Večiti san: Vaikiki

Prvo buđenje na Havajima nosi određeni stepen nelagode, čak iako ste, kao ja, stizanjem uveče, nakon celodnevnog putovanja, bar u teoriji, poništili vremensku razliku time što ste ostali budni tokom čitavog puta. Usled ogromnog umora ste uspešno zaspali, prespavali noć i probudili se u nekom trenutku ujutro. Moje njujorško iskustvo mi je govorilo da, bez obzira što imam utisak da sam prespavao celu noć, buđenje na moje razočarenje može da bude u 2 ili 4h ujutro. Ovoga puta je najvažnije stvar prilikom buđenja bila da li je već svanulo i ako jeste, da li sija sunce ili ne. Celu noć čekam jutro i taj pogled na okean... dakle napolju mora biti sunčano... jer ako nije, neću ni da pogledam kroz prozor, nikad. Neću pogledati dok ne zasija sunce, makar to bilo četvrtog dana boravka.

Kad sam shvatio da ima dovoljno sati za sunce da se pojavi i obasja horizont, stidljivo sklonih zavesu i videh... plavetnilo... tirkizno koje se preliva u beskonačnost teget boje, ničim uprljane ili narušene... Teget do kraja sveta. Bilo mi je neverovatno da okean nema kraja, niti bilo šta što bi ga prekinulo dok gledam sa 15. sprata. Nikad pre nisam bio na okeanskom ostvru, pa nikad ranije nisam ni mogao da vidim beskonačnost tamno plave boje, koja se prostirala ispred mene. Skrenem pogled levo, u daljini Diamond Head, najpoznatiji vrh Havaja, koji je korišćen u svim mogućim havajskim filmskim ostvarenjima, a ispod njega, Vaikiki plaža, njen južni deo. Moja poseta još nije ni počela, a ja sam već video sa terase i Diamond Head i Vaikiki plažu, sa sve surferima koji već u 7h čekaju svoj savršeni talas. Još jednom spustih pogled, tražeći meni najzanimljiviju stvar u hotelskom kompleksu. Gotovo da sam jednako želeo da vidim Diamond Head, koliko i Infinity Pool, koji se nalazi u sklopu hotela! Na internetu sam video da moj hotel ima takozvani bazen beskraja, u kom se voda preliva preko ivica, pa daje utisak kao da se preliva u okean. Zaista postoji, između 2 krila hotela, polukružnog je oblika tamniji od okeana, da bi se napravila razlika u boji. Eno ga dole, bazen beskraja je direktno ispod moje sobe... i u 7 ujutro nema nikoga.

Siđoh lagano na doručak i predusretljiva ekipa koja me je primila sinoć je ponovo na poziciji. Ko zna do kad su sinoć sedeli tu, a evo ih opet ranom zorom na istom mestu, jednako prijatni i nasmejani. Simpatična Japanka mi (kako red nalaže) sa dve ruke pruža kupon za doručak uz objašnjenje da ga mogu koristiti u bilo kom od 4-5 tamo napisanih restorana, ali da je Kai Market najbliži od svih. Uputi me ona negde... nisam baš tad još vladao geografskim rasporedom lokalnih establišmenta (gde su tačno liftovi nikad nisam naučio), ali je bilo dovoljno što je bilo u pravcu bazena beskraja, tako da mi nije bilo potrebno previše ubeđivanja. Krenuh u pravcu bazena, ali Kai Market ne videh. Pitam nekog tu zaposlenog čoveka, na kog naleteh usput gde se nalazi restoran koji tražim, a on me vrati malo unazad i pokaže prstom da sam prošao. Prišao sam ženi koja dočekuje goste, dao joj svoj kupon, a ona me je prosledila koleginici koja raspoređuje goste po stolovima. Da li želim napolje ili unutra? Nemam preferencu ja, ali vide da nisam baš često tu ona, pa me fino povede napolje do stola sa pogledom na okean. Čekaj, ja sedim u 7h za stolom i gledam u okean, a onda pogledam levo i gledam u bazen beskraja... okean, bazen, doručak, okean, bazen, doručak, sok od guave (da ovo je reč, i to neka koju ne znam ni da promenim po padežima)... šta je u svemu tome realno? Za mene koji posedujem 3 para patika, 2 para cipela, nešto dresova, 2 sakoa, puno kačketa i previše šalova, definitivno ništa. Nakon završenog doručka naslonim se ja na bazen, bio je to jedan od najupečatljivijih prizora koji ću ikada imati prilike da doživim. Naslonjen na ogradu sa strane, gledam kako se voda preliva u okean, a okean postaje, Vaiki plaža, koja opet postaje Diamond Head... Gde sam to ja i zašto sam ovde? Ležaljke hmmm. Bazen ne radi, ali me niko ne sprečava da legnem na jednu od njih... ležim gledam kako tamno plavo postaje plavo, koje ne postaje ništa, već jeste... ležaljka i dve plave boje... i ništa drugo na ovom svetu ne postoji. Moj život se u tom momentu sastojao od samo 2 savršene plave boje i apsolutno ničeg više.

