Le Tour de Hawaii

Subota na Havajima, interesantna zamisao, najviše zbog činjenice da je ovo prvi (jedini) dan koji imam kompletno za sebe i za istraživanje. Od današnjeg dana zavisi sve, šta ću sve videti, šta neću uspeti, od ove subote (najvažnije u modernoj istoriji) zavisi da li sam protraćio moj boravak ovde, ili ipak, imam nešto da prikažem kad se vratim. Izvukao sam oko 25 (manje ili više realnih-totalno nerealnih) stvari koje sam želeo videti, od toga sam video 5-6. Do sada je sve manje ili više bilo vezano za Honolulu i Vaikiki, a danas... danas je avantura... u pravom smislu reči. Sišao sam po svoj poslednji kupon za doručak, da bio je to dan za odjavljivanje iz hotela. Prišao sam stolu i simpatična Japanka je opet bila tu, malo šlogiranija nego ranijih dana, čak u civilnoj odeći... možda je to bila kežual subota, ipak danas treba samo da podeli kupone i pretpostavljam da je to to. Prilazim i prvi put za 4 dana neka dublja interakcija, verovatno iz poslovne kurtoazije pita kako mi se dopalo krstarenje. Svestan koliko je japanskog truda verovatno uloženo u sve to oduševih se krstarenjem, ma bilo je fantastično, šta fantastično... nikad nisam bio na boljem krstarenju (ne zna ona da ja nikad nisam bio na drugom krstarenju). Pojačavam pohvale, kažem you are very good at counting heads. Osmeh na licu i odgovor sa teškim japanskim akcentom yes yes... always counting!

Nakon poslednjeg doručka, pozdrava sa bazenom, vratih se u sobu i spakovah sve stvari, ovo je izlaz iz hotela, poslednji put. Bio sam tužan, ovo je jedna od 2 hotelske sobe u svom životu koje ću se uvek sećati. I ovome je došao kraj, danas menjam hotel i prebacujem se u jeftiniji za poslednju noć. Silazim, odjavljujem se... to je to, nisam više gost Šeratona na Vaikikiju, ne mogu više na bazen, možda i mogu, ali sam siguran da to ne mogu sebi da priuštim. Ostavih kofer na posebnom šalteru i sa 2 (slovima DVE) flaše vode u bermudama, kao neki pistolero krenuh u avanturu. S obzirom da je moje subota jutro vaše subota veče, ranije sam zamolio da mi aktiviraju novih 100MB roming interneta, kako bih mogao da koristim aplikacije za kretanje po ostrvu, sada nema nikog na poslu, tako da bi bilo jako loše da se nisam unapred spremio. Plan je bio više nego jednostavan, idem autobusima obalom na jug, pa skroz na istok i negde na polovini istočne obale, se kroz ostrvo vratim u Honolulu i Vaikiki. Imao sam i listing atrakcija za videti, bio sam potpuno spreman, po prvi put za sve dane na Havajima, ja sam bio spreman! Dok nisam dobio SMS potrosili ste danasnjih 10MB interneta. Štaaaaaa??????? Kojih bre 10MB, pa paket je 100 i nije za jedan dan! Šta se dešavaaaaaaaaaaaaa?????????? 'ladno nemam internet! Stojim na nekom stajalištu na Vaikiki plaži, nisam još ni krenuo, gledam u plažu naređane daske za surf, čekam bus... i nemam internet.

