Kapali Armani

Izašli smo iz Aja Sofije prosvećeni. Šta čovek sve može da napravi, prepravi, sačuva i proda turistima... a onda meni pričaju priče kako nešto ne može... može može... samo nećeš. Još jedan okret za 360º da dobro zapamtimo gde smo... i kako da se jednog dana tu vratimo... pogledali smo se. Gde sad? Na trgu između Aja Sofije i Sulatanahmeta bio je jedan kiosk za turiste. Samo jedan kiosk na milion turista. Mora da mu dobro ide posao... ima monopol na razglednice i magnetiće na tako prometnom mestu. Pre nego što je bilo ko uspeo da kaže nešto protiv toga, zaleteo sam se pravo na kiosk... da skinem poternicu, pokupujem razglednice i magnetiće. Dok sam ja znatiželjno birao ono što mi se činilo lepšim, DP me je slikao i smejao se što na šalteru piše sigara-akbil YOK ... dogovarali smo se da platim u Evrima, a da nam prodavac vrati kusur u Turkish Lirama, kako nas više ne bi na kursu vaćario ko stigne, već samo oni kojima dozvolimo. Nisam ni stigao da se pošteno na tečnom engleskom iskomuniciram sa folikularno hendikepiranim (da ne kažem ćelavim) prodavcem, usledilo je pitanje: “Jesi li ti Mađar”?

Moj brat se prevrnuo... bukvalno... da sam ga snimao u tom trenutku imao bi više hitova od onog Gang bla stajla, znate ono u japanskim crtaćima kad prvo svima iskoči vena na čelu pa onda svi tresnu na patos od smeha... e to je bila ta scena... sa sve venom na čelu. Kada nas je čuo kojim jezikom pričamo, pitao je DP “Jesi ti Hrvat”? Zatim je počeo besomučno da nam nudi turističku mapu Istanbula na hrvatskom jeziku. Nije uspeo da nam je proda, ali je uspeo da nam uvali flašu vode umesto sitnog novca, kada nam je vraćao kusur u Turkish Lirama. Smatrali smo to novim poklonom u više nego previše gostoljubivom gradu više nego previše gostoljubive zemlje. Kada smo poželeli da promenimo 50 EUR u Turkish Lire, sve digitronom kuckano, nije nam ponudio adekvatan kurs, tako da smo odbili... iako smo kasnije saznali da nam je ponudio najkorektniji kurs od svih budućih ponuđača.

Bili smo ubeđeni da ulica ispred nas, blago uzbrdo vodi do naše sledeće destinacije – Kapali čaršije. Nisam imao pojma šta je Kapali čaršija, kao što nisam imao pojma ni šta su ostale stvari u ovoj stranoj mi kulturi i civilizaciji, ali sam bio više nego zainteresovan da saznam. Zaputili smo se ulicom kuda idu tramvaji... neviđeno je čisto i ima mnogo lep neki asfalt. Šetali smo uzbrdo neko vreme, prolazeći razne prodavnice baklava, slatkiša i svega onog jestivog što mi nije padalo na pamet, da pipnem, kamoli nešto drugo. Nismo znali gde je tačno skretanje za Kapali čaršiju dok nismo šetajući naleteli na njega. Skretanje udesno, sa ogromnom tezgom ispred, na kojoj se prodaju patike svih renomiranih svetskih proizvođača. Kapali čaršija ili Grand Bazaar je jedna od najvećih i najstarijih zatvorenih pijaca, na svetu, sa 61 pokrivenom ulicom i preko 3.000 prodavnica koja privlače između 250.000 i 400.000 posetilaca dnevno. To je nešto nemoguće, to je beskraj prodavnica tepiha, tašni, odeće... eeeeeej 61 ulica... Novi Beograd ima samo Jurija Gagarina i 500.000 stanovnika. Lavirint koji nema izlaza, samo butici i butici i butici... i tepisi i tašne, a svi isti nekako, čovek bi pomislio da neprekidno prolazi pored istog. Ali sve je zatvoreno, pod krovom... neverovatno nešto... mislim da bih voleo da jedno tri meseca živim tu, da istražim sve ulice, prolaze i arheološke vrednosti... mora da ima nešto... kajiš iz doba Osmanlija... da se sav važan vratim i donesem to nastavnici srpskog iz osnovne i ponosno uskliknem – evo ovo bih ja nosio da se zovem Omer (aluzija na jednu neprijatnu scenu iz mog detinjstva na času srpskog jezika).

Dok sam unezvereno gledao u količinu istih butika koji prodaju tašne i lampe i tepihe DP je našao neki koji se zaista bavi i prodajom muške odeće. Video je neku Armani majicu koja mu se dopala i prodavca koji nabada srpski i ima tek nešto više od 20 godina. Pošto je? 30 EUR. Ma daaaaj, nema šanse, ne može 30 EUR. OK OK how much you want to pay? 15 EUR! No no no no no, OK how much you want to pay? 15 EUR! No no no no no no OK how much you want to pay? 15 EUR! No no, OK come inside, how much you want to pay? 15 EUR! I have this for 15 EUR (pokazuje neku majicu koju svi znamo da nećemo kupiti) I want this for 15 EUR. No no no no, not possible 15 EUR. Sad dolazi drugi prodavac koji je kao popustljiv i prijateljski raspoložen. Kao igra u američkim filmovima, dobri prodavac i loš prodavac. OK I will give you for 20 EUR. No, 15 EUR! No no no no no 15 EUR, how much you want to pay? 15 EUR! Krenuli smo iz radnje kada je poklekao i prodao nam majicu za 15 EUR. Dok se odigravao taj proces jeftine kupovine majice video sam sivi džemper koji mi se svideo. How much? 90 Turkish Lira. Ovde sve košta 30 EUR. No I dont want to, lets go. OK how much you want to pay? 15 EUR! No no no no majicu ste dobili za 15 EUR, ovo je džemper, dugi rukav, how much you want to pay? 15 EUR! No no no not possible... da skratim, kupili smo i taj džemper i još tri košulje sve po 15 EUR. Nakon, na obostrano zadovoljstvo sklopljenog posla, poželeli smo da krenemo, ali nas je mlađani prodavac brzinom svetlosti pozvao u drugu prodavnicu, koja prodaje cipele. You have another shop? I have many shops!!! Bacili smo pogled na cipele, ali pošto ništa zanimljivo nismo videli, a bližilo se 18h i zatvaranje čaršije, pohitali smo da nađemo izlaz iz lavirinta. Pomoć prodavca nam je bila od presudnog značaja, brzo smo se izvukli prateći njegove instrukcije.

