Diamond Head

Veliki napori kojima sam bio izložen tokom prethodnog dana dozvolili su mi da anuliram ogromnu vremensku razliku i praktično zaspim čim sa stigao u hotel i legao u krevet. Druge noći nisam bio te sreće. Skoro nikakvi fizički napori tokom dana i vremenska razlika od 12 sati, tako da je moje veče vaše sutradan ujutro, doveli su do toga da se vi budite orni za smaranje kada ja već nemam živaca da vas slušam. U Japanu je bilo lakše jer ste se vi budili u 3-4h popodne, pa čovek još ima neku koncentraciju... U 8h uveče nema nikakvu. Uspeli ste da mi razbudite polusan koji me je u nekom trenutku uhvatio, a posle toga uopšte nisam mogao da zaspim. Druga noć ispade kritična i najteža, sam sam sebi dosadio koliko sam se prevrtao, noć u kojoj možda prvi put u životu apsolutno oka nisam sklopio.

Današnji dan je imao čudnovat raspored jer sam mimo očekivanja obaveze imao samo između 14:30 i 15:30h, mogao sam da isplaniram neki turizam pre podne i neki turizam nakon završenih obaveza. S obzirom da mi se nakon saznavanja radnog rasporeda praktično otvorilo ovo pre podne, odlučio sam da ga iskoristim da vidim nešto što je bilo rizično, ili malo izvesno da ću postići. U srcu ostrva nalaze se dve atrakcije od kojih je u kratkom vremenu nemoguće videti obe - Pali Lookout, pentranje na neki vidikovac i Manoa Falls, pentranje do vodopada. Uvek sam znao da će biti nemoguće uraditi oba, a da je i jedno od ova dva upitno, s obzirom da se nalaze u centralnom delu ostrva, gde bih došao samo u povratku sa suprotne obale, ko zna u koliko sati popodne/uveče. Između dva pentranja, pošto mi pešačenje ne gine, odabrao sam ono sa nekim ciljem, vodopadom. Danas je dan za Manoa Falls!

Sišao sam standardno ranojutarnje na doručak, od lepe Japanke dobio kupon za isti (juče sam saznao da oni uopšte nisu zaposleni u kompaniji koja nas je pozvala, već da rade za turističku agenciju koja je to sve organizovala – otud Japanci, sa skromnim znanjem engleskog), ponovo seo u Kai Market jer mi je prijala njihova ponuda i ubrzo se vratio u sobu spreman za današnji dan, jedan od najavanturističkijih u mom životu. Naredni momenti će pokazati tačno koliki sam aristokrata u duši i koliko sam u stvari funkcionalno nespreman doputovao na Havaje. Pošto su me sandale, koje sam planirao da koristim za obilazak juče žuljale, kako ne bih rizikovao teže povrede bio sam prinuđen da obujem Calvin Klein patike za šetanje, nikako planinarenje, kupljene u CK autletu za 35 EUR, da se pomolim da će izdržati i da se Calvin neće mnogo ljutiti što u njima tražim Manoa vodopad. Izašao sam iz sobe nešto pre 8h i nakon par koraka, u jednom neviđenom trenutku proviđenja, napada visoke inteligencije na koji sam posebno ponosan, setih se da pogledam na svetski širokoj mreži (internet) da li ti vodopadi uopšte rade tako rano, šta ako počinju da cure od 10h, što da stojim tamo da čekam da neko odvrne česmu. Internet kaže, sve OK, pristup je otvoren od 8h, uživajte i ne zaboravite kremu za sunčanje. U j... krema za sunčanje! Jučerašnje kišovito vreme i prijatna temperatura mi je skroz smakla sa uma gde se nalazim. Pa jedina stvar koju sam mimo uobičajenog doneo na Havaje je bila krema za sunčanje, Baby Care, faktor 50! Za moju nežnu, aristokratski bledu, preosetljivu kožu. Užurbano, polu u trku se vratih u sobu i krenuh da se mažem. Nikako, ali NIKAKO nisam sebi smeo da dozvolim da izgorim drugog dana boravka na Havajima. Gde još da kupujem one Aloa vera meleme, pa 5 dana ne mogu da spavam, 4 dana da se dodirnem. Ne ne ne, Baby Care faktor 50 na šta god viri iz odeće!