Sve aplikacije koje su mi život značile su radile jedino sa internet konekcijom, tako da sam u totalnom mraku. Izgubiću sigurno sate na snalaženje gde koji autobus staje. Ja imam spisak koji bus ide do čega, ali ne znam gde treba da siđem, gde je koja stanica kog busa... ništa ne znaaaaaaammmmmm, a čitav dan treba da provedem po autobusima. Kakav fiasko! Kakav poraz moje ličnosti! Kako bree nemam interneeeeeeetttt??!! Nailazi autobus 23 i vodi me uz obalu na prvu destinaciju. S obzirom da sam se već popeo na Diamond Head, ovaj put to preskačemo i direktno idemo u kuću Stiva Megereta iz serije Hawaii 5-0, koja se nalazi na nečemu što se zove istorijsko Bajer imanje. E sad dovede mene Gugl mapa, koja radi i oflajn (prepoznaje gde ste i šta ima oko vas, ali vam ne daje rute), što je vrlo važno za nas turiste, pošto možemo da se lociramo i da vidimo gde je šta oko nas, do tačke na magistrali gde ja treba da siđem sa busa. Ja siđem. Imanje je na obali, treba da skrenem negde levo ka obali. Prođem semafor, sad tu prva levo, koja prva levo? Ovo je ulaz u nečiju kuću. Vratim se do semafora, prođem ga, skrenem ka plaži u neku ulicu... opet dođem do nečije kuće. Vratim se tamo do prve levo, prođem skrenem, kuća. Brateeeeee, gde god krenem dođem do neke kuće, ne mogu da izađem uopšte do tog imanja. Baš je dobro krenulo. Opet se vratim prema stanici na kojoj sam sišao i vidim da postoji mogućnost da može da se prođe do plaže malo dalje, jupiiii eno neki prolaz, pa parking, pa neka ustanova ili nešto kroz šta deluje da može da se prođe. Stižem ja maltene na vrata, izvinite, upravo je u toka ceremonija. Molim? Ne možete ući upravo je venčanje. Fantazija, pa dal' ste realni? Zabodem havajsko venčanje. 1-0 za Havaje. OK definitivno odavde ne može da se prođe, a ja nemam internet da potražim alternativne prolaze, tako da ću se vratiti do stanice i nastaviti ka sledećoj destinaciji, nema svrhe gubiti vreme. Dolazim na stanicu i vidim još neke (uglavnom azijske) turiste koji deluju da su u istom problemu kao i ja. Kuća Stiva Megereta je očigedno mnogima ostala uskraćena.

E sad je postalo zabavno, ne znam za koliko će autobus, ali na sreću znam kako se stiže do Hanauma zaliva. Ispisao sam opis stizanja na destinaciju, samo je na istom mestu trebalo da sednem na bus 23 i nastavim. U nekom trenutku autobus treba da skrene sa magistrale, izbaci me kod zaliva i nastavi magistralom uz obalu. Vozimo se mi kad zalivu, lepi ovo Havaji, lepo je kad se sve vreme voziš uz samu obalu i okean stalno bude pored tebe. Stižemo do zaliva, izlazimo iz autobusa i vidimo gomilu ljudi na ogradi kako nešto slika. Prilazim gomili, koja je taman krenula da se razilazi i... ŠOK! Ispod vas se nalazi zaštićeni rezervat Hanauma Bay, jedna uvala stvorena vulkanskom erupcijom, koja je napravila vulkanski krater, čiji je spoljni zid vremenom erozija uništila i napravila veličanstven zaliv potpuno ispunjen koralima. Neverovatan prizor korala pod vodom, sa visine od nekih dvadesetak metara... vidi se dole sve! Plaža, korali, turisti, okean! Magični polukrug vulkanske stene i okeana... o da 1-1, ili... realno 2-0 za Havaje... kako ja mogu ovde dati ičemu gol? Nastavih za ostalima, tražim wi-fi, pošto sam se pozdravio sam provajderskim internetom. Eno blagajna, košta 7.5 USD da uđem. OK 7.5 USD mi deluje prihvatljiva cena da uđem u wi-fi, pa da potražim šta da kucam da vratim internet. Ili da ostanem dovoljno dugo da na internetu skrin šotujem sve putokaze za nastavak dana. Svako rešenje mi u ovom trenutku igra.

Dolazim na red, plaćam ulaznicu i stojim na suncu u redu za gledanje filma. Da da, Hanauma Bay Nature Preserve ima svoj bioskop gde na svakih 15 minuta puštaju edukativni video kako treba da se ponašate dok ste tu. Da! Morate da pogledate video kako smete da se ponašate, bez toga ne možete da se spustite na plažu. Nakon što nam je mlada devojka dala istorijske podatke, sve smernice i pravila ponašanja, od kojih sam ja zapamtio samo da ne smem da gazim korale jer ih to ubija, a oni su živa bića kojima se hrani morski svet i da ću time poremetiti ceo eko-sistem i otprilike pobiti sve žive vrste na Havajima, krenuli smo da se spuštamo na plažu. Mogli smo se spustiti peške besplatno, ili vozićem za 1 USD. Stvarno mi je bilo van pameti da investiram 1 USD u silazak od 100 metara, koliko god užareno sunce bilo, tako da sam sa većinom grupe krenuo u spust. Kada sam se spustio sve ono što je malopre bilo ispod mene, sada je bilo ispred mene. Prelepa plaža, na koju nisam kročio jer sam doneo stratešku odluku da na pesak ne stajem, motivisanu februarskim iskustvom iz San Benedeta, da još uvek izbacujem pesak iz cipela tamo pokupljen. Nisam želeo da čitave godine iz CK izbacujem pesak pokupljen na Havajima, dovoljno je blato koje se zakačilo za njih. Dok su gosti zauzimali svoje pozicije za današnji dan na plaži, ja sam stajao sa strane, na asfaltiranom trotoaru i gledao ljude kako plivaju, kupaju se, sunčaju se... sve to u jednom prelepo plavom, nevopisivo čistom, vulkanskom zalivu. Zastao sam malo, kad sam već platio 7.5 USD jelte, da gledam malo to što je ispred mene, da ga se zauvek sećam, jer po ovo sam došao. To sam želeo kad sam krenuo ujutro, da vidim nešto što nigde drugde ne postoji i što verovatno nikad više neću videti.