Nakon uspešne evakuacije i potrošene fiskalno odgovorne količine Evara odnosno Turkish Lira, opet smo bili na bulevaru i odabrali da skrenemo desno. Šetali smo uzbrdo, pa nizbrdo... ili sve vreme uzbrdo... ili nizbrdo... ne sećam se baš, ali znam da nije bilo ravno... i da nismo bili sami... ne ne... oko nas je bila stihija koja nas je nosila kuda je moralo da idemo. Svi su bili za glavu niži od mene, tako da sam video beskrajnu kolonu unapred osoba ne baš izuzetne visine i ne baš aristokratskog tena. Prvi put u sam u životu bio turista samom svojom pojavom... bio sam visoki bledi aristokrata, što za sitnu decu, naslonjenu na ogradu znači bogat čovek sa zapada. Moguće da ima neka reč za bogate ljude sa zapada u istanbulskom uličnom slengu. Oh kako li su samo pogrešili misleći da ću im ja ulepšati dan. Kako sam prošao pored nekog deteta, to je bio znak, onaj prasak pištolja koji Jusu (što bi rekao onaj naš komentator sede kose i čudnih stavova) Bolta pušta ka obaranju svetskog rekorda... tako i oni... zaleću se ka meni... i staju... taman na tačno proračunatoj udaljenosti kako bi se izbegao međunarodni incident izazvan bacanjem deteta pod tramvaj. Pričaju mi nešto, vuku me za ruku... Nastavio sam ubrzanim korakom, držeći se za torbicu... za svaki slučaj.

Mom bratu se jelo... bilo je već kasno i vreme za večeru. Hoćeš da nađemo neki ugledni restoran, pitam ja želeći po svaku cenu da izbegnem trovanje 1.000km od kuće? Ma joook sešćemo negde ovde... na ulici.. Ooh oh, pomislih, u šta li sam se uvalio? Našli smo neki not so fast food tu u bulevaru... imaju taj giros na turski način... ili kako se već zove... video sam neke komadiće mesa... hmm deluje kao da nije otrovno... ima i neki pomfrit/krompir... Nije Burger King... niti McDonalds... ali šta mi je, to mi je... Udahnuo sam duboko stavio limenku Pepsija na poslužavnik i polako počeo da istražujem to što sam kupio... Sve postulate postojanja sam uništio... posle ovoga više ništa nije isto... kako ljudima da objasnim da sam jeo na ulici... i da mi se ništa nije desilo??? Preživeo sam... bar na prvi pogled je to tako izgledalo... izašli smo iz restorana i opet skrenuli desno. Nakon par metara smo se dogovorili da bi bilo najbolje da nadjemo taksi i odvezemo se do hotela, bio je to dug i zanimljiv dan.

Taksija nigde... malo smo se pomučili, ali smo uspeli da nađemo taksistu... koji ne govori engleski. Nema veze spreman sam i za to, vadim stranicu Booking.com gde je ime hotela, adresa, broj telefona... samo što nema i koordinate za satelit. Taksista uzima papir... gleda ga značajno... hmmm Kučukčekmeče? Ja ćutim, gledam ga... on gleda papir... pali svetlo iznad vozača... gleda i dalje... prinosi mobilni telefon da dodatno osvetli... gleda i dalje... ja namerno ne želim da mu pokažem na broj telefona... pitam se koliko će ovo da traje. Taksista se i dalje muči da utvrdi gde se nalazi hotel (priznaću mu, bar je pogodio naselje, to Kučukčekmeče)... nakon što je svaka nada u pozitivan ishod u njemu nestala, krenuo je rukom ka mojim naočarima... whaaat the hell are you doing??? Čovek hoće moje naočare, da vidi šta piše na papiru. Dajem mu ih, ako će to da pomogne... šlog... loša je dioptrija... majke ti? Baš sam mislio da je slična kao i tvoja. Kad je totalno svaka nada izgubljena i videh da je Šejtan odneo šalu, pokazah mu broj telefona hotela, da pozove da pita kako da dođe do njega. Gurnuo mi je telefon ja da kucam broj... ubrzo smo stupili u vezu sa hotelom i konačno krenuli.

Vožnja nije trajala dugo... čim smo se iz te ulice isključili na bulevar koji ide ka Kučukčekmečeu stali smo u kolonu vozila koja se nije pomerala. Bilo je to oko 10 traka raznoraznih glavnih i prilaznih puteva, sve su bile krcate. Pomislio sam da ćemo u jednom trenutku stići do epicentra zagušenja i da ćemo nakon toga lako stići do hotela. Hoćeš? Ne može! Mi smo satima išli mic po mic... pola automobilske dužine u minuti... Nema veze košarka počinje tek u 23h po turskom (igrali smo polufinale svetskog prvenstva protiv Francuske). Taksista je gubio strpljenje i neprekidno ponavljao trafik problem, trafik problem... ćutali smo i mislili samo vozi, proći ćemo... trafik problem, trafik problem... metro bus, metro bus. Pokazivao je na stanicu metro busa koja je bila pored. Nije nam palo na pamet da izađemo na neki metro bus, koji nemamo pojma ni dokle ide, ni kako se plaća, ni koje su linije. Agonija se nastavila još nekih pola sata... do sledeće metro bus stanice, kada nam taksista više nije dao izbora... trafik problem, trafik problem, metro bus... parkirao se na benzinskoj pumpi i izbacio nas napolje.

