Jets Flight Crew

Ovaj put sam uspeo da spavam do 4h... Prvo čega sam se setio kad sam se probudio je bilo da nisam dočekao novu godinu, hah... toliko drame ni oko čega. Neko bi se potresao, ja sam samo bio fokusiran na to što sledi, a sledio je 1. januar, dan koji treba da mi promeni sve iz korena. Kada sam konačno odlučio da je dosta prevrtanja po krevetu i da je došao red da se napusti palata u getu, zameni nespokojni hotel za spokojni u centru grada, krenuo sam da se pakujem i susretnem sa sudbinom oko mojih 400 USD. Bilo mi je malo krivo, posle svega, ova soba uopšte nije bila tako loša, ali nema sentimentalnosti, idemo napred u nove avanture. S obzirom da je za danas bio planiran povratak u Nju Džerzi na utakmicu američkog fudbala, koja se igra u 13h, nisam mogao da se čekiram u novi hotel, mogao sam samo da ostavim prtljag i čekiram se kad se vratim posle utakmice. Vodio sam se logikom da sve što imam, uključujući i ranac strpam u kofer, da sve zajedno u koferu ostavim u hotelu, da ne moram ranac da vučem skroz na utakmicu. Plan je bio da što pre pobegnem iz hotela, kako ne bih bio suočen sa neprijatnim pitanjima u vezi sa 400 USD.

Sišao sam, na recepciji vratio ključeve i pitao da li je to to? Recepcioner je proverio i rekao sve OK. Boje su se promenile napolju i ja sam konačno mogao da budem spokojan... valjda. Bio sam spokojan par sekundi dok nisam shvatio da ja ne mogu da vučem prenatrpani kofer sa jednim pokvarenim točkom. Jeste, imao sam 3 ispravna, ali sam morao da ga vučem kontra okrenutog, preteškog. Nikad nisam bio poznat po neograničenoj fizičkoj snazi... pogotovo u rukama, kada treba podići nešto teško, ja se elegantno sklonim i sačekam nekog ponosnog Balkanca da se pred svima pokaže i demonstrira snagu... Do đavola, nigde u okolini ni ponosnog Balkanca, ni ponosne ženske osobe koja želi da zada konačni argument za jednakost polova. Nema mi izbora, moram sam da vučem... Mahnuo sam Prvom konjičkom grbolju, menjao ruku na svakih 10 metara, vrlo nesrećan splet okolnosti na trasi od 1400m. Ipak, nije sve tako crno, dobio sam priliku da vidim lepši deo Kvinsa. Prolazio sam ulicama sa stambenim zgradama, lepe su, kao na filmu, ono što ste videli da može biti Amerika, jeste Amerika. Smeškao bih se u trenucima između promene ruku i sve tako dok nisam stigao na stanicu metro linije 7.

Vožnja do stanice 42. ulica Tajms Skver, naći ću se ispod mesta svih jučerašnjih dešavanja, bez da vidim kako izgleda. Podsetilo me je to na vreme provedeno u Londonu, kada sam se 4 dana vozio oko stanice Westminster bez da sam se popeo da vidim kako izgleda Big Ben. Prebacio sam se na crvene linije 1,2 i 3 koje idu uptown na sever. Prvi je naišao crveni voz 1 i vrlo brzo sam se našao na svojoj stanici 86. ulica. Poslednjim atomima snage sam izneo kofer na površinu, ugledao 87. ulicu gde mi se nalazio hotel, odmah ispred sebe, počeo da ponavljam samo da je na ćošku, samo da je na ćošku... prilazim raskrsnici Brodvej bulevara i 87. ulice... eno ga na ćoškuuuu!!!!! Hotel!!!! Obe ruke su mi još na ramenima! Kasnije sam saznao da je samo voz 1 lokalni (valjda) i da staje na 86. ulici. U koji god 2 i 3 da sam ušao su bili ekspresni i stajali su na 96. ulici. Pa da nisam tada slučajno ušao u 1 i posle agonije teškog fizičkog rada izašao na 96. ulici... ma seo bih im tamo na kofer na sred Brodveja i čekao NYPD da me na rukama odnesu 10 ulica niže.

Nakon ostavljanja prtljaga ruke i duša su mi bili slobodni, osećao sam se kao Supermen, bio sam slobodan da se krećem kako želim. Kako sam imao malo više vremena do polaska u Nju Džerzi odlučio sam da istražim okolinu. West 86^th street se nalazi negde u liniji sredine Central Parka, sa leve, zapadne strane, kako gledate mapu, bliže reci Hadson nego Ist Riveru. Prošetao sam malo krajem, sa jedne strane Amsterdam i Kolumbus Avenija, sa druge strane reka Hadson. Vrtim se oko sebe, dok prelazim preko avenija, pogled fiksiran na zgrade, gde li sam ih već video? Pa u svakom filmu, ili seriji... kao da sam krenuo kod Čendlera i Džoija u goste, sve te zgrade, toliko njujorške, te baš te! Jako je teško opisati osećaj koji sam imao izlazeći iz metroa iz Kvinsa na Brodvej bulevar. Bilo je to kao seoba iz ruševina NATO bombardovanja na Ridžent Strit u Londonu... i to baš na raskrsnici sa Oksford Stritom... Svuda okolo čuveni žuti taksiji na avenijama od po 3-4 trake po smeru, sa nikad višim neboderima u pozadini svakog pogleda. Osećao sam se kao da sam niotkuda došao pravo u centar sveta. Život je ponovo imao smisao.

