Jamaica, Queens

Ja kao turista imam opsesivnu maniju da moram sve znati unapred. Ne sme ništa da se prepusti slučaju, jer prepuštanje slučaju znači nesnalaženje, nerviranje i na kraju gubljenje vremena. Pogledao sam video klip kako se voziti u metrou, gde se objašnjava čak i to kako se na automatu kupuje karta. Našao sam i klip koji objašnjava kako se sa aerodroma stiže do grada, baš putanjom koju sam ja planirao, preko stanice Jamaica, Queens. Ovo je tekst u kom ćete Jamaica, Queens pročitati nenormalan broj puta, do stepena visoke iritantnosti, ali to je zato što zvuči moćno, a i da uhvatimo osećaj geto crnačke kulture. Uglavnom sa aerodroma do grada metroom možete doći na 2 načina. U oba slučaja koristite AirTrain koji vas vozi oko svih terminala i posle ili do Howard Beach ili do Jamaica, Queens. Moj plan je da bio da idem do Džamajke pa odatle plavom E linijom direktno do stanice Queens Plaza, pa peške 1.9km do hotela. Dok smo se približavali sletanju saputnik kom je mnogo smetao moj šal počeo je glasno da razmišlja kako da stigne do grada. Šta da idem na Jamaica, Queens? Nema šanse, išao sam jednom na Jamaica, Queens i nikad više. Izađeš tamo, ne d’o ti bog. Neću se ja nervirati tamo šta će da mi se desi. Ove reči su me pokolebale i navele u razmišljanje šta ja da radim. Koja mi je alternativa? Taksi 50 USD? Nije alternativa, AirTrain do Howard Beach pa neki drugi metro? Gledam metro mapu, ne ide ništa u moj kraj odande, ni to nije alternativa… Ma šta ti meni ne smeš? Idem ja na Jamaica, Queens, ko se bre boji Jamaica, Queens? Ne nego znaš šta? Donesite vi meni Jamaica, Queens!!! Leteo sam 10 sati, koga bre briga za Jamaica, Queens. To, a i kapirao sam da 80% putnika koji sleću na JFK idu tamo, šta loše može da mi se desi?

Pratio sam u glavi viđeno na klipu kako stići do grada, lako sam naišao na Airtrain ka Džamajki, niko ne kupuje karte, odlično, baš kao što treba, karta se kupuje kad stignete, na izlazu za 5 USD + 1 USD za izdavanje nove kartice. Ušao sam u vagon, ha, eno ga zgodni saputnik. Vrteli smo se u krug oko terminala baš kao na snimku i u jednom trenutku stigli na Jamaica Queens. Opet sam u glavi imao proceduru, tražim automat gde kupujem AirTrain kartu i kupujem Metrocard za 7 dana od 30 USD + 1 USD za izdavanje kartice. Prvi deo sam odmah završio, ali nisam mogao da kupim kartu za metro. Nije mi baš bilo jasno zašto ne mogu, ili ne umem, ali sam se ubrzo setio da ovo nije metro stanica nego samo AirTrain za aerodrom, Metrocard se sigurno kupuje na stanici metroa. Pokupio sam se i krenuo u potragu za stanicom, naišavši tako na štand na kom su se prodavale kartice. Ha! Još bolje, platim čoveku i imam karticu! Ostalo je još samo da nađem stanicu. Bila je blizu, spustio sam se u metro i doživeo higijensko-kulturološki šok. Whaaaaaaatttt the HELL is this?! Prizor je bio najprljaviji koji sam ikad video, sa nekoliko geto likova koji ordiniraju po njoj. Kako je moguce da ovako izgleda metro u najpoznatijem gradu u najnaprednijoj cuvilizaciji na svetu? Jamaica, Queens pomislim. Možda je ovo geto stanica, možda je to u gradu lepše. Nadam se da će E voz brzo naići.

