Rano ustajanje, to uglavnom
znači da se opet vadi pasoš i kreće u neku nezaboravnu avanturu.
Nezaboravnu, nego šta! Budim se nešto kasnije nego inače, nije u
pitanju sumanuto poletanju u 6 ujutro, već polazak kolima oko 7,
dakle budim se u neko civilizovano doba... napolju lije kiša... Da
li je moguće da je moj a i vaš brat od 340 suvo/sunčanih dana u
godini za putovanje izabrao jedini apokapolitični? Naravno da je
moguće, čak i logično... moje putovanje na jug nikako ne može
biti obično, ono je samo po sebi apokaliptično... pa zašto bi i
vreme bilo drugačije? Dodirnuću najjužniju tačku planete Zemlje u
svom životu, eto i to da ogrebem na mojoj novoj scratch mapi koju
sam za rođendan dobio od preljute Kraljice Elizabete. Da ste joj
samo mogli videti lice... Kao da je smrt sama došla po mene...
Krenuli smo lagano moj, a i vaš
brat, kolega kojeg je trebalo da istovarimo u Nišu i da ga u
povratku pokupimo i ja znatiželjni turista, nestrpljiv da vidim
mesta koja samo u atlasu postoje. Ona nisu stvarna... kako mogu biti?
Ćaskali smo da nam brže prođe ovaj, čak i meni poznati deo
auto-strade siromaštva koja vodi na jug. Kolega hoće da kupi
klavir, mnogo voli muziku, nisam nikad kapirao te umetničke duše, a
i ima devojku, šta će mu sad? Ne treba više da impresionira
curice. Uglavnom upitao je našeg druga iz Italije, našeg čoveka
tamo koji je otišao kad je bio mali, nabada srpski, mislim zna...
ali zanimljivo priča, da li imaju neki klavir, pošto osim što
proizvode stvari koje mi prodajemo, imaju i diviziju za muzičke
instrumente... Ima jedan preeeeeelep, laaakiiiiiiran, bio je odgovor
sa italijanskim akcentom... presmešno... Odgovor na sledeće pitanje
je bio još smešniji... Kakve ti žene voliš? Pa znaš... ja sam
malo pederast... Oh-ooh, jesi siguran da si to hteo da kažeš?
Mislim da je ta reč malo prejaka... Hteo je da kaže da voli grublje
žene...
Malo po malo stigosmo do Srpske
Fabrike Stakla... koja nema prozore... mislim zašto bi i imala?
Logično je da svi budu popucali kad se oni bave proizvodnjom
prozora... To je kao da vi proizvodite patike, a vaši radnici šetaju
po fabrici bosi... zašto me to uopšte čudi? Pa mi i jesmo bosi...
kako onda da očekujemo da imamo prozore? Lepo svaki dan na posao
bosi i od promaje nezaštićeni, pogotovo zimi... nego, da se mi
vratimo na put... Sve vreme smo bežali od kiše, malo uspešno, više
neuspešno. Vetar nas je bacao iz jedne trake u drugu i tako čitav
put. Polako smo stigli do poslednjeg meni poznatog dela mape. Osećao
sam se kao moreplovac iz srednjeg veka poslat da otkrije nove delove
neistraženog sveta. Bila je to mešavina istraživanja još
nepostojećeg i onoga za šta lažu da postoji... Kao na primer
Vladičin Han, njega je neko nekad ucrtao na mapu i to sad stoji
tako... ali... da li su nas oni lagali, ili on stvarno postoji... Ma
nema šanse da postoji... ko bi normalan nazvao mesto Vladičin Han,
to se neko igra sa nama već toliko godina i smeje nam se u lice što
mi mislimo da to postoji... tamo negde... udaljeno, da ne kažem
zabačeno... gde ljudska noga još nikad nije kročila...
