Večiti san: Vaikiki

Prvo buđenje na Havajima nosi određeni stepen nelagode, čak iako ste, kao ja, stizanjem uveče, nakon celodnevnog putovanja, bar u teoriji, poništili vremensku razliku time što ste ostali budni tokom čitavog puta. Usled ogromnog umora ste uspešno zaspali, prespavali noć i probudili se u nekom trenutku ujutro. Moje njujorško iskustvo mi je govorilo da, bez obzira što imam utisak da sam prespavao celu noć, buđenje na moje razočarenje može da bude u 2 ili 4h ujutro. Ovoga puta je najvažnije stvar prilikom buđenja bila da li je već svanulo i ako jeste, da li sija sunce ili ne. Celu noć čekam jutro i taj pogled na okean... dakle napolju mora biti sunčano... jer ako nije, neću ni da pogledam kroz prozor, nikad. Neću pogledati dok ne zasija sunce, makar to bilo četvrtog dana boravka.

Kad sam shvatio da ima dovoljno sati za sunce da se pojavi i obasja horizont, stidljivo sklonih zavesu i videh... plavetnilo... tirkizno koje se preliva u beskonačnost teget boje, ničim uprljane ili narušene... Teget do kraja sveta. Bilo mi je neverovatno da okean nema kraja, niti bilo šta što bi ga prekinulo dok gledam sa 15. sprata. Nikad pre nisam bio na okeanskom ostvru, pa nikad ranije nisam ni mogao da vidim beskonačnost tamno plave boje, koja se prostirala ispred mene. Skrenem pogled levo, u daljini Diamond Head, najpoznatiji vrh Havaja, koji je korišćen u svim mogućim havajskim filmskim ostvarenjima, a ispod njega, Vaikiki plaža, njen južni deo. Moja poseta još nije ni počela, a ja sam već video sa terase i Diamond Head i Vaikiki plažu, sa sve surferima koji već u 7h čekaju svoj savršeni talas. Još jednom spustih pogled, tražeći meni najzanimljiviju stvar u hotelskom kompleksu. Gotovo da sam jednako želeo da vidim Diamond Head, koliko i Infinity Pool, koji se nalazi u sklopu hotela! Na internetu sam video da moj hotel ima takozvani bazen beskraja, u kom se voda preliva preko ivica, pa daje utisak kao da se preliva u okean. Zaista postoji, između 2 krila hotela, polukružnog je oblika tamniji od okeana, da bi se napravila razlika u boji. Eno ga dole, bazen beskraja je direktno ispod moje sobe... i u 7 ujutro nema nikoga.

Siđoh lagano na doručak i predusretljiva ekipa koja me je primila sinoć je ponovo na poziciji. Ko zna do kad su sinoć sedeli tu, a evo ih opet ranom zorom na istom mestu, jednako prijatni i nasmejani. Simpatična Japanka mi (kako red nalaže) sa dve ruke pruža kupon za doručak uz objašnjenje da ga mogu koristiti u bilo kom od 4-5 tamo napisanih restorana, ali da je Kai Market najbliži od svih. Uputi me ona negde... nisam baš tad još vladao geografskim rasporedom lokalnih establišmenta (gde su tačno liftovi nikad nisam naučio), ali je bilo dovoljno što je bilo u pravcu bazena beskraja, tako da mi nije bilo potrebno previše ubeđivanja. Krenuh u pravcu bazena, ali Kai Market ne videh. Pitam nekog tu zaposlenog čoveka, na kog naleteh usput gde se nalazi restoran koji tražim, a on me vrati malo unazad i pokaže prstom da sam prošao. Prišao sam ženi koja dočekuje goste, dao joj svoj kupon, a ona me je prosledila koleginici koja raspoređuje goste po stolovima. Da li želim napolje ili unutra? Nemam preferencu ja, ali vide da nisam baš često tu ona, pa me fino povede napolje do stola sa pogledom na okean. Čekaj, ja sedim u 7h za stolom i gledam u okean, a onda pogledam levo i gledam u bazen beskraja... okean, bazen, doručak, okean, bazen, doručak, sok od guave (da ovo je reč, i to neka koju ne znam ni da promenim po padežima)... šta je u svemu tome realno? Za mene koji posedujem 3 para patika, 2 para cipela, nešto dresova, 2 sakoa, puno kačketa i previše šalova, definitivno ništa. Nakon završenog doručka naslonim se ja na bazen, bio je to jedan od najupečatljivijih prizora koji ću ikada imati prilike da doživim. Naslonjen na ogradu sa strane, gledam kako se voda preliva u okean, a okean postaje, Vaiki plaža, koja opet postaje Diamond Head... Gde sam to ja i zašto sam ovde? Ležaljke hmmm. Bazen ne radi, ali me niko ne sprečava da legnem na jednu od njih... ležim gledam kako tamno plavo postaje plavo, koje ne postaje ništa, već jeste... ležaljka i dve plave boje... i ništa drugo na ovom svetu ne postoji. Moj život se u tom momentu sastojao od samo 2 savršene plave boje i apsolutno ničeg više.