Naišao je, ušao sam i odmah se setio Vila Smita iz Ljudi u crnom. Sećate se scene kada se posle bitke sa velikim crvom u njujorškom metrou, jedan jedini vagon zaustavi na sledećoj stanici. Vil Smit dolazi da ih flešne onim aparatom i kaže the trouble with yall New Yorkers is that you don’t listen, you think you’ve seen it all. Bio je to apsolutno isti kockasti vagon, kao taj kroz koji je Agent J leteo. Tačno tako sam se i ja osećao u mojoj prvoj metro vožnji u mom prvom metro vagonu, mi Njujorčani stvarno mislimo da smo videli sve. Čekao sam ga da proleti u jurnjavi za nekim ejlienom, ali se to nije desilo. Gledao sam koliko stanica treba da se vozim, digitalno ispisane stanice su mi lako pojasnile koliko još ima i gde treba da siđem. Bio sam oduševljen, nisam se morao nešto preterano ni truditi da ne promašim, sve je digitalno, a i vozač/ica vam govore uglavnom na kojoj ste stanici. Kasnije sam saznao da ovo nije nužni luksuz i da sam mnogo češće morao da gledam kroz prozor na stubove na kojima bi bila ispisana imena stanica, da bih ustanovio gde sam. Srećom sam imao instaliranu aplikaciju sa metro mapom pa je to dosta olakšalo stvari.

Stigla je i stanica Queens Plaza, hah ništa čistija ni spokojnija od Jamaica, Queens. Brzo sam izašao i našao se u predvorju ogromnog drumsko-železničkog mosta/nadvožnjaka, oko 20h uveče. Nikako nije mesto gde želite da udahnete vaš prvi njujorški vazduh. Kofer, 1.9km pešačenja, ja i Sygic navigacija koja govori preko mosta. Natukao sam kapu, podigao šal, pomerio naočare do očiju, put my game face on, udahnuo duboko i krenuo. Most je bio mnogo dugačak, idealno mesto da nestanem, osećao sam se kao u nekom jezivom mestu iz Betmena gde iznad mene ide metro, a pingvin vreba da me otme. Kako sam prelazio most ispred mene se stvorila grupa 5-6 sumnjivih geto osoba, manite me preživeo sam Jamaica, Queens, sklanjajte mi se s puta pomislih. Tako i bi, bili su neki mladići i devojke, samo su me čudno pogledali. Skretanje desno, u neku malo širu ulicu, novi sudar sa realnošću novog sveta. Viju viju viju sirena NYPD, ma daaaaj breeeee nisam u gradu ni 10 minuta već policija, zaustavlja ženu u automobilu, traže dokumenta dok ja produžavam svojim putem… pored zatvora opštine Queens… opaaa, ‘ajdeee, dobar neki kraj ovo. Na sledećem semaforu skrećem levo, nema ni trotoara, u stvari ima, ali taman za mene i moj kofer… a ispred mene, korpa supermarketa za beskućnike… u jeee… ali nigde beskućnika, obići ću je, valjda mi neće zameriti. Stižem na vrh brda uskim putićem, a na uglu vrlo shady prodavnica auto delova, gde me zaposleni ispod oka posmatraju dok prolazim, valjda kapiraju da nisam akumulator… ili ipak ne. Brzo skrećem desno u ulicu gde mi je hotel, sa druge strane je, koliko god to morbidno zvučalo, prizor koji sam u tom trenutku najviše želeo da vidim… Prvo konjičko groblje! To je značilo da sam našao ulicu i da je hotel ispred mene.

Mnogo ljudi me pita kako mi je bilo, pa eto, sablasni most, zaustavljanje policije, zatvor i groblje kao najsrećniji momenat mojih prvih sat vremena u Njujorku. Malo ko može da kaže da se svog prvog dana boravka u najpoznatijem gradu SAD-a najviše obradovao groblju. Hotel spolja ničim nije odudarao od gomile budžet hotela u kojima sam boravio, od nekih je čak i delovao impozantnije. Kad sam ušao slika se brzo promenila, uski hodnik, mračna recepcija, gošća pomalo zapuštena sa najvećom pozadinom koju ste ikada videli. U stvari uzmite najveću pozadinu koju ste ikada videli i uvećajte je tri puta, možda ćete dobiti nešto što je u rangu sa ovim što me je dočekalo. Njena prijateljica se žustro raspravljala sa recepcionerom starijih godina, ali strogim u licu. Strpljivo sam čekao svoj red da se čekiram, razmišljajući uhhh čoveče gde sam ja to došao?