Gledali smo se malo i razmišljali šta da radimo... pa hajde na taj metro bus, šta drugo? Popeli se na most preko bulevara i zaputili se ka stanici. A na stanici... mali grad... horda ljudi, kao u džihad da su krenuli... ma daaaaj, prvo ne znam ni kako da prođem one vrteške za ulaz na stanicu, drugo ne znam ni koja linija je moja, treće nikad, ali nikad neću ući u bus od ljudi... u tom trenutku bio sam krstaš spreman da u ime Hrišćanstva nešto jako digne u vazduh i bude  slavljen u modernim epovima. Najstarijim sistemom mitom i korupcijom smo uspeli da prođemo vrteške (platili smo klošaru koji je tu stajao i čekao takve kao mi, koji niti imamo kartu, niti znamo kako da je kupimo i uvodio ih). Spustili smo se do platforme... nemam gde da stanem... jedino na suprotnu traku da me pukne metro bus koji ide ka gradu kao u onoj android igrici Subway Surfers pa da letim do Azije. Metro bus je autobus koji se kreće sredinom ceste i kao takav, nema semafor, niti staje bilo gde osim na stanici. Idealno prevozno sredsto za grad kakav je Istanbul. Još samo da vidimo koja je naša linija i gde treba da siđemo. Metodom najbližeg geografskog pojma poznatog nam, nekako odredismo gde mislimo da je najbolje da siđemo... još samo da uđemo u neki bus. Ispostavilo se da je svejedno koja je linija, samo da se uguramo u neki. Metro busevi su nailazili svake sekunde, ne minuta, svake sekunde!!! I mi nismo mogli da uđemo... eeeeej ne mogu da uđem u bus koji ide svaki sekund... pa cela opština Voždovac čeka baš sad tu... svet nije svestan koliko je u tim trenucima bio blizu verskog sukoba nesakledivih razmera. Odlučili smo se drsko da uđemo u sledeći, pa šta bude... uleteli smo... moj brat se nije vozio prevozom 20 godina, a ja sam vrat iskrivio pokušavajući da vidim kad će naša stanica. Ko se nije vozio metro busom ne zna šta je gužva... ja pre toga u životu nisam bio u gužvi, niti ću ikad posle biti... ovo je... gužva.

Vozili smo se od stanice, do stanice... nekih sigurno 5-6-7 a gužva u automobilskom saobraćaju ne prestaje... pa mi bismo se vozili 8 sati, da nas taksista nije izbacio... hvala mu na tome. Evo je Floriya... ocenili smo da ovde treba da siđemo. OK a gde je sad hotel odavde? Šetali smo malo, naći ćemo taksi ovde da nas odveze do hotela... samo gde? Kako? Okrećemo se na desno kad eno je u daljini taksi stanica. Presrećaaaaaaa, ima jedan taksi tamo... užurbano krećemo, stižemo, ulazimo u taksi, opet vadim Booking.com stranicu... ni ovaj ne zna gde je... Da je Papa tu blagosiljao bi sve što je moglo da usledi... Nemam strpljenja, pokazujem mu broj telefona, zovi... Taksista poziva, započinje razgovor... ja podižem pogled malo polulevo... trepćem ubrzano... eeeej eno ga hoteeeeeeeeelll!!! Jel naš? Da da vidi, stubovi, naša džamija preko puta... to jeeeeeeeee.... Izlećemo iz taksija presrećni, opet prelazimo most i posle svega stižemo u hotel... Stigli smo na vreme, na utakmicu... pogledali je do kraja... pobedili smo, ušli u finale...a ja sam se okrenuo ka prozoru... bilo je 00:30, a bulevar je i dalje bio zakrčen.

Sultanahmet vs Aja Sofija

Bilo je prekasno da se posvetimo poslovnom delu posete tog dana, a opet idealno da budemo turisti. Nakon kraćeg pregledanja naše sobe u fensi hotelu, detaljne analize sadržaja mini bara i tužnog telefonskog poziva sa recepcije, da je na žalost nemoguće doći do karata za utakmicu Galatasaraja, odlučili smo da krenemo u avanturu. Šteta, a baš sam voleo da odem na tu utakmicu, vidim još jedan stadion i osetim tu čuvenu atmosferu. No dobro igrači su se potrudili da mi ne bude previše žao... utakmica se na kraju završila 0-0, tako da, što bi rekli, ništa nisam propustio. Došlo je vreme polaska. Navukao sam virtuelni oklop, šlem, uzeo veliki mač i štit, bilo je vreme da se krene u boj... umišljeni... kosovski ili bolje reći bitka... Mohačka... 500 godina nakon one prave... ja sam... protiv 14 miliona Turaka.

Spustili smo se, liftom koji ti traži karticu sobe da bi primio komandu (ni ovo nikad u životu nisam video), do recepcije i prijatnim glasom upitali da li bi mogli da nam pozovu taksi. Evo stiže, kažu. Izlazimo ispred i evo ga narandžasti taksi, sa oštećenim zadnjim desnim delom šasije... ništa strašno pomislih... standardna istanbulska vožnja. Ulazimo u vozilo... pogled mi slučajno luta ka retrovizoru sa moje strane automobila... polomljeno je, simpatičan neki držač za mobilni... prvo sam mislio da je za navigaciju, ali ispalo je da turski taksisti ne koriste navigaciju... nego tu lepo postave mobilni. Ćelavi vozač sa povećim prostorom između gornje dve jedinice, nasmejan nas pita gde bismo želeli da nas vozi. Čak govori i nešto engleskog... veoma prijatno iznenađenje. Odakle ste pita? Sirbistan. Aaaaa me from Skopje!!! Skopje??? Usledila je baražna paljba pitanja na našem maternjem jeziku. Ništa nije razumeo... rodio se u Turskoj i ništa sa otadžbinom nema, ali eto... poželeo je da nam se približi time što je podelio tu informaciju sa nama.