Nakon što se završio događaj zbog kog sam došao na Havaje, odlučih da iskoristim ostatak popodneva, do padanja mraka, da istražim Vaikiki plažu i obalski deo ka severu ostrva. Moj hotel ju je bukvalno podelio na severni i južni deo, jer ima svoj deo obale, koji nije plaža. Izašao sam iz hotela spreman da šetam zauvek i nekako kroz neke nadrealne zgrade stigao, nimalo jednostavno, na jedinu stvar koju sam znao pre nego što sam došao na Havaje – Vaikiki plažu. Možda zato što ne idem nikad na more, možda zato što je za mene Vaikiki, još od detinjstva, simbol raja na zemlji, možda zato što sam bio ljut na ljude koji su pričali kako je Waikiki Beach čisto izvikano mesto (verovatno su u pravu), za mene je trenutak u kom moja noga dodiruje pesak plaže bio jednak trenutku kad sam prvi put video San Siro ili Old Traford. Osećao sam da sam uradio nešto što meni kao detetu ni u naučnoj fantastici nije bilo moguće. Kročio sam na meni najlepšu plažu na svetu i ja stojim na njoj! Svi ovi ljudi oko mene (a nema ih ništa nešto mnogo) su na Vaikiki plaži. Da li oni to znaju? Sigurno znaju, ali da li su srećni i šokirani kao ja? Ne verujem baš. Osećam da bih mogao da stojim na ovom mestu svih narednih 5 dana i da odem kući potpuno ispunjen, jer ceo moj život Havaji i jesu bili samo to... Waikiki Beach.

Koliko god da je jedna strana mene bila opčinjena spoznajom na kom se ja to mestu trenutno nalazim, toliko je druga, racionalna strana mene shvatala da je plaža u suštini samo pesak i voda, i da je to verovatno svuda na svetu isto, ili bar slično, pa sam nastavio ka severu, ka Honoluluu. Bilo je nekoliko stvari u krugu oko hotela koje sam hteo da vidim, pa je ovo bio idealni trenutak. Kako sam se šetao Vaikiki plažom ka severu nisam mogao da se načudim koliko je sve čisto i sterilno. More je savršeno čisto, plaža je savršeno čista, parkovi i priroda su savršeno čisti. Kako? Lako. Kazna za bacanje smeća je 500 USD, pa što bi kod nas u selu rekli, lako će mi počistimo s' tvoje pare. Popodne je bilo oblačno, tako da su oblaci sputavali sunce i moj um potpuno pomerili u stranu koja mi je u narednim danima mogla ozbiljno naškoditi. Na Vakiki plažu se nadovezuje Kahanamoku plaža (tek sad dok pišem ove redove shvatam povezanost – videti dole) i to tako da se nešto ni ne oseća prelaz. Ređali su se parkovi, ljudi koji džogiraju, veslaju, magična ostrva/lagune, jezera, marine, sve usput, kako šetate plažom. Svako ima svoj dil sa okruženjem, okeanom, parkom, surf daskom, samo ja smetam... zašto ja sad baš tu šetam? Dok se pitam kako bolje da budem jedan sa univerzumom, put me navodi nazad ka urbanom delu ostrva i ukazuje mi prizor od kog zastaje dah. Stojim na peščanoj plaži, talasi prave zagušujuću buku, a ja gledam u niz premodernih nebodera, kao da sam u Njujorku... ili Dubaiju. Momentalno sam doživeo flešbek sedenja na klupi u Bruklin Hajtsu, gledajući u nebodere Menhetena, pomešano sa svim slikama Dubaija koje sam ikad video, a video sam ih mnogo. To su Havaji, plaže, ludački neboderi, šume, planinski vrhovi, zalivi i vulkani... Često sam se pitao kako možda to ima svuda, a ipak, pre bih rekao da nema.

Ređali su se prelepi prizori prelaska egzotično/ostrvsko/okeanskog u bogataško/moderno/okeansko, ako je tako nešto uopšte moguće. Prolazio sam pored marine, zašao na Magično ostrvo, koje je u stvari poluostrvo i završava se Lagunom Magičnog ostrva, jednim poluzatvorenim kamenom opasanim vodenim entitetom. Sve vreme mi je uši parao zvuk udara talasa u stene oko mene, nisam navikao, osećao sam se kao na filmu, jer ja talase samo na filmu i vidim. Celog popodneva su iznad mene bili skoro potpuno crni oblaci, kakvih se u najvećem broju slučajeva bojim, jer znam da sledi potop. Ovde je tako bilo sve vreme, pa nisam mnogo mario, vodeći se devizom, kad nije do sad neće ni od sad. Kako god, ono što je dolazilo sa planina, nikako se nije šalilo, neće valjda baš danas cunami. Osim potencijalnog cunamija, sandale su počele da me grebu i bojeći se da mi ne naprave žulj na tetivi odmah prvi dan, došao sam na ideju da problematično mesto obložim papirnom maramicom. Ideja je funkcionisala nekih bruto 5 minuta, pre nego što sam osetio da moja papirna potpora više nije na mestu. Okrenuh se, ne videh gde mi je ispala, ali srećom ne videše ni zvanična lica, pa sam došao kući sa 500 USD više u džepu!