Kad sam konačno stigao na red posle rasprave kojoj sam prisustvovao, pomalo nespokojno sam pristupio check inu, ali je to poprilično glatko prošlo do trenutka kada mi je tražio karticu. Dao sam mu je znajući da nemam novca da platim jer je 30.12. a limit mi se obnavlja 1.1. Taman da platim za check out. Recepcioner me je pogledao i rekao da je kartica odbijena. Nakon što sam mu rekao da znam, da hoću da platim kad budem odlazio, strogo me je pogledao i rekao plaća se sada. Izvadio sam 400 USD u kešu i teška srca ih se oslobodio, OK, koristiću karticu za druge stvari, šta da radim? I tako se nekako na svakom koraku dešavalo nešto što mi nije prijalo… umesto da sve, ili bar veći deo, teče glatko, ja sam se skoro svaki dan na nešto spoticao. U svakom slučaju dobio sam račun za svoju traumu. Gospodin mi je namagnetisao 2 ključa i poslao me svojim putem. Bio sam nestrpljiv da vidim svoju sobu, gde sam to došao, tj. kako izgleda soba u hotelu rezerva, rezerve. Kako to inače biva u mom iskustvu sa shady hotelima u kojima sam bio, otvaranjem vrata ukazala se palata! Ogromna soba sa francusko-nemačkim kraljevsko-firerskim krevetom! Kao i uvek prvo ide kontrola kupatila, veliko, čisto, uuuuu neka vrsta đakuzi kade… pa jesam li ja to u getu preko puta groblja ili na 5. Aveniji??? Konačno sam mogao da se malo opustim, da nadišem queenskog vazduha i da prihvatim gde sam. Kad sam malo došao sebi upalio sam TV i gledao neku koledž utakmicu američkog fudbala. Bilo je 9 sati po lokalnom vremenu, tj 3h po našem. Brzo sam se zakucao mrtav umoran. Probudih se u 8 ujutro, što ne bi bio toliki problem da 8 ujutro nije 2 ujutro tamo gde sam se trenutno nalazio… Viber, Facebook sa ljudima u Evropi, prevrtanje po krevetu, manje ili više uspešni pokušaji da ponovo zaspim su me pratili sve dok zaista nisam želeo da se probudim i ustanem.

31.12. je bio zamišljen kao dan za odlazak u Nju Džersi na hokejašku utakmicu i pokušaj dočeka nove godine na Tajms Skveru. Pre nego što sam se spremio da krenem odlučio sam da pogledam račun koji sam sinoć dobio. Posle svih kolona u dnu piše balance due at checkout 394 USD. Čekaj, da li ovo znači da se od mene traži da platim toliko kada budem izlazio? Da li to znači da mi je to starac direktno ukrao 394 USD? Fantastično! Još jedna glupost koja će me nervirati do sutra ujutro, kada budem odlazio iz tog hotela u sledeći. Kada sam krenuo trebalo je proći istom stazom kao i juče, do Queens Plaze, pa na E metro u nastavku jučerašnje rute sve do stanice Svetski Trgovinski Centar. Na toj stanici se hvata PATH voz kojim se vozim do kraja, tj do Newark Penn Station, gde je Prudential Center vrlo blizu peške. Pokušavajući po danu da se prisetim rute kojom sam noću sinoć išao, prilično sam se uspešno kretao istim ulicama. Sa raskrsnice bulevara i moje ulice, gde je bila sumnjiva prodavnica auto delova, lepo se video Menheten u daljini. Bio sam kao dete koje nikad nije bilo u toj daljini, koje bi sve dalo samo da pobegne odavde i vidi to što je u daljini izbliza. Malo je falilo da pružim ruku ka tim soliterima u daljini i šapnem sebi takeee meeee. Sve što sam video sinoć, opet je bilo tu, samo jezivije… korpa gospodina beskućnika bila je na istom mestu na kom sam je ostavio. Ulica u kojoj je zatvor bila je puna otpadaka raznih vrsta, tako da sam više igrao školice, pokušavajući da izbegnem smeće, nego što sam šetao pravolinijski, a pumpa pre zatvora je upravo dok sam prolazio bila mesto zločina. Razvukoše policajci onu žutu traku – crime scene do not cross – ne videh leš, tako da, možda su je samo opljačkali, videh samo nisku policajku sa velikim foto aparatom kako nešto slika. Obillazio sam svakakve likove dok sam išao ka stanici, razmišljao sam ako se krećem brže od njih neće stići da mi se obrate. Stvarno sam želeo da što pre stignem do Menhetena misleći da će tad sve biti drugačije.

