One Jersey

Kada sam izašao sa Penn Station u Njuarku, bio je to moj prvi stvarni susret sa Amerikom. Sve do sad je bilo neko privremeno kretanje, od tačke A do tačke B, sada sam se prvi put našao na mestu na kom ću se zadržati i koje želim obići. Nisam imao neke predrasude o Nju Džersiju, znao sam za onaj reality Jersey Shore, ali to se dešava daleko od Njuarka. Bilo je tmurno i hladno, odmah tu nalazio se semafor, koji nije želeo da promeni svetlo na zeleno za pešake. Znate kad se nekih stvari sećate jasnije nego drugih, iz ovog ili onog razloga. Ja se sećam tmurnog i hladnog okruženja (iako realno nije bilo preterano hladno, ali je bilo sumorno) i semafora koji jednostavno nije želeo da me pusti da pređem. Prudential Center hala se vidi praktično čim izađete sa stanice i ne možete je promašiti, samo treba nekako doći do nje. Stajao sam u mestu dok se smenjivao pravac prolazaka automobila kroz raskrsnicu, svi su prolazili samo ja nisam. Nisam tada još znao da je se u Njujorku ulica prelazi koje god svetlo da je u pitanju, zeleno na semaforu ne znači da možeš da pređeš, nego da ako već do sad nisi, po'itaj sad preko retarde jedan.

Američki profesionalni hokej sam počeo da pratim negde sredinom devedesetih godina. Da imam omiljenu ekipu nemam, imao sam samo omiljene igrače. Detroit Red Wingsi su mi najbliži srcu jer su legendarni tim, a i bili su najbolji tih godina kada sam ja počinjao da pratim. Osim njih simpatične su mi moćne patke iz Anahajma, što zbog mog omiljenog igrača ikada Pola Karije, što zbog dečije filmske trilogije Moćne patke, za čije snimanje su Anaheim Mighty Ducks ustupili svoj logo i brend. Neki kreten je nedavno u nekom trenutku odlučio da patke više neće biti moćne, tako da su, na moje veliko razočarenje, sad samo obične Anaheim Ducks. Sva magija je nestala. Zašto sam ovo sve ispričao? Zato što sam se u tom trenutku nalazio 100 metara od nečeg što sam mnogo voleo, a nikad nisam ni sanjao da ću biti u prilici da vidim. To je nešto što je postojalo samo na televiziji. Hokej! Kao dete sam voleo sve sportove koji su u tom trenutku mogli da se gledaju na televiziji. Krajem osamdesetih bilo je neko prvenstvo u hokeju gde je za Kanadu igrao izvesni Arčibald (nikad nisam saznao ko je zaista bio dotični), a ko me je apsolutno oduševio svojim umećem. Od tog dana pa za vjek vjekova ja sam postao navijač kanadske hokejaške reprezentacije, tako da je poslednja nedelja na zimskim olimpijskim igrama najbitniji dan cele manifestacije, to je dan kada se igra finale hokejaškog turnira.

Dok smo bili klinci svake bismo zime, tamo daleko na severu Vojvodine, ispred zgrade, parkirali dvoje sanaka kao golove, našli kestenje na keju da nam bude pak i čupali iz zemlje što krivlje štapove za igru. Klizali smo po zaleđenom asfaltu i igrali naš improvizani hokej! Kad pukne štap ili kesten, tražiš drugi, pa opet iznova. Kao juče se sećam polufinala iz Nagana 1998. kada je Kanada izgubila od Češke u polufinalu na penale, utakmica se igrala pre podne, ja sam išao u školu popodne, otišao sam u dnevnu sobu, nije bilo nikoga, seo sam u fotelju i plakao. Da imao sam 15 godina, plakao sam i histerično udarao pesnicom u fotelju, jer je neka tamo Kanada izgubila u hokeju. Za Kanadu su igrali tada neki najveći igrači u istoriji sporta, Vejn Grecki, Stiv Ajzerman, Džo Sakić, Brendon Šanahan, na golu su bili i Martin Brodur i Patrik Roa... kao su oni mogli da izgube od ikoga ikada?! Te 1998. su prvi put da li ikada, ili posle dugo vremena, prekinuli sezonu u NHL i svi najbolji igrači na svetu su se našli na olimpijadi. Kanada je bila prejaka, bio je to verovatno ekvivalent jedinom pravom američkom košarkaškom drim timu iz Barselone 1992. a opet, izgubiše u polufinalu na penale. Da se ne lažemo, Češka je bila fantastična, na golu Dominik Hašek, a na terenu Jaromir Jagr. Ne moram ni da vam pričam kako sam se osećao 2002. kada su u sred Solt Lejk Sitija u Americi, Kanađani pobedili SAD u finalu 5-2 (Pol Karija i po 2 puta Džo Sakić i Džerom Iginla).