Taman u trenutku kada sam stigao do najveće misterije, koja će to ostati do kraja mog putovanja i po svemu sudeći nikad neće biti razrešena, počela je kiša. Tako je, prvog dana, da ne kažem prvog sata mog boravka na Havajima sam pokisao! Šta Bogovi ironije imaju protiv mene ne znam, ali mi se slatko nasmeju svaki put kad se vidimo. Stajao sam podno Ala Moana tržnog i još mnogo toga centra, koji spolja izgleda kao jedan džinovski parking. Nisam mogo da shvatim svu ogromnost ove zgrade/kompleksa zgrada koji je u stvari jedan ogromni parking. Ala Moana na havajskom znači put ka moru, a Moana je devojčica iz nedavnog Diznijevog ostvarenja, što sam saznao tek kada me je nekoliko ljudi pitalo da li sam sa sobom poveo neku Moanu... Sad nisam baš siguran da li je trebalo da vratim kao ćerku ili devojku, moram pogledati crtani da saznam. U svakom slučaju Ala Moana će za mene zauvek ostati misteriozno božanstvo u koje nisam ušao, samo ga koristio kao ekstremno veliki kišobran. Razmišljao sam da ostanem tu dok ne prestane kiša, ali šta ako kiša nikad ne prestane, neću valjda noćiti podno zazidanog parkinga, tako da sam došao na ideju da prelazim etapu po etapu, od semafora do semafora, praveći krug i vraćajući se na Vaikiki.

Nije bilo mnogo komplikovano vratiti se, trebalo je ići samo pravo, pored ispostaviće se Naked Lady Club Femme Nu – Non Stop Live Entertainment 2PM to 2AM Exotic Dancers – Nightly Strip Shows. Blud nije zaobišao ni Havaje, a pozicija i nije toliko čudna s obzirom da se nedaleko od Naked Lady kluba nalazi zgrada sajma i establišment koji nudi masažu nogu. U ovom trenutku već noseći sandale ko papuče nailazim na pozdravni grafit ALOHA from Waikiki i ulazim u Kalakaua aveniju. Bezobrazno mogu da kažem da su moje noge sa manje ili više žuljeva na stopalima šetale Petom avenijom u Njujorku, Ginzom u Tokiju, Jelisejskim poljima u Parizu, San Babilom u Milanu, Ridžent i Oksford stritom u Londonu, Holivud bulevarom u Los Anđelesu, La Rambla ulicom u Barseloni, Vaci ulicom u Budimpešti, ali u ovakvo šoping iskustvo me nikad nisu odvele. Kalakaua avenija je ulica kojom ja želim da šetam svaki dan po čitav dan, samo kada bi temperatura bila 20 stepeni. Palme, elitne i manje elitne prodavnice u prizemlju nebodera, nepregledne reke izgorelih turista i azijskih turista koji nekako nikad ne izgore, egzotični zeleniš, cveće i drveće, koplja u kojima gore vatre, sparina, trotoar i rendani led u raznim ukusima, koji prodaje jedan montažni kiosk baš negde oko mog hotela i apsolutno nenadmašni osećaj kako je fantastično biti najsiromašniji turista u istoriji Havaja! A što je najbolje od svega, svi oko mene me gledaju kao njima jednakog i ne sumnjaju ništa! Čim sam tu, ja sam dostojan Havaja isto kao i oni! Nikad u životu nisam poželeo da se teleportujem na bilo koje mesto na planeti Zemlji, dok nisam zakoračio na Kalakaua Aveniju i sada dok pišem ovo, samo o tome razmišljam, da mi je samo još sekunda, minut, sat da prošetam, pozdravim se sa okeanom, Vaikiki plažom i vratim se kući.