Metro me je dovezao do poslednje stanice, hah, to je to, valjda sam sad OK. Šetam, tražim link za PATH i nalazim ga lako. U pitanju je bela prelepa zgrada, prvi put sam bio zapanjen, deluje kao da je sklop nekog novijeg muzeja, čista belina, sa nepravilnim linijama, kao da sam ispod kičme dinosaurusa, konačno neka promena miljea. Našao sam automat i poduže pokušavao da kupim povratnu kartu. Kad sam se pomirio sa tim da to nije moguće uzeo sam kartu u jednom pravcu, pa ću se u povratku gužvati sa svim ostalim ljubiteljima hokeja, koji će se u isto vreme kad i ja vraćati tim vozom. Prilazim mehanizmu za ulazak, dajem mu karticu, vrata se otvaraju ali mi karticu ne vraća. Malo sam sačekao ali ništa, pomislih kako li ću izaći kad stignem ako mi budi tražili karticu? Šta ako se zaglavila? Nova iritantnost ničim izazvana. Našao sam ubrzo voz i zaputio se sa Menhetena, koji još nisam ni video ka Njuarku u Nju Džersiju. Gledao sam napolje sa velikim interesovanjem, smenjivale su se stanice a ta železnica mi ni po čemu nije delovala drugačije od bilo koje engleske kojom sam se već vozio. Uskoro sam shvatio da saputnici koji su bili pored mene, otac i sin, takođe idu na utakmicu. Saznao sam da se ulazi u halu otvaraju tek sat ipo pred utakmicu. Auuuu, a ja krenuo mnogo ranije, kao bolje da stignem ranije, da prošetam okolo pa uđem 2 sata pre i lepo se smestim i uživam u pregame ritualima. Brzo sam izračunao da ću ja biti u Njuarku čak 3 ipo sata pre utakmice AAAAAAAAA!!!!! No dobro šta je tu je, kako su se smenjivale stanice pred Penn Station bivao sam sve uzbuđeniji, kao i moji saputnici, s tim da sam ja osećao da sam konačno stigao tu gde sam putovao, da moj razlog postojanja ovde 7300km od kuće i više od 24h od polaska, tek sada počinje. Ubrzo smo stigli, čitav voz je krenuo napolje, videh da se niko ne bakće sa karticama, OK, nisu potrebne za izlaz… pratim masu, izlazim na ulicu… stigao sam u Nju Dzersi!

BEG to JFK

Čovek prolazi kroz život čekajući šansu da mu se kockice nameste, da mu se pruži jedinstvena prilika koju treba da iskoristi, jer se možda više nikad neće ukazati. Nekome se namesti češće, nekom ređe, a nekome na žalost nikad. Kada se pogleda unazad, pasoš zemlje koja mi omogućava ulazak u SAD bez vize, promotivna cena direktnog leta, bez presedanja, do NYC i 30.12. koji pada na petak. Svi bi rekli da je baš sad ta šansa da se ode u Njujork i da se vidi šta to ima tamo preko okeana i šta to čini američku najnaprednijom civilizacijom na svetu. Vođen savetima da ako sad ne odem, pitanje da li ću ikad ponovo imati šansu, zaleteo sam se, pa kako bude. Što bi rekli u komšiluku kada komentarišu skijanje, baciš se na glavu, pa kaj bude, ne?