Stigli smo u Nais, tj. Niš...
tu sam još bio, u gradu Cara Konstantina rimskog. Kaže moja a i
vaša sestra slaDJA, koja tu obitava da ništa carsko u njemu ne
postoji, a ja kao austrougarski snob ne mogu da se ne složim sa
njom. Eto, to je poslednja tačka meni poznatog sveta, sve dalje...
nek mi je Bog u pomoći. Procedio sam kroz zube, eto još malo i
granica... Eeeee, imaš ti još mnogo od Srbije, odbrusili su obojica
u glas.... Nisam bio zadovoljan... Izbacili smo kolegu, malo surovo,
na sred ulice, ali on je kao mačka, uvek se dočeka na noge. Bio je
više puta u Nišu nego ja na Zvezdari, tako da se odmah utopio u
sivilo i nestao svojim putem. To se odigralo na 50 metara vazdušnom
linijom od poslovnog centra Ambasador gde radi moja a i vaša sestra
slaDJA. Rekla mi je da obavezno moram da napišem da smo je
iskulirali najstrašnije i da smo došli do nje a da je nismo
videli... Šta više, izbacili smo kolegu kod nje, a nismo otišli da
je vidimo... Predosećam ljuti pogled Kraljice Elizabete i na njenom
licu u trenucima dok čita ovo... Nastavili smo da se probijamo kroz
Niš i nedugo potom usledio je prvi putokaz od kog sam osetio blago
mučninu... Stajali smo na semaforu u traci iznad koje je pisalo
Atina, Skopje, Priština... hmmm Priština hihi... not good.
Vrteli smo se na kružnom toku
izgubljeni, usled loših putokaza (kažem loših jer je pravac za
Leskovac vodio ka kamenolomu nekom, tako da je ili putokaz loš ili
Leskovac ni ne postoji, kao što sam ja sve vreme i govorio),
nekoliko puta dok me je slaDJA zvala da me naduva kako nismo svratili
kod nje i da me prokle kako ćemo završiti u jednom od onih horor
filmova sa pogrešnim skretanjem, što ih ima 15 nastavaka... samo mi
je još to trebalo... Hah ipak je trebalo pratiti putokaz
Prokuplje... e za njega znam da postoji... bio sam tamo komada puta
jedan. Vraćamo se na bedni izgovor za auto put i krećemo dalje...
još na jug... Stižemo do Leskovca, sve što vidimo su neki
plastenici za papriku, mnooooogooooo njih, svi su neki mali, obični,
osim jednog ogromnog... taj mora da je monopolista... on je glavni za
papriku sigurno... Nastavljamo, vidim sledeći putokaz Grdelica...
aaa kaaam aaaaan videću Grdeličku klisuru... moj a i vaš brate
moraš me pripremiti za taj prizor... pošto me za par prethodnih
nije pripremio... Ulećemo u klisuru... prelepo nešto, prelepo, samo
ne meni... mislim jeste verovatno kad je lepo vreme, ima tu kao neki
kamenjar sa leve strane koji bi podsetio na austrijske Alpe, pa onda
Južna Morava, koja bi trebalo da se zove samo Južna, jer Morava...
pomisliće neko da je reka, a ono pa... baš i nije... pa onda tunel
Manojle... 320 metara mrklog mraka, pošto naši putari, ili
tunelari, štede na struji pa su im ugašene lampe u Manojlu, zatim
čuveni most koji je NATO eskadrila bombardovala i pogodila
međunarodni voz Solun-Beograd, koji je tad saobraćao od Niša do
sela Ristovac. Moram da odam počast NATO eskadrili, nije ono lako
pogoditi, čak ni sa visokom tehnologijom navođenja, nije ono baš
Brankov most, malo je manji... malo...
