Jamaica, Queens

Ja kao turista imam opsesivnu maniju da moram sve znati unapred. Ne sme ništa da se prepusti slučaju, jer prepuštanje slučaju znači nesnalaženje, nerviranje i na kraju gubljenje vremena. Pogledao sam video klip kako se voziti u metrou, gde se objašnjava čak i to kako se na automatu kupuje karta. Našao sam i klip koji objašnjava kako se sa aerodroma stiže do grada, baš putanjom koju sam ja planirao, preko stanice Jamaica, Queens. Ovo je tekst u kom ćete Jamaica, Queens pročitati nenormalan broj puta, do stepena visoke iritantnosti, ali to je zato što zvuči moćno, a i da uhvatimo osećaj geto crnačke kulture. Uglavnom sa aerodroma do grada metroom možete doći na 2 načina. U oba slučaja koristite AirTrain koji vas vozi oko svih terminala i posle ili do Howard Beach ili do Jamaica, Queens. Moj plan je da bio da idem do Džamajke pa odatle plavom E linijom direktno do stanice Queens Plaza, pa peške 1.9km do hotela. Dok smo se približavali sletanju saputnik kom je mnogo smetao moj šal počeo je glasno da razmišlja kako da stigne do grada. Šta da idem na Jamaica, Queens? Nema šanse, išao sam jednom na Jamaica, Queens i nikad više. Izađeš tamo, ne d’o ti bog. Neću se ja nervirati tamo šta će da mi se desi. Ove reči su me pokolebale i navele u razmišljanje šta ja da radim. Koja mi je alternativa? Taksi 50 USD? Nije alternativa, AirTrain do Howard Beach pa neki drugi metro? Gledam metro mapu, ne ide ništa u moj kraj odande, ni to nije alternativa… Ma šta ti meni ne smeš? Idem ja na Jamaica, Queens, ko se bre boji Jamaica, Queens? Ne nego znaš šta? Donesite vi meni Jamaica, Queens!!! Leteo sam 10 sati, koga bre briga za Jamaica, Queens. To, a i kapirao sam da 80% putnika koji sleću na JFK idu tamo, šta loše može da mi se desi?

Pratio sam u glavi viđeno na klipu kako stići do grada, lako sam naišao na Airtrain ka Džamajki, niko ne kupuje karte, odlično, baš kao što treba, karta se kupuje kad stignete, na izlazu za 5 USD + 1 USD za izdavanje nove kartice. Ušao sam u vagon, ha, eno ga zgodni saputnik. Vrteli smo se u krug oko terminala baš kao na snimku i u jednom trenutku stigli na Jamaica Queens. Opet sam u glavi imao proceduru, tražim automat gde kupujem AirTrain kartu i kupujem Metrocard za 7 dana od 30 USD + 1 USD za izdavanje kartice. Prvi deo sam odmah završio, ali nisam mogao da kupim kartu za metro. Nije mi baš bilo jasno zašto ne mogu, ili ne umem, ali sam se ubrzo setio da ovo nije metro stanica nego samo AirTrain za aerodrom, Metrocard se sigurno kupuje na stanici metroa. Pokupio sam se i krenuo u potragu za stanicom, naišavši tako na štand na kom su se prodavale kartice. Ha! Još bolje, platim čoveku i imam karticu! Ostalo je još samo da nađem stanicu. Bila je blizu, spustio sam se u metro i doživeo higijensko-kulturološki šok. Whaaaaaaatttt the HELL is this?! Prizor je bio najprljaviji koji sam ikad video, sa nekoliko geto likova koji ordiniraju po njoj. Kako je moguce da ovako izgleda metro u najpoznatijem gradu u najnaprednijoj cuvilizaciji na svetu? Jamaica, Queens pomislim. Možda je ovo geto stanica, možda je to u gradu lepše. Nadam se da će E voz brzo naići.

Naišao je, ušao sam i odmah se setio Vila Smita iz Ljudi u crnom. Sećate se scene kada se posle bitke sa velikim crvom u njujorškom metrou, jedan jedini vagon zaustavi na sledećoj stanici. Vil Smit dolazi da ih flešne onim aparatom i kaže the trouble with yall New Yorkers is that you don’t listen, you think you’ve seen it all. Bio je to apsolutno isti kockasti vagon, kao taj kroz koji je Agent J leteo. Tačno tako sam se i ja osećao u mojoj prvoj metro vožnji u mom prvom metro vagonu, mi Njujorčani stvarno mislimo da smo videli sve. Čekao sam ga da proleti u jurnjavi za nekim ejlienom, ali se to nije desilo. Gledao sam koliko stanica treba da se vozim, digitalno ispisane stanice su mi lako pojasnile koliko još ima i gde treba da siđem. Bio sam oduševljen, nisam se morao nešto preterano ni truditi da ne promašim, sve je digitalno, a i vozač/ica vam govore uglavnom na kojoj ste stanici. Kasnije sam saznao da ovo nije nužni luksuz i da sam mnogo češće morao da gledam kroz prozor na stubove na kojima bi bila ispisana imena stanica, da bih ustanovio gde sam. Srećom sam imao instaliranu aplikaciju sa metro mapom pa je to dosta olakšalo stvari.