Gde biste želeli da idete? Aja Sofija i Plava džamija! To nam je prvo na listi mesta za obilazak. Ne mogu tu da priđem, ali mogu da vas dovezem dokle je dozvoljeno za automobile, pa ćete odatle peške. Zazvučalo nam je kao razuman predlog i ćelavi taksista razmaknutih zuba je dobio odobrenje da nas vozi. Ubrzo smo izašli na jedan od glavnih bulevara u gradu – Kenedi Aveniju, koja ide pored mora ka starom gradu. Čekaj... pa nešto nije u redu... ovo nije Istanbul... ovo je Barselona!!! Eno ga moreeee... isto kao u Barseloni... gomila tankera koji pristaju... eno ga onaj crveni!!! Isti je!!! Ne ne to je taj... ovo je sigurno Barselona... ta lepota.. to more... taj osmeh na mom licu... to sam samo u Barseloni osetio i prikazao... ovo nikako ne može biti Istanbul! Vozimo se dalje... sve vreme pored mora, a ja i dalje odbijam da poverujem da je ovo kultura i civilizacije protiv koje sam poneo šlem, mač i štit... sve je prečisto... sija se... cveće na SVE strane... u komplikovanim oblicima... čoooovečeee pa ovo je neko trebalo prvo da dizajnira, pa da zasadi, pa da rasporedi po celom gradu, pa da neguje... da bi to sve ovako savršeno izgledalo. HA! Eno ljudi klošare!!! Leže, sede, po travi... jednom rečju klošare... i to neprekidno... na skoro svakom slobodnom mestu... Gde god zgodno mesto nađeš, tu ti isklošari... da da... ovo je ipak Istanbul!!!

Kako smo se približavali starom delu grada tako su se smenjivali neverovatni prizori koji su verovatno samo za Tursku specifični. Ako zanemarimo svetsko prvenstvo u jedrenju koje je globalni događaj, pa smo iz automobila bili u prilici da vidimo sve one jedrilice kako se trkaju, videli smo novi bračni par kako se u svadbenoj odeći slika na nekom brežuljku, dve žene koje strpljivo čekaju jednog muškarca da skine kestenje sa drveta, na koje se popeo, da bi ga one ispekle na roštilju. Nije mi to baš bilo najjasnije, i mi u Ugarskoj na keju imamo kestenje, ali... ono je divlje, nije za jelo. Da li ovi jedu divlje kestenje? Ili ono nije divlje? Možete zamisliti količinu zbunjenosti koju sam osećao u mojim prvim trenucima susreta sa novom kulturom i civilizacijom. Kad god bismo prišli nekom semaforu bili bismo svedoci početnom nivou privređivanja turske omladine – prodavanje flaša vode skuvanim vozačima u sabraćajnom špicu. Nemaju ni fiskalnu kasu, ni dovoljno godina da uplate tiket, ali u odnosu ponude i potražnje, nude ono što se potražuje, flaše vode! Mi nismo kupili... ali neko sigurno jeste... kao što svaki posao tržište reguliše, tako i ovde sigurno ne bi bilo maloletnika na sred ulice da za tim ne postoji tražnja.

Polako smo mic po mic, posle nekih sat vremena izuzetno zanimljive vožnje stigli do starog grada. Široki zakrčeni bulevar su zamenile polusmerne ulice od kaldrme koje vas vode nekud uzbrdo. Nekud pored tradicionalnih turskih prodavnica tepiha, tekstila i koječega. Morate me razumeti, ja sam prvi put u Turskoj, meni je ovo sve novo... ja ovo čak ni na filmu nisam video. Gledao sam sve, levo radnja, desno radnja... ispred kaldrma... samo neko magare fali. Uskoro smo stigli donekle... dokle je moglo. Odavde nadalje je moralo peške... da budem iskren, jedva sam dočekao trenutak kada ću izaći i prošetati ovim preludim pejzažom. Ovaj put smo videli taksimetar, znali da preračunamo Turkish Lira u EUR i pošto nas makedonski taksista nije uradio u preračunavanju odlučili smo da ga i častimo malo.

Izašli smo i generalno je bilo moguće ići samo u jednom pravu... uzbrdo. Uskoro smo se našli na mestu gde svaki turista u Istanbulu želi da bude... taj neki trg-plato između Plave džamije i Aja Sofije. Iskren da budem nisam imao pojma šta je ni jedno ni drugo... nisam čak imao pojma ni šta to turistički ima da se vidi u ovom gradu. Ali... u jednom trenutku... ja šetam nekom prečistom stazom i sa moje leve strane se uspinje u visinu... i širinu... Sultanahmet! Prizor mi je bio neverovatan... a čak sam bio predaleko da bih potpuno spoznao moć i veličinu te građevine. Od toga trenutka moj život je imao samo jedan smisao, da mu priđem blizu, preblizu da budem minijaturna nebitnost u poređenju sa impozantnošću nečega vanprostornog i vanvremenskog. Na žalost ovaj put nisam dobio tu priliku, tako da mi je u sećanju ostao jedan ogromni oktopod, sa glomaznim telom i dugačkim pipcima odnosno minaretima. Vatikan je jedini koji je na mene ostavio utisak tog tipa, da jednostavno nisam mogao da sklonim pogled sa njega... samo je tamo taj osećaj bio jači... tamo sam se i dok sam odlazio neprekidno okretao ka crkvi da je gledam i gledam i gledam.

Krenuli smo ka Aja Sofiji... i odmah naleteli na uličnog prodavca ceđenog nara, koji je svoj proizvod prodavao za 2 TL. Na nagovor da probam, prekršio sam sve postulate svog postojanja, koji su me i doveli dovde... poklekao sam i probao na ulici ceđeni nar! I ne samo to... probao sam i seckanu uličnu lubenicu i preskupo pečeno kestenje... ništa više nije kao pre... pogazio sam sve principe i sve što sam bio... više nisam... Seli smo na klupu i proždirali seckanu lubenicu, što je pratilo ispitivanje mesta na kom smo se nalazili sociološkom metodom posmatranje sa učestvovanjem. Bili smo okruženi ljudima iz celog sveta... možda više istoka nego zapada... Bio je to jedinstveni trenutak... bio sam i ranije u tim situacijama, izgubljen u prosotu i vremenu gde se ispunjavaju snovi ljudi sa cele planete... gde ste samo vi i drugi turisti. Rim ima tu moć da vam pruži osećaj da ste stanovnik sveta i da ste na mestu gde ceo svet dolazi, ali ovde je drugačije. Tamo dolaze zapadnjaci i Azijati, a ovde dolaze svi. Bila je to vrlo važna klupa u mom životu, sa pogledom na jednu prelepu fontanu, otomanski sladoled... i pravo ispred mene... Aja Sofiju.

