Arrivederci Marco

Pobedili ste, makar oni među vama koji su želeli da vide dva teksta nedeljno, ali ne zato što ću to od sada redovno raditi, već zato što sam poželeo da moje trenutno osećanje iskažem u tekstu koji ste već pročitali, ali to jednostavno ne bi bilo u redu. Sve počasti koje želim da odam dvojici ljudi koji su imali moć da me usreće i nasmeju, da mi promene raspoloženje generalno ili samo na tren, moje sećanje na njih zaslužuje posebno “parče hartije” i posebno priču. Vaši apetiti su zadovoljeni jutros, a sad nešto malo lično za mene.

Kada odrastate kao ja, uz crtane i loptu, jasno je ko su vam heroji i ko su ljudi koje želite da dostignete i premašite kad porastete. Mnogo ljudi ne voli sport, ali ovo nije priča o sportu, ovo je priča o ljudima koji formiraju vašu ličnost i mnogi od vas će se pronaći u ovome, ne zato što govorim o jednom ili drugom, već zato što su to neki momenti koji vas određuju kao osobu. Svi imamo momente kojih se prisećamo i uvek znamo gde smo bili i šta smo tog trenutka radili. To je ono sećanje koje se automatski aktivira kad bi se ta vama posebna osoba pomenula, ili bi vas nešto drugo podsetilo na nju.

Ja sam kao mali pratio skoro sve sportove koji postoje, razumem se u sve što se danas igra na planeti zemlji, u nešto manje, a u nešto više. Još kao mali uz tatu sam zavoleo auto-moto sport, a potpuno je neverovatno da se moja fascinacija brzim automobilima i motorima završava na gledanju, nikakvu ja želju da sednem u ili na to čudo i da vozim 300 na sat nemam. Međutim, moj život je obeležen ikonama tog sporta još od mojih najranijih godina. Volim da kažem da svoj život dobro pamtim od moje 10. ili 11. godine, pre toga mi je mutno, sećam se samo nekih detalja, a posle toga... znam sve! Mnoge velikane volim i dan danas i rado ih se sećam iako više nisu aktivni, mnoge ne mogu da smislim, ali poštujem, zato što su zaista veliki sviđalo se to meni ili ne, a opet neke cenim zato što su me svojim uspesima uvek činili nesrećnim, ko mi kriv kad nisam navijao za one koje treba...

O čemu se ovde zapravo radi? Svaki dosadašnji tekst bio je praćen osećajem sreće što ću nasmejati ili usrećiti nekog, velikog isčekivanja, šta će to drugi reći? Ovaj ne... ovo je tekst koji pišem duboko nesrećan, i to već duže vreme, ne mogu da se otmem utisku da to nije trebalo da se desi i da mi je oteto nešto što je bilo samo moje, deo samo moje sreće, moje i nikoga drugog. Ovako kao ja osećali su se svi koji su ovih dana na svoje Fejsbuk profil slike stavljali slike Marka Simončelija, koji su bili na njegovoj sahrani, svi oni koji su svoje poslednje poruke svom omiljenom vitezu slali preko italijanske ambasade, svima nama je uzet deo sreće i zamenjen tminom koja će vremenom izbledeti, ali će sećanje na taj dan zauvek ostati. Svaki put kad se setim popularnog “Side Show Boba” setiću se njegovog ludačkog stila vožnje u kom sam tako uživao, ali ću se setiti i njegovog poslednjeg pada.

Govorio sam o momentima koji ostaju urezani u sećanju i o kojima ćete u budućnosti pričati tačno se sećajući šta ste tada radili i gde ste bili. Moja ljubav prema moto sportu mi je na žalost ili na sreću donela mnogo takvih momenata... Ovde ću se iz poštovanja prema Marku setiti onih tužnih...

Jedan od najvećih vozača svih vremena Ajrton Sena vozio je za ekipu Mclarena, u crveno-beloj Marlboro formuli, sa njim je i počela moja ljubav prema celom sportu, istom tom vozaču i njegovom jedinstvenom smešnom automobilu. Bio je neverovatan, vozio je bez pardona, veliki šampion, bio sam previše mali da bih ga se dobro sećao iz tih dana... Sećam se imena, lika, automobila koji sam imao kao igračku i njegove čuvene žute kacige... 1. maj 1994. tada on više nije vozio za Mclaren, moj crveno-beli automobil zamenio je plavim... Sedeo sam u dnevnoj sobi sa mamom i tatom, gledali smo TV, tata hoće Sena biti dobro? Ne znam, kažu da nije dobro... U tom momentu dnevnik objavljuje... veliki Ajrton Sena podlegao povredama... Sećam se i povorke na sahrani... i drugar je gledao... ostalima smo bili čudni, zašto se time bavimo? Rekao im je... da li vi znate ko je umro? Oni nisu znali... znali smo mi... umro je deo nas...

Od onda je prošlo mnogo vremena, tu nisam, ali sam posle mnoge smrti gledao uživo, naravno ne prisustvujući, ali u direktnom TV prenosu. Indy Car trka u Torontu 14. jul 1996. sećam se kao da je danas bilo, ulična staza, uska kao i sve ostale, betonski zidovi iznad kojih je zaštitna ograda, kao na svim takvim stazama u Severnoj Americi. Džef Kroznof u automobilu, kontakt sa drugim vozačem i najstrašniji udes koji sam ikada video... Automobil je katapultiran u zid, zatim na zaštitnu ogradu nekoliko obrta automobila od kog je nakon svega ostala samo vozačeva kabina... bila je to moja prva smrt uživo. Kada ste mali to sve drugačije doživljavate, mislim da nisam mogao da pojmim da neko tu stvarno pogine, ti automobili i kacige su mi uvek delovali kao potpuno bezbedni i da oni posle svakog, pa i najstrašnijeg udesa izlaze samo sa po kojom modricom. Obožavao sam te trke u Americi, više su mi se dopadale nego ove evropske, bilo je više uzbuđenja. I dalje mi je u glavi 1999. godina, prvo taj sad već famozni 11. septembar i Gonzalo Rodrigez koji je punom brzinom uleteo, u da li gume ili vazdušni zid, svojim prednjim delom, inercija ja automobil ponela i on se prevrnuo preko barijere, na drugu stranu, u ambis. Greg Mur nedugo potom 31.oktobar 1999. lep plavo beli auto, ovalna staza, što znači konstantno maksimalna brzina, opet kontakt i pravo dole, pravo u betonski zid... još za vreme trke se znalo da ga više nema. Sećam se svega ovoga, kako sam u svom krevetu pogledom prikovan za ekran mog voljenog televizora pratio šta će se sledeće desiti... Nisam gledao uživo, ali sam znao, 18. februar 2001. NASCAR serija, među četrdesetak vozača koliko vozi u trci, vozili su otac i sin, Dejl Ernhart i Dejl Ernhart Junior, sin je završio drugi, a otac je na žalost svoj poslednji životni krug provezao baš na toj trci...Završiću sa dva japanska samuraja, 20 april 2003. Daiđiro Kato... udes i koma od 2 nedelje iz koje se nije probudio... Mnogi vozači su na narednoj trci vozili sa brojem 74 ispisanim na kacigi ili odeći, bio je to njihov poslednji pozdrav, a još mi je u glavi scena od 5. septembra 2010. kada je Šoja Tomizava bukvalno pregažen pošto je pao sa motora, uopšte se nije pomerao dok je klizao niz stazu.

Budim se u nedelju 23. oktobra 2011. pre tačno sedam dana, palim televizor, danas je trka u Maleziji, nema nigde na TV, moj omiljeni Valentino Rosi vozi loše cele sezone, promenio je motor, ove godine vozi Dukati. Nije mi zanimljivo kada popularni Doktor nije konkurentan, nemaju trke tu draž, tako da se i nisam mnogo trudio da vidim šta se dešava, video sam da je loše plasiran na treningu, saznaću koji je bio. I ovako je kraj sezone titula je već odlučena, zasluženo ide Kejsiju Stoneru. Pročitao sam strip, ovaj put je bio na redu neki MR NO, kao i uvek upalio sam Fejsbuk, nedeljom ujutro obično nema nikog, počeo da igram igricu... Posle svega bilo je već oko 11 sati pre podne. Otkad sam bio u Rimu interesantno mi je da pratim Fejsbuk stranicu Koloseuma, nema veze što je na italijanskom i što ništa ne razumem. Odjednom mi iskače na home stranici neko obaveštenje Koloseuma, vidim njegova slika, ne razumem šta piše, ali razumem reči Marco Simoncelli morto... Čitam jednom, drugi put, treći put ne može biti istina... Zašto? Kako? Tražim bilo kakav tekst na bilo kom meni razumljivom jeziku... Marko šta ti se to desilo? U medjuvremenu na Euronews ide natpis kao najnovija vest, da istina je, teško mi je da poverujem, nijedna trka više neće biti ista, nije trebalo ovako da se završi. Nalazim šturo objašnjenje – preminuo je nakon udesa i kontakta sa Kolinom Edvardsom i Valentinom Rosijem... Vest je još sveža... Da li je moguće da ga je baš Vale ubio, njegov najbolji prijatelj... najveća životna ironija... Tražim neki snimak, hocu da vidim šta se desilo... Jedan je već skinut sa neta, kao autorska prava... evo ga drugi... Oh ne, pad sa motora, pravo pod točak Edvardsu i Doktoru, izgleda da ga je stvarno Vale najviše zakačio...