Nakon što se završio događaj zbog kog sam došao na Havaje, odlučih da iskoristim ostatak popodneva, do padanja mraka, da istražim Vaikiki plažu i obalski deo ka severu ostrva. Moj hotel ju je bukvalno podelio na severni i južni deo, jer ima svoj deo obale, koji nije plaža. Izašao sam iz hotela spreman da šetam zauvek i nekako kroz neke nadrealne zgrade stigao, nimalo jednostavno, na jedinu stvar koju sam znao pre nego što sam došao na Havaje – Vaikiki plažu. Možda zato što ne idem nikad na more, možda zato što je za mene Vaikiki, još od detinjstva, simbol raja na zemlji, možda zato što sam bio ljut na ljude koji su pričali kako je Waikiki Beach čisto izvikano mesto (verovatno su u pravu), za mene je trenutak u kom moja noga dodiruje pesak plaže bio jednak trenutku kad sam prvi put video San Siro ili Old Traford. Osećao sam da sam uradio nešto što meni kao detetu ni u naučnoj fantastici nije bilo moguće. Kročio sam na meni najlepšu plažu na svetu i ja stojim na njoj! Svi ovi ljudi oko mene (a nema ih ništa nešto mnogo) su na Vaikiki plaži. Da li oni to znaju? Sigurno znaju, ali da li su srećni i šokirani kao ja? Ne verujem baš. Osećam da bih mogao da stojim na ovom mestu svih narednih 5 dana i da odem kući potpuno ispunjen, jer ceo moj život Havaji i jesu bili samo to... Waikiki Beach.

Koliko god da je jedna strana mene bila opčinjena spoznajom na kom se ja to mestu trenutno nalazim, toliko je druga, racionalna strana mene shvatala da je plaža u suštini samo pesak i voda, i da je to verovatno svuda na svetu isto, ili bar slično, pa sam nastavio ka severu, ka Honoluluu. Bilo je nekoliko stvari u krugu oko hotela koje sam hteo da vidim, pa je ovo bio idealni trenutak. Kako sam se šetao Vaikiki plažom ka severu nisam mogao da se načudim koliko je sve čisto i sterilno. More je savršeno čisto, plaža je savršeno čista, parkovi i priroda su savršeno čisti. Kako? Lako. Kazna za bacanje smeća je 500 USD, pa što bi kod nas u selu rekli, lako će mi počistimo s' tvoje pare. Popodne je bilo oblačno, tako da su oblaci sputavali sunce i moj um potpuno pomerili u stranu koja mi je u narednim danima mogla ozbiljno naškoditi. Na Vakiki plažu se nadovezuje Kahanamoku plaža (tek sad dok pišem ove redove shvatam povezanost – videti dole) i to tako da se nešto ni ne oseća prelaz. Ređali su se parkovi, ljudi koji džogiraju, veslaju, magična ostrva/lagune, jezera, marine, sve usput, kako šetate plažom. Svako ima svoj dil sa okruženjem, okeanom, parkom, surf daskom, samo ja smetam... zašto ja sad baš tu šetam? Dok se pitam kako bolje da budem jedan sa univerzumom, put me navodi nazad ka urbanom delu ostrva i ukazuje mi prizor od kog zastaje dah. Stojim na peščanoj plaži, talasi prave zagušujuću buku, a ja gledam u niz premodernih nebodera, kao da sam u Njujorku... ili Dubaiju. Momentalno sam doživeo flešbek sedenja na klupi u Bruklin Hajtsu, gledajući u nebodere Menhetena, pomešano sa svim slikama Dubaija koje sam ikad video, a video sam ih mnogo. To su Havaji, plaže, ludački neboderi, šume, planinski vrhovi, zalivi i vulkani... Često sam se pitao kako možda to ima svuda, a ipak, pre bih rekao da nema.

Ređali su se prelepi prizori prelaska egzotično/ostrvsko/okeanskog u bogataško/moderno/okeansko, ako je tako nešto uopšte moguće. Prolazio sam pored marine, zašao na Magično ostrvo, koje je u stvari poluostrvo i završava se Lagunom Magičnog ostrva, jednim poluzatvorenim kamenom opasanim vodenim entitetom. Sve vreme mi je uši parao zvuk udara talasa u stene oko mene, nisam navikao, osećao sam se kao na filmu, jer ja talase samo na filmu i vidim. Celog popodneva su iznad mene bili skoro potpuno crni oblaci, kakvih se u najvećem broju slučajeva bojim, jer znam da sledi potop. Ovde je tako bilo sve vreme, pa nisam mnogo mario, vodeći se devizom, kad nije do sad neće ni od sad. Kako god, ono što je dolazilo sa planina, nikako se nije šalilo, neće valjda baš danas cunami. Osim potencijalnog cunamija, sandale su počele da me grebu i bojeći se da mi ne naprave žulj na tetivi odmah prvi dan, došao sam na ideju da problematično mesto obložim papirnom maramicom. Ideja je funkcionisala nekih bruto 5 minuta, pre nego što sam osetio da moja papirna potpora više nije na mestu. Okrenuh se, ne videh gde mi je ispala, ali srećom ne videše ni zvanična lica, pa sam došao kući sa 500 USD više u džepu!