S obzirom da je vreme kucalo, a da ja bez interneta pojma nemam kako da stignem na sledeću destinaciju, našao sam se prvi put u problemu. Nemam wi-fi, nemam način da dođem do njega... bilo je vreme za intenzivni brainstorming. Popeo sam se nazad do vidikovca, okrenuo se još par puta ka zalivu ispod, pozdravio sam se sa svim nijansama plave boje koju tropsko ostrvo nudi i seo na klupu autobuskog stajališta. Iza mene bračni par sa baš malim detetom, ispred mene 3 kokoške koje se nešto raspravljaju dal' sa sobom ili sa mnom, u svakom slučaju na nekom totalno havajskom kokošijem jeziku, jer ja onaj kokošiji dijalekt nigde drugde nisam čuo. OK šta sad da radim? Hajde prvo u istoriju SMS poruka da vidim da li negde piše nešto o aktiviranju rominga u SAD... skrolujem gore dole... ma jok, daj neki broj da bilo šta... nema ništa, hajde da probam da aktiviram onaj roming dodatak za 600 RSD 7 dana u 26 zemalja, ukucam zvezdicu i tarabu, aktiviram, al internet nemam. Super! Sad imam internet u Evropi 7 dana! Ali ja sam u Americi i ne radi mi ništa! Kucam kojekakve poruke dok mi u jednom trenutku na neku ne stiže odgovor sa brojem telefona kol centra Telenora. Idemoooooooooo, po drugi put u svojoj istoriji ja iz Amerike u sitne sate po lokalnom vremenu u Srbiji zovem neke kol centre (prvi put je bio servis za blokiranje VISA kartice) i opet se neko javi!!!! Idemo Srbijaaaaaaa, kad god si u problemu neko se javi! Ispričam ja gospođici koji problem imam, da hoću da doplatim roming u SAD, mora ona da proveri... pusti mi muziku... dolazi mi autobus... ne smem da uđem, gde da siđem, moram da sačekam da ova proveri. Dođavola, eto ode 20 minuta bezveze... javlja se žena, to vam je toliko para, ma OK daj da aktiviram... aha dobro vaš broj telefona, ime prezime, JMBG, OK PIB firme, ženoooooo ja sam na Havajimaaaaaaaa koji PIB, breeeee daj interneeeeeeeeeeeetttt, ko je ovlašćeno lice? Hahahahahahaha smejem se a muka mi je, pa ja sedim bespomoćan na klupi iznad Hanauma zaliva i diktiram PIB i ovlašćeno lice iz moje firme, gospođici u Telenoru, dok autobus ispred mene odlazi u nepovrat... pa to sam siguran da niko nikada nije radio pre mene!!!! Kad se gospođica uverila da imam pravo da aktiviram roming na svom broju stigla je magična rečenica 135*16#. Idemoooooooo imam internet, a i uskoro će sledeći autobus.