Od tad je prošlo sedam dana, a ja i dalje razmišljam o tome, još jedan heroj manje, kako će Rosi podneti sve ovo? Izgubio je najboljeg prijatelja, da sve bude gore lično doprinevši tome. Kad vam neko padne pod točak ne možete ga izbeći, ali zar da to bude baš pod njegov točak? Teško se osećam i zbog jednog i zbog drugog... Vale mi je idol od kad znam za sebe najveći vozač svih vremena, a Marko... on je trebalo da ga nasledi. Sada je ostala samo praznina. Tih dana sam saznao i da je 16. oktobra, dakle nekoliko dana pre Marka i Den Veldon, engleski vozač koji je nekad vozio za moj omiljeni Čip Ganasi tim poginuo i sve to zajedno me je navelo da napišem tekst kao odavanje počasti ovim ljudima koji su mi ostali u sećanju zato što je svako od njih sa sobom poneo i deo mene. Ovo je moj način da im kažem hvala i da im dam do znanja da ih se sećam, baš kao što je veliki Vale kao svoj poslednji pozdrav na sahrani provozao Markov motor sa brojem 58. Negde sam pročitao da je rekao - od sada će na mom Dukatiju jahati dvojica, ali to neće biti teret, moj dobri prijatelj će uvek biti sa mnom. Sa tobom Vale, sa tobom ali i sa mnom...

Roštilj - Pištolj

Kako vam brzo ljudi okrenu leđa to je zapanjujuće. Prošle nedelje sam imao toliko predloga i tema o kojima je trebalo da pišem, a onda kad sam to pomenuo, sve je utihnulo. Ljudi mnogo vole da mrze uspešne, tako da su očigledno počeli da mrze i mene. Na moju veliku žalost morao sam ponovo da uključim mozak, prisetim se šta mi se to ovih dana desilo, neka, niste mi potrebni, umem ja i sam da budem zanimljiv. Jeste naporno, ulenjio sam se, moram mnogo da razmišljam, a to boli, bar u Srbiji, kraljevstvu gluposti i zavisti. Nema veze, popio sam nešto protiv bolova i krećemo.

Drznuo se komšija da napravi internu žurku 3 dana posle svog useljenja. Bila je nedelja noć, odvrnuo je muziku, Balkan radio, strava i užas, mislio sam da je taj deo mog života iza mene, vojni odsek i Antena radio... Izgleda da nije, 2 sata je noću, Teheran se čuje, a on... on čak i peva, kad kažem peva, mislim urla do iznemoglosti iz dubine duše. Minuti, sati prolaze, ništa se ne menja, ne pada mu na pamet da prekine, ja ne mogu da spavam, a sutra moram na posao. Što li su neke stvari protivzakonite? Mora to da se promeni! Uspeo sam nekako da zaspim na kratko u neko doba, budim se rano ujutro, muzika i dalje trešti. Veseli komšija je posle orgijanja zaboravio da isključi svoj iritantni muzički uređaj i nije bilo nade da ću spavati. Jedva sam čekao da dođe vreme za polazak, ne mogu više ovo da slušam.

Na putu ka poslu sam puno razmišljao... Kako ga nije sramota? Juče se doselio a danas već izigrava bitangu i glavnog revolveraša u mom mirnom gradu. E pa ne treba mi ni Teks Viler, ni Kapetan Miki, ni Mali Rendžer i njegov prijatelj Kaplar Frenki i najluđa od svih Ani Četiri Pištolja, sam ću ovo rešiti. Nećeš ti biti zakon u mom kraju, neću imati milosti, zažalićeš što ti je palo na pamet da izigravaš mangupa... Od svakog mangupa ima veći, pogotovo kad je taj drugi motivisaniji. Razmišljam koja će biti moja osveta... Plastelin u bravu? Ne time neću nista dobiti... Pustići svoju muziku, odvrnuti do daske, postaviti vufere na zid ka njemu i prekriti ih ćebetom. Ne želim da slušam tvoju muziku, želim da slušam svoju muziku!!! Kad ti utišaš svoju, utišaću i ja moju. U početku mi je ovo rešenje delovalo prihvatljivo... dok se nisam setio nečeg boljeg... Komunalna policija? Oni su uvek voljni da izađu, a i večito moraju da se bore sa utiskom da nisu prava policija, pa su motivisani da glume ludilo, da im se ljudi više ne smeju. Ne, ne treba mi ništa, samo čačkalica i malo super lepka i njegova brava. Pa komšija lepo ti otključaj vrata, kreni negde napolje, pa kad budeš video da ne možeš da zaključaš biće velika drama. Pitaćeš se posle toga često, šta mi je trebalo da slušam Balkan radio kad normalan svet spava? Osveta se služi hladna i uvek sa malo super lepka.

Ipak, posle svega pala mi je na pamet najbolja ideja. Šta to u Srbiji najviše boli? Pozvaću ga u svadbu!!! Svadbe u Srbiji su najefikasniji ubica! Nisam neko ko može da kaže da je prisustvovao velikom broju ovih meni ne baš preterano jasnih manifestacija, dok sam bio dete možda sam bio na par, posle još na ponekoj. Tek sam u proteklih godinu dana imao prilike da se nađem na četiri svadbe, međutim uspeo sam da posetim samo tri. Ko me zna, u ovom trenutnku mu ništa nije jasno. Ti na tri svadbe? Kosmički poredak je potpuno poremećen!!! U svakom slučaju, brzo sam shvatio najbitniju stvar – i Srbija ima svoje oružje za masovno uništenje, ono se zove svadba!

Kad malo bolje pogledate svadba ne donosi ništa dobro nikome. Stavite se u kožu mladenaca, pogotovo muškog primerka, on čovek nit ga to nešto preterano zanima, nit nešto puno mari šta će obući, gde će to biti, da li će baloni biti žuti, zeleni ili u boji lavande (koja god to boja bila, ili je to miris, nisam više siguran), ono što njega tišti je to što je upravo ostao bez prebijene pare. Au kad sam čuo koliko košta svadba, pa to je da se samoubiješ, a sve to da bi se tvoja devojka obukla u belo i obula cipele koje će je žuljati. Devojka takođe ostaje dekintirana, da ne pomislite da samo muškarac plaća za manifestaciju, ona je takođe u problemu, ali taj problem maskira venčanica, torta, biranje burme, ukrasa, pozivnica i odabir zvanica, sve ono u šta devojke inače vole da se petljaju. Morate da vodite računa ko će biti pozvan, koliko mladoženjenih, koliko mladinih, čija tetka sa čijom strinom ne priča, ko je čiji bivši dečko ili bivša devojka. Zamislite da uparite neke članove familije koji još uvek traže krvnu osvetu... Umesto veselja masakr! Ostaje da se nađe prostor, svi nude neke pogodnosti za svadbu, samo da ti uzmu kintu i obavezno svi mladenci nađu neki salaš u malom blatu do kog ni kaldrma ne vodi da organizuju opštenarodno veselje. Znate ono - gde prestaju mape u navigaciji? E kad stignete tu idete dok ne stignete do poslednjeg saobraćajnog znaka, kad ga prođete idete dok god vas vodi kakav god postojeći put, e kad vidite da više ni puta nema, jos desetak kilometara u pravcu zalaska sunca i tu ste! Kad se sve te pripreme završe, odabere venčanica (to je tek posebna priča pošto se vec posle mesec dana apsolutno niko ne seća venčanice, osim da je bila bela), dođe dan venčanja vi morate da pljunete ogromnu količinu ovozemaljskog novca da vas onozemaljski bog evindentira da ste vi stupili u svetu zajednicu. Institucija braka je u velikoj krizi poslednjih godina, nije ni čudo. Ljudi misle da je to zato što smo postali besramni, nije nam više uopšte stalo do obraza, pa tako ni do voljene osobe. Ja ipak mislim da je to do nečeg drugog. Svi se redom venčavaju, pa kako mislite da onozemaljski bog, bez obzira na količinu ovozemaljskog novca isprati sva ta stupanja u svetu zajednicu? Pa mora neka da promakne, ni on nije svemoćan. Kada vam bog lupi pečat da ste stvoreni jedno za drugo ostaje vam da bacite hiljadu evra na muziku. Dođe vam neki polupismeni kafanski umetnik, ode po korito Ivanovo, Šeherezadu i pozove Seleta iz Kruševca grada, jer to su pesme koje se pevaju na svakoj svadbi... Zar nije jednostavno bolje pustiti piratski disk, sa istim tim pesmicama, koji ne preskače ako imate sreće? I dalje su svi srećni a uštedeo si hiljadu evra.