Nakon što sam se sada potpuno spremio za izlazak na ulice Honolulua, konsultovao sam dve aplikacije koje su mi život značile. MovitApp koji mi govori kojim autobusom idem sa trenutne pozicije do odredišta i aplikacija koja mi govori kad će koji bus biti na mojoj stanici. Svaka stanica na Oahu ostrvu ima svoj broj i kada ga ubacite u aplikaciju kaže vam kad stiže koji autobus. Trebalo je da pređem par raskrsnica na glavnu ulicu, uđem u autobus 2 i njime donekle, pa presedam na autobus 5, koji me vodi do kraja trase, na početak uspona ka vodopadu. Sve je bilo jasno, nema razloga za brigu. Izađoh iz hotela, zakoračih iz hladovine i BAAAM! Welcome to Hawaii mate! Majku mu 8:30h a ono pečeeeeeeeee... Šta je bre ovo? Gde je ovo bilo juče? Imao sam osećaj da je razlika između sunca i hladovine 70 stepeni, kao da me neko maljem odvalio bez da se najavio. Ako je ovako u 8:30 kako li će tek biti u 14h? Prođoh tih par blokova i stigoh na stanicu, ode mi 2 ispred nosa, naravno, što mi je odložilo stizanje za nekih pola sata. Čekam sledeći sa autentičnim Havajcima! Kako je to jako! Stari i mladi Havajci i ja na stanici sa najsimpatičnijim krovićem iznad, jao Bože i dan danas i se smejem. Ja 184cm, oni mahom 160cm, ja turista samim svojim izgledom, oni autohtoni žitelji pacifičkog ostrva i mi svi zajedno čekamo autobus. Pažljivo sam spremio 5.50 USD, jer sam u pripremi pročitao da je dnevna karta toliko i da vozač ne daje kusur, već postoji sistem ubacivanja novca, sa tačno potrebnim iznosom. Nekako sam sa putovanja u Njujork uspeo da vratim gomilu novčiča od 25 centi, tako da sam imao tih pola dolara za sve dane putovanja.

Autobus je stigao, videh da se svi ređaju na ulaz na prednja vrata, pa da ispoštujem proceduru. Klima puca, idemooooo! Pokazujem vozaču da imam dovoljno novca za dnevnu kartu, on mi objašanjava – notes go here, coins go here. Sir, yes sir! Ja guram notes i coins on mi cepka najslađu ikada kartu za autobus sa obojenim danom za koji važi, tako da svi vozači svih autobusa znaju da je recimo karta za sredu crna. Havajski gradski autobusi imaju neka pisano/nepisana pravila kojih se ljudi pridržavaju ili ne. Postoji sekcija za stare i invalide blizu ulaza, uvreženo je pravilo da kada uđete idete na kraj autobusa, odnosno što je dalje moguće, kako biste ostavili prostor onima koji ulaze sledeći da ne moraju da se guraju do zadnjeg dela busa. Moj omiljeni momenat u gradskom prevozu na Havajima je instituacija povlačenja žice koja je razapeta na prozorima iznad sedišta sa obe strane busa, obaveštavajući sistem i vozača da želite da izađete na sledećoj stanici. Ovo je vrlo važno jer busevi na Havajima ne staju na svim stanicama, pogotovo ne kad izađete iz urbanog dela, tako da povlačenje kanapa izaziva čuvenu rečenicu STOP REQUESTED, koju autobus izgovara nakon što ste tim činom najavili da želite da siđete. Dvojka je bio fantastičan bus, dupli sa harmonikom, u rangu novih beogradskih, tako da mi je vatreno krštenje sa Oahu sistemom javnog prevoza bio oduševljavajuće. Jedan od 2 problema, tog sistema, međutim je stanica svakih 50 metara, tako da putovanje kroz urbane delove baš zna da se oduži. Movitapp mi kaže i gde treba da siđem, kuda da prođem da bih došao do stanice petice, da nastavim ka unutrašnjosti ostrva. Stanica petice je na raskrsnici, u hladovini koju formira gornji deo supermarketa, što je od esencijalne važnosti (ako je ovo pravilno reći). Na stanici ja sam, valjda će stati bus, ne znam kako da mu dam znak da želim da uđem. Pored mene, elegantno izuzetno popunjen beskućnik liči mi, deli moju hladovinu, sedi i šije nešto. Gledam ga ispod oka, šije čovek nešto stvarno... Čekao sam bus dobrih 15 minuta i kada je konačno stigao bio je to najfantastičniji trenutak do tad. Pa ovaj autobus je isti onaj iz amazonske prašume koji te vodi negde u dubinu džungle da te pojedu zmije. Nema više duplog, elegantnog, novog busa. Sada je to poluraspali, potpuno klimatizovani, jednodelni autobus, koji ti odmah daje do znanja da nisi baš dobro razmislio pre nego što si se upustio u sve ovo.