Taman u trenutku kada sam stigao do najveće misterije, koja će to ostati do kraja mog putovanja i po svemu sudeći nikad neće biti razrešena, počela je kiša. Tako je, prvog dana, da ne kažem prvog sata mog boravka na Havajima sam pokisao! Šta Bogovi ironije imaju protiv mene ne znam, ali mi se slatko nasmeju svaki put kad se vidimo. Stajao sam podno Ala Moana tržnog i još mnogo toga centra, koji spolja izgleda kao jedan džinovski parking. Nisam mogo da shvatim svu ogromnost ove zgrade/kompleksa zgrada koji je u stvari jedan ogromni parking. Ala Moana na havajskom znači put ka moru, a Moana je devojčica iz nedavnog Diznijevog ostvarenja, što sam saznao tek kada me je nekoliko ljudi pitalo da li sam sa sobom poveo neku Moanu... Sad nisam baš siguran da li je trebalo da vratim kao ćerku ili devojku, moram pogledati crtani da saznam. U svakom slučaju Ala Moana će za mene zauvek ostati misteriozno božanstvo u koje nisam ušao, samo ga koristio kao ekstremno veliki kišobran. Razmišljao sam da ostanem tu dok ne prestane kiša, ali šta ako kiša nikad ne prestane, neću valjda noćiti podno zazidanog parkinga, tako da sam došao na ideju da prelazim etapu po etapu, od semafora do semafora, praveći krug i vraćajući se na Vaikiki.

Nije bilo mnogo komplikovano vratiti se, trebalo je ići samo pravo, pored ispostaviće se Naked Lady Club Femme Nu – Non Stop Live Entertainment 2PM to 2AM Exotic Dancers – Nightly Strip Shows. Blud nije zaobišao ni Havaje, a pozicija i nije toliko čudna s obzirom da se nedaleko od Naked Lady kluba nalazi zgrada sajma i establišment koji nudi masažu nogu. U ovom trenutku već noseći sandale ko papuče nailazim na pozdravni grafit ALOHA from Waikiki i ulazim u Kalakaua aveniju. Bezobrazno mogu da kažem da su moje noge sa manje ili više žuljeva na stopalima šetale Petom avenijom u Njujorku, Ginzom u Tokiju, Jelisejskim poljima u Parizu, San Babilom u Milanu, Ridžent i Oksford stritom u Londonu, Holivud bulevarom u Los Anđelesu, La Rambla ulicom u Barseloni, Vaci ulicom u Budimpešti, ali u ovakvo šoping iskustvo me nikad nisu odvele. Kalakaua avenija je ulica kojom ja želim da šetam svaki dan po čitav dan, samo kada bi temperatura bila 20 stepeni. Palme, elitne i manje elitne prodavnice u prizemlju nebodera, nepregledne reke izgorelih turista i azijskih turista koji nekako nikad ne izgore, egzotični zeleniš, cveće i drveće, koplja u kojima gore vatre, sparina, trotoar i rendani led u raznim ukusima, koji prodaje jedan montažni kiosk baš negde oko mog hotela i apsolutno nenadmašni osećaj kako je fantastično biti najsiromašniji turista u istoriji Havaja! A što je najbolje od svega, svi oko mene me gledaju kao njima jednakog i ne sumnjaju ništa! Čim sam tu, ja sam dostojan Havaja isto kao i oni! Nikad u životu nisam poželeo da se teleportujem na bilo koje mesto na planeti Zemlji, dok nisam zakoračio na Kalakaua Aveniju i sada dok pišem ovo, samo o tome razmišljam, da mi je samo još sekunda, minut, sat da prošetam, pozdravim se sa okeanom, Vaikiki plažom i vratim se kući.

Dok sam trepnuo bio sam nazad kod hotela, a kako sam imao utisak da prilično dobro balansiram između papuče i sandale, odnosno da tetiva nije još doživela razarajuće rane, odlučih da nastavim da šetam avenijom na jug, davši sebi zadatak da stignem skroz na jug, do mesta gde ostrvo kreće da savija, do same tačke kraja jugozapadnog dela. Kako sam šetao video sam da se sa druge strane avenije ređaju ABC prodavnice na skoro svakih 50 metara. Neverovatno koliko istih prodavnica tako blizu jedna drugoj. Na Havajima nema nešto prodavnica suvenira, ali zato ABC prodavnica, u kojima možete kupiti sve od banane, suhomesnatog, preko havajske košulje, do čipsa, Snikersa ili magneta, ima bukvalno na svakom koraku. Pretpostavljam da su najprodavaniji artikli svakako kreme za sunčanje i melemi od Aloe vere. Pročitah u nekom trenutku da najbolji melemi za opekotine sadrže ekstrakte Aloe vere, tako da u prodavnici ima sve i za one što vode računa i za one koji misle da su jači od prirode. Imao sam sreće što je tog dana bilo kišovito tako da nisam brinuo oko opekotina i mogao sam da se skoncentrišem na kupovinu suvenira, da prebrinem to odmah prvog dana, da mogu da se fokusiram na maksimalno uživanje, bez brige da nisam kupio sve što mi je bilo zadato.