Tu negde prekoputa bi trebalo da je staza za pešačenje Koko kratera, stepenice do neba što bi rekli, a u stvari stara železnica koja vodi od dna do vrha brda. Posle epizode sa vodopadom i Diamond Headom, još jedan dan od dva planinarenja mi nikako nije trebao, a uz sve to, ni ne vidim kuda bih mogao da prođem do staze. Treba da se pređe magistrala pa negde u brdo, neka hvala, mogu da živim i bez Koko Crater staze. Sačekaću ja lepo bus, pa ću izaći na Sandy Beach, tu negde treba da bude Cockroach Cove, odnosno uvala bubašvaba! Kakav naziv za nešto što sam mislio da nisam video, a sada kad spustih čovečuljka na Gugl mapi ipak ispade da jesam. Iz autobusa naravno, pošto je stanica bila na Sendi plaži, a uvala je bila nešto iza. Kada sam izašao iz busa, pogledah nazad, vidim neki vidikovac za slikanje pun automobila, ali je nemoguće do njega doći jer do njega vodi magistrala. Nema mesta za pešačenje, tako da OK, ono što oni vide ja neću, ali sam ja to što sam hteo u stvari video malo ranije iz busa. Cockroach Cove je manja uvala puna penušavog okeana, jer se talasi neprekidno u njoj odbijaju, okružena crnim kamenjem Pre nego što sam saznao šta je bio je to moj omiljeni prizor iz autobusa, crno stepenasto kamenje, penušavo more i neki čovek koji se uvek nađe pametan da testira limite kupajući se baš tu.

Sendi plaža je iz nekog ugla gledano najfascinantnija plaža koju sam video. Na 20 metara od magistrale, što je samo po sebi neverovatno. Izađete iz autobusa, pređete 20 metara sitno šišane trave i eto je plaža, peščana naravno, otud i čudi očiglednost imena, mislim... koja plaža nije sendi? Na samoj plaži sam se kratko zadržao, jer mimo svih fantastičnosti pogleda na havajsko more, to je ipak samo voda i dugačka uska plaža, na kojoj je bilo taman dovoljno ljudi da popune sva parking mesta između trave i plaže. Vratih se na magistralu da sačekam 23 do sledeće destinacija i tu me sustiže prvi od 4 definišuća momenta mog dana, a ujedno i boravka na Havajima... nekako posle ova 4 momenta ništa više nije isto. Ja stojim na magistrali 40 minuta i čekam autobus, srećom kremom namazan. Pored puta ima neko ogromno rastinje koje mi daje 20% hladovine... ja i havajsko sunce 40 minuta... pored puta... Ja imenom i prezimenom stojim pored puta i čekam autobus... aplikacija kaže za 20 minuta... đavola, taj nikad nije došao, pa sam morao čekati sledeći još 20 minuta. Levo plaža, ispred put, desno brdo, iza mene rastinje i ja sa 2 flaše vode u džepovima.

U međuvremenu mi se pridružio još jedan par, tako da smo klošarili zajedno više od pola sata pre nego što je naišao sledeći autobus. Ovaj put sam opet imao opis kako da stignem na odredište, trebalo je da siđem negde, pa da idem magistralom do negde i tu kreće uspon. Izlazim kod golf kluba... gledam iza... pustinja... ispred... pustinja i planina... majku mu gde sam to ja došao? Opis kaže da moram da pređem put jer se sa te strane ide lakše. OK, ima neki pešački da se dođe do golf kluba. Šta ti je ovaj internet, sve zna čoveče! Krenem ja lagano napred, kao u američkim filmovima kad vas izbace... negde... u pustinju... ne mogu da verujem gde sam ja svojom željom, samoinicijativno izašao iz autobusa... samo još Pera kojot super genije i ptica trkačica fale. Pogledam još jednom iza mene, vidim neko dvoje ljudi ide u istom pravcu. Super, to je to, niko normalan ne bi ovde šetao da ne ide isto kuda i ja. Nailazim na drugi definišući momenat moje ličnosti. Ja imenom i prezimenom ŠETAM MAGISTRALOM na Havajima, nekom stazicom koja se ispostavlja da je po svoj prilici za bicikliste i to u kontra smeru. Znate ono kad vas uče da kad idete peške putem, treba da idete u kontra smeru da vidite automobile koji nailaze, e pa ja ću sad da vidim i biciklistu koji se jedno 200km/h spušta niz brdo pravo na mene. Nije mi baš bilo svejedno, pogotovo što je nedaleko ispred mene bila krivina, tako da me biciklista apsolutno ne bi očekivao kad bi se baš sad pojavio... Rizikujući život u pustinji, šetajući magistralom, osvrćući se da povrdim da nisam jedini idiot ovde stižem do vrha, odnosno do početka uspona po koji sam došao. Novo rizikovanje života i pretrčavanje magistrale kada sam se uverio da je bezbedno i ulaz na parking, koji predstavlja i početak uspona kom sam se najviše radovao danas. Ogromna asfaltirana staza pa lagano, idemo po Makapu svetionik.