Kako su se stanice ređale tako su ulazili ljudi ozbiljno spremni za pešačenje, sa sve atletskim šorcevima, majicama, kačketima... ja majice, bermude i CK je OK. Koliko nisam razmišljao u šta se upuštam, smejao sam se u sebi baš mnogo. Nakon što je izašao iz grada, bus je leteo, preskako sve moguće stanice i konačno nas doveo do poslednje stanice, gde je trebalo da siđemo i kreneo ulicom uzbrdo, dok ne stignemo do početka pešačke staze. Svi putnici autobusa su izašli, stali pored i nešto čekali. Nije mi baš bilo jasno šta se dešava jer, sam znao šta mi je činiti. Videh ispred sebe neke dve žene kako idu pravo, pomislih to je to i krenuh za njima. Posle kraćeg hoda bukvalno ulicom, stiže se do parkinga i kućice koja označava zvanični početak Manoa Falls staze za pešačanje. Sada već u šumi, na finoj nadmorskoj visini krenuh bez mnogo razmišljanja uskom kamenom stazom na lagani uspon. Nije dugo trebalo da shvatim da nisam dostojan ovih prizora. Desna strana uspona je zapanjujuće nadrealna... kad bolje razmislim celo ostrvo je zapanjujuće nadrealno. To drveće, rastinje, te nijanse zelene, nisam siguran ni da najbolji grafički dizajneri na svetu mogu da postignu prirodnu lepotu koja ovde postoji. Prosto ne znate šta vam je draže, da li da se penjete ili da stojite tu i gledate u prirodu. Temperatura je bila fina, ceo uspon je u šumi, koja je mnogo prijatnija nego da se pentrate na havajskom suncu. Kako se penjete sve se više osećate kao Lara Kroft, bar sam se ja tako osećao jer nikad ranije nisam bio u situaciju da istražujem egzotične predele. Pomislio sam da bi Andja bila ponosna na mene i moje napore da budem jedno sa džunglom.