Sve ovo je napisano da vam približi moj razlog putovanja 7300km od kuće, nije to bio ni Tajms Skver, ni Empajer Stejt Bilding, ni Central Park, ni 5. avenija, već je bilo upravo to. Sve ono o čemu sam ja do tada mogao samo da sanjam, da budem tamo gde se to dešava, zaokružim čitav svoj život i kažem video sam sve što sam ikada želeo. Kako sam izgubio strpljenje sa iritantnim semaforom, odlučio sam da pređem na crveno pa šta bude... nije bilo ništa. Samo sam pri prelasku zastao sa druge strane i upoznao se sa legendom-uputstvom za upotrebu američkih semafora u Metropolitan Area. Ubrzanim korakom sam stigao do hale, bio sam jedini, mnogo sam rano stigao jer se otvara samo 90 minuta pred utakmice, a sada je bilo 210 minuta do utakmice. Šta sam mogao da radim? Prvo sam otišao do ogromne statue hokejaša od nerđajućeg čelika, visoke skoro 7m i teške 3.5 tona. Zastao sam ispred i zagledao je znatiželjno kao dete koje prisustvuje nečem što ne razume. Tu je bila i Djavolja jazbina (Devils Den), zvanična prodavnica New Jersey Devilsa, koji tu igraju, a koja je bila takođe još zatvorena. Kako sam imao previše vremena, odlučih da se prošetam “around the block”, nastavljajući ulicom koja me je dovela do hale, shvatio sam da će me šetnja “around the block” dovesti u situaciju u kojoj nisam bio nikad u životu. Sa druge stane ulice je bila policijska stanica, okolo su svuda bila parkirana policijska vozila, a na sledećem semaforu se blok pretvorio u potpuno afro-američku zajednicu. Bio sam zapanjen, odjednom sam se našao u okruženju koje mi je bilo potpuno novo, čudno, ali totalno uzbudljivo! Nikada ranije nisam mogao da iskusim šetnju po afro-američkoj zajednici, pogledi njih ka meni, pogledi mene ka njima, da li će mi se nešto desiti? What you looking at white boy? Ne, niko mi ništa nije rekao, nisam im čak bio ni preterano zanimljiv, ali oni meni jesu... neviđeno. U jednom trenutku se opet na semaforu, iza mene čula preglasna hip hop muzika. Koliko sam bio oduševljen što slušam hip hop na sred ulice, toliko me je nerviralo što je toliko glasna. Okrenuo sam se da vidim šta se dešava, ne nije momak nosio radio/kasetofon preko ramena, ali jeste nosio okrugli portabl zvučnik preko ramena. HA! Pa ovo nisam nikad video, lični zvučnik preko kog ceo kraj sluša to što nam on pušta... moram priznati da sam ga pratio neko vreme, čisto da što duže slušam taj bit.