Staza za pešačenje do Makapu vrha je druga najpopularnija staza na Oahu ostrvu, posle Diamond Heada, tako da mogu da kažem da sam se namerio na dva najpopularnija uspona. Sam svetionik se nalazi nešto ispod vrha, tako da kada stignete do svetionika, uzdahnete i pogledate gore... ne, niste još stigli, a već vam je malo dosta svega. Makapuu Lighthouse Trail je, ako zanemarimo potpuno ludilo kroz koje prođete da biste uopšte stigli ovde ukoliko nemate auto, najpristupačnija staza jer je široka i savršeno lepo asfaltirana, možete čak i dete u kolicima popeti (što verovali ili ne, ljudi zaista rade). Vrlo brzo je od dve flaše vode ostala jedna, a na spustu i nijedna. Sve je to lepo i divno, ali od sunca potpuno nezaštićeno. Opet serpentine, opet uzbrdo na 190 stepeni, čini se. Uživam koliko se i pržim, znam da je ovo poslednji uspon koji sam planirao, još samo ovo i osvojio sam Havaje! Srećem decu koja skakuću nizbrdo, hajde bre, kad su mogli oni, mogu i ja. Opet vanvremenski prizori okeana kojem nema kraja, kako se penjem sve više teget plave boje u beskraj. Stižem do svetionika, hah, mali neki zakovan u brdo, pogled gore, tamo ja idem, na vrh. Uspevam da se popnem do vidikovca i šamar nerealnosti. Vidim u daljini Molokai, prvo ostrvo do Oahua, između neka sitna ostrva koja samo izviriruju iz beskonačnog plavetnila, a sa leve strane beskraj plaža koje se protežu dokle vam pogled seže i onda planine levo od toga u srcu ostrva. NE VE RO VA TNO!!! Definitivno moj omiljeni pogled ikada i omiljeni pogled koji su mi Havaji dali. Razmišljao sam prethodnih dana kako mi se čini da prosto lep pogled nije dovoljna nagrada za napore koje uložim da se popnem na pomenute vrhove, ali ovaj sada... ne znam kako izgleda Zemlja iz svemira, ali sigurno ne izgleda ovako. Makapuu Point... najlepše mesto na svetu.

Opet osećaj koji vas tera da ostanete ovde zauvek, ljudi pristižu, neki i odlaze, ali ovaj pogled, beskraj i sve moguće nijanse plavo/zelenog, ne dozvoljava vam čak ni da pomislite da krenete... a morate, jer ste tek počeli... kakva dilema! Da li ostati ovde čitav dan i žrtvovati sve, ili žrtvovati najlepši pogled na svetu, zarad nečeg novog? Naravno da sam odabrao novo, jer ko zna šta je to novo i šta ću još videti. Ubrzano, a opet relaksirano krenuh nazad. Ispred mene dve amerčke porodice se šetaju kao narodni oslobodioci, blokirali ceo prolaz. Kada je neko od članova video da bih jako voleo da ih obiđem, rekao je sklonite se, blokirali ste ceo prolaz. Neka viknu, kaže krupniji mušakar. Ili neka se pobiju sa vama, dobacih sa osmehom, prolazeći ih. Mogu da pokušaju... i onda rečenica koju niko nikada nigde nije izgovorio misleći na mene – he could probably take you, kaže gospođa svom pretpostavih mužu. Ja da uspem nekog fizički da prebijem? Pa to niko nikad u istoriji univerzuma nije pomislio... a pri tom čovek uopšte nije bio sitan. Ovo samo Havaji mogu da naprave! Spustih se do parkinga i mesta gde sam rizikovao život pretrčavajući magistralu, sada idem nizbrdo, unapred, ne vraćam se ka golf klubu. Hmmm nije ovo baš za pešake stvoreno. Nešto niže se staza pretvara u kolovoz, još krivina, još brdo, ne ja ovde moram poginuti, bilo koji vozač da se malo zamisli odo' ja u istoriju. Podsetilo me to na spust ka Budvi, koji sam jednom prilikom prošao... zamislite da se tu spuštate peške. Srećom nije bio dugačak i ubrzo se ukazalo nešto što liči na stazu, spustio sam se u nivo mora i sa desne strane ugledao deo onoga što sam video od gore. Savršeno lepo crno vulkansko kamenje, plaža, more. Glupo bi bilo da sam poginuo pre ovoga. Trebalo je da stignem do akva parka koji je bio nedaleko odatle, jer je tu bila početna stanica autobusa 57, koji je trebalo da me odvede na sledeću destinaciju. Stigoh da akva parka, lep je ulaz, mada ne govori ništa o samom sadržaju, a ja nisam baš imao ni vremena, ni želje da se dodatno interesujem. S obzirom da je početna i malo ozbiljnija stanica, imala je nastrešnicu a aplikacija je pokazivala nekih petnaestak minuta do sledećeg dolaska. Iskoristio sam iskustvo stečeno na prethodnim pentranjima, pa sam se papirnim maramicama doveo u red, izvadio kremu za sunce iz torbice i namazao se ponovo... fuj, sve je curelo sa mene, torbica pobelela, haos totalni. Kakav sam turista amater to nije svet video.