Stigla je i stanica Queens Plaza, hah ništa čistija ni spokojnija od Jamaica, Queens. Brzo sam izašao i našao se u predvorju ogromnog drumsko-železničkog mosta/nadvožnjaka, oko 20h uveče. Nikako nije mesto gde želite da udahnete vaš prvi njujorški vazduh. Kofer, 1.9km pešačenja, ja i Sygic navigacija koja govori preko mosta. Natukao sam kapu, podigao šal, pomerio naočare do očiju, put my game face on, udahnuo duboko i krenuo. Most je bio mnogo dugačak, idealno mesto da nestanem, osećao sam se kao u nekom jezivom mestu iz Betmena gde iznad mene ide metro, a pingvin vreba da me otme. Kako sam prelazio most ispred mene se stvorila grupa 5-6 sumnjivih geto osoba, manite me preživeo sam Jamaica, Queens, sklanjajte mi se s puta pomislih. Tako i bi, bili su neki mladići i devojke, samo su me čudno pogledali. Skretanje desno, u neku malo širu ulicu, novi sudar sa realnošću novog sveta. Viju viju viju sirena NYPD, ma daaaaj breeeee nisam u gradu ni 10 minuta već policija, zaustavlja ženu u automobilu, traže dokumenta dok ja produžavam svojim putem… pored zatvora opštine Queens… opaaa, ‘ajdeee, dobar neki kraj ovo. Na sledećem semaforu skrećem levo, nema ni trotoara, u stvari ima, ali taman za mene i moj kofer… a ispred mene, korpa supermarketa za beskućnike… u jeee… ali nigde beskućnika, obići ću je, valjda mi neće zameriti. Stižem na vrh brda uskim putićem, a na uglu vrlo shady prodavnica auto delova, gde me zaposleni ispod oka posmatraju dok prolazim, valjda kapiraju da nisam akumulator… ili ipak ne. Brzo skrećem desno u ulicu gde mi je hotel, sa druge strane je, koliko god to morbidno zvučalo, prizor koji sam u tom trenutku najviše želeo da vidim… Prvo konjičko groblje! To je značilo da sam našao ulicu i da je hotel ispred mene.

Mnogo ljudi me pita kako mi je bilo, pa eto, sablasni most, zaustavljanje policije, zatvor i groblje kao najsrećniji momenat mojih prvih sat vremena u Njujorku. Malo ko može da kaže da se svog prvog dana boravka u najpoznatijem gradu SAD-a najviše obradovao groblju. Hotel spolja ničim nije odudarao od gomile budžet hotela u kojima sam boravio, od nekih je čak i delovao impozantnije. Kad sam ušao slika se brzo promenila, uski hodnik, mračna recepcija, gošća pomalo zapuštena sa najvećom pozadinom koju ste ikada videli. U stvari uzmite najveću pozadinu koju ste ikada videli i uvećajte je tri puta, možda ćete dobiti nešto što je u rangu sa ovim što me je dočekalo. Njena prijateljica se žustro raspravljala sa recepcionerom starijih godina, ali strogim u licu. Strpljivo sam čekao svoj red da se čekiram, razmišljajući uhhh čoveče gde sam ja to došao?

Kad sam konačno stigao na red posle rasprave kojoj sam prisustvovao, pomalo nespokojno sam pristupio check inu, ali je to poprilično glatko prošlo do trenutka kada mi je tražio karticu. Dao sam mu je znajući da nemam novca da platim jer je 30.12. a limit mi se obnavlja 1.1. Taman da platim za check out. Recepcioner me je pogledao i rekao da je kartica odbijena. Nakon što sam mu rekao da znam, da hoću da platim kad budem odlazio, strogo me je pogledao i rekao plaća se sada. Izvadio sam 400 USD u kešu i teška srca ih se oslobodio, OK, koristiću karticu za druge stvari, šta da radim? I tako se nekako na svakom koraku dešavalo nešto što mi nije prijalo… umesto da sve, ili bar veći deo, teče glatko, ja sam se skoro svaki dan na nešto spoticao. U svakom slučaju dobio sam račun za svoju traumu. Gospodin mi je namagnetisao 2 ključa i poslao me svojim putem. Bio sam nestrpljiv da vidim svoju sobu, gde sam to došao, tj. kako izgleda soba u hotelu rezerva, rezerve. Kako to inače biva u mom iskustvu sa shady hotelima u kojima sam bio, otvaranjem vrata ukazala se palata! Ogromna soba sa francusko-nemačkim kraljevsko-firerskim krevetom! Kao i uvek prvo ide kontrola kupatila, veliko, čisto, uuuuu neka vrsta đakuzi kade… pa jesam li ja to u getu preko puta groblja ili na 5. Aveniji??? Konačno sam mogao da se malo opustim, da nadišem queenskog vazduha i da prihvatim gde sam. Kad sam malo došao sebi upalio sam TV i gledao neku koledž utakmicu američkog fudbala. Bilo je 9 sati po lokalnom vremenu, tj 3h po našem. Brzo sam se zakucao mrtav umoran. Probudih se u 8 ujutro, što ne bi bio toliki problem da 8 ujutro nije 2 ujutro tamo gde sam se trenutno nalazio… Viber, Facebook sa ljudima u Evropi, prevrtanje po krevetu, manje ili više uspešni pokušaji da ponovo zaspim su me pratili sve dok zaista nisam želeo da se probudim i ustanem.