Jedina stvar kojoj se radujete je kum! Kum će vam pomoći jer će vam platiti pola svadbe. Kitiće to korito Ivanovo iako ste vi već pukli hiljadu evra za to isto korito, dobro je, ne morate baš sve vi da platite, hvala ti kume! Ali, kako sad naći kuma? U ovom jadu i bedi nekako uspeš da uštekaš neki metal, neku siću i dolazim ti ja na vrata i pitam – hoćeš da mi budeš kum? Sledi, gromoglasni rafal iz automatskog oružja, da se nisi više usudio da se pojaviš u mojoj kući!!! Za sve one koji žele da mi postave to pitanje u budućnosti, moj odgovor je NE! Preporučujem takođe i da ponesete pancir, ja vam neću ništa, ali sam siguran da ima onih koji će svoju imovinu od vas braniti svim mogućim sredstvima i silama. Ne postoji bolji način da nekog na finjaka ojadiš nego da ga odabereš da ti bude kum. Ovamo ste najbolji prijatelji, a onamo je ceo njegov život završio u koritu Ivanovom. Predlažem da za svaki slučaj pokupujete obližnje zalihe super lepka i ne skidate pancir priličan vremenski period.

Sad kad smo ojadili sami sebe i kuma vreme je da ojadimo sve vas koje smo pozvali na svadbu. Morate da nam kupite poklon, nemojte poklon, dajte nam kintu, ali koliko? Pa nemojte da se brukate, nije OK. Aha da a treba i da dođete do malog blata, najudaljenijeg mesta na svetu gde smo mogli da nađemo restoran, da i to će da vas košta, a jeste čuli? Benzin je opet poskupeo. E jeste proverili vremensku prognozu? Biće hiljadu stepeni, verovatno ćete se potpuno skuvati... Jel ima klima unutra? Ima, ali su rekli da to uključuju samo u ekskluzivnim varijantama. Iskeširate vi nekako i za kovertu i za gorivo, nađete malo blato, uđete i jedva čekate da nešto jedete... Ne, ne... Šta ste vi mislili? Da je to sve? Ma niste još ni izašli iz automobila a već vas napada iritantnta devojčica sa korpom punom para, hoće da vam iglom uništi jedino pristojno odelo koje imate, samo da bi vam okačilo neku mašnu, pa još i pare za to traži... Ja sam se jednom prevario i na svadbu ortišao sa crvenim RSD novčanicama. Mislim da se devojčica iznenadila kad sam ja počeo iz njene korpe da uzimam novac. No eto, nekako ste se probili do svog mesta, konačno da nešto jedem. A, ne prvo se čeka satima da se stvore uslovi da vam se iseku 2 tanka odsečka jaja, suvog vrata, neke kobasice i sira. To je kao meze, u prevodu jede se tek za 3 sata. E sad bitne su stvari da ne sedite do prozora, te da ne vidite kako vam napolju rukama trpaju punjenu papriku u oval, jer lakše ćete pojesti ako to ne znate. Kako vreme odmiče i kako se puni korito Ivanovo i kako vam konobari već uveliko serviraju kratka žestoka pića vi ste već uveliko u kolotečini roštilj pištolj svadbe. Doduše roštilj nikad da dočekate, a pištolj već uveliko svira u Teheran stilu. Bio sam mišljenja da je to nešto dato, da svaka svadba mora biti roštilj pištolj svadba. Roštilj vam u svakom slučaju ne gine, ako vas strpljenje ne izda ranije, jer samo najuporniji mogu da dočekaju roštilj koji se služi kada oni prvi gosti krenu da odlaze kući. Pištolj možete prigušiti, ali ga ne možete uništiti. Svaka svadba mora da ima svoj Teheran, to je jedina uteha gostima koji su upravo ostali bez svega što su imali jer ste ih vi pozvali na svadbu. Dajte bar taj užitak... Nek svira kolo, nek se skače, nek se puca. Samo je jedna svadba na kojoj sam bio bila roštilj pištolj svadba sa prigušivačem... Tu su Majkl Džekson, Sting i ostale prigušivačke grupe uspele da donekle iskontrolišu pištolj, ali ne preterano, šaržer je i tu ispražnjen, ali je bio tih, podnošljiv. Tu sam čak i uživao u pokojoj pesmici. Doživljaj upotpunju lovci na kopače nosa, u prevodu fotografi, koji vas obavezno uslikaju u najneprijatnijoj poziciji i guraju vam da platite po 10 puta većoj ceni od tržišne sliku na kojoj, kopate nos, cedite bubuljicu, čistite nokte, ljubite mladu dok mladoženja ne gleda, eto još samo ovaj poslednji put...Ako ih pitate za normalnu sliku na kojoj očekujete da ćete biti uslikani... a ne! Mi to ne radimo, mi isključivo slikamo kada vi NE želite da budete uslikani. Šta ćete? Morate da uzmete neku sličku, eto kao da se zna da ste bili, makar sa mladencima, ostali ste i bez poslednjeg dinara, ali u redu, neka ide život i ovako ćemo kad dođemo kući da je odložimo negde gde je niko nikad više neće naći. Ja im uvek kažem da sam u sekti i da ne smem da vidim vantelesnu projekciju svoga duha... Malo se oni tu pogube, ali mi više nikad ne prilaze. Na kraju je ipak bitno da se stgne kući i da su se mladenci venčali.

Svadba kao oružje masovnog uništenja dobija svoj pun smisao tek posle svega ovoga kada shvatite da su uništeni mladenci, kum i gosti, u prevodu svi. ALI, mladenci nastavljaju svoju tragediju, jer im se sva ova beda koju su naneli sebi i drugima, vraća kao loša karma. Neprekidne svađe, ljubomora, špijuniranje, praćenje, varanje. Ovo je 21. vek, svi vole malo da šaraju, kao vole se, to je OK, ali ako sam venčan nisam lisicama vezan. Ipak porodica je na prvom mestu, neće ljubavnica da mi pere prljave gaće...Svako ima svoje mišljenje i želje, kompromisa nema. Svađe su sve veće i veće, sve dok u jednom momentu ne usledi – razvod. Potrošio si svoje pare, potrošio si kumove pare, potrošio si pare svojih gostiju, potrošio si svoje živce, potrošio si partnerove živce, vaše porodice se sada mrze do krvne osvete, dete ne može da shvati šta se to dešava i opet si na početku, samo ovaj put jadan i bedan, i emotivno i materijalno. Potrošio si godine, potrošio si pare i nemaš ništa od toga...Rodbino ovo je odgovor na svako vaše buduće pitanje!!!

Postao sam selebriti

Poslednjih nekoliko dana obeležio je povratak jedne sjajne i jako bitne osobe u moj život. Znate već sve o klišeu da nemate pojma šta imate, dok vam to neko ne oduzme. E, pa ovo je nešto slično, samo modifikovano, nisam znao šta to nisam imao, dok se nije vratilo. Da me je pre 10 dana neko pitao ko je to, rekao bih, eto samo neko ko je slučajno zagazio u moju stvarnost i već sledećim korakom je napustio. Ali ne, ta osoba je mnogo više od toga! Život je postao predvidiv, uvek isto, neka glupost koju samo ja primetim i kojoj se smejem kada su u pitanju ljudi oko mene, ispričam je prijateljima kao da je to najbitnija stvar na svetu, ali ništa suštinski izazovno, nisam imao sa kim da razmenjujem mržnju prema svemu postojećem, nije bilo sarkastičnog komentarisanja stvarnosti i odbrane mojih čudnih shvatanja ni od koga vrednog pomena, a onda je usledio neočekivani obrt. Ona je opet tu!!!