Evo ga! Vladičin Han, on
postoji! Odmah vadim virtuelnu mapu u glavi i upisujem ga, haha,
oduševljenje, eno ga ukopan u brdo/planinu... uopšte ne izgleda
tako loše, na prvi pogled doduše, na drugi već... ali nema veze on
postoji... ljudi on postoji... oduševljenje!!! Ne samo da postoji
Vladičin Han, nego postoji i Vranje – ma daaaaj, nemoguće, sve to
postoji, nisu nas lagali, ili bar ne mnogo jer stadium postojanja
nije fiksna kategorija... Vranje... poslednje mesto za bezbedno
stajanje, iskoristićemo ga... Znam! Ući ću u prodajni objekat da
kupim Snikers, hoću da vidim da li ću ih razumeti, priča se po
Monarhiiji i u Nečistoj Krvi Bore Stankovića da ih ništa neću
razumeti... Razočarenje... savršeno smo se razumeli... You win
some, you lose some, kažu Anglo-Saxonci, odnosno nekad pobediš,
nekad izgubiš... ne može sve... i da otkriješ da postoji i da ti
se ispuni san da ti oni pričaju na vanzemljačkom jeziku...
Sad postaje napeto... ređaju
se table sa nebezbednim natpisima Bujanovac, Preševo... počinjem da
mislim šta mi je ovo u životu trebalo... sa desne strane veliko
brdo-planina... zamišljam ih tamo ukopane kao talibane i tražim
rakete zemlja vazduh koje se velikom brzinom kreću ka nama... Ništa
od toga... samo džamije... njih mnoooogooo, nikad pre nisam video
džamiju... ili bar ne znam da sam je video... prelepe su... mermerno
bele i sve imaju onaj toranj... zanimljivo je kako su svi verski
objekti tako lepi, svaka čast religiji na tome... Religiji svaka
čast, ali našim putarima nikako... Počeli su neke silne radove,
južno od bezbednih delova, što i nije bilo tako strašno dok nismo
ugledali znak na kom piše BYPASS i upućuje na Preševo... OK this
is not fun any more... Prestalo je da bude zabavno, ali srećom po
moje mentalno i fizičko zdravlje nismo morali skroz do sela, samo
blago skretanje sa puta. Mnogo smeća na ogradama pored istog, koje
je tu oduvao vetar, crkotina (svežih ako smem da primetim) i jedne
automobilske gume na putu kasnije, stigosmo i do graničnog prelaza
Preševo... Čooooo'eče, Preševo, ko bi ikad za jednog
austrougarskog snoba rekao... Prolazimo našu stranu i prilazimo
makedonskoj... Republic of Macedonia velika tabla da nas dočeka i
velika zastava ispod koje treba da prođemo do kućice iznad koje
piše ДРЖАВЈАН.
Kratko smo se zadržali, lupili
su mi pečat Preševo, bio sam presrećan, hehe, presrećan... malo
što sam preživeo, malo što mi verovatno nikad neće opet lupiti
pečat Preševo... Uskoro smo stigli do prve naplatne rampe...
Neprijatna situacija... Nemamo para... Mislim imamo samo Evre i to
metalne... Ne primamo metale... Imamo samo 100 EUR. Imas karticu?
Imam samo dinarsku odgovara moj a i vaš brat... Daj... Pokušava
prijatni makedonski naplaćivač putarina više puta da provuče
dinarsku karticu u Makedoniji i na kraju se miri sa logičnom
nemogućnošću i uzaludnošću procesa koji je započeo i uzima nam
100 EUR, vraća 80 i Denare... hehe Denare... Mnogo smešne pare, sve
su im iste, tako da lako možete dati 1000 umesto 100 ili 10... i
većina ima nekog pauna nacrtanog ili utisnutog, ako je u pitanju
metalni novčić. Nakon mog novog oduševljenja Denarima i
pergamentnim materijalom na kom se štampaju napuštamo naplatnu
rampu MILADINOVCI i krećemo ka krajnjoj destinaciji... Skoplju...