Prošetao sam bulevarom na koji sam izašao do sledećeg skretanja nazad i povratka do suprotne strane hale. Čuo sam u vozu u dolasku da negde postoji statua Martina Brodura, a kako je nisam video sa prve strane, sigurno se nalazila sa druge. Vraćajući se video sam je na suprotnom uglu, eno ga, broj 30, sa ponosno uzdignutim golmanskim štapom u vis. Martin Brodur je najveći golman u hokeju svih vremena, trenutno je za njegovo ime vezano 28 NHL rekorda, zaboga, u pitanju je jedini golman u istoriji koji je dao gol za pobedu! Naravno nisam znao sve ovo dok sam stajao ispred statue, ali znao sam da stojim ispred jednog od najvećih ikada. Znao sam da stojim ispred golmana koji je doneo Kanadi to olimpijsko zlato pomenute 2002. pa opet 2010. Koliko često imate priliku da budete pored statue najvećeg svih vremena u nečemu, ispred hale gde je te uspehe gradio tokom 21 sezone? Čovečeeeeeeee breeeeee Martin Broduuuuuuuur. Prošlog vikenda je NHL objavio listu 100 najboljih hokejaša u istoriji, suvišno je reći da je i on tu našao svoje mesto. Slikao sam je iz svih uglova, da sam znao kako i od koga, unajmio bih drona da ga slika i od gore, da sam znao da me neće uhapsiti i da statui ništa neće biti, obesio bih se za njegov štap i ljuljao se do iznemoglosti.

Kada sam se ubedio da sam dovoljno vremena posvetio legendi, odlučio sam da se prošetam još malo. Ispred ulaza je bio ogromni logo Devilsa ucrtan u cigle, prodavci suvenira su počeli da razvlače svoje tezge, ljudi su počeli da pristižu. Okoliš se polako pretvorio u crveno belo parče teritorije, šetajući se oko arene, mimoišao sam se sa dve devojke, navijačice Vašington Kapitalsa, koji su dolazili u goste, bile su obučene identično, dugi Božićni zeleni džemper Kapitalsa i iste suknje... kako smo se mimoilazili, verovatno videvši okruženje, moj strogi izraz lica i pogled sakriven iza foto-grej stakala, čuo sam jednu kako zabrinuto pita drugu: “Oh sh*t, did we dress to die?” Nasmejah se onako za sebe, haha niste se obukle da poginete, ali da mi je sve ovo neviđeno zabavno, jeste. Devils Den se otvorila, tako da sam otišao da vidim kakvih lokalnih suvenira mogu da kupim za jeftine pare. Odgovor? Nikakvih! Apsolutno sve je nenormalno skupo i apsolutno sve je preko 10 USD, da ne pričam o dresovima za koje je bukvalno potrebno organ založiti. Jedva nekako nakon skoro 30 minuta pretrage, uspeh da nađem set od dva magneta koji je koštao 8 USD, bez poreza. Dođavola (bez namere za ironijom i sarkazmom (Nju Džerzi Devilsi prim. prev)), bila je to moja prva kupovina u Americi i moj prvi susret sa institucijom američkog poreza pri kupovini. Nikad, za vreme celokupnog svog boravka tamo, nisam imao pojma koliko šta košta i to me je nerviralo kao malo šta u životu. Cena je iskazana na jedan način, dođete na kasu, a ono se zaračuna porez i vaš predmet kupovine naprasno poskupi.

Srećan što sam ipak našao nešto što se uklapa u kućni budžet, krenuo sam ka ulazu u halu. Jedva sam čekao da vidim primenu moderne tehnologije, gde je pokažem QR kod na telefonu, koji sam prethodno skinuo sa Ticketmastera i nakon njegovog skeniranja uđem na utakmicu. Još me samo jedan metal detektor i sken QR koda deli od jednog od, po mojoj skromnoj proceni, najboljih hokejaša današnjice, ako ne najboljeg, onda jednog od dva najbolja. Aleks Ovečkin igra za Vašington!!! Nikad ranije nisam gledao ozbiljnu hokejašku utakmicu i baš na prvoj ću videti jednog od 100 zvanično najboljih svih vremena (kao i Brodur)!!! Mojoj sreći i uzbuđenju nije bilo kraja!!! Jes' da je Rus, večiti rival Kanade, ali veličina ne poznaje nacionalnost, a i Sidni Krozbi nije bio u ponudi... tako da... Penjao sam se pokretnim stepenicama, ispred mene su bila dva dečaka, jedan u dresu Tajlera Hola, All Star igrača Devilsa, a drugi u dresu Ovečkina, ispunio sam smisao postojanja, da da... tako malo treba čoveku za sreću. Kućni budžet je dozvolio kartu u najvišem sektoru u vrhu arene, ali koga briga, vidi se cela arena... seo sam na mesto i dole ugledao led. Bio je brendiran logoom Devilsa u sredini, ispred mene je bio džambo ekran (koji je radio, za razliku od onog u našoj Kombank Areni, u koji je Jelena Janković svojevremeno uspela da ubaci tenisku lopticu tokom meča Fed Cupa). Sve je bilo kao na TV-u!!! Ja sam bio na TV-u, u TV-u, ma bio sam na NHL utakmici!