Vadim iz naftalina stare izraze koje sam odavno zaboravio, hej gde si rudimentarno? Šta radiš eksponencijalno? Ahaaa evo ih i bikameralna legislativa i bicefalna egzekutiva, i dalje su ekipa, a geometrijska i aritmetička progresija bacaju pare na poker aparatima. 'Alo bre, opet igrate one voćkice?! Šljiva, šljiva, šljiva, daj šljivu, neeee.. limun. Nikad ih nisam kapirao. Upoznajem nove! Ja sam Lord of Insanity, a vi ste? Transfer neprijatnosti? Nikad nisam čuo za vas, drago mi je što sam vas upoznao, siguran sam da ćemo se često družiti. Od sada moram biti obazriv, svaku moju izjavu može pratiti brutalan udarac mom egu, ona sve pamti i vraća mi u lice čim se ukaže prilika! Ona je... ona je ja! Prvi naš ponovni susret postavio me je na mesto, svaka moja slabost je iskorišćena protiv mene, ali ja... ja imam slabosti... kako je to moguće? Levi kroše, desni kroše, mentalno se teturam na konopcima, zamišljeni sudija mi odbrojava, gledam ka svom uglu ubaciće peškir, izgubiću meč nokautom u još nezapočetoj rundi. Postao sam mekan, počelo je da mi bude stalo do ljudi, govorim stvari koje nisam nikad ranije. Ali ne više, ponovo navlačim oklop koji sam nosio sve ovo vreme, opet sam skot, ili Vigo Mortensen u Gospodaru Prstenova, kako vam se više dopada! Jedino tako mogu da opstanem... Opet imam razlog postojanja, a ona... ona je N.L.

Ljudi koji čitaju ovo i koji su svi odreda, odjednom počeli da koriste sva moguća sredstva masovne komunikacije da mi kažu kako bi trebalo da pišem o ovome u svom blogu, treba da pišem o onome, će pronaći svoje inicijale u mojim pričama i nadam se biti srećni što sam ih se setio. Posle samo tri teksta postao sam selebriti!!! Odjednom sam shvatio da je ekstra biti selebriti, ništa više ne moram da radim! Sve mi je dato, svi hoće da daju svoj pečat onome što ti radiš, ja više ne moram da uključujem mozak, samo poređam sve vaše priče jednu za drugom i eto meni smešnog teksta. Dakle, vrlo je prosto, samo morate da se pomučite u početku, prva tri puta, posle to sve ide samo, svi ostali rade za vas, a vama se povećava broj nula na bankovnom računu. Ovo je lakše nego što sam mislio, a o procentu možete samo da sanjate.

Kao svaki pravi selebriti i ja se vozim gradskim autobusom, na liniji 17, doduše ja ne bijem ljude po autobusima kao moja najdraža A.S.C. Ali svaki put doživljavam transfer neprijatnosti kada se ujutro vozim na posao jer moram da slušam priče naše pogrešno socijalizovane mladeži u količini decibela koja bi i gluvog čoveka naterala da dotične adolescente, vrstom noga u dupe, podvrstom kroz zatvorena vrata (odavanje počasti autoru, ko god to bio, Facebook profila Pantela), izbaci na najbližoj stanici. Teme variraju, pogotovo kad spojite dve devojke, one uvek imaju temu. Momci imaju taj hendikep da može da ih bude više u društvu i da se voze u tišini, a devojke... ne. Doduše kada su okruženi nekom slatkom devojčicom, momci tada povećavaju svoju količinu decibela, jer zaboga, moraju nekako privući njenu pažnju. Priče počinju još na stanici, neprijatna iskustva sa još neredovnim menstruacijama i sveže obojena bakina i dekina posteljina, nemoguće priče o vikend izlascima i votke na rukavima, lep dečko sa najboljom drugaricom, a obećala je da ga neće muvati. Bile smo na rođendanu, obukla sam novu suknju, sredila se vrh, kad sam došla tamo videla sam da nas gleda, ali ne zbog mene već zbog Filipovićke, mrzim je, smuvala mi ga je ispred nosa, a brate mislila sam da mi je ortakinja. Posle sam popila litru votke, ortak mi je svoju prosuo po majici, ni ne sećam se kako sam stigla kući. Sede i neka 3 dečka, razmišljaju da li da odu na prvi čas. Šta je prvi? Srpski, jel ides? Idem imam 1, boli me... imam ocenu. Znači u školu se ide tek kad se zezneš pa budeš na času da dobiješ 1, do tad se niko ne pojavljuje... cilj je dobiti 1, kao preduslov za prisustvovanje nastavi. Da li još neko osim mene vidi nešto čudno u našem školstvu, kad su naši đaci motivisani da dobijaju jedinice kako bi bili spokojni da ih profesor neće pitati, pa samim tim mogu da prisustvuju času? Mada, nije ni to loše daš mu jedan, pa posle pokušaš nešto da ga naučiš... nemilosrdno je, sviđa mi se.

U neko doba (između 10 i 20 minuta od vašeg dolaska na stanicu) stiže i taj autobus koji željno čekamo, pun je već na početnoj stanici. Kako je moguće da voze ređe nego kad je letnji režim vožnje? Dok autobus stigne do treće stanice, neko vam obavezno stoji na prstima, dahće u vrat i tera vas da udišete sadržaj njegovog, ako imate sreće ne baš preterano zapuštenog tela. E pa ne može tako!!! Čim izađem ima da im kažem tačno šta mislim o ovom bezobrazluku. Moje saopštenje prenosimo u celosti:

Poštovani,

Pošto sam i danas čekao autobus 20 minuta i opet sam se vozio kao stoka, ponoviću mail od juče, danas dva puta, i tako svaki sledeći dan, sve više i više puta dok se neko ne seti da se dozove pameti. 

Već dugo nameravam da vam pišem, ali odlažem sve u nadi da ćete sami shvatiti da se ceo Zemun-Novi Beograd vozi JEDNIM autobusom na liniji 17 kada ide na posao, i to onim koji sa početne stanice kod Saobraćajne škole kreće oko 7:30. Danas se na taj JEDAN autobus čekalo 20 minuta!!!!

Da li je moguće da GSP sada vozi REĐE nego u letnjem režimu saobraćaja (tek je to van pameti da karta u letnjem režimu vožnje košta jednako kao karta tokom ostatka godine za smanjenu uslugu)? Svaki dan ja ne mogu da dišem u autobusu zato što vi pošaljete JEDNO vozilo u 20 minuta na jednoj od najprometnijih linija u Beogradu. Zaista nemam ambiciju da na posao dolazim pola sata ranije da bih se uklopio u vašu satnicu. Ne znam šta se desilo od proleća, ali od jednog zaista dobrog sistema polazaka na svaka 4 minuta, vi ste došli do potpuno suprotnog katastrofalno lošeg sistema. Da li je moguće da ne umete da prepoznate šta je dobro i to zadržite? Nemojte molim vas samo da mi pričate kako je to tako zbog ovih što ne plaćaju karte, pošto vam je to izgovor za sve, jer nisu građani krivi što vi tolike godine niste u stanju da pronađete funkcionalan način naplaćivanja vaših usluga. 

U nadi da ću se sutra voziti u ljudskim uslovima,

Srdačan pozdrav,

E sad zamislite da vam se još u tim uslovima u autobus nabode lud čovek, dokazano, sa sve psihijatrijskom šifrom! Kreće urlanje po busu o Kosovu, Bogu, NATO paktu, Americi i moralnim vrednostima generalno, ako ste ja, ili jednostavni monolog, predstavljen kao dijalog sa autobuskom šipkom ako ste O.K. Jedina nada vam je da se on vozi samo po koju stanicu i da će njegovu mudrost, protiv svoje volje, uskoro upijati neki drugi nesrećni, slučajno tu zatečeni ljudi, ili da vi imate neka iznenadna posla, evo baš tu iza ćoška gde nikada inače ne izlazite iz busa. Odnosno izlazite, kada vam u autobus uđu beogradski ulični zabavljači koji vas instrumentalno i glasovno miluju poput Viki, Miki, Stoje. Pre koji dan sam otkrio i da vožnja sa S.B. može da bude jednako inspirišuća, samo je pitajte šta misli o špijunima, nećete se razočarati!!! Špijuni su među nama, uvek i svuda, u svakom momentu vrebaju, čekaju zgodnu priliku da iskopaju nešto protiv tebe, pa da te malo izudaraju po leđima svojim najboljim namerama. Ti špijuni su čudni ljudi, koji ničim izazvani žive u stalnom strahu da im od nekoga, a najviše od najnaivnijih ljudi preti opasnost. Život u strahu ih dovodi do posebnog stanja svesti koje nazivaju panika, u psihologiji i šizofrenija, a ponekad i depresija. Elem, tako ti napaćeni ljudi razvijaju svoje strahove u najgore noćne more i udaraju pravo u izvor svog straha, naravno pod izgovorom ako budu uhvaćeni na delu, da su to zaista radili iz najbolje namere. Kako se boriti protiv ljudi špijuna? Samo na trenutak zatečen odgovaram: "Pisaću o tome, ne brini..."