Kako je uspon napredovao sretao sam ljude koji se vraćaju, nisu izgledali previše rastrojeni, tako da sam bio spokojan da ću uspeti bez problema sve da savladam. Osim što je staza od kamene, od jednom postala blatanjavo kamena, pa ubrzo strma i samo blatnjava... Jaooooo pa sav sam blatnjav po nogama. Ubiće me Calvin, a i šta sad da obujem kad se vratim... jaoooooo breeeeee!!! Ništa sad, nema nazad... preskačem bare, obilazim blato koliko mogu, gde je taj prokleti vodopad? Mnogo vodim računa da se ne okliznem, jer nisam siguran da moje zdravstveno osiguranje pokriva da me Kono traži po šumi i bolničko lečenje ako uspe da me pronađe. Sad već skroz prljav pokušavam da savladam uzanu i fino strmu stazu. Osećam da sam blizu, prolazim ispod drveća, kada odjednom osećam da vazduh postaje potpuno vlažan. Bukvalno u par minuta znoj je počeo da lije sa mene. Prljav, znojav, ali kremom namazan! Gde je taj vodopaaaaaaaaaadddddd????? I zasita, posle par minuta uspevam da se popnem do proplanka koji je ujedno i dno vodopada, odnosno tačka na koju pada voda... kad kazem pada mislim curi... jer ovo nije vodopad nego neko pere terasu gore a mi se ložimo da je vodopad. Skroz mokar, ne vidim ništa kroz naočare jer je krema zamazala sva stakla! Veliku sam žrtvu podneo da se nađem ovde! Na svu moju sreću bio sam nešto prehlađen tamo u januaru/februaru pa sam kupio pakovanje papirnih maramica, koje sam nosio sve ovo vreme u torbici. Iskoristio sam par maramica da se dovedem u red i kad sam prestao da se znojim konačno sam počeo da uživam u svom poduhvatu i mestu na kom sam se našao. Ne mogu skroz da definišem koji je to osećaj. Došao sam na kraj sveta, našao neku šumu, popeo se Bog zna gde i zajedno sa nekim ljudima iz Denvera (znam po kačketu), gledam neki vodopad. Splet događaja koji je doveo da ja stojim u tom trenutku na tom mestu pored nekih ljudi iz Denvera je zapanjujuć koliko i nezamisliv.

Kad sam odlučio da mi je dosta bilo vodopada krenuo sam da silazim i tek tada video koliko je zaista sve klizavo blatnjavo i nezgodno. Ispred mene je išla starija Havajka koja je na lošem engleskom svakog koga je srela upozoravala da je klizavo i da treba da paze, učila ih da se penju i silaze postrance, nije baš bila regularna. Kad nije imala koga da savetuje okretala se ka meni da meni objasni šta da radim. Počela je da mi pokazuje na sat, da se žali da žuri i da ne može da pomogne svima (iako je niko nije ni pitao za pomoć). Negde na pola puta sam odlučio da je ispratim, pa svaki put kad bi nekom rekla da je opasno, ja bih par koraka iza nje potvrdio ljudima sa kojima smo se mimolilazili da je stvarno klizavo i da treba da paze. Luda Havajka i prljavi turista na pola metra uskom blatnjavom usponu, pa gde ćeš uverljivije i pouzdanije informacije i savete? Kad sam sišao nazad do parkinga, do civilizacije, počeo sam da tražim dnevnu kartu za povratak, nema je. Sve sam preturio, nema. Onda sam počeo da tražim ključ od sobe jer ni na njega nisam naišao dok sam tražio kartu, ni njega nema. Pa majmune ti nisi normalan! Uspeo sam da izgubim i kartu, ajd 5.50 USD manje-više i ključ od sobe, ajd daće mi drugi. Tačno znam da mi je ostao u sobi, kad sam se vratio da se namažem kremom. Ali brateeeeeeeee, na 15.000km od kuće ja nisam fokusiran!!! Kako smem to sebi da dozvolim? Davno su me učili da u tuđini moraš biti vuk... a ja nisam bio ni ovca.