Kako sam ušao među prvima imao sam vremena da se divim ambijentu u kom sam se našao. Sa plafona hale su visili baneri sa svim njihovim titualama. Osvojili su 3 Stenli Kupa (ime pehara koji se dodeljuje šampionima) od 2000. na ovamo i sva tri su u mini verziji bili izloženi u jednoj vitrini u hali. Sa plafona su visili i brojevi legendi kluba koji su povučeni iz upotrebe, uz Brodura prepoznah i dva Skota, Nidermajera i Stivensa. Uskoro je stigao prvi čovek iz mog sektora, odmah je ušao u priču, to je bio moj prvi susret sa srdačnošću i neposrednošću američkog naroda... ko god da ste, oni će pričati sa vama. Nije bio zadovoljan mestima koje je kupio, nisu ništa u poređenju sa mestima koje ima za sledeću utakmicu. Sa džambotrona je krenula nevevoratna vatrena grafika, ako su Nju Džersi – Devilsi, verovatno smo mi sad u paklu. Igrači su izašli na zagrevanje, eno gaaaaa, Ovečkin, najveći od svih (bukvalno fizički), broj 8, jedini bez kacige... koliki čovek, kako kliza, kako lupa taj pak... NE VE RO VA TNO!!! Totalno sam bio zapanjen mogućnostima tih ogromnih ljudi u klizaljkama na ledu. Ja, koji sam do tad uživo pogledao samo jednu utakmicu Partizana i Zvezde, uhvatio sam se sa osmehom od uva do uva,odmah sam shvatio da to ne može biti isti sport.

Uskoro su pored mene sela dva momka iz Nemačke, ispod mene je sedeo takođe jedan par sa dresovima nekog evropskog hokejaškog tima. Jedan od dva Nemca me je pitao zašto Tajler Hol ne igra, nisam ni primetio, bilo mi malo krivo, ipak je to All Star igrač Devilsa, ali ja sam bio fiksiran na i opčinjen Ovečkinom da bi bilo šta drugo primetio. Ne znam rekoh, ali pitaj ovog iznad nas, taj mi deluje da zna sve... uputio sam ga na nezadovoljnog navijača, koji ima super sedišta za sledeću tekmu. Utakmica je bila prezabavna, mnogo golova, tuča, eksplozija oduševljenja kod gola domaće ekipe, video sam bukvalno sve što jedna hokejaška utakmica može da ponudi. Na kraju je očekivano Vašington pobedio 6-2, ja sam dobio sve što sam mogao poželeti za svoj novac, ma i više. Ostao sam da sedim na mestu kad se sve završilo, gledao sam okolo, nije mi se išlo odatle, bio sam u prelepoj areni, punoj istorije, zašto da žurim kad se više nikada neću naći tu?

Tek izlazeći zajedno sa gomilom drugih ljudi obučenih u crveno/crno/belo (moji Mančester junajtedovski rekviziti su me savršeno uklopili u milje) sam se u stvari setio da je 31.12. i da sam ja tu kao došao da čekam novu godinu. Sledeća etapa avanture me je vodila skroz iz Njuarka na centar Menhetena, na Tajms Skver, interesovalo me je šta je to oko čega se diže sva ta pompa po svetu. S obzirom da je već tada bilo oko 16:30 jasno mi je bilo da neću biti ni blizu centra dešavanja... ali kao hajde, to se radi u Njujorku za novu godinu... tako bar kažu. Zajedno sa hordom hokejaških ljubitelja našao sam se ponovo na Penn Stationu i stao u red kod automata da kupim PATH kartu za povratak do Svetskog trgovinskog centra. Voz je stajao odmah tu ispred, svi su bili nestrpljivi da kupe kartu, kako im voz ne bi otišao ispred nosa. Interesantna scena dešavala se na automatu pored mene, gde je čovek bezuspešno minutima pokušavao da kupi kartu, tenzija iza njega se mogla seći nožem. Svi si cupkali u mestu, misleći da će voz baš tad krenuti, a da će oni ostati zarobljeni čekajući sledeći. Ni moj red nije bio bez uzbuđenja, na automatu su u tom trenutku bili neki Kinezi, koji su promenili jezik na kineski, zamislite sreću dvoje Evropljanja ispred mene koji su hteli da ga vrate na neki drugi zapadnocivilizacijski razumljiv jezik. OK, vrati se automat na difolt, kad se završi transakcija, ali kad vam se žuri klikćete histerično po kineskim simbolima dok vas ne prebaci na nešto što vam je poznato.