E da se sve to ne bi izdešavalo, ja sam upotrebio svoj novonastali selebriti uticaj i agresivno, ali kulturno, u granicama zdravog razuma, sa tendencijom bacanja bombi na GSP u budućnosti, omogućio (da li ja zaista, ili neko drugi sad je najmanje bitno) da građani koji se voze na toj liniji, koliko sutradan imaju čak 3 autobusa između 7:20 i 7:30h – complete success!!!

Pošto mi N.B. neprekidno govori da mrzim pola sveta, e pa ne mrzim, mrzim CEO svet. Ceo, osim devojke sa sunčane strane autobusa. Devojka sa sunčane strane autobusa je ničim izazvana uskočila u moj život leta prošle godine kada smo istim autobusom, tada generalno praznim, išli ujutro na posao, ja bar na posao, a ona... zar je uopšte bitno? Zapazio sam je jer je bila prijatnog izgleda i uvek je kupovala karte koje bi uredno čekirala i sela na sunčanu stranu autobusa. Obično ljudi sednu na kontra stranu, da se sklone od sunca, a ona je iz nekog razloga insistirala da sedi na suncu... ko zna? Možda je mpirva (vampir beži od sunca – mpirva verovatno beži ka suncu prim. prev). Šta god ona bila, namazani Krimi Džimi vozači gradskog autobusa su uskoro primetili da se ona stalno vozi i počeli bi sa njom da piju kaficu i puše pljugicu na početnoj pre nego što bi bus krenuo. Za uzvrat, ona bi sedela sada na prvom sedištu iza vozača i više ne bi čekirala kartu... Auu bio sam nesrećan, zar da prodaš dostojanstvo za vožnju u GSP-u, pa pa pa... što ja koji pilon plaćam kartu? Nije prošlo 5 dana eto devojke sa sunčane strane autobusa opet na starom mestu ovaj put sa kartom u rukama, ponovo uredno čekiranom, sa nekom prijateljicom... Suptilno prisluškujući njihov razgovor saznao sam da kontrolor nije previše mario što je ona sestra, tetka, ljubavnica vozačeva, te da je popila kaznu! Pravda je opet pobedila! Moja nesreća nikad ne traje dugo! Sa tim događajem se završilo prošlo leto, a devojka sa sunčane strane autobusa je prestala da se vozi na posao ujutro i ja sam je uskoro zaboravio. Do nedavno! Odjednom se počela pojavljivati na najčudnijim mestima, u mom Maxiu, ujutro kad ja idem na posao ranom zorom, ona se mimoilazi sa mnom na pustoj ulici, ja čekam bus ispred Merkatora, ona prolazi pored mene i ulazi u isti, ili ja čekam da pređem ulicu ka naselju, okrećem pogled blago levo, ona se ni od kuda stvori odmah do mene, u je, otkud ona tu? Eto ti A.S. (bez C – takođe poznata i kao A.B.) to je stalking (proganjanje), a ne ovo za šta ti mene optužuješ!!!!!

Religija, Bog i Uskršnja ostrva

Zahladnelo nesto naglo ovih dana, prstićima mi je sve hladnije dok kuckam ove tekstove tako da ako me odjednom ne bude, viša sila, otpali prstići. Do sad sam pisao o lošim stranama svega oko nas, o idiotizmima koji nas okružuju i o idiotizmima nas samih. Da ne bi slučajni autostoperi koji prolaze ovuda pomislili kako je ovde sve na ivici nestanka poželeo sam danas da se bavim i nekim lepim stvarima koje ovde taj slučajni autostoper kroz galaksiju može da vidi i u kojima može da uživa. Dakle ne mrzim ja pola sveta, samo ukazujem da je pola sveta otišlo do đavola. Znam bar tri osobe koje su u ovom trenutku pomislile da će ovo biti najkraći tekst koji sam ikada napisao, ali za sve koji mrze nije sve tako crno, i ja sam dete sreće.

Prolazim pre koji dan, bila je nedelja, kraj Madlenianuma, pozorišta u Zemunu i vidim neke devojčice napolju u kostimima, sa nekim rekvizitima i pomislim nije li to baš kul? Šta god mi mislili o sebi i našim klincima, većina dece se i dalje, dok su mala bave nekim sportom, glumom, nisu još počela da se drogiraju sa 10 godina (bar ne javno). Meni je to fenomenalno, najveći broj današnjih zrelih ljudi može da kaže da se nekad nečim bavio kad je bio mali. Da li sport ili neki drugi vid aktivnosti, ali bio je deo nečega i to nešto mu je dalo lepe uspomene koje će nositi čitav život i komplekse od kojih će bolovati doveka.

Dok sam prolazio kraj tih devojčica zapitao sam se šta li će one za 20 godina pamtiti iz ovog perioda? Da li će imati toliko lepih sećanja kao ja što ih imam? Da li će imati toliko upečatljivih utisaka? Kad se setim mog detinjstva i kakve uspomene je meni fudbal ostavio, prosto mi bude milo što znam da naša deca i dalje odrastaju stvarajući sebi isto tako nešto divno kao ja kad se setim kako sam u sred Novog Sada protiv Vojvodine izašao jedan na jedan sa golmanom, maestralno ga obišao i prebacio prazan gol. Nisam ja bio smotan fudbaler, lepo sam igrao, mnogo volim da se setim gola koji sam dao u Kanjiži iz slobodnog udarca sa puno metara, namestio sam loptu, zaleteo se, šutnuo... oh ne, previše je poletela, pustio sam je preko spoljnog dela stopala, mora pasti, hajde padni, padniiiii, evo je pada, još malo, upala je, GOOOOOL!!! Volim da se setim i onih pet golova koje sam dao Paliću kad su došli da igraju protiv nas. Nedelje pred koju sam čitav vikend imao tremu kako ću da igram kad me stavi u drugom poluvremenu da uđem sa klupe i igram protiv starijih, a onda naši komplet stariji zaborave da pomere sat, zakasne na utakmicu i ja moram da igram od početka. Kad tako iznenada saznate da morate da igrate nemate vremena da se uplašite i da razmišljate šta će vam se desiti, odmah idete na teren, mora da se igra. Izlazim, tražim njihovog igrača sa brojem 2, on će me čuvati, eno ga, za glavu je veći od mene... Čiko, molim te nemoj mnogo jako da me biješ... Nije me tukao, možda mu bilo žao, ali ja sam opet bio u šansi, evo me ispred gola, čekam loptu, hajde daj je, evo je, samo treba da postavim nogu i ulazi, tako je, pogađa me u nogu i to je toooooo. Klizao sam na kolenima činilo se čitavu polovinu od sreće. Tata mi je posle rekao da je mislio da ću da je šutnem iz sve snage preko gola. Izgleda da je tad prvi put shvatio da mu dete ima koji gram mozga, imao sam tada 10-11 godina. Setim se rado i penala koji su nadamnom napravili kad sam bio na probi u Hajduku iz Kule i dečka koji je bio tu iz Srema iz Sremske Mitrovice, koji je neprekidno ponavljao - ja moram da ostanem, ja moram da ostanem, ja ne smem da se vratim... njegovog druga koji se od treme kad je trebalo da se obruši ka protivničkom golmanu i lagano reši situaciju sapleo o svoje noge i pao pravo na nos. Bio sam srećan što nisam tako očajan, ja sam imao i druge mogućnosti, nije mi fudbal bio sve. Ja nisam ostao, a da li je on, nikad nisam saznao. Ah da tu su i moje dve asistencije za dva naša gola na utakmici protiv Nikole Žigića i njegova dva gola da bude na kraju 2-2. Pitali su me što te je menjao sa 20 minuta do kraja? Ne znam, odgovarao sam... šteta, baš mi se igralo. Video sam ga od onda mnogo puta, on je bio na terenu i davao golove za Zvezdu i reprezentaciju, a ja na tribinama uvek nekako srećan što je uspeo. Bilo je još mnogo lepih momenata, gol direktno iz kornera, egzibicije sa dizajnom kopački, večite rasprave sa sudijama jer sam igrao ispasanog dresa i da moj pad uz piskavi krik sveže ubijenog čoveka kada god bi neko pokušao da mi oduzme loptu.