Šetajući na jug ostrva Oahu naleteo sam na statuu Djuka Kahanamokua, čoveka poznatog kao The Big Kahuna, oca modernog surfovanja. Čuo sam priču da je surfovanje začeto na Havajima kao tradicija kojom dečaci postaju muškarci. Dečak bi kada za to dođe vreme, morao da izreže svoju dasku od drveta izađe u okean i zajaše talas do kraja, čime bi dokazao da je postao muškarac. Djuk je bio višestruki olimpijski osvajač medalja u plivanju i jedini je član i plivačke i surferske kuće slavnih. Jednom prilikom je spasio živote osmoro ljudi, nakon što je njihova jahta doživela nezgodu, čak tri puta se vraćajući u more po nesrećnike. Nakon njegove smrti 1968. njegov pepeo je rasut u talase Vaikikija i podignuta mu je bronzana statua ispred koje sam se upravo nalazio. Statua Djuka Kahanamokua svakog dočekuje raširenih ruku, a on je bio otelotvorenje Aloha duha, koji podrazumeva, poseban Havajima svojstven način života i znači ljubav, prvrženost, mir, saosećanje, dobrotu i milost. Opet, stajao sam ispred mnogih statua, pogotovo kad se setim šta je sve podignuto u Vestminsteru u Londonu, ali sam se u tim trenucima osećao privilegovano, ne zato što sam na Havajima, nego što stojim ispred čoveka koji je živeo život na svoj način i toliko pozitivno uticao na svoj dom.

Nastavljajući sretao sam surfere koji su se vraćali kućama, noseći te njihove daske, uviđajući da te daske uopšte nisu tako male i naivne, nije baš da nose krompire sa pijace... videh ja odmah da nisam surfer u duši, nema šanse. Dajte mi loptu da trčim za njom, može uvek, al da teglim daske... na-aah! Malo malo bi ulicom pored mene prošao presmešni otvoreni turistički autobus, koji izgleda više kao, pokretna gomila trske iz koje vire neke glave i pametni telefoni, nego autobus za razgledanje. Sada već sve vreme šetajući pored plaže i okeana, sa leve strane sam stigao do Honolulu zoološkog vrta, a nedugo potom se sa moje strane ulice ukazao Vaikiki Akvarijum... nastavio sam niz ulicu i ostao nasamo sa Diamond Head-om, popričaćemo ti i ja u povratku pomislih, dok sam šetao bukvalno dokle mi je ulica dozvolila. Ušao sam ljudima u kuće, tipične havajske, niske, sa raznim biljkama koje okružuju same kuće, prelepe, meni prečudne građevine, sigurno preskupe, tako elegantne i egzotične. Između dve kuće ukazao se uski prolaz, skrenuh desno da istražim i dođem do kraja prolaza, do betonskih stepenica koje vode... direktno u okean. Podignem pogled i ispred mene beskraj. Čekaj ja ako sad siđem niz ove stepenice i zaplivam, ja odoh i ne vraćam se nikad. Nemam gde da se vratim, ispred mene je beskraj, samo ja... i Akvamen. Trebalo mi je vremena da se oduprem porivu da upoznam Akvamena (nisam ljubitelj Džejsona Mamoe kao Akvamena) i vratih se između kuća do ulice. Došao sam dokle sam mogao, ostao je jedino Diamond Head ispred mene. Prelazim na drugu stranu, jer tamo videh klupe. Sedam na jednu, ispred mene teren za američki fudbal i on. Najpoznatiji vrh na Havajima, koji vidim iz svoje sobe, koji vidim iz Kalakaua avenije, koji imam osećaj da vidim gde god da sam. Kao da samo on postoji. Sedim i gledam ga... razmišljam... sutra... ti i ja... popeću se na vrh i više nećeš biti tako strašan. Što bi Amerikanci rekli you better bring it, sutra dolazim po tebe!

At World's End

Percepcija da je Zemlja ravna ploča dominirala je svetom sve do Pitagore u 6. veku, a u Kini čak sve do 17. veka. Danas postoje moderna udruženja zagovornika ove teorije, pa je nedavno i Kajri Irving, jedan od najpoznatijih NBA košarkaša, javno izjavio kako je zemlja ravna. Ja sam ipak pripadnik ove druge, sferične teorije i ako nisam u pravu, upravo sam krenuo negde gde ću pasti sa ruba planete, ili ako ne, bar lebdeti iznad ničega, kosmosa, jer je ovo gde sam krenuo sigurno kraj sveta, tamo gde su Vil, Elizabet zajedno sa vaskrslim Barbosom krenuli po kapetana Džeka Speroa nakon što ga je progutao Kraken. Sad kad pogledam, mislim da su oni deinitivno, sa sve prevrtanjem broda naglavačke, mnogo lakše stigli i vratili se nego ja.

Nikad u stvari nisi spreman za ovako nešto, jer nikad ne očekuješ da ćeš biti u situaciji da takvo putovanje može ikada da bude makar i približno stvarnosti. Previše je faktora koji to čine praktično nemogućim, od daljine, preko cene avio karata, do cene smeštaja, sve je previše nerealno da bi ipak postalo realno. A onda stigne poziv koji anulira sve to što je činilo avanturu nemogućom, osim daljine, to jedino teleport može da anulira, ali dok ga neko ne izmisli moraću da izdržim 30 sati u putu, što je u tom trenutku zvučalo kao fantastično mala žrtva za doživljaj koji me čeka. Hvala Air France što je krajem januara ponudila neverovatno povoljnu cenu karata, hvala organizatoru što je pokrio sve ostalo što je u prošlosti destinaciju činilo vanvremenskom, vanprostornom, nerealnom i nemogućom. Sve se poklopilo u jednom danu i dalo mi jedinstvenu priliku da budem najsiromašniji turista u istoriji Havaja!