Pogledali smo se... malo zamislili... idemo unutra! Nije dovoljno samo biti ispred, morali smo ući. Ja čak nisam ni znao šta je to u šta ulazimo, ali sam uskoro dobio sve potrebne informacije... pravoslavna crkva, pretvorena u džamiju, a nakon toga u muzej. Da budem iskren, ja sam i dalje razmišljao o Plavoj džamiji, kul je Aja Sofije i sve to... ali meni nekako nema tu moć koju ima Sultanahmet. U svakom slučaju nisam se protivio. Krenuli smo ka ovo velikom zdanju sa prelepom stazicom koja vodi do ulaza. Bilo mi je zanimljivo jer nisam često ulazio u te verske objekte... bio sam samo u Santa Maria del Mar u Barseloni i Duomu u Milanu (i to u Duomu samo na nagovor koleginice, a i zato što je bilo besplatno). Uopšte nemam taj trenutak da bi trebalo videti tako nešto iznutra... ja se oduševljavam spoljašnjim izgledom... ne toliko enterijerom... Stali smo u red za kupovinu karata, košta 30 TL... majku mu... nije baš ni jeftin ovaj enterijer... ali tu smo... odlučili smo se i sad nema nazad... mislim nema fizički... ne znam ni kako bismo izašli iz reda da smo hteli. Ponosni na našu kartu od 30 TL krenuli smo ka ulazu i odmah nas je policajac/redar uputio kuda treba da idemo... eto za tolike pare ne mogu čak ni da idem tamo gde želim. Put nas je vodio uzbrdo kroz neke katakombe, ha kao Petrovaradin... katakombe... do sprata sa kog od pogleda zastaje dah. Iscrtan plafon, pogled na prizemni nivo ispod nas, kojim šetaju neki ljudi, njih mnogo i ogromni stub... da zaista se isplati, neverovatno je... pominju se grafike iz 13. veka, ne smete da koristite blic jer oštećuje freske... kao da već nisu dovoljno oštećene. Turci su ih sačuvali, prvi put sam tako video nešto toliko staro... mislim možda i nisam, ali sad sam imao osećaj da gledam u nešto bitno jer je toliko staro. Šetali smo i razgledali poluraspale freske... pogled kroz jedan prozor pravo na Sultanahmet... pogled kroz drugi prozor pravo na more. Spustili smo se na prizemni nivo i videli da lusteri koji su na metar iznad vaših glava u stvari vise sa plafona koji je 30 metara iznad vas... kako je to neko okačio? Nemam odgovor... Okretali smo se oko sebe, nismo znali gde prvo da pogledamo... slikali smo turiste koji su se tu našli. Odakle ste? Iz Londona, kažu. HA! Bio sam u Londonu prošle godine, išao na Vimbldon! Kako se uvek nađeš sa takvim ljudima? Ja sam građanin sveta, svuda sam rado viđen, osim u Beogradu, tu mi trube i mrze. Oduševljeni svime što smo videli za 30 TL pošli smo ka izlazu... ako uspemo da ga nađemo uopšte... još jednom freske, slike svega što možemo da vidimo...opet kroz katakombe... eno ga izlaz...

Zapad ide na istok

Sve je to tako čudno ako ste se rodili tih nekih godina kao i ja. Govorili su vam da živite u jednoj državi koja se neprekidno raspadala... menjala imena... dok nije dobila ime koje je većina ovdašnjih vazala smatrala istinskim. Ali... ova država u suštini i ne postoji... ona nikad nije ni postojala, već je uvek bila samo pogranična zona dve neke druge... prave države. Sever je uvek bio Ugarska, jug je uvek bio Turska... nikad ovo nije bila jedna zemlja... niti će to ikada biti... U toj podeli na sever i jug, ja sam uvek bio sa severa, iz Mađarske, a većina vas je uvek bila iz Turske. Nije to ništa loše, ali nije ni isto... da li sam ja bolji od vas ili nisam, to nikoga nije briga. Moja kultura je u Beču, a civilizacija u Rimu, vaša je hteli to priznati ili ne u Istanbulu.

Gejt C6, čooooveče nikad nisam bio na C6, čak nisam znao ni da Nikola Tesla ima toliko gejtova, Već nedelju dana razmišljam kako ću ići negde gde nikad nisam bio. Nije to isto... ne ne, kad idete negde gde nikad niste bili, ali je to deo vas i kada idete negde gde nikad niste bili, a dugo ste se toga zgražavali... znate da tamo ne pripadate i da to nije deo vas. Bio sam uzbuđen, pozitivno, ali ne i uplašeno, kao što obično jesam kad idem negde u nepoznato. Kako izgleda kad ides negde gde ne pripadaš? To pitanje me je vuklo napred, u radoznalost i nestrpljivost. Dosta toga sam uradio, što nikada ranije nisam uradio, poput kupovine Feng Shui časopisa za čitanje u avionu. Teško mi je da opišem taj osećaj... kao da idete u rat iz kog znate da ćete se vratiti nepovređeni... da da išao sam u rat... rat shavatanjima života i sveta.