Cela organizacija pred odlazak na put je bila krajnje naporna, što zbog objektivnih problema sa hotelima, što zbog mog straha od imigracione službe i njihovog odnosa prema gostima. Prve dve noći su bile preskupe na Menhetenu, pa sam pokušao naći nešto povoljnije na drugom mestu. Ispalo je da sam preplatio hotel koji nisam želeo, a koji me je otkazao mesec dana pred dolazak, morao sam tražiti drugi hotel, koji sam još manje želeo, a koji nisam mogao platiti unapred. Nacionalni avio prevoznik mi je takođe mesec dana pred polazak saopštio da je otkazao let na datum mog povratka pa sam morao odgoditi povratak za dan kasnije, te provesti još jedan dan u preskupom gradu, o svom trošku. U svakom slučaju od prvog do poslednjeg dana sve što sledi je bilo više mučenje nego uživanje, ali OK, u svakom slučaju jedinstveno iskustvo, koje bi svako ko je u mogućnosti trebalo da doživi. Sa više sreće nadam se.

Odlazak na aerodrom je bio uobičajen, s tim da su u nekom trenutku u minibus ušli neki Amerikanci... koji gle čuda... nisu išli za Ameriku, već sam iz razgovora načuo da žive u Madridu i da razmišljaju da li sledeća destinacija da im bude Rumunija ili Sevilja... hah, kao da je neko pitanje. Prva velika nedoumica u mojoj glavi, kako funkcioniše taj check in za ovaj let, brzo i jednostavno je rešena, isto kao i za bilo koji drugi let, jedino što se dođe malo ranije, jer se i gejt zatvara ranije. Dobio sam svoju bording kartu, na kojoj piše zona 2, hah, nikad nisam imao kartu sa zonom do sad. Let traje 10 sati, tako da sam pomislio da bi osim mogućnosti gledanja filmova, putovanje trebalo obogatiti još nekim sadržajem, pa sam otišao da vidim šta se nalazi u ponudi. Prioritet prvog reda je bila kupovina adaptera za struju, samo mi je još falilo da 7.300 km od kuće budem prazne baterije xy dana. Našao sam adapter, verovatno ga preplatio, ali OK, u datom tenutku je to bilo prihvatljivo, uzeo sam Politikin Zabavnik, Svet Kompjutera, stripove Dok Holidej i Dilan Dog, biće dovoljno pomislih.

Dalje je sve išlo po nekoj ustaljenoj proceduri, ulaz u avion, čiji je raspored sedišta 2 kod jednog prozora, 2 kod drugog prozora i 4 u redu između, dakle ukupno 8 sedišta u redu. Dosta sam razmišljao koliko su komotna ta sedišta u prekookeanskim avionima, ipak su to dugi letovi, nije ni OK da sedim sa nedovoljno mesta za noge, zaboden u ugao od 90º. Na moje prijatno iznenađenje, kako sam seo na mesto, tako se sedište samo od sebe pomerilo unazad i primilo oblik mog tela, za maksimalni komfor. Kao da sam seo u transformersa... haha woow sedište 16B će biti moj lični Bamblbi narednih 10 sati. Kako se ja pomerim tako se pomeri i ono. Kasnije sam saznao da to ne bi trebalo da bude baš tako, već da se radi o pokvarenom sedištu, koje ne može da se podigne u uspravni, pravilni položaj za poletanje... Bilo kako bilo, meni je bilo komotno na uštrb drugih i to me je jedino interesovalo, 10 sati je u pitanju. Na zadnjem delu sedišta ispred vas bio je ekran, koji je radio kao touch screen, a za svaki slučaj, ako ne umete da rukujete touch screen-om, u sedište je uglavljen i daljinski, pa ili jedno ili drugo.