I ja sam stigao da kupim kartu i uđem u poslednji vagon. Nije čak ni bio prepun, mogao sam da se smestim komotno gde sam želeo. Na ulazu u vagon nas je sve pozdravljao interesantni momak afro-američkog porekla (to kažem jer treba da ga zamislite sa Iverson dredovima, kapom, krivim zubima i tipičnim načinom gestikulacije i govora iz filmova), koji je više od svih nas, želeo da voz krene što pre. Svima nam je ispričao kako je dao bakici ispred njega 4 USD da ga pusti preko reda. Hajde krećite više, kada će ovaj voz da krene?! Na njegovu pretpostavljam veliku žalost, voz nije krenuo još nekih 15 minuta. Nisam mogao da procenim šta mu je više smetalo, što stojimo, ili što je 4 USD siromašniji apsolutno bez potrebe. Kad smo konačno krenuli voz je bio sasvim pun, nije bilo mesta da se čovek okrene. Ispred mene su stajale tri devojke univerzitetskih godina i igrale igru pogađanja. Devojka koja je delovala najdruželjubivije zamislila je neku ličnost i njene dve prijateljice su postavljale pitanja u pokušaju da pogode ko je u pitanju. Ubrzo su se u igru uključile i dve devojke do njih, koje apsolutno nisu imale nikakve veze sa njima, niti su znala pravila igre. Pošto se pogađanje odužilo, u igru se uključilo pola vagona, čak i 4 USD siromašniji momak, koji je očigledno preboleo gubitak novca. Bio sam zapanjen, na metar od mene se dešavalo nešto što mi je bilo potpuno nezamislivo... pola vagona potpunih neznanaca pogađa ko je NN lice! Ne, ja nisam učestvovao, samo sa posmatrao...

U nekom trenutku pogađanja voz je prošao pored Red Bul Arene, eto ha! Nenadano sam čak i video stadion gde igra evropski fudbal ekipa Njujork Red Bul. Share the pole! Uzviknula je najdruželjubivija devojka svojoj prijateljici, koja se naslonila na šipku i time onemogućila svima okolo da se za istu uhvate. U prvom trenutku sam pomislio da je samo zeza i da je tera da se ponaša normalno, a onda sam tokom kasnijih dana shvatio da je to jedna od metro kampanja u gradu. Podelite šipku! Ne naslanjajte se na nju, već pustite i druge da se uhvate. Pred kraj vožnje konačno je pogođena misteriozna ličnost, u pitanju je bio neki momak sa kojim je dotična išla na koledž, tako da su pokušaji svih koji su se naknadno uključili u igru, bili od starta osuđeni na propast. Stigli smo do stanice Svetskog trgovinskog centra, presedanje na njujorški metro i put uptown, na sever, tj. gore. Da vidim šta to može da se vidi sad kad je već pao mrak. Prilikom pripreme za putovanje pročitao sam da je do Tajms Skvera lakše stići od gore, nego od dole i da se od gore sve bolje vidi, tako da sam otišao jednu stanicu iznad u pokušaju da se spustim. Stanica 59. ulica, izlazim na površinu, pravo na ugao Central Parka! Noć je, ne vidi se park... gledam nebodere koji svetle svuda oko mene... ne znaš koji viši...to je, dakle taj Menheten...