleda kao da vode u svemir i jaje... plavo... veliko... svetli... vredelo je... stigao sam!!! Fenomenalno je baš kao što sam zamišljao...

Konsultujem mapu još jedanput... treba da se spustim nekim bulevarom do nekog velikog parka, prolazeći pored muzeja i Pozorišta Katalonija. Kad stignem do parka, treba da ga obiđem u velikom polukrugu, uđem i vidim zgradu Parlamenta Katalonije... kad sam već tu, diplomata sam, šteta da ne vidim... nakon toga kroz Bari Gotik, pravac hotel... nije neka mudrost delovalo je na početku... Zamislite da vam neko kaže u Beogradu da treba da idete recimo Bulevarom Mihajla Pupina, a vi promašite... E tako sam ja tamo ne promašio, nego neprekidno promašivao taj bulevar kojim je trebalo da idem, tako da sam na kraju video neke stvari koje sam video na mapi, ali nisam planirao da posetim, poput mini Koloseuma na koji sam naleteo neprekidno skrećući na pogrešnim mestima i suštini besciljno gubeći se po mraku... sve zbog toga što nisam mogao da pogodim bulevar... Posle više bezuspešnih pokušaja, konsultovanja mape na bukvalno svakom ćošku, ogromnog bola u nogama, tumaranja ni Bog sveti ne zna kojim ulicama, nekako sam našao muzej i pozorište... opet je vredelo... kadar za slikanje gde se vidi i pozorište i jaje... neprocenjivo... Konačno bulevar koji mi treba... HA! Bio sam na njemu svega 5 minuta, pre nego što sam idući pravo opet skrenuo sa maršrute... znate ono... desno pa levo... no stigoh nekako i ja do tog parka... Prizor zaista strašan... duga ulica... nigde žive duše... ogromne zidine parka... idelano mesto da me neko prikolje i da se nikada ne sazna... moram priznati... muško sam, visok sam 184cm (nezvanično), ali mi u tom momentu nije bilo sve jedno... zaista sam bio uplašen... Brzo sam međutim video da rekreativci trče oko tog parka... pa kao... valjda nije tako strašno... ide tuda i tramvaj... španski... logično jel? Suvišno je reći da se posle beogradske agonije sa španskim tramvajem, ja ni u Španiji nisam vozio španskim tramvajem... Namirisao sam ZOO vrt 100 metara pre nego što sam stigao do njega... u sklopu je parka... Obišao sam ga... eto ulaza... ako vam kažem da ja u stanu imam više svetla nego što je bilo u tom parku, to će biti preblago rečeno... Mrkli mrak... ja sam... nigde nikoga...e pa došao sam osakaćen do ovde... ima da vidim!!! Probijam se kroz mrak i šljaku do velike zgrade... eno je... vidim... NIŠTA!!! Čak ni zgrada nije osvetljena, vidim samo obrise... dobro valjda je bolje išta nego ništa... deluje lepo u svakom slučaju... Bežim, dosta sam se igrao svojim životom u tuđini... Izlazim iz parka... nalazim se u ulici kod luke koja vodi do Kolumba ili desno u Bari Gotik... Proći ću istim putem kao juče i vratiti se u hotel. Pratim svoje korake, Santa Maria, užasna je noću, ništa se ne vidi... Katedrala, užasna je noću, ništa se ne vidi... Poznate ulice, mislim da ću umreti od bolova, još samo malo i tu sam...Hmmm ova ulica mi baš nije poznata, ali koliko mogu da pogrešim, tu, tamo ovamo i evo me... Ali gde? Opet u luci... AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA majmune jedan neshvaćeni... marš sad kuda znaš... pravo do Kolumba i uzbrdo kroz La Rambla do hotela... Puno minuta, potrošenih nervnih ćelija i napravljenih bolnih grimasa kasnije stigoh u hotel... sobu... bilo je prošlo 23h... samo sam se skinuo i u krevet... previše sam umoran da bih o bilo čemu razmišljao... sutra treba da se vratim na sajam i odem na... Kamp Nou...

