Kevin!

Tokom svoje pripreme za put, kao i obično nisam gledao slike destinacije, iskreno nisam čak bio siguran kako ću razlikovati Empajer Stejt od Krajsler zgrade. Znao bih da sam pogledao drugi deo nindža kornjača pred polazak, ali pošto nisam, svi ti neboderi su mi bili jedan. Nije baš uvek najpametniji izbor, jer ne znate kako izgleda to što tražite, ali je prvi utisak kad ga nađete, najčešće očaravajući. Ipak, negde sam nekako video sliku kipa koji stoji na ulazu u Central Park, tako da sam tačno znao gde sam kada sam izronio iz metroa na stanici 59. ulica i video ga ispred sebe. Bio je mrak i nisam želeo da gledam u park, to je za neki drugi dan, a i ovako se ništa ne vidi. Gledao sam u nebo, to je jedino što sam mogao, oko mene je bilo more ljudi... ali to sam već video, iznad mene je bilo to što nikad nisam, svaka zgrada je išla u oblake, mislim da moja kičma nikad nije bila toliko savijena u vratu, kao u danima kada sam šetao Menhetenom. Bio je 31.12. i oko 18h, trebalo je naći 7. aveniju, probiti se među velikim brojem ljudi do Tajms Skvera, koji se nalazi na raskrsnici sa 44. ulicom. Znao sam u principu da to neće biti moguće, u vodičima je pisalo da se treba tu parkirati oko 12h, ako želite da vidite odbrojavanje. Ja sam u 12h bio daleko odatle, uživajući u nečemu, za mene mnogo fascinatnijem od dočeka nove godine.

Očekivao sam ne znam kakvu gužvu na ulicama, OK bilo je puno ljudi i bila je gužva, ali i nije bila. Gužva je kada ste na Duomu u nedelju pred Božić kada se igra derbi Milana, pa bukvalno ne možete da prođete, niti da se okrenete, ili kad ste u Istanbulu, u bilo koje doba dana, na stanici Metrobusa, koja se ne prazni, iako bus nailazi na svaki sekund. Našao sam 7. aveniju i uputio se do 44. ulice... stigao do 58. i video policiju kako kreće da barikadira raskrsnicu. Pretrčao sam barikadu i video da dalje nema... to je bilo to... događaj sa 44. ulice sam mogao da posmatram sa 57. jer je dalje sve bilo popunjeno ljudima, tako da je policija zatvarala blok po blok, kako se napuni. Pokušavajući da se dovijam na tradiocionalni balkanski način skrenuo sam desno do 8. avenije, pa dole i nazad do 7. na raskrsnicu sa 56. ulicom... toliko je bilo moguće... ispred sebe i oko sebe sam video gomilu svetala. U daljini je bilo nešto što liči na Tajms Skver. Stao sam i pogledao malo okolo, svi ljudi su pokušavali bezuspešno da priđu što bliže. Pogled na sat... nema još 19h, događaj je u 24h... umoran sam, sve me živo boli i sad da među barikadama na raskrsnici stojim sam sa sobom 5h? A ne druuuuuže! Pa nisam zato došao da gubim vreme sa ukinutim pravom na kretanje. Pokušao sam isti trik da obiđem barikade, ali nije bilo uspešno. Šta su zatvorili, zatvoril su, stigao sam dokle sam stigao.