Dok sam trepnuo bio sam nazad kod hotela, a kako sam imao utisak da prilično dobro balansiram između papuče i sandale, odnosno da tetiva nije još doživela razarajuće rane, odlučih da nastavim da šetam avenijom na jug, davši sebi zadatak da stignem skroz na jug, do mesta gde ostrvo kreće da savija, do same tačke kraja jugozapadnog dela. Kako sam šetao video sam da se sa druge strane avenije ređaju ABC prodavnice na skoro svakih 50 metara. Neverovatno koliko istih prodavnica tako blizu jedna drugoj. Na Havajima nema nešto prodavnica suvenira, ali zato ABC prodavnica, u kojima možete kupiti sve od banane, suhomesnatog, preko havajske košulje, do čipsa, Snikersa ili magneta, ima bukvalno na svakom koraku. Pretpostavljam da su najprodavaniji artikli svakako kreme za sunčanje i melemi od Aloe vere. Pročitah u nekom trenutku da najbolji melemi za opekotine sadrže ekstrakte Aloe vere, tako da u prodavnici ima sve i za one što vode računa i za one koji misle da su jači od prirode. Imao sam sreće što je tog dana bilo kišovito tako da nisam brinuo oko opekotina i mogao sam da se skoncentrišem na kupovinu suvenira, da prebrinem to odmah prvog dana, da mogu da se fokusiram na maksimalno uživanje, bez brige da nisam kupio sve što mi je bilo zadato.

Šetajući na jug ostrva Oahu naleteo sam na statuu Djuka Kahanamokua, čoveka poznatog kao The Big Kahuna, oca modernog surfovanja. Čuo sam priču da je surfovanje začeto na Havajima kao tradicija kojom dečaci postaju muškarci. Dečak bi kada za to dođe vreme, morao da izreže svoju dasku od drveta izađe u okean i zajaše talas do kraja, čime bi dokazao da je postao muškarac. Djuk je bio višestruki olimpijski osvajač medalja u plivanju i jedini je član i plivačke i surferske kuće slavnih. Jednom prilikom je spasio živote osmoro ljudi, nakon što je njihova jahta doživela nezgodu, čak tri puta se vraćajući u more po nesrećnike. Nakon njegove smrti 1968. njegov pepeo je rasut u talase Vaikikija i podignuta mu je bronzana statua ispred koje sam se upravo nalazio. Statua Djuka Kahanamokua svakog dočekuje raširenih ruku, a on je bio otelotvorenje Aloha duha, koji podrazumeva, poseban Havajima svojstven način života i znači ljubav, prvrženost, mir, saosećanje, dobrotu i milost. Opet, stajao sam ispred mnogih statua, pogotovo kad se setim šta je sve podignuto u Vestminsteru u Londonu, ali sam se u tim trenucima osećao privilegovano, ne zato što sam na Havajima, nego što stojim ispred čoveka koji je živeo život na svoj način i toliko pozitivno uticao na svoj dom.

Nastavljajući sretao sam surfere koji su se vraćali kućama, noseći te njihove daske, uviđajući da te daske uopšte nisu tako male i naivne, nije baš da nose krompire sa pijace... videh ja odmah da nisam surfer u duši, nema šanse. Dajte mi loptu da trčim za njom, može uvek, al da teglim daske... na-aah! Malo malo bi ulicom pored mene prošao presmešni otvoreni turistički autobus, koji izgleda više kao, pokretna gomila trske iz koje vire neke glave i pametni telefoni, nego autobus za razgledanje. Sada već sve vreme šetajući pored plaže i okeana, sa leve strane sam stigao do Honolulu zoološkog vrta, a nedugo potom se sa moje strane ulice ukazao Vaikiki Akvarijum... nastavio sam niz ulicu i ostao nasamo sa Diamond Head-om, popričaćemo ti i ja u povratku pomislih, dok sam šetao bukvalno dokle mi je ulica dozvolila. Ušao sam ljudima u kuće, tipične havajske, niske, sa raznim biljkama koje okružuju same kuće, prelepe, meni prečudne građevine, sigurno preskupe, tako elegantne i egzotične. Između dve kuće ukazao se uski prolaz, skrenuh desno da istražim i dođem do kraja prolaza, do betonskih stepenica koje vode... direktno u okean. Podignem pogled i ispred mene beskraj. Čekaj ja ako sad siđem niz ove stepenice i zaplivam, ja odoh i ne vraćam se nikad. Nemam gde da se vratim, ispred mene je beskraj, samo ja... i Akvamen. Trebalo mi je vremena da se oduprem porivu da upoznam Akvamena (nisam ljubitelj Džejsona Mamoe kao Akvamena) i vratih se između kuća do ulice. Došao sam dokle sam mogao, ostao je jedino Diamond Head ispred mene. Prelazim na drugu stranu, jer tamo videh klupe. Sedam na jednu, ispred mene teren za američki fudbal i on. Najpoznatiji vrh na Havajima, koji vidim iz svoje sobe, koji vidim iz Kalakaua avenije, koji imam osećaj da vidim gde god da sam. Kao da samo on postoji. Sedim i gledam ga... razmišljam... sutra... ti i ja... popeću se na vrh i više nećeš biti tako strašan. Što bi Amerikanci rekli you better bring it, sutra dolazim po tebe!