Crkva do crkve ludilo

Razlika između knjige i stripa je u tome što u stripu odmah vidite kako nešto treba da izgleda, dok u knjizi morate da maštate i zamišljate kako izgleda drvo, kuća, Ana Karenjina, tako da mi svi prihvatimo da je na filmu glumi Sofi Marso... Ko? Pitaćete. Ja je znam samo kao Bond devojku, ali ne klasičnu, pošto je u tom filmu prava Bond devojka bila Deniz Ričards, složićete se, ipak mnogo atraktivnija, ako već nije kvalitetnija glumica. Da je Ana Karenjina bila strip, umesto što je neko (namerno kažem neko) napisao 900 pogubnih strana koje ja posle treba da izmaštam, nikada mi ne bi dozvolili da je igra neka tamo Sofi Marso... Znam, znam, svi mislite da je jedini mogući i pravi izbor za tu ulogu Andja... ali ne! Čak ni Tatjana Samojlova... znam... znam... na pitanje ko, čak ni je nemam odgovor... u ruskoj ekranizaciji iz 1967. nije dovoljno graciozna... dobro u njenu odbranu, tad još nije bilo snimanja maloletnica mobilnim telefonima u pomoćnim prostorijama, pa je samim tim definicija seksipila bila tu i tamo drugačija. Posle dužeg razmišljanja shvatam da je to bio strip jedini mogući i svetski prihvatljivi izbor za filmsko tumačenje lika Ane Karenjine... Kira Najtli!!!

Santa Maria del Mar, ogromna, ne staje u kadar, a ja ne mogu da se izmaknem dovoljno da je uslikam celu... Ogromna količina ljudskih duša prolazi, gleda, slika... Kada ste pogledali filmova koliko sam ja i pročitali stripova koliko ja, taj stil gradnje ste već videli mnogo puta i lako ga je prepoznati. Stripovi sa rendžerskom tematikom kao što su Kapetan Miki, Teks Viler i Kit Teler vam prikazuju baš takve građevine, velike crkve tog stila, pravljene u nekim zabitima istraženih i neistraženih delova divljeg zapada. Dve kupole na krajevima i ogromna vrata na ulazu... približiću se... Slikam nekoliko miliona puta, na kraju krajeva zato sam i došao... nećete verovati koliko puta sam poželeo da se vratim kući da bih što pre svima pokazao šta sam ja to sve tamo video... Vrata su otvorena, mogu ući... Čudno, nikad ranije ni u jednom gradu nisam poželeo da uđem bilo gde, uvek mi je bilo dovoljno da to nešto wow vidim spolja. Od onda se promenilo to što sam vodao neke ljude koji su izražavali želju da uđu u te neke naše poznate crkve, tako da sam ja posle skoro 10 godina boravka u glavnom nam gradu izmaštane države tek nedavno video unutrašnjost Hrama i Crkve Svetog Marka... i razočarao se.... Oprezno sam ušao, samo mi još fali da me španska verzija interventne spakuje u gepek i vređa na meni jako “razumljivom” španskom jer sam im obeščastio crkvu... OK korak, dva, niko ne urla izbezumljeno za mnom, mogu da se opustim i da vidim kako izgleda... Zaista lepo, veliko, sa stubovima, nisam pogrešio što sam ušao, a sada napolje, pre nego što moja dobrodošlica naglo prerate u kurare. Obići ću je, da vidim kako izgleda sa svih strana, eto baš pored nje stoji neka ludačka polukružna metalna motka na čijem vrhu gori plamen, poput olimpijskog, a u podnožju stoji cveće ukrašeno katalonskom zastavom. To je u suštini spomenik borcima palim u bitkama za Kataloniju. Prošetao sam malo uskim ulicama koje okružuju crkvu i odlučio da krenem dalje. Vraćam se u predvorje, ne skidam pogled sa prizora, gledam malo levo, malo desno, pogledom tražim nekog ko bi me uslikao... eto je... simpatična bakica, slika i ona, pružam joj aparat i pokažem na Santa Mariu, shvatila je i uslikala me, ne baš onako kako sam hteo, ali OK, ja sam i tu sam... nisam u situaciji da izigravam fotomodela.