Pomisliće ljudi da sam Ronaldinjo, nije sve bilo u lepim uspomenama, baš kao što će se te devojčice još više verovatno sećati razočarenja tada doživljenih, jer ih kao dete doživljavate strašno intenzivno. Taj moj promašaj, danas se smejem sebi, tada nisam mogao da spavam, verovatno ga se danas niko od mojih drugara i ne seća, ali sećam se ja. Sećam se kad mi je onaj prokleti Kipranin uklizao sa leđa, izlomio me, 3 meseca sam hodao kao pingvin sa invaliditetom najvišeg pokretnog reda. Nikad nisam prežalio dan kada su mi uzeli broj 11 i rekli e ti sad više nisi špic, sad si odbrambeni igrač. To vam je drama kad ste talentovani klinac, uvek ste najmlađi u ekipi, uvek igrate ono što morate, tj. ono što vam se kaže. Sad umesto da dajem golove, moram da vodim računa da ih ne primimo, pa šta je pobogu, zabavno u tome? To je bio veliki udarac za najsebičnijeg dečaka na igralištu, koji nikom osim njega nije dozvolio da da gol. Vratili su mi 11, ali samo u mečevima koje sam igrao za svoje godište, a tamo više nije bilo zanimljivo. Ili onaj promašeni penal na nekoj kup utakmici, guram se ja hoću ja da šutiram, pošaljem golmana u jednu stranu, a loptu u drugu... pored gola. Posle me golman vadio pa je branio njihove penale da ne ispadnemo zbog mene. Da, kad igrate fudbal, u neko doba će doći i devojka da vas gleda. Ne znam šta je gore, devojka sadašnja ili devojka bivša. I pred jednom i pred drugom ste motivisani da ispadnete alfa mužjak, možda čak pred bivšom i više, kao da nju baš nešto sad dotiče što ste vi dali 5 golova na utakmici na kojoj je ona došla da gleda vašeg druga! O da i to mi se desilo, srećom devojka je bila iz drugog grada, pa nije dolazila na utakmice, ali eto zalomi se, gostovanje u njenom gradu, a ona zaljubljena u mog druga. Tačno sam je video kad je došla. Ja izvodim aut, a ona se penje na tribine. Naravno, suvišno je reći da se nisam video na meču. Izvrnuo sam zglob, saigrač mi gura loptu, ja ne mogu da stanem na nogu, puštam je u aut, svi me gledaju, čekaj malo, vidiš bre da sam šlogiran. Nisam mogao da se sastavim sa loptom, driblam više sebe nego protivnika, a moj drug briljira, igra nazad, kida, leti, uklizava, ne možeš ga proći, a pritom nema pojma da je ova došla da ga gleda. Zamenjen sam na početku drugog poluvremena, pognute glave prošetao do svlačionice, njen rođeni brat mi šalje poruku da nemam veze sa fudbalom, a šta mi je trener rekao u ponedeljak na treningu nije za televiziju.

Mnogi ljudi ne razumeju sport, i njegovu draž, ali eto moj je čitav život prošao kroz fudbal. Svako ljudsko osećanje koje postoji ja sam doživeo igrajući fudbal i mogu vam reći da i dan danas nisam osetio nešto slično osećaju koji imaš kada daš gol. Zašto sve ovo kažem? Stiže mi na poslu mail pre neki dan. Poštovani gospodine Lord of Insanity (naravno upotrebio je moje pravo prezime) upoznali smo se prošle godine na večeri u Minhenu, mi imamo firmu u Atini i želeli bismo da kupimo nešto od vas. Da li je moguće, pitam se ja. Prisećam se te večeri, sećam ih se odlično, sedeli smo za kružnim stolom, potpuno nasumično razbacani. Čovek bi pomislio da bi postojao neki raspored sedenja ko će za kojim stolom sedeti, ali ne. Sedimo ja, moj brat, dva momka iz konkurentske beogradske firme, tri Grka, dva momka mojih godina i jedan stariji čovek, sed i ćutljiv, do te mere da celo veče ništa nije rekao, dva Indijca elegantno obučena u odela i kravate, jedan takođe ćutljiv ili nem, nije se dalo razaznati, a drugi vrlo zainteresovan da postavlja pitanja poslednjem članu našeg okruglog stola, simpatičnom Pakistancu koji je ponosno pričao da je kod njih normalna temperatura 50ºC. Dva momka iz Grčke su mi se smejala jer sam jeo samo voće, lubenice, meni je to bio doživljaj, oni nisu hteli jer kažu toga ima kod nas koliko hoćeš. Bilo je potrebno samo jedno pitanje da se obično veče pretvori u dugotrajnu priču o svemu što postoji, ponajviše o srspkom sportu, Crvenoj Zvezdi, Partizanu.... Panatinaikos ili Olimpiakos? Odgovor je bio gromoglasan – Panatinaikos! Usledili sa sati razgovora o svim vidovima našeg i njihovog sporta, puno smeha, lepih reči i sa naše i sa njihove strane, do duboko u noć. U odgovoru na mail sam mu dao do znanja da ga se sećam kao da smo se juče sreli, rekao sam Panatinaikos i Željko Obradović, jel tako? Panatinaikos je naša religija, Željko Obradović je naš Bog – glasila je njegova rečenica uz osmeh što ga se sećam. E sad vam je jasno zašto je Grčka u haosu i zašto mora da proda Halkidiki Kinezima da se ne bi ugasila, mislim i Anđa je moj Bog i njeni ubilački filmovi su moja religija, ali to ne oglašavam u međunarodnim diplomatskim krugovima!

Ali opet, bolje i to, bar meni, jer eto, sećamo se jedni drugih zbog lepote sporta, proveli smo jedno lepo veče razmenjujući priče o nama i njima i kada se opet budemo sreli, Željko Obradović će i dalje biti nečiji Bog, a ja ću da crpim korist iz toga, nego da dobijete e-mail od vašeg kineskog dobavljača koji počinje sa Dear Valuable Customer (Dragi Važni Kupče). Nije ni čudo što Kinezi ne umeju da prodaju ništa. Svaki menadžer prodaje im ima anglo-saksonsko ime i kinesko prezime. Dear Valuable Customer, daću ja tebi Valuable Customer, mogao sa bar ime da mi napišeš da znam da sam ti bitan. Nema ništa dok namazani Amerikanac ili nadobudni Evropljanin ne krene da prodaje njihovu robu. Tek onda dobijate “visoki” kvalitet po kineskim cenama.

Nisam samo Kinezima bitan kupac, izgleda da sam postao bitan i turističkim agencijama, non stop mi šalju neke mailove i nude mi da me odvedu ovamo ili onamo. Ja svakoj dam šansu! Svakoj uredno odgovorim tražeći kartu tačno navodeći datum polaska i povratka do najzabečenijeg aerodroma na svetu - Mataveri International Airport. Sve se agencije ubiju da mi obezbede taj let, jer čim letim tamo, ozbiljan sam klijent. Za sada vodi agencija koja je uspela da me pošalje skroz do Uskršnjih ostrva. Let Beograd – Pariz – Santiago de Čile – Uskršnja ostrva, isto to u povratku. Nije moguće doleteti u jednom danu tako da dva puta spavam (i u dolasku i u povratku) u Santiagu, što znači da će me verovatno, dva puta neko tamo opljačkati, zato sam pitao, pravdajući se da mi je ovako previše opasno, da li je moguće doleteti sa druge strane sveta. Ako nekog zanima ova, za sad vodeća ponuda košta 2.626 EUR.

PILON i nestali popisivači

Često pomislim kako bi bilo da sam superheroj, verovatno ne bih bio baš dobar, nije što sam nejak, kreštav i ne preterano hrabar, nego koji još superheroj stane u sopstvenu Niveu? Nije da sam nespretan, ali baš me krenulo ovih dana. Zamislite vi da stojite oči u oči sa iskonskim zlom i u odsudnom trenutku kada se od vas očekuje trostruki salto sa trostrukim obrtom i noga u vilicu, vi... stanete u Niveu. Svaki strip ima svog junaka, koji uvek pobeđuje i od svakog je jači. Naš strip junak je Novak Đoković koji svakog pobedi i jednostavno ne može da izgubi, naši junaci i junakinje su odbojkaši i odbojkašice, čiji se stripovi završavaju njihovim nasmejanim licima iznad natpisa kraj epizode. Kao što svaki strip ima svog junaka koji nikad ne gubi, tako svaki strip ima i svog antijunaka koji nikad ne dobija. Razmišljao sam ko su ti antijunaci u našem stripu i došao do dva očigledna odgovora – fudbaleri i običan narod. Kao svi veliki negativci fudbaleri uvek obećavaju da će osvojiti svet a onda dođe nečiji junak i mi dobijemo po tamburi. A narod, on samo ćuti i gubi, iznova i iznova...