Ufffff klimatizovani autobus nema cenu, žena vozač, malo onako... jača Havajka za volanom i pravac Waimanalo, odnosno Waimanalo plaža. Taj deo se nalazi na jugoistočnom delu ostrva i put do njega skreće sa magistrale koja vas vodi oko ostrva, prolazi kroz naselje, sokake, maltene ulazi ljudima u kuće, Havajka vozač mota ko luda, reli vožnja autobusom, oštro levo, oštro desno, gas, kočnica, svi padamo na levo, pa na desno, koga briga, važno da radi klima! Nakon kraće reli trke kroz Havaje vraćamo se na magistralu i stižemo u Vajmanalo. Odmah na ulazu se nalazi Beach Park gde izgleda svi idu, čak i neka deca igraše američki fudbal, tako da se iz autobusa činilo da je velika gužva, a aplikacija me je vodila dalje u samo naselje. Kratko sam se razmišljao da li da siđem ovde kod Beach Parka, mislim sigurno je to, najposećenija stvar u okolini, ali sa druge strane aplikacija mi kaže u naselje, pa sokakom do plaže. Hmmm aplikacija me je dovela do ovde, verovaću joj. Hahahahaha sišao sam bukvalno opet kao u američkim filmovima kada dete pobegne od kuće i onda iz autobusa izađe... negde. Prilično su realni ti američki filmovi, sad kad pogledaš. Kao da sam izašao iz autobusa između Inđije i Petrovaradina, samo tu još neke kuće bile. U momentu pomislih kako izgleda da baš i nisam najbolje procenio situaciju. Majke ti? Videh odmah tu ulicu koja treba da vodi do plaže i krenem, sa leve strane lepe kuće, sa desne takođe. Nakon kratkog pešačenja stigoh do kraja ulice i nekog opet prolaza između dve kuće. Prođoh lagano i zaista izađoh na Waimanalo plažu. U J' B' TE! Prazna plaža! Nema nikoga, dobro... skoro nikoga. Beli pesak, beskraj okeana, ono brdo u moru koje sam sa Makapu vrha video malopre i jedna ležaljka ispod suncobrana. Kako idealno tropski, kao da sam na nekom tropskom ostrvu. A da, pa i jesam, ali nisam na pustom, ovde je pusto... i idealno! Kako je dobro znati da i mi asocijalni Havajci imamo gde da pobegnemo od masovne turističke histerije! Kako je ovo dobrooooooo, maltene sam sam, na plaži koja se proteže u nedogled i levo i desno, belo, plavo, jedan suncobran i ja! Zašto je ovde sve tako lepo i savršeno i zašto ja ne živim ovde? I zašto je tako dubok pesak, pa ja stojim ispod nekog rastinja u hladu, na kraju stazice iz šteka gledam na plažu kao neki kriper?