Nastavljam da se provlačim ulicama Bari Gotika, strah je već nestao, shvatam da to i nije ništa tako strašno, orijantacija mi je bila OK, znao sam otprilike kako da se vratim i kuda da idem, vreme je da se potraži katedrala. Jedna ulica menja drugu, terase koje spajaju dve strane ulice na svakih nekoliko desetina koraka, počinjem da zahvaljujem sudbini što sam tu sam i što nikog ne moram da vučem za sobom, već idem tamo gde ja hoću, kada ja hoću – odmah. Niko mi ne kuka, da je gladan, žedan, da ga bole noge, ješću kad se vratim u Beograd, sada samo želim da istražujem. Opet jedno skretanje, pa drugo, slalom na 20°C i eno ga... kran!!! Da li je moguće da kad god se ja nađem u nekom čudesnom gradu, nadomak neke čudesne građevine, baš tad, tih dana, tog momenta, ispred nje mora da bude parkiran najveći kran na svetu??? Na svim mojim slikama Koloseuma u Rimu glavni akter je... kran... sada ponovo nešto ogromno i iritantno narandžasto... hah sad shvatam zašto ne volim baš preterano narandžasto. Jasmo mi je šta mi je činiti... pravac ogromni kran. Kako mu se približavam sve je veći i veći, narandžastiji i narandžastiji, a ja mu u suštini vidim samo podnožje, ni ne znam kuda se uspinje ni šta popravlja... znam samo da treba da ga pratim i kada skrenem tu levo ispred mene će biti... Catedral de Barcelona... Nalazim se na sred nekog trga, ispred mene Katedrala koja se upravo obnavlja, otuda sva ta mašinerija, ali bez obzira, prizor zastrašujući, potpuno drugačija od Santa Marie, ovo čak ni u stripovima nema. Ljudi oko mene prolaze, svi izbezumljeni, krajičkom oka primećujem da sam okružen klupama, valjda su shvatili da vam dobro dođe kad vam se noge odseku kada se prvi put nađete na tom mestu i gledate u taj ogromni šuplji toranj. Primećujem radnje sa suvenirima, pokoji kafić, čini mi se bar, ali to me sada uopšte ne zanima... samo šuplji toranj i kamenjar oko njega...Slikam ogradu, Katedralu i naravno neizbežni kran... Već sada, neshvatajući šta me tek čeka, krećem da obiđem ovu građevinu, vidim svi ljudi idu kroz usku uličicu tu pored... naravno... pratiću ih. Vidim zablindirama vrata, radovi su, ne može da se uđe, razočaran sam malo, ko zna kako izgleda iznutra. Ipak koju ulicu dalje mogu da uđem u jedan deo Katedrale, opet kao neko predvorje, nije baš unutrašnjost same crkve. Svetlost se prelama neverovatno, plafon, ako to mogu tako da nazovem, svetli zelenom bojom, na sredini je ograđena neka flora kojom vladaju bele, još je neutvrđeno da li patke ili guske, koje se manekenski šepure pijuckajući vodu iz fontane jer znaju da ljudi iz celoga sveta gledaju njih i oduševljavaju se baš njima, Prošetao sam malo, unutrašnjost se ne razlikuje toliko od Santa Marie, ali poseduje neki arogantni antički duh neprevaziđenosti, kao da sam taj vazduh koji se tu nalazi zna da ima magične moći. Pomalo omamljen celim doživljajem koji nikako nisam očekivao, krenuo sam ka izlazu i tu se zadržao kod postolja u kom gori veliki broj crvenih sveća, što je ovo lepo pomislih... Jezivo, ali lepo...

Stiže me sumrak polako, cilj ova četiri dana je da što više stvari vidim po dnevnoj svetlosti, jer je to jedini pravi način da budete zadovoljni turista, pogotovo ja koji sam do sada jako puno stvari video, na žalost noću. Ovaj put ja odlučujem i neće biti tako. Polako napuštam Bari Gotik i ponovo šunjajući se mističnim uličicama tražim svoj put nazad ka La Rambla.

Evo me, tu sam, stigao sam, sada je lakše, sad znam gde sam. Opet sam na šetalištu i idem gore, pravac Trg Katalunja. I dalje gomila ljudi oko mene, život ne prestaje, iako se smrkava, turisti koji konsultuju mape... i turisti koji konsultuju mape... Uživam u toj šetnji, nalazim se u raju na zemlji i krećem se polako uzbrdo... prolazim lagano stvari koje sam već video, Boqueria je zatvorena, ne mari... videću je ujutro. Prolazim skretanje za hotel i nastavljam gore, nazire se Trg, pomišljam kakav to trg uopšte i može biti... trg k'o trg pomislih. Stižem do semafora, koji je malo do puno čudan, u zavisnosti kako na sve to gledate. Možete levo preko jednog pešačkog, pravo preko drugog pešačkog ili desno preko trećeg pešačkog. Levo ili desno idete oko trga, dok napred izlazite pravo na njega. Biram pravo, čekam zeleno, posle nekog vremena se pali i ja prelazim. U početku sam se pitao zašto sam jedini koji se nalazi na pešačkom, ali sam ubrzo shvatio da je to zato što tamo svi prelaze na crveno, tako da dok se upali zeleno već su svi prešli. Vidim ogromne dve fontane na drugom kraju, mnogo su lepe, nekako sjaje, prilazim im, u pozadini neka ogromna zgrada, veličina svega toga mi jedva staje u kadar... ali uspevam... uslikao sam Trg Katalunja. Okrećem se malo oko sebe i shvatam da se nalazim na sred velikog mermernog kamena ili čega već, nisam pročitao dovoljno knjiga da bih umeo pravilno da se izrazim... šetam se malo po njemu, k'o budala gledajući dole, bilo mi je lepo... nikog nisam hejtovao, niko me nije nervirao... svi su jednostavno šetali tuda nasmejani gledajući svoja posla... Eh kad li sam poslednji put video nasmejane ljude koji gledaju svoja posla? Podigao sam pogled, napravio jedan od mojih poznatih okreta od 360° da spoznam čitavu panoramu i video da je trg u stvari okružen kipovima lavova koji izgledaju kao da ga čuvaju. Vraćam pogled na fontane, zamislim se kratko... prelepe su. Tražim neki novi semafor da pređem ulicu i vratim se u jedno od okolnih ulica. Evo ga, ovaj mi je najbliži, vodi pravo do Barsa radnje na ćošku.