Junaci koji nikad ne gube poput Novaka Đokovića su bitni za naš nacionalni identitet, jer mi sopstvene neuspehe i nebitnost prevazilazimo pobedama našeg junaka, kad on pobedi Nadala cela Srbija je pobedila Nadala... doduše samo je on uzeo pare, ali 'ajd sad. No pare nisu bitne u zemlji kombinacija i kompenzacija, bitno je da smo mi celom svetu (kojeg iz nekog razloga to treba da zanima) pokazali ko su Srbi (ne Novak Đoković nego svi Srbi jer on bez nas ne bi uspeo da bude prvi teniser sveta). Često volimo da pucamo sa terase u vazduh (bar se nadam da je u vazduh), jer tako mi izražavamo našu kolektivnu prevremenu ejakulaciju izazvanu porazom Nadala od strane jednog od nas, to oslikava našu moć... da pucamo u vazduh... Ovo je prvi put u istoriji da Srbin neprekidno ponižava čitav svet u jednom sportu koji ceo svet prati. Uveren sam da bi onog beloglavog supa sa grba trebalo zameniti natpisom VAMOS-TAMOS, jer ništa ne pokazuje srpsku nadmoć nad ostatkom sveta kao taj slogan, to i pilon.

Postoji verovanje da muškarci velikim automobilima kompenzuju za nedostatak nečega, da ne idemo sad baš u specifikaciju čega, ali sad sam uveren da u tome nečeg ima. Nemamo šta da jedemo ali najveći pilon na svetu imamo! Za šta li kompenzujemo? Ne samo da je najveći, nego je i solidno tvrd, da ne pominjem sa metalnim završetkom!!! Nju Jork ima Kip slobode, Pariz ima Ajfelovu kulu, Rim ima Koloseum a Beograd ima pilon! Šta god vam vaša devojka rekla, veličina jeste bitna! Ako nemamo ništa drugo bar imamo najveći... pilon. Kad god nas neko u budućnosti bude učio evropskim vrednostima mi ćemo jednostavno izvući pilon... kao argument da smo stvorili nešto... veliko! Svi drugi gradovi imaju tehniku, mi imamo veličinu kojom su svi opsednuti.

Nadam se samo da neće sve ostati na veličini i metalnom završetku, što bi jedan moj prijatelj rekao – bitno je dok stoji. Imamo mi i druge velike građevine poput one dve megalomanske crkve u gradu. Napravio sam životnu grešku kad sam nedavno ušao i u jednu i u drugu, prvo onu stariju, ulazim, očekujem da me Isus dodirne, da osetim duhovno izbezumljenje da krenem da slavim Božić zbog svog religioznog značaja za čovečanstvo u celini, a ne zbog poklona ispod jelke... kad unutra... ništa. Druga crkva ona veća, OK prvi mačići (prosvećeni ili ne) se u svetu vodicu bacaju, daj da vidimo šta ima ovde. Ulazim unutra kad ono vakuum, univerzum se širi ka beskonačnosti ali enterijer ovde konvergira ka minus beskonačnosti, ili to ili crna rupa uništava svaku materiju koja se nađe unutra. Bežim dok me ne zamole da ostavim dobrotvorni prilog koji će ta crna rupa pretvoriti u antimateriju. Izvinio sam se svetom duhu sto sam pomislio da je nacrtao nešto u tim crkvama...

Imamo pilon, velike crkve, došlo vreme da vidimo koliko i nas ima. Platili neke ljude da nas prebroje, da vide koliko ima Srba Pravoslavaca i to je OK. Civilizovane zemlje to rade putem interneta, ti popuniš formular i mailom im ga vratiš i toliko. Nema šta tu ko da ti kuca na vrata, postavlja ti pitanja, soli ti pamet i pita te da li imaš ili nemaš kozu, papagaja, da li on govori, ako govori kojim jezikom govori, da li je religiozan, ako jeste koju religiju upražnjava, koje je rase, da li neke papagajske ili se izjašnjava kao Srbin Pravoslavac. Jasno vam je zbog čega toliko pitanja za papagaja, jednostavno toliko je mogućih varijacija. Nego lepo formular i toliko. Ne smeta mi to čak ni toliko nego, kako je moguće da u 21. veku osvane naslov u novinama: “Popisivači se izgubili u šumi – jurili ih pobesneli psi”? Otkud uopšte popisivači u šumi? Jesu popisivali ljude ili alien vs predatore? Pa kako je moguće da se popisivači izgube u šumi? Godovi, položaj sunca, kompas, Marakinana severna tribina, grobarska južna, neki orijentir – ništa? Sad moramo da obučimo nove ljude da traže nestale popisivače, da ih nisu do sad pojeli medvedi? Nadam se da su uspeli da pobegnu od besnih pasa. Samo da nam se i spasioci ne izgube u šumi. Spasioci izgubljenih popisivača se takođe izgubili u šumi – u međuvremenu popisivači uspeli da izađu. Sad se popisivači vraćaju u šumu po spasioce!

Ako je bio neki penzioner popisivač teško da je pobegao, mada tada bi mi bilo jasno kako se izgubio u šumi. Najstariji članovi našeg društva su pod velikim pritiskom, ne mogu oni da zapamte da se u Maxiu ne vadi roba koju kupuju iz korpe na kasi, a u Merkatoru se vadi, non stop mešaju, ne vade gde treba, a vade gde ne treba. A i taj Merkator mesecima im ne radi prvo slovo R na svetlećoj reklami. Tako vam je to kod velikih sistema neko to nekom mora da javi, pa taj neko kome je onaj neko javio opet to nekom mora da podnese u izveštaju. Taj koji je primio nečiji izveštaj mora nekom da naloži da zove nekoga. Taj neko koji treba da zove i pozove jedan broj, drugi, treći, peti, pre nego što mu neko tamo u nekoj službi ne kaže da se oni uopšte time ne bave i da treba da zove onaj prvi broj, na koji se niko nikad nije javio. Ne daj bože da vam zatrebaju hitne intervencije.

Dok vi dobijete hitne intervencije već vam je svejedno, jer više ništa nije hitno, od stana vam je ostala Nojeva barka. Kad im objasnite šta je problem naravno oni ne mogu da izađu jer to nije njihova stvar, zaista ne znam nikoga kome su hitne intervencije ikada hitno intervenisale i rešile problem. Možete samo da sednete ispod snopa vode koji curi i zapevate: “A da me vidi babo, a da me vidi babooo da se opijam, da se opijaaaaaam 7 nedelja”. Nemam ništa protiv refrena, štaviše čo'ek lepo peva, odličan momak, ali zaboga... koji pilon mu je sad ovo?

U Srbiji i ovako svi cirkaju i popunjavaju tikete. Prolazimo krajem prošlog meseca preko Gazele, da li će to ikada biti gotovo? Da li ovde iko nešto radi? Hajde baš da vidimo. Sociološkom metodom posmatranje BEZ učestvovanja utvrdili smo da se rad na Gazeli odvija u više pravilno ili manje-više pravilno raspoređenim grupicama od po nekoliko radnika. Svaka grupica je pravilno raspoređena na jednog radnika koji nešto radi i na sve ostale koji tog jednog gledaju. Ja ne kažem da oni ništa ne rade, već samo kažem da gledaju onog što radi. Sigurno su oni u stvari istraživači koji koriste sociološku metodu posmatranje SA učestvovanjem. E sad kad u grupici imate jednog koji radi i ostale koji gledaju i imate puno takvih grupica, nije teško, uz pomoć kalkulatora izračunati koliki procenat radnika na Gazeli nešto vaistinu radi. Nemojte se čuditi što Gazela nikada neće biti urađena, a mi ćemo večito izigravati Alberta Tombu i Janicu Kostelić šetajući se iz jedne trake u drugu maksimalnom brzinom od dva limfna čvora.

Kad bolje razmislim ovde očigledno niko ništa i ne želi da radi, a onda kad se nakani da to nešto i uradi onda to naplati kao da je japanski kvalitet po vanzemaljskim cenama. Uđe nam neki dan neki dečko nudi neke pogodnosti i popuste za pozorište, namestiše kolege mene da se bavim njime. Krene on u priču kako karta za pozorište košta 1.000 RSD, ako povedem devojku to je onda 2.000 (vidi se da smo inženjeri visoke matematike) RSD, ali ja sad sa tim nečim imam popust od ko zna koliko posto. Čekaj, čekaj... karta za pozorište 1.000 RSD, eeeeej 1.000 RSD, pa da li ste vi normalni? Pa jel to Isus iz one dve crkve prebegao u pozorište pa da košta 1.000 RSD, pa ja za 450 RSD mogu da vidim 3D štrumfa!!!

U stvari ne mogu, kad sam hteo da platim kartu za dvoje radnica na blagajni je pričala mobilnim telefonom više minuta nego što sam ja imao strpljenja i tako umesto da me odere bioskop i 3D štrumf, odjahao sam u noć tražeći na kom će se semaforu prvo upaliti zeleno...