Zabiptao sam u metal detektoru. Daaaaaj bre koji ti je, pa namerno se oblačim tako da me iskulirate i sad me smarate sa tim. Morao sam da se izuvam, jer je tobože u mojim žutim patikama bilo nešto metalno. Nikad nisam uspeo da shvatim šta... Mislim hellllooooo obične patike. Vi ćete mene pripadnika zapadne kulture i civilizacije da izuvate! Ušli smo u Air Serbiu, seli na svoja mesta... bio je petak, a nije bila baš neka gužva. Očekivao sam više ljudi, s obzirom da je početak vikenda. Doduše Turkish Airlines ima dva polaska dnevno, tako da ljudi sigurno i tako lete... ipak su oni najbolji avio prevoznik u Evropi. Nisam ništa stavio u overhead compartment, odnosno boks iznad vaših glava, već sam sav ručni prtljag, koji se sastojao od moje torbice, stavio na pod ispod sedišta. Još jedna novina u mojim ritualima. Kako sam seo, do mog reda je dotrčala devojčica azijskog porekla, bila je vanredno slatka... pogledala me je i otrčala nazad do svog mesta pored roditelja. Sve je bilo uobičajeno, ljudi su se smeštali i čekali poletanje. Bilo je tiho i mirno sve dok sa neba nije zagrmelo OUTDOORS ARMED AND CROSSCHECKED!!!!!! To je standardna rečenica kojom kabinsko osoblje daje sebi do znanja da su vrata sigurna i da može da se krene u proceduru pokretanja aviona. Obično se ona izgovori normalnom jačinom glasa... ali ne i ovog puta... ne i u Air Serbiji. Puklo je kao da je ponovo počelo bombardovanje... rapavi glas šezdesetogodišnje pripadnice kabinskog osoblja probio nam je svima bubne opne, bogovi tame su nam se obraćali sa neba. Da sve bude gore ubrzo je usledila standardna bezbednosna procedura... grmljavina se nastavila, sve jače i jače... devojčica je počela da plače... ko je to napada? Zašto puca na sve strane? Kakva nas to neman razara? Srpska verzija... pa engleska... nema kraja udarcima u zarđali gong... Izdržali smo... nekako... bilo je gotovo i poleteli smo. Pitali smo kasnije mlađe koleginice zašto se ova starija dere na nas, ali osim površnog odgovora da će proveriti nikakav boljitak nismo osetili tokom celog leta... Devojčica je preživela, ali kakve će je more goniti u budućnosti niko ne može da zna.

Nakon nešto više od sat vremena leta i mog intenzivnog kursa izučavanja Feng Shuia (gde sam mnogo toga naučio... između ostalog i da mi brojevi u datumu rođenja govore da sam mega inteligentan, ali i da mi je raspored u stanu katastrofa) sleteli smo na Aerodrom Kemal Ataturk u Istanbulu. Zaigralo mi je malo srce... po prvi put sam turista samom svojom pojavom. Do sada sam uvek morao da progovorim da ljudi skapiraju da nisam odavde, a sada moja visina i ten odmah otkrivaju da sam idealna meta za džeparenje. Kad se avion zaustavio pogledao sam kroz prozor. Ispred nas planinčina... Etihad Airways... prekookeanski... samo mu je turbina veličine našeg aviončića... Odjednom biti u AirBus 319 više nije bilo tako zabavno. Stajao je tako... uperen u nas... i gledao nas... Ako ovo krene odosmo i mi i Kemal Ataturk dođavola. Ironično gledano, kao matica koja se kreće i u isto vreme ubija svoje potomstvo (aluzija na odnos Air Serbia – Etihad). Sam aerodrom... isti kao i ostali, a opet različit. Šetamo ka pasoškoj kontroli, a na svakih 50 metara tabla sa zemljama za koje treba viza. Mi ni nemamo vizu, šta da radimo... gledamo... ali nas nema na listi zemalja za koje treba viza... morali smo stati ispred sledeće tri table da se dobro uverimo da nas nema. Kako je moguće da nas nema? Pa ako neko treba da vadi vizu to smo uvek bili mi. Sad su to bili Hrvati, ha! Stigli smo do pasoške kontrole, jako puno šaltera sa Foreign Passports, puno im nas stranaca dolazi. Izgleda puno i iz Afrike, mukice diskriminisane... osim one table sa zemljama za koje je potrebna viza ima i tabla koja upućuje pripadnike nesrećnog afričkog kontinenta na pasošku kontrolu 2. Šta li im tamo rade? Pustili su me, o da, u svoju tursku zemlju, mene... aristokratu iz zapadne civilizacije... nisam znao kako da se osećam.

Izašli smo i pokušali da pronađemo taksi, ali oni su leteli... svi su bili narandžasti, a dosta njih i crno-narandžasti (crni deo predstavlja mesto gde ih je neko udario). Gde da stanemo? Kako da dozovemo taksi? Ubrzo se prodrao na nas čovek sa Motorolom. Taksi? Tu je red! I stvarno mi stojimo, a taksisti samo nailaze, dok čovek sa Motorolom rukom pokazuje koji u redu čekanja ulaze u koje vozilo. Woow kakva organizacija?! Svuda oko nas haos, ljudi lete, zuje, automobili jure na sve strane, a on priča telefonom i pokazuje mi da je ovaj taksi naš! Sedamo u vozilo i krećemo ka hotelu, trebalo bi da je blizu, oko 5 EUR bi bila vožnja. Kako smo krenuli shvatam da i u Istanbulu postoje saobraćajne trake... ali da nije nužno da se vi po njima vozite... možete i između ako vam tako više odgovara... možete i da ulećete iz trake u traku kad poželite takođe, nije to nikako neprihvatljivo ili ne daj Bože kažnjivo... sigurnosni pojas? Default Programms – Uninstall. Najradije bi ga isekli da mogu. Normalna vožnja je dosadna vožnja uvek sam govorio. Više sam se skoncentrisao na ludost oko mene nego na to da nađem gde se to čoveku nalazi taksimetar. Gledao sam sve te zgrade, svu tu moć proizvodnje, trgovine i nedostatak globalnih brendova. Bulevar sa tri trake gde god pogledaš, pun... dragi moji dobrodošli u grad od 14 miliona, sa dnevnom migracijom od još 5 miliona. Svi natpisi na putu od aerodroma do hotela su bili na meni jedva čitljivom turskom jeziku. Stigosmo uskoro i do hotela, pitamo vozača koliko košta u Evrima, kaže 10. Hmm nije li 5? No dobro s obzirom da moj saputnik nije mnogo mario za to dali smo mu 10. Kad sam mu objasnio da je odnos Turkish Lira i EUR 3 za 1, on je rekao pa trebalo je 5 EUR bilo je 15TL. Eh pa znam da je trebalo 5, ali ja mu nisam ni video taksimatar pa ne znam ni koliko je otkucao u TL.