Auto-put Aleksandar Makedonski,
aerodrom Aleksandar Veliki... nepristrasni posmatrač bi pomislio da
pokušavaju nekom nešto da stave do znanja... ma jel da? Prolazimo
Kumanovo... haha Kumanovo... sporazum... sve ono što sam nekad
mislio da je bitno u ovom ambijentu pada u zaborav... ulazimo u
Skoplje i odmah tu sa desne strane ogromni antički restoran
neopisive građe i stila... Umalo nismo sleteli sa puta dok smo
zabezeknuto gledali veliku kitnjastu građevinu u stilu antičke
Atine... valjda... nastavljamo ređaju se opštine Gazi Baba,
Aerodrom... e tu smo... prelazimo Vardarot... još jedna od onih reka
koja bolje da je samo ostala plava linija u atlasu, ali 0.5 linija,
nikako deblja. Eto silosa, tu nas čeka plava škoda koja treba da
nas sprovede do domaćina... Gledam mog i vašeg brata... jesi ti
siguran da ovo nije neka bubreg-jetra varijanta? Naša draga sestrica
nas je proklela sećaš se? Nasmešio se... ne baš uverljivo...
Stižemo do odredišta, iz plave Škode izlaze dva ćelava momka...
Bubreg-jetra nego šta, još će biti dobro ako samo na tome
ostane...
Ispostavilo se da su nam
domaćini... ćelavi Makedonac i ćelavi Rus bili veiše nego
preprijatni i gostoljubivi, provezli nas po gradu do restorana u kom
ćemo ručati i dozvolili nam da se vratimo sa oba bubrega i ostalim
unutrašnjim organima netaknutim. Video sam i opštinu Centar,
interesantan restoran u Skadarlija fazonu, gde je naš domaćin
poručivao jelo po jelo za nas... tj. njih da bi na kraju pošto je
video da sam uzeo od svega toga četvrtinu krastavca, zavapio...
dobro šta ti hoćeš? Ćevape! Nema ćevapa... Šta bre nema ćevapa,
nisam bre prošao pored paprika Leskovca da mi ti ovde kažeš da
nema ćevapa... Ima pljeskavice, OK može pljeskavica... Ćevape
nemaju, ali bube na zidu imaju, sve sam dokumentovao... Ostali su
jeli neke duguljaste makedonske pice sa nekim mesom na vrhu, to im je
specijalitet... zaista deluje super... za prosečnog čoveka, meni je
dobra bila i ne baš dobra pljeskavica... Zabavljao sam se gledajući
makedonsku verziju Plesa sa zvezdama, dvojicu starih makedonskih
boema koji su pili crno vino iz velikih vinskih čaša i bistrili bog
zna šta... nisam baš razumeo pijani boemski makedonski...
Nakon obimnog ručka, provozali
su nas da vidimo tvrđavu njihovu veliku i jedno 100 zastava usput...
aman ljudi dosta više sa zastavama, gde god se okreneš borba za
nacionalni identitet... Videli smo Sabornu crkvu i popeli su nas do
pola brda iznad grada... pljuštala je kiša i bila je magla... nismo
se popeli skroz do krsta, ali jesmo dovoljno da vidimo čitav grad...
trenutak impresioniranosti pogledom i beg od noževa koji padaju sa
neba, polako nazad do naših kola i nazad za Beograd preko pumpe
Lukoil Aleksinac gde je trebalo da pokupimo našeg već zaboravljenog
kolegu koji želi klavir... jedan preleeeeep, laaakiiiiran... Vozili
smo se par minuta po Skoplju razmenjivali mišljenja o poslovnom
uspehu i neuspehu posete... kada je moj a i vaš brat, posle par
sekundi tišine, upitao... a uslikao si bubu? Sreća bio sam
zaključan i vezan inače bi ispao iz kola od smeha... Nego šta nego
sam uslikao bubu! Prelazimo granicu, osvetljenost puta nestaje sa
ulaskom u Srbiju, neko je ugasio svetlo i ostavio nas u mrklom
srBskom mraku... sa neprijateljima svuda oko nas... Kiša je lila
više nego ikada, bilo nam je već pomalo dosta svega... kada se
desno od nas... u sred nedođije... u zaustavnoj traci... ukazala...
baba! A? Jel ono bila baba ili duh? Mirno smo se složili da je
jedino logično, uzevši u obzir sve okolnosti, da je to bio duh...
Pokupili smo pijanistu na pumpi Lukoil Aleksinac i u vorp pogonu
(pošto je kiša postala mećava i svuda oko nas je bilo belo) se
uputili na sever... ah... sever...