Islikah sve što treba i krenuh nazad ka stanici, opet kroz tajni prolaz između kuća, susrećem neke momke, koji verovatno žive tu negde i vrlo dobro znaju to što sam ja upravo saznao, raj nije na zemlji, raj je na Havajima. Sedoh na klupu okrenut leđima putu, pošto je tako hvatala hladovina nastrešnice. Gledam ispred zakačen na ogradi znak – Ne hranite psa! OK, ne vidim psa, nemam ni šta da mu dam, tako da bi trebalo da bude sve u redu. Ukucam broj stanice i 57 dolazi za 40 minuta. A breeeeeeeeeeeeee, dajte malo milosti, zaštoooooooooooo?!!!! To je bio moj treći definišući momenat boravka na Havajima – 40 minuta sedenja na klupi, gledajući tabletinu flomasterom ispisanu da ne hranim psa. Nikad nisam bio jedno sa univerzumom, ali ovde ću ipak morati postati, Aloha duh nikad nije bio jači u meni. Ubrzo je ka stanici došla tamnoputa devojka u poodmaklom mesecu trudnoće. Gde ide ovaj autobus? Čekaj, jel me z..bavaš? Ti mene pitaš? Zašto ljudi gde god odem misle da ja znam sve? Pa zato što najčešće i znam. Pogledam na tablu, okrenem se ka njoj, koji autobus (pošto su tu stajale neke tri linije)? Ne zna devojka, nikad se nije vozila autobusom. Pa čekaj, otkud trudna devojka u tački A na 80 stepeni, koja ne zna kako odatle da ode tamo gde želi da stigne? Eeeee ali ja sam vrhunski snalažljiv, iako ne baš fokusiran kao što se do sad pokazalo. Ja imam internet! Pitam je dokle želi da stigne, ukucaću u aplikaciju pa će nam ona reći šta i kako. Kaže ona meni, ja naravno nemam pojma o čemu se radi i dam joj telefon da sama ukuca destinaciju. Devojka na Havajima tipka u Samsung za srpsko tržište... šta ti je život?! E vidis, odavde ideš sa mnom na 57, pa negde presedaš na 51/52 i to te vodi na tvoju destinaciju. Pitaj vozača gde da presedneš. Koliko košta vožnja? Pa jedna vožnja je 1.50 USD, a dnevna ti je 5.50 USD (tresem havajske servisne informacije iz malog prsta). OK hvala puno, nikad nisam putovala autobusom. Vraćam telefon i pogledah znatiželjno koliko će trudna devojka putovati autobusom. Tri ipo sata! Auuuuuu tebriceeeee, al' je tebe život pomazio. Pola sata čekanja, pa još skoro 4 sata putovanja. Usledilo je mojih omiljenih pola sata na celom putovanju. Scena kakva se ne viđa ni u, kako smo konstatovali, prilično realnim američkim filmovima... verovatno jer niko ne bi želeo da je gleda... pola sata ja sedim i gledam u ne hrani kera, ona sedi pored mene i gleda u pod i niko ne progovara... POLA SATA! Tenziju seku otac i sin koji se u dvorištu svoje kuće prekoputa dobacuju loptom, dok mi čekamo... i ćutimo. Kada se vreme dolaska autobusa približilo rekoh joj evo trebalo bi uskoro, nasmešila se, zahvalila i opet spustila glavu, kao da bi tu mogla sedeti još godinu dana. Autobus je naravno kasnio pa sam je obaveštavao s vremena na vreme kako će evo za koji minut. Na kraju smo ušli zajedno, snašla se u dogovoru sa vozačem, sve joj je objasnio, sela je ispred mene, tako da sam spokojno nastavio i ja svojim putem.

Naredni izlazak iz autobusa je mnogo više ohrabrivao nego prethodni. Ovaj put je zaista delovalo da sam došao negde malo urbanije – Kailua Beach Park. Saznao sam kasnije da je moj omiljeni Markus Mariota kupio kuću za 2.5 miliona USD, baš u tom Kailua delu. Možda je i potražim sledeći put kad budem dolazio. Stvarno je to sve prelepo, opet neki beli pesak, čudno drveće i ja opet žedan. Nisam pio vode od silaska sa Makapu vrha. Očekivao sam da ću negde uspeti da kupim vodu, ali ništa... to je stvarno veliki problem ako niste u samom Honolululu, jako se teško nalaze prodavnice bilo kog tipa, mahom su to sve kuće gde god da odete. Na i oko plaže mnogo nekih tezgi, kao pijačnih, ja kao hajde valjda neko ima da prodaje vodu. Uspevam da nađem neke ljude koji se izležavaju i koji imaju gomilu vode i sokova, kao na vašarima, pitam da kupim 2 flaše vode. Smeju mi se skoro pa histerično, ne prodajemo mi. Ahaa izvinite... Sažali se devojka na mene i da mi flašu, nije htela novac. Baš neprijatna situacija, em sam promašio da prodaju, em neće da mi uzme novac, tj. poklanja. tj. udeljuje mi milostinju, a ja sam alergičan na milostinju... baš mi je bilo neprijatno, ne znam ni da li sam se zahvalio, mnogo bi bilo glupo da nisam... a mislim da nisam. Nastavio sam uz plažu preko mostića, dok nisam ušao u nešto što mi je delovalo da bi mogao da bude havajski Monte Karlo. Gledajući trke Formule 1, totalno taj nek stil, ta neka ulica, kuće, more, baš sam osetio kao da bi to moglo biti to. Prošetao sam napred u usku uličicu koju su kuće odvajale od mora i konačno sam naišao na znak koji sam tražio – Lanikai Beach. Opet prolaz između kuća, ovaj put dosta kraći i izlaz kroz kamene stepenice direktno u vodu. Plaža desno je tako uska da možete iz kuće iskočiti u more. Zamislite da vaša kuća iza ima svoju plažu. Pa sjajno, u stvari zamislite da možete vašu ličnu jedrilicu ili čamac da parkirate iza kuće, pa kad odlučite da se okupate, izađete iz kuće, sednete na čamac o otisnete se u beskraj. Zašto ja ne živiiiiiim ovdeeeeeee???