Kako se spremiti za ovako nešto? Ne znam, nisam uspeo najbolje, mada sa druge strane možda i nije moglo bolje. Uradio sam sve što inače radim, redosledom kojim inače radim. Pogledam gde se ću živeti, pronađem znamenitosti koje želim da vidim, nađem na koji način se do čega dolazi i na kraju odredim raspored kojim danom šta posećujem. Sve sam to uradio, potrošio nekih 2 meseca, sporadičnog pripremanja, skinuo sve potrebne aplikacije i pomislio da imam neprobojan plan za obilazak Oahu ostrva, posto za druga ostrva nisam imao ni vremena, a ni novca. Već sam u startu imao u vidu da je nerealno posetiti sva odabrana mesta, jer su neka bila na severu ostrva, na koja sam znao da su male šanse da ću uspeti da stignem, ali eto stavio sam ih, čisto ako nekako dođem do viška vremena. Fokusirao sam se na Honolulu, Vaikiki i južnu, odnosno istočnu stranu ostrva, gde se nalaze neke od najznačajnijih ostrvskih atrakcija.

Po pravilu ne spavate ništa kada hvatate bilo koji ranojutarnji let, pogotovo ne spavate pred hvatanje ranojutarnjeg leta koji vas lansira ka Havajima. Sam raspored letova je bio rekao bih savršen, ujutro za Pariz, nakon 4 sata za Sijetl i opet nakon 3 sata za Honolulu. Ti razmaci su mi dali spokoj da neću zakasniti ni na jedan let, ali sam ipak bio nespokojan u vezi sa svim ostalim. Da li će me pustiti u SAD (ne treba mi viza, idem na ESTA, ali opet, uvek me na kraju sustigne neka sumnja u sve to)? Šta će mi se desiti sa prtljagom (kada ulazite u SAD, morate da pokupite prtljag bez obzira što nastavljate put, pa da ga opet čekirate)? Kako će izgledati 30 sati putovanja na kraj sveta? Previše razmišljanja šta može da se desi, kako to da izbegnem i šta da radim u slučaju da se desi mi je uništilo svaku nadu da ću išta spavati tokom noći Tako i bi, nakon još jedne razočaravajuće epizode trenutno najpoznatije serije na svetu, usledila je jednako razočaravajuća noć puna prevrtanja i iščekivanja da je vreme da kreneš negde predaleko.

Pozdravio sam se sa stanom malo drugačije nego što to inače radim (ne radim), pomislih na izlazu brate šta mi je ovo trebalo. Krenuh polako na aerodrom, krenuh na Havaje. Na ček-inu na aerodromu mi je devojka na šalteru ištampala sve tri bording karte, uzela prtljag i pokušala da mi objasni da kad stignem u Sijetl treba da uzmem prtljag sa trake i prebacim je na drugu traku za dalje. Mene je mnogo nerviralo što ne znam šta znači prebaciti na drugu traku, gde se druga traka nalazi? Kako ću je naći? Čitao sam da su američki propisi takvi jer američki aerodromi nemaju tranzitnu zonu, tako da ako želite dalje morate zvanično uzeti prtljag, proći carinsku kontrolu sa prtljagom i posle ga dati za dalje. Sedeo sam na stolici sa tri karte u rukama, gledao ih zamišljeno, stvarno... šta mi je ovo koji đavo trebalo, nikad nisam imao 3 karte u rukama. Beograd – Pariz, Pariz – Sijetl, Sijetl – Honolulu.

Dobra stvar begradskog aerodroma je što bezbednosna provera bude na samom gejtu, pa se ne stvaraju ogromne gužve, već stojite u redu samo sa ljudima koji dele vaš let. Iza mene je metal detektor prošao stariji Amerikanac, koji je ispostaviće se da li tu ili negde ranije, izgubio najvažniji prsten mu ikada. Čovek je napravio toliku frku oko prstena, da mi je isprva zasmetala poskočica zaposlenih na gejtu kako ga nikad nije ni imao. Pomislih što tolika negativa prema strancima, ali kad ga ni posle poprilično iscrpne pretrage nije bilo, shvatih da su verovatno u pravu. Mislim ako ti je nestao na metal detektoru beogradskog aerodroma, sanse su da će neko od 5 radnika na gejtu pronaći negde tvoje prsten. Posle kraće drame delovalo je da se čovek pomirio sa izgubljenim prstenom (koji nikad ne skida, a gle čuda svi drugi prsteni koje skida su bili tamo gde treba) i seo na sedište preko puta mene gledajući ka meni. Neopisiv je tužan pokunjeni pogled u daljinu koji je imao dok je čekao da se ukrca na avion, pošto je zvao hotel, koji takođe nije pronašao njegov prsten. Neopisiv je takođe bio i moj osećan potpune indiferentnosti prema njegovom problemu, ja sam imao svoje.