Krenuo sam levo, spustio se 6. avenijom skroz do 44. ulice, u stvari do Brajant Parka, koji je bio pun uzbuđenih ljudi spremnih da u Njujorku dočekaju novu godinu. Sve poprečne ulice duž 6. avenije su bile zatvorene tako da niste mogli prići 7. aveniji, ostalo nam je jedino da šetamo gore-dole, ništa levo-desno Problem sa pogledom iz Brajant Parka je što ste bočno od Skvera i ne vidi se ništa, tako da sam ubrzo odlučio da napustim i to mesto. Kako ništa nisam jeo čitav dan, uspeo sam da nađem mesto na kom se prodaje spremna hrana, odaberete kakvo hoćete meso, oni vam ga zagreju i serviraju kako želite. Pored mene se našao jedan od 7.000 NYPD policajaca, angažovanih na obezbeđivanju dočeka. Na ulicama je bilo 65 šlepera sa peskom i 100 vozila za blokiranje, kako se ne bi ponovio scenario iz Nice, dok su iznad nas neprekidno leteli helikopteri. Ako sam nečim bio oduševljen tokom mog boravak u gradu, bila je to NYPD, sami pripadnici su bili apsolutna atrakcija na dočeku, bili su profesionalni, ali vrlo prijatni i predusretljivi, spremni da vam pomognu kako god su u mogućnosti, zaista do srži uvereni da su oni tu zbog vas, da vama obezbede uživanje na dočeku. Mnogi turisti bi se jednostavno slikali sa njima, kao sa pravim američkim selebritijima. Policajac koji se našao pored mene mi je rekao da je kuvar ovde, jedan od najboljih u gradu i da često dolazi baš tu na klopu. Moguće da je to rekao iz reklame, jer su kasnije međusobno razmenili par rečenica na italijanskom, ali ja bih tu pohovanu piletinu u sendviču pojeo jednakom brzinom koji god da je kuvar bio u pitanju.

Šetajući avenijama koliko mi je to bilo u mogućnosti nailazio sam na neke meni fantastične zgrade. Naleteo sam na Radio City Music Hall, poznatu koncertnu dvoranu, meni važnu jer se tu dugo održavao NFL draft (odnoso ceremonija biranja najboljih koledž igrača od strane profesionalnih ekipa), NBC Studios gde se snima The Tonight Show, sada sa Džimijem Felonom, a nekad sa legendardnim Džejom Lenoom. Čovečeeee The Tonight Show!!! Koncept emisije Ivana Ivanovića je zasnovan na The Tonight Show, sve što sam od malena gledao na NBC bilo je ispred mene. Sećam se jednom kad je, dok je sa Džordanom igrao za Čikago Bulse, u gostima bio Denis Rodman, kako je sedeo u fotelji, šaka mu je došla do polovine naslona. Od svih Tonight Show momenata, taj mi je nekako ostao urezan u sećanje. Video sam i NHL i NBA prodavnice, HBO zgradu, ostalo je samo da dočekam novu godinu. Kako je policija sukcesivno zatvarala poprečne ulice, rezultat mog šećkanja okolo naokolo je bio da sam 7. avenijom sada mogao Tajms Skveru da se približim samo do 60. ulice tj. da dočekam novu godinu iz Central Parka. Umoran i raspadnut, naslonio sam na jednu ogradu postavljenu u park, gledao ka skveru i razmišljao šta da radim. Bilo je sad već 20h, da sedim ovde naslonjen na ogradu... to je 4 sata, a mene sve živo boli. U tom trenutku to uopšte nije delovalo kao loša ideja. Ubedio sam sebe da ja u stvari nisam ni došao ovde da čekam novu godinu, nego da gledam utakmice i istražujem grad. Odlučio sam da se vratim u hotel i da k'o čovek na TV-u vidim to što sam došao da dočekam. Dok sam pokušavao da odvojim telo od ograde i krenem u hotel, pored mene je prošle grupa devojaka, koja se takođe pomirila sa tim da neće videti ništa od željenog. Jedna od njih rekla je najveću istinu koju sam mogao čuti u tom trenutku: “Znam da nećemo videti ball drop, ali bih se baš razočarala da večeras ne uradim nešto novogodišnje.” Da, pomislih, svakako treba uraditi nešto novogodišnje, ali šta? Pa Rokfeler Centar!!! Uvek se oduševim koliko sam pametan! Velika Božićna jelka i Kevin iz Sam u kući 2, diži se i pravac jelka i Rokfeler Centar!!!