Kako smo izašli iz taksija “napao” nas je vratar/nosač kofera hotela. Nikad me nije napao nosač kofera. Nikad nisam ni video nosača kofera... nisam ja imao novca za hotele sa nosačem kofera. Eeeeej gde to nosiš moj kofer??? Pratimo ga i ulazimo u predvorje... metal detektor... ali sa strane ima prostora da se prođe pored... tako smo i uradili, e stvarno mi je ispod časti da se dvaput izuvam u roku od nekoliko sati. Prilazimo recepciji i pokazujemo našu booking.com stranicu. Dok nas recepcionarka prijavljuje prilazi nam druga gospođica i pita nas kako smo i šta radimo. Dobro ne baš to, ali tako nešto. Ona nas zabavlja dok mi čekamo, nudi se ako nam bilo šta treba. Čekaj čekaj... nosač kofera, sad lična hotelska osoba. Pa da li sam ja to u hotelu od 5 zvezdica ili nisam (bio sam)? Odmah sam hteo da iskoristim to ako mi bilo šta treba. Želeo sam karte za sutrašnju utakmicu Galatasaja. Odmah će proveriti, samo joj treba računar. Za to vreme mi smo dobili i ključeve i sobu i uputili se ka njoj... sa nosačem kofera. Ulazimo u sobu, ostavlja nam kofere i objašnjava da je voda na polici besplatna i da se mini bar naplaćuje. Zahvaljujemo se a on se klanja nekoliko puta dok mu nismo dali 5 EUR bakšiša. Nikad nisam bio u hotelu gde bih nekom dao bakšiš. Prolazim pored kupatila i vidim da se svetlo ne pali na prekidač, nego na dodir nekog senzora... bilo je 4 senzora. Haha pravio sam lajt šou par minuta, paleći i gaseći razna svetla u sobi. Zapanjeni svime što smo upravo doživeli odlazimo do prozora da vidimo pogled... auto put i džamija... bila je to naša džamija... imali smo samo našu džamiju, veliku.... odmah tu preko puta. Otvaramo ormar i pomeramo Kuran (dodirnuo sam Bibliju u Rimu i Kuran u Istanbulu), bacamo se na krevet gledamo u TV na kom piše WELCOME LORD OF INSANITY (naravno stajalo je moje ime i prezime).

“Feminism is the radical notion that women are people."

I wanted the fame, but not the cover of Newsweek

Oh well, guess beggars can't be choosey

Tako počinje Eminem svoju priču, neku novu, baš kao i ja evo još jednu. Žene su se čitavu svoju istoriju borile za status u društvu, da budu jednake sa muškarcima i da uživaju sva prava, pogotovo ono da ih muškarci... gledaju u oči. Najbitnije tačke ženskih prava koje su se razvijale i dobijale svoj današnji oblik su telesni integritet i autonomija, pravo glasa, kandidovanja za državnu službu, pravo na rad, jednake plate, posedovaje imanja, obrazovanje, vojnu službu, stupanje u ugovorne odnose i pravo na brak i roditeljstvo... Ukratko žene su se čitav svoj vek borile da budu posmatrane i tretirane kao ličnosti, ne kao objekti... bilo objekti iskorišćavanja, bilo požude... one imaju svoje ja... i gledaju se... u oči!

To je sve ovako super i sjajno... na Vikipediji... dok ti se ne desi da treba da odabereš recimo promoterke za neki sajam... ili bilo šta drugo... treba ti promoterka... Šta biste vi uradili? Verovatno jedinu logičnu stvar... pitali vaš omiljeni internet pretraživač... a šta bi vam on odgovorio? Pa naravno, takođe jedino logično... uputio bi vas na sajt koji se bori za neobjektizovanje ženskog tela, propagira prave ljudske vrednosti poput obrazovanja, inteligencije, visokih moralnih standarda i vaspitanja, izbacuje u prvi plat sve ljudske kvalitete za koje se žene vekovima bore da budu cenjene jednako kao muškarci – promoterkebeograd.com! Ovaj sajt konkretno ne postoji, da se neko od sličnih ne bi našao uvređen i tužio me... nemam problam ni sa kim pojedinačno... imam problem sa konceptom... i ženskom licemernošću.

Odjednom ste se (potpuno očekivano, jer zato ste i tu) našli u moru, 10 strana dubokom, neverovatnih moralnih gromada, koje prosto vape da ih... gledaš u oči! One su pune prilika za interesantne razgovore, od aktuelnih dešavanja u Ukrajini, preko filmova koji poseduju kvalitet za Oskara, omiljenog kulinarskog recepta, pa čak dotle da će vam reći ko je bolji Mesi ili Ronaldo. One su ličnosti svaka posebno i moraju se kao takve posmatrati... nikako kao objekat... na jednoj od 10 strana na koju klikneš i saznaš sve o njima. Pritom kad kažem saznam sve o njoj ne mislim na njena promotersko/hosteska znanja, na primer neku istoriju rada i angažovanja. Ja sam Jelena Mitrović i odlično promovišem automobile jer vozim od svoje 18. godine, specijalnost su mi prehrambeni proizvodi jer sa mamom kuvam od kad sam bila mala... BILO KAKVA znanja... a ne ne, kakva crna znanja... Ja sam Jelena M. visina 170cm, težina 55kg. To je sve što je potrebno da se zna! Koga zanima što ti možda studiraš molekularnu biologiju i razumeš se u međuodnose DNK i RNK? U 10 strana dubokom moru objekata požude sva borba za ženska prava se svodi na visina + težina + napućene usne.