Mokrim maramicama sam obrisao noge, tako da sam se ipak u civilizaciju vratio čist, koliko su to mogućnosti dozvoljavale, bio sam više nego zadovoljan svojom pojavom. Dok sam tražio stanicu za povratak, uhvatila me je žeđ, jer sam usled velike vlage pri vrhu prilično dehidrirao. Pomislih brzo će klimatizovani bus, pa ću negde u gradu kupiti vodu. U jednom danu dva katastrofalna kiksa i totalni amaterizam. Ja sam na egzotičnom ostrvu na 100 stepeni krenuo u osvajanje šume bez vode. Pa i treba sad da se srušim ovde i umrem od žeđi i da mi se svi smeju i pucaju selfije sa #KakoJeOvajČovekGlup. Ne mogu da nađem stanicu, ni hladovinu, samo ulica i sunce. Kad sam konačno došao da neke stanice aplikacija mi je rekla da će autobus doći za 40 minuta, jer ide na svakih sat vremena! Eeeee moj ti, dobrodošao na Havaje! Pa stvarno ću umreti od žeđi. Hajde da krenem unapred, pa valjda ću naići na neku prodavnicu, nešto. Nema šanse, prešao sam kilometre po užarenom suncu i NI ŠTA. Nikakva mogućnost robnonovčane razmene NI ZA ŠTA. Samo kuće, sa po 4 automobila parkirana u garažama i ispred. Taj rezidencijalni deo je stvarno prelep, trava idealno zelena, idealno pokošena, u daljini nizbrdo Vaikiki, ceo prizor je bio vanvremenski i božanstven, ali meni sada ne treba božanstvo... nego voda... i hladovina! Svaki put kad bih našao drvo koje baca hlad makar 50cm u prečniku, stao bih da razmislim o mojim životnim odlukama, pogotovo ovoj današnjoj, koja mi se svakim sekundom činila sve imbecilnijom i imbecilnijom.

Posle jedno pola sata užarenog pešačenja naiđoh na stanicu sa krovčićem... hladovinaaaaaaa, a i sad će autobus, tako da sam seo tu i sačekao. Majica mi se osušila, a bus me je odveo nazad u grad, sa presedanjem, u centar Honolulua. Posle Manoa Falls sam želeo da vidim Iolani Palace – dom vladara Havaja iz prošlosti i onu bronzanu statuu Kralja Kamehamehe, koju možete videti na špici Havaji 50, iza koje se nalazi njihovo sedište u seriji. Kad sam izašao iz autobusa rezidencijalni brdsko-planinski predeo, zamenila je prelepa ograđena livada, sa glomaznim državnim građevinama unutar tih proplanaka. Aplikacija me je vodila prema palati, trebalo je da bude samo pravo i kada sam stigao do ograde pogledah unutra, hacijenda! Nisam baš siguran šta znači hacijenda i kako ona izgleda, ali ovo je nešto tako ekstravagantno, očuvano i dominantno, tako egzotičan, u pravom smislu reči stil gradnje. Kitnjasto, ali ostrvski kitnjasto, baš kao da neki kralj, koji mnogo vodi računa a svojoj palati tu živi. Nad palatom se vijorilo nekoliko zastava, uključujući i zastavu države Havaji, koja da ironija bude veća ima britansku zastavu u svom sastavu. Preko ulice nalazila se statua Kralja Kamehamehe, u skeli, jer zašto da bilo gde ja odem nešto ne bude u skeli? Kralj Kamehameha, odnosno statua mu izgledaju mnogo veće i mnogo zlatnije na špici popularne havajske serije, u realnosti nit je nešto velik, nit je nešto prezlatan, tako da se nisam mnogo zadržao, dovoljno da shvatim da se nalazim ispred čoveka koji nosi ime najpoznatijeg napada u istoriji anime crtaća. Goku zna zašto.