Putovanje u središte zemlje

Uh vrlo buran dan, devojke su ušle u finale evropskog u odbojci, ja sam seo frontalno u svoj tanjir sa paprikašom, a onda sam se posvetio Zagorovom najvećem neprijatelju, ludom naučniku Helingenu na 515 strana. Malo je reći da se moje stanje svesti graniči sa vantelesnim iskustvom.

Stižem ja na stanicu, čak nesto ranije nego obično. Ništa nije ukazivalo da će ovo biti zanimljiva avantura... Kupujem kartu, sedište 12, obično bude 4-5, oh ooh biće gužva, no dobro šta sad, takav mi horoskop. Kad stiže bus, au odavno se nisam vozio u većem kršu od ovog. Da li će stići do Sente? Ćuti, ne govori, ne izazivaj demone. Svašta ti se već dešavalo. OK dobro, valjda kosmos nije previše besan na mene danas. Sedam ja na neko sedište, gledam napolje... vozač... Krimi Džimi, zalizani žestok momak u pokušaju, sa sve cvidžama, nekim ogrlicama - komada 2 i namrštenim izrazom lica. Razmišljam, puno putujem  i uvek ti vozači misle da su frajeri, valjda to tako ide u tim auto prevoznicima - zna se ko cepa karte a ko vrti volan! Kreće refren: "Zjenico oka moga, moj je život babaroga". Nema veze kupio sam Sportski Žurnal, iskuliraću. Nije prošlo dugo, tj taman toliko koliko busu treba da izađe sa stanice i skrene levo ka Brankovom mostu da se umalo nađemo u svim sutrašnjim novinama - Pomahnitali (u daljem i svim ostalim tekstovima) Krimi Džimi odvalio španski tramvaj! U poslednjem minutu je prikočio i dozvolio najnovijem stanovniku prestonice da ipak prođe ispred njega. Pomislih tada - što li ga nije odvalio? Svaki dan neka drama sa tim španskim, garant mukica proklinje dan kad su ga poslali u Srbiju...

Utonuo sam već u novine, jedan samo meni zanimljiv tekst za drugim, autobus se polako napunio, ulazi u neko doba neki stariji čovek oko 60 godina, nema gde da sedne. Stane pored mog sedišta (na jednom ja, na drugom moj ranac) i pomoću telepatije pokušava da mi da do znanja da bi trebalo da pomerim ranac da on sedne. Pošto sam ja običan Zemljanin te ne čitam misli, a on ima 60 godina i ne ume da pita da li je slobodno, e pa nećes sesti dok ne pitas... tako i bi... pitao nije, ali nije ni seo. Stigli mi do Inđije, tu je krenula prava drama. Krimi Džimi je vozio, ne samo kao da nikad nije vozio tom trasom, nego kao da su u njegovoj školi zaboravili da uče decu da Vojvodina uopšte postoji. U jednom momentu je mogao pravo, u pogrešnom smeru ili desno ka stanici, on je izabrao nesto između, odnosno komšijinu kuću, koju je on tako bezobrazno sagradio baš tamo gde je on poželeo da prođe. Pošto smo opet zamalo bili u novinama, Krimi Džimi prvo odvalio španski tramvaj, a zatim uleteo komšiji u spavaću sobu, nekako je uspeo da skrene desno na stanicu. Ulaze neki najstariji članovi našeg društva - komada 3, razmenjuju par reči sa kondukterom, par pogleda zbunjenih, kreću da sednu pa se predomisle i izlaze napolje, pogrešili bus, a velikim slovima na njemu piše KANJIŽA! Ko zna kuda su se oni zaputili, dobro da u Novom Sadu nisu skontali da idu za Niš. Krećemo sa stanice, kad on u jednom trenutku ničim izazvan skreće desno. Nikad pre nije skretao desno, odmah sam shvatio šta se dešava - idemo na auto-put! Zašto? Prolazili smo nekim ulicama koje ne postoje ni na topografskim kartama, osetio sam se kao Magelan u nikad ranije istraženim morima. Moram priznati da umalo nisam krenuo da zapisujem i crtam mape, malo sam bio uplašen da nas neki uragan ne potopi ili još gore - da nas otmu gusari! Saznao sam gde deca iz Inđije idu da igraju basket, fudbal, video sam stadion FK Inđija i obradovao se kao mali majmun, kao kad sam izleteo iz kola da se slikam ispod stadiona Artemio Franchi, doma fudbalera Fiorentine.

Putovanje do auto-puta nikad duže, opet neki zastoj kod nekog mini nadvožnjaka, stvarno bi brže stigli da smo išli po šumama i Fruškim Gorama. Odavno sam već utonuo u muziku i moj omiljeni hip hop ritam. Konačno auto-put, sad ćemo kao brže, aha stativa, stižemo do Beške, tamo suženje, jedna traka, gomila ljudi sa druge strane nazdravlja, piju neka vina, šampanjce... o da... spojili su most... još jedan... 50 godina ništa, sad 2 u dva meseca. Produktivnost nam nikad veća, bio sam srećan zbog njih, kuckaju se šampanjskim čašama na sred mosta!!! Brzo smo stigli do Novog Sada, Kejti Peri je poljubila devojčicu, to me je nateralo da se zamislim, ali brzo sam se povratio kada sam video, novi primer srpske gluposti. Uvek me nasmeje ono buduće isključenje sa auto-puta kod Novog Sada. Napravili su ga tako da se isključiš i onda se kilometrima voziš paralelno sa auto-putem da bi se vaistinu isključio. Pa zar nije moglo to isključenje da se pomeri za toliko kilometara ka Novom Sadu i onda se isključis i ćao zdravo? A ovamo samo pričaju znate li vi koliko košta kilometar auto-puta (u ravnici)? Šta bi bilo da moraju da probijaju tunele k'o u Austriji, svakih 14 minuta neki tunel u nedogled. Ulazimo u Novi Sad preko Subotice, tako mi se bar čini. Da li ću ikad stići kući? Ređaju se grafiti - Mrzim Beograd, Die hippie Die, Hotel Milka Z, bacam pogled desno, Eminem je opet ljut na svet što je bogati narkoman, a klošar je seo ispod drvenceta nekog, parkirao mini zapregu i kuca sms. Ne smemo ga ometati. Stižemo na stanicu, dajem sebi 6% šansi da će biti neko koga poznajem. Ne, jedna iz srednje, moram se sakriti, uspeo sam nije me videla, oh ne druga iz srednje, a ona čeka sledeći... excellent... ne mogu sad da se uplićem u šta radiš - kako si razgovore, svi su isti a nisam poneo snimljenu traku sa odgovorima. Opet neki radovi, da li ću ikada izaći iz ovog Novog Sada? Malo ispred mene sedi neka bakica, putuje iz Beograda. Dok meni R Kelly viče kako veruje da može da leti, ona čita ljubavni roman, iz nekog razloga poželevši da izuje cipele, sa nogama na sedištima. Imam ekstra pogled na njene tabane, nisam kožni lekar, ali kontam da bi mogla posetiti nekog. Opet prelazimo preko nekog mosta, opet klošar, ovaj sedi na sred mosta i puši pljugicu. Nisam znao da je Novi Sad postao grad klošara. Krećemo se ogromnom brzinom, jednakoj onoj kojom se kreće devojka na biciklu dok se penje na most, međutim to nije dugo trajalo, i ona nas je uskoro ostavila u prašini. Okrećem se levo, preko puta mene ružna devojka i ružan dečko, ali vole se, i to jako, to je valjda bitno, ko sam ja da sudim? Životinje hraniti zdravo i profitabilno savetuje nas jedan bilbord dok povećavamo našu brzinu kretanja. Očna optika naziv pretpostavljam optičarske radnje... očna optika... da li je moguće? Idem kod očnog oftamologa... plućni pulmolog, možda je ipak on bio u pravu pa ćemo jednog dana naleteti i na crevnu optiku, a do tad Ćirilo i Metodije definitivno razmišljaju da je trebalo da opismenjuju neku drugu sortu ljudi, južno od Rio Grande.

Prolazimo kroz Temerin, luda žena, krimos u majici bez rukava priča mobilnim, žuta buba, mislim auto, sad zaista letimo, kršimo sve moguće propise kada je u pitanju brzina kretanja u naseljenim mestima. U žuta buba tankuje... pada mrak, potpuno se posvećujem muzici... više nista ne mogu videti. Ostaje još samo da dam tati njegove pink kopačke, koje nisu pink nego su crne, ali sam hteo da se pojede par dana misleći da će dobiti pink...