Kad sam polazio napravio sam odabir dve kape Mančester Junajteda i jedna neutralna, šal Mančestera, neutralni i šal Intera, koji se baš našao na meni tokom leta. Mislio sam da na putu za novi svet niko neće mariti za moja navijačka opredeljenja u starom svetu. Na letu je bilo puno ljudi iz Crne Gore koji su preko Beograda leteli ka Americi... jedna takva ekipica sastavljena od 2 momka i 2 devojke sedela je na 4 sedišta iza mene, a na sedištu direktno iza mene sedeo je momak kojem je moj šal Intera iznenađujuće mnogo smetao... počeo je petnaestominutni monolog kako sudije stalno sviraju penale Interu, nemamo pojma, gde baš taj šal da vidi, pa mora da ga gleda. To je trajalo i trajalo i trajalo. Nisam znao da da li da se okrenem i kažem mu nešto... ipak je njih 4, a ja sam 1... plus tih 4, kad se uključe ostali Crnogorci lako postane 40... a zub 100 EUR, dok se bubreg meri hiljadama EUR. Odlučim ja da prećutim neprijatnu situaciju, uštedim svoje zdravlje i sačuvam novac koji sam spremio za put, zavalim se u pokvareno sedište koje mu se uvalilo u krilo (in your face bitchizzzz) i dodatno raširim šal po ramenima, čisto eto, kad se nervira, da bar ima razloga. Pazza Inter Amalaaaa!!!

Pored mene je sa desne strane sedeo najzgodniji muškarac kog sam u životu uživo video, posle Gagija Milosavljevića. Da nisam imao svog Bamblbija od pokvarenog sedišta, zamenio bih se sa nekom devojkom, gre'ota da ja sedim 10 sati pored njega, a ne neka koja bi možda uspela nešto za to vreme. U svakom slučaju delovalo je da ima iskustva u prekookeanskim letovima, tako da sam odlučio da oponašam njegovo ponašanje u rukovanju tehnologijom, a i svim drugim. Hah prvo što je uradio je da se izuje... toliko daleko nisam išao... ipak sam ja stari aristokrata, mora da postoji neki kućni red. Sa moje leve strane sedeo je stariji bračni par iz Crne Gore, koji je o prekookeanskim letovima znao još manje nego ja. Znate ono kad se desi sudar epoha, pa nešto nastrada... u našem slučaju daljinski televizora u gospođinom sedištu. Videla žena tehnološku inovaciju, pa da se poigra... posle nije umela da vrati, mlati li mlati, stiska dugmiće, vitla onim k'o da je laso, samo gledam kad će da me ulovi k'o divljeg konja. Ono ništa ne reaguje, pa je radila napredna geometrija... kako pravougaonik uglaviti u pravougaonik... Okrenula se prema meni, vrti daljinskim, žica na sve strane, kao da joj pomognem... Mani me ženo, nisam ja pokvario, ti si... Ko te ter'o da pipaš kad ne znaš? Ja ne pipam ništa dok zgodni momak pored mene ne pipne i ne pokaže kako se pipa. Uglavila je nekako, s tim da je cela žica virila napolje sve vreme. Daljinski se pak nije pomerio iz ležišta, sve je bilo OK. Ali kakva je to borba bila. Imao sam osećaj da daljinski pri svakom njenom pokušaju vraćanja viče This is Spartaaaaaa!!!

Kako su nam stjuardese svima podelile lične slušalice vrlo lošeg kvaliteta, odlučih da testiram proizvod. Puste vam zvuk tek kad poletite, pa me je gospođa sad napala misleći da ne rade slušalice. Odlučih se da gledam novog Tarzana. Odličan izbor solidnog filma za ubijanje vremena. Negde na pola jurnjave sa majmunima u potrazi za zarobljenom Džejn (vanredno lepa glumica, moram dodati), osoblje nacionalnog avio prevoznika nam je poslužilo ručak. S obzirom da se nije znalo kad ću jesti ponovo, prvi put u istoriji sam probao avionsku hranu. Bila piletina u nekom sosu koji sam elegantno, nožem uklonio sa svakog parčeta mesa. Jeo sam i rendanu šargarepu, kakva iznenađenja sa moje strane. Kad se završio Tarzan, pustio sam jedinu epizodu u ponudi crtanog Spajdermena, nakon čega videh da ima par epizoda serije 2 broke girls. Negde na kraju prve epizode sam shvatio da su mi od utikača slušalice ostale samo 2 limene igle, tako da sam ih, ne želeći da rizikujem strujni udar, uklonio i osudio sebe na čitanje do kraja puta. Ubrzo sam video da je i moj zgodni saputnik uništio svoje slušalice, ali je on imao obraza da traži nove, meni beše glupo.