Nastavio sam ka plaži, da vidim Aloha kulu, koja nije ostavila neki utisak, napravio krug nazad ka gradu i ugledao SUPERMARKET, koji ima vodu! Ima, ali neku prehladnu iz frižidera, sad nisam žedan, usne me ne peku, al me boli grlo... Pa jeeeeee, dal ima nešto normalno ovde? Ja ako se ovde ne raspadnem na atome ništa nisam uradio. Imao sam sreće što sam na Havaje stigao u najboljoj formi u mojoj modernoj istoriji, pa je i to značajno pomoglo. Bilo je vreme za povratak u hotel, pripremu za popodnevne obaveze, rehidraciju i tuširanje. Autobus sam čekao na stanici na kojoj sigurno u nekim trenucima dolazi do kupoprodaje narkotika, dok je pored mene stajao parkiran UPS kombi iz nekog svetskog rata. Bio mi je simpatičan toliko antički, eh kako smo postali razmaženi i željni savremenog i tehnološki najnaprednijeg. Stigoh u hotel, izmučen, ali ne i ispečen, faktor 50 baby care je car! Na recepciji dokazujem svoj identitet kako bi mi dali novi ključ, ulazim u lift, dolazim do sobe, kad tamo sobarica. Pa koji baksuz treba da budeš da posle testiranja svojih mentalnih i fizičkih limita ne možeš ni u sobu da uđeš jer je baš sad čiste. Zamalo se sruših na neki kauč što je bio u hodniku, noge celom širinom prolaza i gledam u daljinu, razmišljam o smislu života, pogotovo ovog na Havajima. Posle desetak minuta nailazi sobarica i daje mi flašu vode, zna ona odlično šta je zlato ovde. Uđoh u sobu, oprah CK koliko mogu, ponosan sam što i dan danas po Beogradu šetam havajsko blato, pogledah na sto, nove 2 flaše vode. Idemooooooo! Izgleda da mi obnavljaju kako šta popijem, vrhunski! Izađoh na terasu, sedoh i pogledah levo. Ti i ja, za sat vremena... Diamond Head I am coming for you!

Ovaj put kremom natenane namazan, sa flašom vode u džepu, spreman na sve, ne baš sasvim odmoran, krećem u sebi najdražu avanturu. Čekam autobus na Kalakaua aveniji, među svim ovim fantastičnim svetom, ulazim i putujem sada uz obalu, oko velikog kratera do podnožja spomenika, odnosno početka uspona. Izlazim iz busa, izlaze i dve devojke iza mene, deluju profi, kao da znaju šta rade, za razliku od mene, koji znam samo da treba negde da se popnem i da mi neće biti prijatno dok to radim. Nikad se ranije nisam peo na vulkanski krater, tako da ne znam da li je tu slučaj svuda, ali na mom izabranom primerku od komada 1, NIGDE nema hladovine. Subjektivni osećaj 80 stepeni, vrh koji ni ne vidim, samo staza, doduše asfaltirana, pa kao hajde lakše je. Penjem se lagano i stižem do tunela, toooooo, bar 100 metara van sunca. Kada izađete iz tunela u daljini vidite parking, kiosk koji prodaje neke tekućine u kori ananasa i kiosk koji prodaje karte. Poslednji uspon je u 16:30 a ja sam naišao u 16h. Drugi put u životu mi pola sata spašava život, U Barseloni sam se popeo na Monžuik u poslednjem momentu i ovde na Havajima. Možda stvarno postoji neka energija koja mi ne da da ne uspem. Karta košta simboličnih 1 USD, puta hiljadu ljudi koji recimo dnevno dođu gore, zašto da ne? Moja karta je bila negde između broja 800 i 900.000, jeeee zamisli da sam bio milioniti plaćeni penjač na Diamond Head.

Počeo sam uspon lagano, bez žurbe, kad stignem stigao sam, sad imam svo vreme ovog sveta, ovo je pešačenje za dušu, za moju sreću. Staza je polako sa asfaltne postala kamena, puna serpentina i nečeg novog – vetra! Hvala nebesima što su nam poslala vetar, da smanji subjektivni osećaj sa 80 na 55 stepeni. Mnogo znači tih 35 stepeni razlike (iako je maksimalna temperatura tih dana bila 29 stepeni). Figurativno govoreći raširenih ruku sam dočekivao svaki nalet toplog, ali ne vrelog vetra i bilo kakav oblačić koji bi me na sekunda sklonio sa užarenog uspona. Jako mi je bio zanimljiv taj serpentinski kameni uspon sa šipkama kao rukohvatima da se pridržavaš. Šetam i šetam i nikad kraja, još ovaj zavoj, pa taj zavoj otkriva još tri druga. Negde u daljini vidim vrh, vidim gde treba da stignem, ali vidim i koliko još treba da pređem, težak je osećaj kada se okrenete, ni ne vidite tunel kroz koji ste prošli u dolasku, a imate utisak da gore nikad nećete stići. Uteha vam je neopisiv pogled kojem svedočite, što okeana na sve strane, što unutrašnjosti kratera. Kada vidite gde treba da stignete lakše je, morate se popeti i tačka. Dok se vi laganim koracima penjete kroz kamenje, žbunje, sunce i serpentine, neki to koriste kao trening i trče pored vas. Sada je već jasno da ovde biti znojav nije sramota, već potpuno normalno, tako da sam i ja, koji inače to ne volim, prihvatio da drugačije ne može. Ejjj čovek na 90 stepeni trči uzbrdo, a niko ga ne tera! Fascinantno!