Avion je posle nešto više od dva sata krenuo da se spušta na Šarl de Gol i pružio mi prvi nezaboravni trenutak putovanja. Prilikom sletanja možete videti ceo grad! Odjednom sam gledao kroz prozor i prisećao se putanje koje sam imao prilikom posete novembra 2017. Jedino nisam uspeo da vidim Notr Dam, ali sve ostalo je bilo tu, toliko blizu jedno drugom. Pratio sam pogledom kako sam šetao Luvr, Trg Konkord, Orsaj, Ajfelov toranj, Trokadero, Jelisejska polja, Trijumfalna kapija, sve sam to video ponovo i doživeo fanstastičnu toplotu oko srca... Pariz mi je toliko dugo izmicao, a ja sam ga protrčao na brzinu, faktički za jedno pre podne i sada ponovo videti sve to iz aviona mi je bilo baš ono što mi je u tom trenutku trebalo, da me malo smiri, uspokoji i usreći. Video sam čak i znamenitosti koji tada nisam stigao, Park Prinčeva - stadion PSG i Rolan Garos kompleks. Kako nas je pilot spuštao dobijao sam osećaj kako je ovo putovanje zapravo tek počelo.

Tradicionalno dugo rolanje po pisti do terminala me ovaj put nije zabrinjavalo jer sam imao oko 4 sata do narednog leta, pa sam prilično smiren dočekao vanredno dugački red za prolazak na connecting flights. Kada putujete iz Beograda ka bilo gde u Evropi sa presedanjem, na tom međuaerodromu uvek prolazite ponovo kroz bezbednosnu proveru, što nije slučaj kada se iz Evrope vraćate sa presedanjem. Svojevremeno mi je službenik na minhenskom aeordromu, prilično nesrećno i izgubljeno u prevodu rekao da je to zato što dolazimo iz nečistih zemalja (unclean countries). Sve u svemu, nedugo potom sam shvatio zašto je toliki red, svi smo morali da prođemo kroz jedan jedini metal detektor, tako da je to jedan po jedan napravilo poprilični red. Ispred mene se nalazio čovek koji je jedan ručni prtljag stavio u drugi, a u drugi je stavio i dve flaše vode koje je dobio u avionu. Bio je zbunjen zašto mora da izvadi tečnost koju je dobio u avionu. Umesto da baci flaše, odlučio se na ekonomičnu soluciju, da na silu popije svoje 2 flaše vode.

Nakon prolaska metal detektora, morali smo se voziti autobusom do raznih terminala kako bismo došli do gejtova za naše avione. Bilo je putnika iz Srbije za Atlantu, Mineapolis i ja sam išao za Sijetl, ko još ide u Sijetl? Znate li vi gde je Sijetl? Stigosmo do mog terminala i vidim da simpatični čovek koji je pio vodu na silu takođe silazi na tom terminalu i da polako šeta iza mene. Stigli smo do raskrsnice gejtovi od do levo i od do desno. Skrenuh desno i izgubih ga iz vidika, eto, to je to, ostadoh sam u putu na kraj sveta. Video sam šalter Air France za informacije, a kako me je izuzetno kopkalo to kako ću prebaciti prtljag na drugu traku otišao sam da pitam još jednom. Da li su Havaji američka država? Usledilo je pitanje sa šaltera. Jesu? Nikad to ne znam, eto sad ću zapamtiti, čovek nauči nešto novo svaki dan, izgovara simpatična predusetljiva žena na šalteru, ponavljajući mi priču da moram uzeti kofer kad stignem i onda ga samo prebaciti na drugu traku. OK, ništa novo nisam saznao, osim da postoji famozna druga traka... dobro bar sam sad siguran da postoji.

Grickajući čips i snikers čekao sam ukrcavanje na najduži let u ovom smeru, čekalo me je 9 sati i 20 minuta leta iznad celog Atlantika i kontinentalnog dela SAD, na skoro pa najudaljeniju tačku zapadne obale. Kad je došlo vreme ukrcavanja stao sam u red i iza mene je lagano došetao čovek kojeg sam izgubio na raskrsnici gejtova. Da li je moguće da još neko ide iz Beograda za Sijetl? Nisam baš bio 100% siguran da je on, jer ga nikad nešto nisam zagledao, ali kad sam video da drži kartu izdatu od Air Serbia, započeo sam razgovor. Ispostavilo se da je čovek iz Subotice koji već 30 godina živi u Sijetlu i mnogo mu se tamo sviđa. Kako može mnogo da se sviđa nekom Sijetl, grad poznat po kiši i vetrovima? Kroz svoja iskustva putovanja ispričao mi je gomilu stvari koje mogu da pođu po zlu, a meni u mom putovanju od 27 sati baš ne treba ništa da pođe po zlu. Krećemo sa ukrcavanjem, Senćanin i Subotičanin potpuno slučajno jedan iza drugog na putu za Sijetl. Aha, hoćeš, ne može! Senćanina neće da pusti bar kod čitač karata u avion. Excuse me, ne mogu da prođem, šta da radim? Morate kod koleginice pored, na šalter. Zašto neće da me pusti bar kod? Dajem joj kartu, ona pita imate li vizu? Ne treba mi viza, putujem na ESTA. Imate li ESTA kod sebe? Izvolite... bilo je to najdužih i najnapetijih 2 minuta nekog njenog kuckanja, u mojoj novijoj istoriji. Mada sa druge strane bolje da me u Parizu zaustave nego da mi u Sijetlu ne daju uđem u državu. Hoće biti OK, pitam? Da da, prođite. Fjuuu, hah, ušao sam u avion ali da li ću ući u SAD, nešto očito nije bilo OK? Razmišljajući iz ove perspektive, verovatno je devojka u Beogradu ukucala pogrešan ESTA broj, ili ga je ukucala u pogrešno polje.