Što je najsmešnije od svega... niko vas borce za jednakost nije terao da se tu nađete... same ste to tražile i same ste se za to odlučile... Ispoštovale ste čitav jedan fenomenalno zahtevan proces. Ukucale ste promoterkebeograd.com, zatim kliknule na ogrooomnu ikonicu prijava i ukucale sve informacije od suštinskog značaja da vas mi muškarci gledamo kao ličnosti – ime i prezime, kontakt telefon, Email, godinu rodjenja, obim grudi, obim struka, obim kukova,visinu, težinu, konfekcijski broj i broj cipela... ukratko sve ono na osnovu čega bih se ja oženio sa vama zato što ste kvalitetna osoba sa kojom želim da provedem ostatak svog života. Kada ste završili sa ovim pažljivim unošenjem podataka od neizmernog značaja, pristupile ste učitavanju jedne po jedne 3 vaše najkurvastije slike koje posedujete, a koje po uputstvu specijalizovanog sajta za slikanje promoterki budikurva.rs, zahteva više tačno definisanih sitnica nego slika za američku vizu... S obzirom da je ovo već uveliko testiralo vaš talenat za dugoročnu koncetraciju... naravno preskočile ste poslednji deo... koji je verovatno opcioni – ukratko o sebi. Ako ga i niste preskočile u njega ste navele jedinu stvar koja vam je ikada pala na pamet kada je neko od vas tražio da se predstavite - kako ste komunikativna, pozitivna osoba, sprema da proba nešto novo... Pa naravno da si komunikativna! Nije ti bog dao usta da gutaš samo... nego da nekad nešto i kažeš, po mogućstvu pametno... čitav obrazovni sistem je osmišljen da bi tebe naučio da izraziš svoje mišljenje, koliko god ono elementarno formulisano subjekat + predikat + objekat rečenicama bilo. Eeeeeej pa ti si ceo svoj dan posvetila tome... pitala si drugaricu šta da napišeš, kakvu sliku da okačiš... nije to samoubistvo iz hira, trenutnog emocionalnog rastrojstva, neuračunljivosti, to je samoubistvo sa predumišljajem... i to vrlo kompleksnim dugo planiranim predumišljajem.

Ipak se na kraju vraćamo na to da je ponižavanje vizuelni medijum... slika govori više nego hiljadu reči... sve ste vi vizuelno komunikativne... i volite da probate nešto novo, da se slikate u nečemu u čemu do sada niste... pa onda idete u šopinge po Milanu, Parizu, beogradskim tržnim centrima, kome je već tata koliko u prilici da izađe u susret... satima gledate koji ćete komad odeće da kupite, koji vam dobro stoji, da li zeleno i ljubičasto... šest puta probate istu stvar... sve zato što od muškarca očekujete da vas gleda kao ličnost... hellllooooo nikog ne zanima kako izgledate obučene!!! Samo neka mi neka devojka u životu opet kaže heej gledaj me u očiiiii... ovdeeee saaaaammm!!! NEEEEEE!!! Nisiiiiiiiiii!!! Na j*b*n*m vebsajtu siiiiiiiiiii.... poluuuuuugoooolaaaaa.... nikoga ne zanima da li si u životu pročitala nešto što nije bilbord i SMS poruka, a jedino što sam o tebi kao ličnosti saznao je šta ti je tata ugradio za 16. i 18. rodjendan.

U prvi mah nisam mislio da je OK tako razmišljati ali danas shvatam da je to tačno ono što žene od nas traže i da je njihov smisao postojanja, da se prema njima ophodimo kao prema Jafa keksu... odnosno u mom slučaju Plazma keksu pošto Jafu ne jedem. Jedan moj drugar mi je još davno rekao da ženama treba prilaziti i pričati sa njima kao sa Jafa keksom na policama u radnji. Pa kako tako? One su ljudi, imaju osećanja, stavove, nije OK da ih tako tretiraš i iskorišćvaš. A i ja sam budala. Ma važi što nije. Pobogu čak i na Bambi Plazmi piše “Samo je jedna”, a vas je milion... na 10 strana. Na tom pakovanju piše više o njoj nego o vama po tim sajtovima. Piše ko je proizvođač, gde je proizvedeno, koji je rok trajanja, ima bar kod, vi čak nemate ni bar kod po kom treba da vas razlikujemo... sastojci – pšenično brašno, šećer, maslac... nutritivna vrednost, vitamini E, C, B, minerali fosfor, gvožđe, informacije o tome šta njena konzumacija donosi – normalnu razmenu energije, redukovanje umora, povećanu apsorpciju gvožđa, poboljšanje imunog sistema... ovo su sve ozbiljne informacije... moraš da uključiš mozak, zamisliš se da li ti to treba i da li je to ono što želiš... a ne da samo pročitaš težinu i iskonzumiraš za male pare.

I tako ja u nekom trenutku treba da se oženim... valjda... sa ženom koju treba da predstavim svojim roditeljima i prijateljima... koja treba da bude majka naše dece, uzor, vaspitač, stub porodice, a postoji više nego ogromna šansa da je eno na nekoj 6. ili 8. strani promoterkebeograd.com. Ona će našem detetu objašnjavati kako može da bude sve što hoće ako nosi pravi konfekcijski broj i ako ima odgovorajući obim grudi, ako je komunikativno i voli nešto novo... pogotovo ako poput navijačica jednog od dva Titova blizanca seva golim dupetom na tajm autu sitnoj deci u prvim redovima... a sve ono s početka... pravo na telesni integritet i autonomiju, pravo na rad, jednaku platu... obrazovanje... koga to zanima? Kačiće slike naših golišavih beba, jao što je slatko preslatko, po socijalnim mrežama, jer to ja sada hit. Ali čekaj, pa jel vam nije malo bolesno da kačite gole slike vaših golišavih beba da ih ceo svet vidi? Kako mislis bolesno? pa za par godina će se ona sama tako slikati... u svojoj borbi za jednakost polova mešanjem guzova...