Uspeo sam da stignem do poslednjih zavoja, vidim ljude kao na filmu kako stižu na vrh, još malo i tu sam, sad već stvarno ne mogu da verujem da ću uspeti i da ću se popeti i da ću ugledati najpoznatiji pogled na Havajima. HA! Pred poslednji zavoj dobijate odabir. Možete nastaviti stazom koja savija desno i ide na vrh ili da se popnete faktički u brdo ultra strmim stepenicama i izađete na sam vrh kroz brdo. Biram ulra strme stepenice, deluje mi bliže iako mnogo teže. Uffffff izraz korak po korak dobija potpuno novo značenje, nikad se sporije nisam peo negde, ali sam uspeo, ušao sam u brdo, prošao hodnik sagnut da ne udarim glavu i izašao pred okean! Whoaaaa okean, svuda! NE VE RO VA TNO, a to čak i nije pogled po koji sam došao. Stojim na vidikovcu i gledam u beskrajno plavetnilo. Ispred mene je čitava jugozapadna obala Oahu ostrva i okean iza kog nema ništa. Kad sam se malo sabrao što od sunca, što od uspona, što od pogleda, okrenuh se po pogled po koji sam došao. Bio sam na krovu Vaikikija! To je serija koju sam gledao, to je okean, to su sve ekskluzivne zgrade i plaža Vaikikija. To je taj trenutak koji definiše vaše putovanje, momenat kada vi shvatate da tu baš na tom mestu želite biti beskućnik. Svaka destinacija koja vam je prirasla srcu ima tu tačku, gde vam nikako ne bi smetalo da budete beskućnik. Naslonio sam se na ogradu, koja je pobelela od kreme koju sam na nju preneo sa ruku i gledao u Vaikiki, ceo Vaikiki ispod mene i to ne tek ispod mene, baš baš baš ispod mene! Jedan od prvih trenutaka kada nisam verovao svojim očima je bio u Londonu kod Grinič opservatorije kada gledate nizbrdo, kroz Royal Naval College pravo u Temzu, ovo je bio sličan trenutak, onaj koji mora zauvek ostati urezan u vaše sećanje, koliko god ono slabo bilo.

Imam utisak da niko od mojih saboraca ne želi da napusti poziciju, kao da smo osvojili neku esencijalnu stratešku tačku u najvažnijem ratu za čovečanstvo. Slikamo se, gledamo okolo, sve vreme razmišljam ako sad krenem to je to, teško da ću se ikad vratiti, daj još minut, dva pet, ne isplati se još sići, nasloni se i gledaj, gde god, samo gledaj... i pamti. Kada me je sunce podsetilo da ipak ono vlada ovim krajevima, odlučio sam da je stvarno to to i da se završava san, vreme je da se krene nazad. Dobra stvar planiranja po suncu je što je spust uvek lakši i brži, a i srećete gomilu ljudi koji tek treba da se muče kao vi dok se ne popnu. U daljini vidim kako staza savija bezbroj puta, vidim tunel kroz koji treba da se vratim, korak po korak, koliko sam bio motivisan da se popnem, toliko sam nemotivisan da siđem, okrećem se da vidim taj poslednji uspon još jednom dok silazim. Nije lako otići kada dođete tu, iako znate da ćete ceo život ostati sa vama, vaš momenat života i  čuveni Diamond Head vrh.