Posvetio sam se štampanom materijalu koji sam kupio, Politikin Zabavnik sam pročitao od korice do korice, bio je pun interesantnih informacije od kojih sada apsolutno ni jedne ne mogu da se setim. Nakon zanimljivosti Zabavnika, odlučih da pročitam Doka Holideja, otvaram svesku, kad ono... samo tekst... niđe slika.... jaaaaaaaaaoooooo BRE, pa ovo nije strip, prokleti roman. Pa dobro bre da li si ti normalan, pa da sam hteo da čitam slova, poneo bih Bibliju... 'oćuuuu slikeeee. Dobro, kad sam se pomirio sa tim da će ovo da traje, prijalo mi je sazanje da će ovo da mi oduzme jedno sat ipo od puta, tako da sam se dao na posao. Ovo vam već mogu od reči do reči prepričati, odlično sam zapamtio radnju na tih 66 strana suvog teksta. Dok Holidej je veliki igrač bio! Svet Kompjutera je bio potpuni promašaj, samo sam prelistao čisto da ne bude da sam bacio pare, a Dilan Dog je kupljen iz razloga što njega inače ne čitam, pa kad budem kupovao moje standardne stripove, neće biti pročitan neplanirano. Ni sa tim se nisam nešto usrećio, jedno od njegovih gorih izdanja sasvim sigurno. Čak ni uživanje u mini čipsu koji smo dobili kao užinu, nije popravilo utisak.

Kako se približavalo vreme sletanja, osoblje nacionalnog avio prevoznika je nastavljalo da nas naliva pićima po izboru, a poslednjih nekoliko stotina kilometara pred sletanje na legendarno/mistični JFK, sam proveo otkrivši na ekranu opciju praćenja leta. To mi je bilo zabavno da vidim aviončić kako leti preko Kanade, pa blizu Bostona i na kraju sletanje u Njujork. Idilično praćenje dolaska mi je prekinuo stariji crnogorski bračni par pored mene, ponovo... koji me je zamolio da im popunim landing kartice. Tad sam shvatio kako nijedno od njih dvoje ne govori engleski, pomogao sam im i pomislio, kako li će oni sa imigracionom službom na tečnom nemuštom jeziku da se sporazumeju.

Kilometri su se smanjivali, u daljini su počela da se vide svetla novog sveta, dugom, ali iznenađujuće komfornom putu došao je kraj. Samo jedna vrata su me delila od dečačkog sna, sad i da me deportuju bar sam kročio na teritoriju indijanaca i famozne USA. Bio je to mali korak za moje noge, ali veliki skok za moju ličnost. San Siro - check, Old Trafford – check, USA – check. Kad su se vrata aviona otvorila, blentavo sam šetao hodnicima koji su navodili ka pasoškoj kontroli, nadao sam se da će mi moj ESTA status doneti neke beneficije prilikom prolaska, koliko sam samo pogrešio. Putnici koji prvi put ulaze na ESTA idu u red zajedno sa trećim svetom... ušetao sam u najduži red od svih. Mic po mic, gledam šaltere, ono predugo traje. Mislim da sam bio jedno sat vremena, pre nego što sam se i sam našao na šalteru. Policajac mi je uzeo pasoš, pogledao me, pokazao da stavim sve prste svih ruku u tačno određenom rasporedu na ekran za skeniranje otisaka. Nakon toga i još malo nećkanja, lupio mi je pečat u pasoš, koji eto ni dan danas još nisam pogledao. Otišao sam po kofer, sreo zgodnog saputnika ponovo i sa koferom se uputio na carinu. Bio sam blago skeptičan jer sam na landing kartici napisao da ne nosim nikakvo voće i mesne prerađevine, a imao sam u koferu 4 mandarine i pakovanje vakumirane kobasice. Carinika to nije preterano interesovalo, tako da me je nakon uzimanja kartice pogledom ispratio kako gurajući kofer ulazim u njegovu domovinu. Čoveče pa ja sam stigao u Ameriku!