Sedenje do prozora sa leve strane donelo je izuzetno zanimljiv vizuelni sadržaj. Osim klasičnog filmskog entertejnmenta, koji je bio više nego bogat (pogledao sam Ajronmena i nekog Betmena sa Kristijanom Bejlom), na 4 sedišta u sredini sedeli su neki stariji ljudi iz arapskog sveta, koji su naizmenično na svakih 10 minuta odlazili do toaleta. Ne možete zamisliti koliko je iritantno gledati nekog 9 sati i 20 minuta kako svakih 10 minuta pored tebe ustaje (vrlo teško i sporo uz upotrebu štapa) i odlazi u toalet, koji je 2 reda iza vas. Ali dobro, neki drugi prizori si anulirali neprijatnost time izazvanu. Gledajući kuda letimo video sam prelazak preko Atlantika, preletanje Grenlanda... eeej čoveče video sam kako izgleda Grenland (kopneni deo sa planinama pod snegom, gde samo vrhovi vire), retko nastanjeni deo severne Kanade, pošto je avion leteo preko najsevernijih delova severnoameričkog kontinenta. Ironija je bila u tome da apsolutno nisam dotakao SAD, dok nisam sleteo u Sijetl, avion je išao toliko severno da se spustio od Vankuvera ka Sijetlu. A pri sletanju, božanstvo. Odjednom mi je postalo jasno zašto se subotičkom saputniku toliko svideo Sijetl. Prvo smo preleteli Stenovite planine, koje neodoljivo podsećaju na Alpe, da bismo zatim uleteli u deo poznat kao Pacific Northwest, obavijen zimzelenim šumama i morskim rukavcem sa ogromnim oblim planinskim vrhom koji štrči dominantno kao planina Fudži čuvajući Tokio. U pitanju je planina Rejnir, zapravo vulkan, koji se dominantno uzdiže na horizontu. Sletanje u Sijetl je bilo jedno od najlepših koje sam imao prilike da doživim. Te zimzelene šume, morski rukavac, prelepo uklopljen grad u to okruženje, zaboravite Njujork, Los Anđeles, ako želite da uživate u prirodi i predelima dođite u Sijetl, moj novi omiljeni grad u Americi... novi omiljeni, a video sam ga samo prilikom sletanja aviona.

Avion nas je spustio i video sam za mene nove avione i avio kompanije, nižu se avioni Alaska Airlines koja je u stvari bazirana na SeaTac (Seattle Tacoma) aerodromu, sa Eskimom kao logom, pa ovo je sjajno, želim negde da letim Alaska Airlinesom, moram to nekad uraditi. Ne sada, doduše, sada moram da se fokusiram na ulazak u SAD. Imam 3 sata do leta za Honolulu, što je nadam se dovoljno da prođem sve formalnosti. Izlazim iz aviona, OK sada mi nije prvi put u SAD, ne treba da idem na šaltere sa vizom ili ESTA putnicima koji su prvi put ovde. Haha đavola, ovde ne postoji podela na first time i ne first time ESTA kao na JFK, marš ti lepo tamo sa vizama. Jaoooo, opet čekanje u redu, ali ajde OK, imam vremena. Kako se oslobađa šalter pali se plava lampica i dočekah ja moju plavu lampicu, prođem vanredno brzo uz par pitanja gde idem, kad se vraćam i proveru otisaka prstiju da sam to zaista ja. Ipak je sve bilo u redu i sa mnom i sa mojim ESTA statusom, tako da ostaje fokus na famozno prebacivanje prtljaga na drugu traku. Silazim po kofer i on je već tu. Mojoj sreći nije bilo kraja! I ja i moj prtljag smo stigli skroz u Sijetl, pa koje su bile šanse za to?! Poneo sam osnovne stvari u rancu koji ide sa mnom u avionu, za slučaj da mi se kofer zagubi, da bar mogu da se presvučem za samit sutradan i da imam u čemu da spavam. Prilikom uzimanja kofera srećem mog saputnika iz Srbije i nakon par toplih reči rastanka, on odlazi kući, a ja na novih 6 sati leta. Prolazim carinsku kontrolu i pratim natpise za konekcije i dolazim do toliko pominjane druge trake! U pitanju je traka gde svi koji imaju konekcije predaju kofer službeniku, koji pritom proverava da li kofer ima sve informacije potrebne za krajnju destinaciju i postavlja sve kofere na jednu traku za put dalje. Haha, ništa lakše, pa što mi to niste rekli? A ja skoro 20 sati razmišljam o famoznoj drugoj traci.