Još kad bih znao gde je Rokfeler Centar... Srećom Sygic navigacija je znala kako da dođem blizu... pa valjda ću prepoznati jednu od najviših zgrada u gradu kad joj se približim. Mimoilazio sam se sa bogatim ljudima koji su šetali svoja odela, krzna i koji su imali karte za Bog zna kakve meni nepristupačne predstave i događaje. U tim trenucima ulicama Njujorka su svi bili isti... klošari koji su na nogama čitav dan kao ja i bogataši, koji su ne zna se koliko platili doček negde u centru. Pročitao sam da je najjeftiniji paket za doček u Studiu 54 koštao 2.000 USD. Kako me je navigacija navodila bliže i bliže onome što sam se nadao da će biti najveća Božićna jelka koju sam ikada video, ispred mene se ukazala zgrada sa fascinantnim LED (ili šta god je to bilo) osvetljenjem, preko čije fasade ste mogli videti zapanjujući svetleći šou, oslikavajući neki imaginarni zamak. Kako sam se približavao ogromnom svetlećem zamku čuo sam Božićnu muziku koja je puštana baš iz tog dela. Uvek sam bio veći ljubitelj Božića nego nove godine, tako da mi je ovo bila savršena alternativa. Kad sam se konačno stigao do muzičke zgrade, shvatio sam da je to u stvari (valjda) zgrada koje je korišćena u filmu gde je Kevin sprečio krađu najveće prodavnice igračaka u gradu, a za uzvrat vlasnika dobio dve bele golubice, kao znak prijateljstva. Kasnije sam saznao da je to ipak samo Saks robna kuća, ali svejedno, bilo je zapanjujuće. Nisam znao da li da gledam desno, u šljašteću muziku ili levo u... Rokfeler Centar!!! To je bila najviša zgrada koju sam u životu video, bukvalno sam morao da savijem vrat na 90 stepeni kako bih video vrh... woooowww... a ispred... jelka! Ima jedan mali korzo koji vodi ka klizalištu iza kog je jelka, pa zatim ulazak u zgradu. Klizalište je bilo puno ljudi, koji su se divno provodili u zaista jedinstvenom ambijentu. Jelka jeste bila velika, jeste bila skroz okićena i svetlela u svim mogućim bojama... ali mi je nekako delovala slabašno, mršavo... nije to bila jelka kakvu sam zamišljao i želeo da vidim... želeo sam najgrandiozniju jelku koju je iko ikada video, a ova, osim svoje visine... nije nudila baš neku grandioznost. Ipak, bio sam Kevin, sam u kući 2, izgubljen u Njujorku. Skrenuo sam svoju pažnju na muzičku zgradu i otišao da snimam sve što mogu. Pokretne lutke u okićenom izlogu, koje kao da su đuskale u ritmu Božićnih pesama, su privukle veliki broj ljudi i ulepšale moje veče. Svaki izlog je nudio posebnu priču, različite lutke koje su se pomerale manje ili više u ritmu muzike, bio je to kao neki mini praznik sa ljudima odbačenim od Tajms Skvera.

Uradio sam nešto novogodišnje i sasvim zadovoljan danom oko 22h, sam krenuo u hotel. Sada idem drugačije, metro linija 7, koja me vodi bliže hotelu i baš trasa kojom se ujutro vraćam na Menheten, kako bih se preselio u drugi hotel, gde ću boraviti do kraja putovanja. Hvala Bogu završio sam sa Kvins Plazom, valjda će ovaj deo biti kud i kamo lepši. Bilo bi pametno zapamtiti kuda se ide. Čim sam izašao iz voza upalio sam navigaciju koja me je ovaj put vodila, kroz ne baš nesrećne panorame. Gle, pa ima po ovom Kvinsu i lepših krajeva, jedva čekam ujutro, da vidim kako to stvarno izgleda, sad pamti kuda ideš. Kako sam stigao do poslednje raskrsnice i groblja, ispred mene je prošla velika crna limuzina... uuuu da li je P Diddy ili 50 Cent? Možda baš neko od njih kreće negde na doček? U sobu sam ušao oko 23h, srušio se na krevet, upalio bilo koju televiziju i gledao program sa Tajms Skvera, intervjuisali su ljude koji su tu bili u 7h ujutro... ha! Bili su neviđeno euforični, da li zato što se nova godina približava, ili zato što moraju tu stajati još samo sat vremena. Zamisli da sam došao u NYC da provedem 15 sati na istom mestu čekajući nešto... određeni broj od 7.000 pripadnika NYPD bi morao da se bavi mojim samoubistvom. Čekao sam ponoć pa da legnem, sutra je opet dugačak dan, interesantan je bio program, voditelji zabavni, a poslednje čega se ja sećam bilo je 5 do 12... nisam ni dočekao novu godinu...