Ulazim u butik, bila je to najveća Barsa radnja u gradu... shvatam polako da čitav grad živi za to sportsko društvo, mada 80% svega toga čini opsesija fudbalskim klubom. Da nabrojim šta sve možete kupiti – dresove, šorceve, znojnice, zastavice, lopte, priveske, olovke, male stadione, trenerke i još svašta nešto čega u ovom trenutku ne mogu da se setim. Radnja non stop puna, momak zaposlen u njoj izuzetno prijatan, govori odličnim engleskim, ali mene pored svega toga oduševljava nešto drugo – termo presa kojom vam lepe broj i ime koje želite na licu mesta, uz adekvatnu doplatu naravno. Fantastično! Ne samo da možete biti Mesi, Ćavi i Iniesta, odnosno to možete biti bilo da kupite njihov dres, bilo da vam to utisnu, već možete biti vi koji igrate za Barselonu, zvanično utisnuti ne izmuvani. U tim trenucima sam počinjao da pojmim Barselonu kao najveći klub u Evropi. Nigde ni jedan grad nisam video toliko posvećen svom klubu. Odjednom sam počeo da osećam veliku tugu pomišljajući da i fudbalski klub Espanjol igra ovde, ali niko ništa njihovo ne prodaje... Verovatno njihovi navijači to sami šiju.

Smrklo se već, imao sam izuzetno dugačak dan, ustao sam u 3:30, izborio sam se sa svim nedaćama samostalnog avio putovanja u stranu zemlju koja govori prokletim španskim jezikom, sa sve presedanjem, adrenalin me je držao do sad, mislim da je vreme da nađem gde ću večerati i da se polako zaputim na spavanje. Nalazim neki restorančić Caffe and Grill, ono grill me je privuklo, ne voim da eksperimentišem sa ukusima kad sam 2.000 km od kuće, pa je tako prošle godine na Baltičkom moru, u mestu po imenu Timendorfer Štrand, kelnerica bila u blagom do znatnom šoku, kada je četvoro mojih prijatelja naručilo neki lokalni specijalitet, a ja... bečku šniclu. Grill će biti sasvim OK. Sedam u taj neki restorančić, baš lepo sređen, iz nekog razloga me podseća na neki manji Hard Rock Caffe, valjda te neke boje i drvo u kom je sve napravljeno. Iznenađen? Ni najmanje kad mi je prišla konobarica malajskog porekla, našao sam neku šniclu koja je delovala jestivo... umirao sam od žeđi... šnicla, puno kole i pomfrit. Dok čekam da mi se spremi večera gledam okolo po zidovima... iza mene i potpisani dres sa brojem 8... Hristo Stoičkov, za vas sa jeftinijim ulaznicama velika legenda Barselone i bugarskog fudbala i neki kum Miroslava Ilića, bio sam ponosan i srećan što sedim ispod njegovog uramljenog dresa. Stiže hrana, jaooooo kako je slatko, dobio sam mini grill umesto tanjira... kako dobra fora, tanjir mi je limeni roštilj, meso kao da je pacovlje, pomfrit OK. Bio sam gladan, ubrzo sam završio sa pacovom, napojio se sokom, platio malajki i krenuo put hotela. Gledam oko sebe, oko 22h je, zamrlo je sve oko mene, dobro možda ne baš kompletno, ali definitivno nema ljudi kao do sada, spuštam se niz La Rambla i razmišljam šta ću i kako sutra. Nisam došao ovde na izlet... mora nešto i da se radi. Ulazim u hotel, neki crnac nešto kreči... ne znam zašto mi bilo smešno što crnac kreči plafon u belo. Pitaću ženu na recepciji kako da stignem do sajma. Objašnjavam joj treba da stignem do Fira de Barcelona, ona mi govori da siđem kod Španskog Trga i da prođem kroz dva tornja... neću da je smaram više pomislih u tom trenutku... Fira de Barcelona ima dve lokacije, ona mi objašnjava za onu kod Montjuica, a meni treba ona u ulici Gran Via... Nema veze, snaći ću se sutra sam. Penjem se do svoje sobe, stavljam baterije na punjenje, navlačim pokrivač... Sutra sajam i... Sagrada Familia!!!