Kako nisam hteo da mi pesak uđe u CK nisam se previše kretao ni zadržavao po peščanim površinama pa sam se vratio do stanice da nastavim dalje. Ostala je samo jedna stvar za danas koju sam planirao i koja je bila realna za videti. Moram imati dva presedanja, ulazim u prvi bus, stižem na mesto presedanja, aplikacija kaže stiže autobus za minut, toooooo! Ma da važi, izgleda da je taj već otišao iako ga nisam video, još pola sata čekanja, predveče sa komarcima! Srećom nije ih bilo previše, samo po koji da te ugrize po zglobovima, onako da ne zaspiš. Nailaze autobusi koji mi ne trebaju, mašem im da nastave, da ne staju jer mi nisu potrebni i tako dok konačno nije stigao moj i odveo me na auto-put. Eto četvrtog definišućeg momenta mog boravka, čekanje autobusa na auto-putu, sa ogromnom planinčinom ispred mene. Čovek stvarno ne može da računa šta će mu se sve desiti i šta će sve videti, ali ovo čekanje na auto-puta se pretvorilo u agoniju neviđenih razmera. Čekao sam 65 i čak tri autobusa je trebalo da stignu u nekih sat vremena koliko sam čekao, a nijedan nije stigao. Šetkao sam gore dole pored auto-puta, SAT VREMENA! Aloha duh u meni je postao ja, ja sam postao Aloha duh, sva moguća nervoza je otupela, postao sam jedno sa univerzumom! Kako je već počelo da se smrkava odlazak u dolinu hramova je počeo da gubi smisao. Šta da vidim? Mrak... a i hramovi, video sam ih u Japanu. Po slikama se ne razlikuju mnogo... dobro, kad pogledam u nazad, nije loše što sam na kraju propustio samo jednu stvar, u stvari tri, ali sam bio ljut... jer sam mogao da uspem! Samo malo više sreće da je bilo, jedan dolazak autobusa ranije ili dva i sve bih uspeo. Bio sam i ljut i razočaran, ali nemoćan, Havaji su me pobedili za dolinu hramova. Možda sam mogao pametnije, verovatno jesam, ali nisam i to je to. U jednom trenutku donosim odluku da je to to, vraćam se na Vaikiki. Još moram uzeti stvari iz jednog hotela i prebaciti se u drugi, ne bih baš da to radim kasno u noć. Prelazim ulicu fino razočaran i čekam bus nazad u grad, koji nailazi ubrzo. Sedam i pratim na aplikaciji kuda me vozi, OK ovde ide levo... ne, on skreće desno. Koji sad, šta dođavola? Opet možda će se vratiti ovde levo, ne opet desno, po nekim ulicama. Brateeeeeee samo mi sad fali da me negde odveze i da se na ivi snage i živaca sam bacim u jarak, ne treba mi niko za pomoć. Ipak, na moju sreću ovaj čudni autobus je izašao na drugi auto put i u jednom potezu me kroz ostrvo, bez stajanja vratio u Honolulu i to u neki deo koji deluje kao i svaki drugi grad na svetu. Možda što je bilo predveče ili što je bilo sad već i oblačno, Honolulu je izgubio svoju magiju. Bio je to samo još jedan grad na svetu kroz koji prođete i zaboravite. Dočepah se nekako one narko stanice E autobusa koji me vraća na Vaikiki, stigoh u hotel i uzeh svoje stvari. Izlazim na Kalakaua aveniju i krećem na donju stranu Vaikikija, šetam tako u noćnoj atmosferi, guram kofer među svim tim turistima i razmišljam... Božžeeeeeeee kakva moć! Pa ja idem iz jednog hotela na Vaikikiju u drugi hotel na Vaikikiju!