31.12. je bio zamišljen kao dan za odlazak u Nju Džersi na hokejašku utakmicu i pokušaj dočeka nove godine na Tajms Skveru. Pre nego što sam se spremio da krenem odlučio sam da pogledam račun koji sam sinoć dobio. Posle svih kolona u dnu piše balance due at checkout 394 USD. Čekaj, da li ovo znači da se od mene traži da platim toliko kada budem izlazio? Da li to znači da mi je to starac direktno ukrao 394 USD? Fantastično! Još jedna glupost koja će me nervirati do sutra ujutro, kada budem odlazio iz tog hotela u sledeći. Kada sam krenuo trebalo je proći istom stazom kao i juče, do Queens Plaze, pa na E metro u nastavku jučerašnje rute sve do stanice Svetski Trgovinski Centar. Na toj stanici se hvata PATH voz kojim se vozim do kraja, tj do Newark Penn Station, gde je Prudential Center vrlo blizu peške. Pokušavajući po danu da se prisetim rute kojom sam noću sinoć išao, prilično sam se uspešno kretao istim ulicama. Sa raskrsnice bulevara i moje ulice, gde je bila sumnjiva prodavnica auto delova, lepo se video Menheten u daljini. Bio sam kao dete koje nikad nije bilo u toj daljini, koje bi sve dalo samo da pobegne odavde i vidi to što je u daljini izbliza. Malo je falilo da pružim ruku ka tim soliterima u daljini i šapnem sebi takeee meeee. Sve što sam video sinoć, opet je bilo tu, samo jezivije… korpa gospodina beskućnika bila je na istom mestu na kom sam je ostavio. Ulica u kojoj je zatvor bila je puna otpadaka raznih vrsta, tako da sam više igrao školice, pokušavajući da izbegnem smeće, nego što sam šetao pravolinijski, a pumpa pre zatvora je upravo dok sam prolazio bila mesto zločina. Razvukoše policajci onu žutu traku – crime scene do not cross – ne videh leš, tako da, možda su je samo opljačkali, videh samo nisku policajku sa velikim foto aparatom kako nešto slika. Obillazio sam svakakve likove dok sam išao ka stanici, razmišljao sam ako se krećem brže od njih neće stići da mi se obrate. Stvarno sam želeo da što pre stignem do Menhetena misleći da će tad sve biti drugačije.

Metro me je dovezao do poslednje stanice, hah, to je to, valjda sam sad OK. Šetam, tražim link za PATH i nalazim ga lako. U pitanju je bela prelepa zgrada, prvi put sam bio zapanjen, deluje kao da je sklop nekog novijeg muzeja, čista belina, sa nepravilnim linijama, kao da sam ispod kičme dinosaurusa, konačno neka promena miljea. Našao sam automat i poduže pokušavao da kupim povratnu kartu. Kad sam se pomirio sa tim da to nije moguće uzeo sam kartu u jednom pravcu, pa ću se u povratku gužvati sa svim ostalim ljubiteljima hokeja, koji će se u isto vreme kad i ja vraćati tim vozom. Prilazim mehanizmu za ulazak, dajem mu karticu, vrata se otvaraju ali mi karticu ne vraća. Malo sam sačekao ali ništa, pomislih kako li ću izaći kad stignem ako mi budi tražili karticu? Šta ako se zaglavila? Nova iritantnost ničim izazvana. Našao sam ubrzo voz i zaputio se sa Menhetena, koji još nisam ni video ka Njuarku u Nju Džersiju. Gledao sam napolje sa velikim interesovanjem, smenjivale su se stanice a ta železnica mi ni po čemu nije delovala drugačije od bilo koje engleske kojom sam se već vozio. Uskoro sam shvatio da saputnici koji su bili pored mene, otac i sin, takođe idu na utakmicu. Saznao sam da se ulazi u halu otvaraju tek sat ipo pred utakmicu. Auuuu, a ja krenuo mnogo ranije, kao bolje da stignem ranije, da prošetam okolo pa uđem 2 sata pre i lepo se smestim i uživam u pregame ritualima. Brzo sam izračunao da ću ja biti u Njuarku čak 3 ipo sata pre utakmice AAAAAAAAA!!!!! No dobro šta je tu je, kako su se smenjivale stanice pred Penn Station bivao sam sve uzbuđeniji, kao i moji saputnici, s tim da sam ja osećao da sam konačno stigao tu gde sam putovao, da moj razlog postojanja ovde 7300km od kuće i više od 24h od polaska, tek sada počinje. Ubrzo smo stigli, čitav voz je krenuo napolje, videh da se niko ne bakće sa karticama, OK, nisu potrebne za izlaz… pratim masu, izlazim na ulicu… stigao sam u Nju Dzersi!