Ostalo mi je oko 2 sata do leta za Honolulu i odlučujem da se potpuno posvetim što je moguće kvalitetnijem istraživanju mog novog omiljenog grada u Americi, kroz istraživanje aerodroma mu. Ima McDonalds, dodatni plus, moram jesti nešto, naravno McDonaldsima u Tokiju, Londonu, Njujorku, Milanu itd. pridružiti i onaj u Sijetlu. Kada sam malo došao sebi krenuo sam da obilazim aerodromske prodavnice i video koliko su im važni Sijetl Sihouksi, lokalna ekipa američkog fudbala, koja je upravo u danima pre moje posete svom bacaču dala ugovor od 140 miliona dolara na 4 godine. Ubrzo sam saznao da je ovo zemlja Bigfuta, takođe poznatog i kao Saskvoč, pošto su na sve strane bile majice, slatkiši i svašta što je moglo da mi stavi do znanja da Bigfut ovde stanuje, kao i kačket koji mi kaže da je to sve OK, jer ni Bigfut ne veruje u mene, tj, da ja postojim. Šetajući sam nailazio na štandove gde Indijanci prodaju navodno autentičnu robu i to mi je sve bilo prekul, zemlja Bigfuta, Indijanaca, šuma i mora. Seo sam na stolicu čekajući sledeći avion i gledao u šume u daljini, razmišljao čoooovečeee gde sam ja došao... na kraj zapadne obale, za mene najdalji grad u Americi, negde gde sam mislio da nikada u životu neću stići, ni da je uopšte moguće ikada u životu ovde stići... ja i ranac sedimo i gledamo u Sijetl... nekad jednostavno ne možete da verujete u tlo koje vaše noge dodiruju i prizore koje vaše oči vide. Ne zna se ko je oduševljeniji... ja ili ranac sa kojim sam prošao pola sveta.

Ukrcavanje za Honolulu je prošlo prilično jednostavno, ipak je sada ovo domaći let, sa mnogo manje formalnosti, okružen mega uzbuđenim ljudima koji idu na odmor... na Havaje. Prvi put sam leteo nekom američkom avio kompanijom, pa još onom poznatoj po više internet klipova sa izbacivanjem putnika direktno iz aviona na oversold letovima. Kad smo se smestili videh da izgleda u pomenuoj kompaniji očigledno ne postoji granica za penziju, pošto je neke od stjuardesa na tom letu i smrt izgleda zaboravila. Putnici evidentno nisu baš bili edukovani ponašanju u toaletima, pa su vrlo brzo začepili jedan, da bi nam se nakon par sati i teatralnog hvatanja za glavu glavnog stjuarta obratio pilot sa saopštenjem da sada imamo samo 2 funkcionalna toaleta, što nije normalno za ovoliki avion i da će uskoro stići na pola puta između kontinentalnog dela SAD i Honolulua, pa da će morati da donesu odluku da li nastavljamo ili se vraćamo u San Francisko. Alooooooo, kakav bre San Francisko, nemoj ti meni San Francisko, šta da radim tamo? Imam sutra obaveze daleko od San Franciska. Putujem 30 sati da bi me ti vratio u San Francisko. Od svih stvari koje su mogle da me zadese na ovom putu, da li je realno da će sve da mi unište začepljeni toaleti? Naredni minuti su prolazili kao dani, ali srećom putnici su se dozvali pameti i izbegavali toalete, tako da sam se i ja smirio kada je postalo izvesno da smo preblizu Havajima da bismo se okrenuli i vratili. Katastrofa je ipak izbegnuta.

Sletanje je donelo šamar sparine. Čim sam izašao iz aviona kao da me je neko pesnicom udario u glavu. Auuuu biće ovo zanimljivo, noć, 20:30 a vazduh toliko težak da sam pomislio eto, tako ti i treba. Belt za kofer je naravno bio najdalji mogući, ali je zato taksi bio blizu. Devojke koje dodeljuju taksije putnicima su mi dale i papir sa osiguranjem za kofer koji mi se vozi u gepeku, a taksista naplaćuje 60 centi ako ti vozi kofer. Sve je to prilično lepo organizovano i oko 20 minuta kasnije, vožnje po mraku Honolulua stigao sam u hotel. Sve što tokom vožnje videh je da auto put nema linije za obeležavanje traka, nego bele tačkice... kuuul. Nakon više od 30 sati od izlaska iz stana došao sam na moje novo boravište u narednih nekoliko dana... osim... što mi na recepciji ne daju da se prijavim, šalju me na drugu stranu za neki sto gde su ljudi koji dočekuju nas goste samita. Tu sam to veče prvi put video ekipu koje će mi svaki dan od 6h ujutro davati moj kupon za doručak. Dočekuje me prelepa Japanka, koja mi traži podatke, daje mi ključ uz objašnjenje da od 6h mogu doći po kupon za doručak. Uz ključ dobijam i besplatni brendirani peškir za plažu kao suvenir sa samita, koji će mi biti iznimno koristan, jer sam naravno zaboravio da ponesem svoj. Soba na 15. spratu, na prozoru mrkli mrak... ne znam da li je soba sa pogledom na grad, drugi hotel, drugu stranu ovog hotela ili more... nema ni veze sad bih samo da se istuširam i legnem da spavam. Osim što... hotel od 500 EUR po noći nema toplu vodu... ahhhh pa dal je realno... valjda će biti ujutro, neka ionako sam previše umoran za bilo šta. Presvlačim se, ležem u krevet i dok tonem u san razmišljajući koliko je neverovatno da sam tu, stigao sam na Havaje, čujem svuuušššš, svuuuušššš, svuuušššš... Da, pogled je na more!