Vreme je bilo da se krene u Ist Raterford, Nju Džerzi, nedođiju gde je neko nekada odlučio da treba posaditi jedan od najmodernijih stadiona na svetu. Ist Raterfod je severnije od Njujarka u kom sam bio dan ranije i do njega se stiže potpuno drugačije. Trebalo je metro linijama 1, 2 ili 3 spustiti se downtown do stanice 34^th Street Penn Station, odakle se hvata Nju Džerzi Tranzit voz do Sikokusa, Nju Džerzi, gde postoji voz linija koja vozi direktno na stadion i radi samo kada se neka dešavanja održavaju. Nadajući se da sam u pripremi sve popamtio kako treba krenuh put Pen stanice na 34. ulici. Vožnje metroom po Menhetenu su jako kratke, pogotovo ako uletite u ekpresni voz, tako da sam se ubrzo našao... ispred Medison Skver Gardena, najpoznatije dvorane na svetu! Penn Station se nalazi direktno ispod dvorane. Šta ti sada hoćeš? Zašto si ti sada tu? Zašto sam te ja video a nisam planirao? Sklanjaj mi se, ti si planiran tek za 3. januar! Ušao sam na stanicu, locirao Nju Džerzi Tranzit i kupio kartu za komplet vožnju do Medoulendsa. Kasirka mi je, pružajući mi kartonsku kartu od 5.5 USD rekla da se potpišem na račun za karticu... ponovih joj da želim povratnu kartu... ona ponovi da joj se tu potpišem... OK OK ladyyyy... nakon svečanog potpisivanja preambule puta, dobio sam i povratnu kartu... okrenuo se i video da sledeći NJ Transit ide tek za sat vremena... Auuuu pa šta da radim sat vremena? Da li ću uopšte stići na vreme? Nisam imao drugu opciju nego da sednem u čekaonicu i tražim navijače Njujurok Džetsa, koje bih pratio do voza za Sikokus.

Čekajući Godoa nisam mogao da ne razmišljam kako ću za oko dva sata biti na NFL stadionu, prvi put u životu ću gledati pravu utakmicu američkog fudbala... Juče hokej, danas NFL, sve ono što je do sad postojalo samo na televiziji biće mi pred očima. Odrastajući nisam znao mnogo o američkom fudbalu, više sam voleo ragbi, od poznatih igrača čuo sam samo za Džoa Montanu, Breta Favra, koji je bio ikona devedesetih i Dena Marina, koji se pojavio u filmu Ejs Ventura, lansirajući Džima Kerija u superzvezde Holivuda. Od ekipa sam čuo samo za Grin Bej, San Francisko i Majami. A onda se 99. desio Suprboul u kom su igrali Tenesi Tajtansi, a koji sam ja na nekom nemačkom kanalu gledao do duboko u noć. Tenesi je bio totalni autsajder, tek u prvoj sezoni nakon selidbe iz Hjustona, vođen bacačem sa nekog tamo Alkorn Stejt univerziteta za koji niko nije čuo ni pre ni posle, protiv “najvećeg šoua na veštačkoj travi” (greatest show on turf) ekipe Sent Luisa (koji su igrali u dvorani na veštačkoj travi-otud naziv). Autsajderi su gubili jednim tačdaunom razlike i imali poslednji napad za izjednačenje. Stigli su na 1 jard od izjednačenja i nisu mogli dalje... vreme je isteklo, Sent Luis je postao prvak, a Tenesi ekipa za koju ću zauvek navijati. Nikada više nisu stigli do Superboula, niti su bilo nešto preterano dobri u poslednjih desetak sezona, ali sam ja siguran da će se to opet desiti i živim za taj trenutak. Izgovoriće Majk Kit jednog dana – Mariota sa loptom, Tajtansi su osvojili Superboul!

Ljudi u zelenom su počeli masovno da pristižu, sve okolo je postalo more navijača Džetsa. Ko bi rekao da je u pitanju poslednje kolo i utakmica koju bi obe ekipe radije izgubile nego pobedile, kako bi sezonu lošije završile i na draftu imale pravo ranijeg izbora koledž igrača? Bilo mi je jasno da samo treba da pratim more do voza za Sikokus. Od trenutka ulaska u voz do samog kretanja voza, glas u vagonu nam je 30 puta ponovio da ovaj voz ide samo do stanice Sikokus, ovaj voz ide do stanice Sikokus, samo do stanice Sikokus. Kad smo nedugo potom stigli na nesrećni Sikokus, prebacili smo se na Medoulends liniju koja postoji isključivo i jedino da vas odvede na stadion. Nije to vagon ili dva, to je ceo voz, koji ide na svakih desetak minuta i prevozi navijače direktno do ulaza na stadion. Ist Raterforf je jedna tundra, močvara kroz koju je napravljena pruga... ništa više... niti manje od toga... kao ljudi koji su se probijali na divlji zapad, tako su i ovde probili prugu kroz močvarne delove kako bi se stiglo do stadiona u sred nedođije.

Bio sam Dok Holidej vozeći se kroz tundre, a voz je kružio u širokom luku, nikad da stignemo... ali kad smo stigli... izlazak iz voza pravo ispred stadiona, ogromnog, najmodernijeg koji sam ikada video. Ispred mene je sa jedne strane bio parking, a sa druge strane ulazi. Video sam i čuveni “tejlgejting”, odnosno ceremoniju dolaska na utakmicu ranije kako bi se na parkingu opijali i prožderavali... na sve strane su mirisale kobisace i roštilj. Kako sam već kasnio, želeo sam prvo da obiđem stadion, pa tek onda uđem na tribine. Bile su tu neke velike rukavice za hvatanje lopti, koje su služile za poziranje navijača, živa ESPN radio emisija sa voditeljima na bini i ogromnim improvizovanim LED ekranom iza njih, improvizovani mini teren za fudbal da deca mogu da se igraju pre utakmice i naravno Flaghip Store, odnosno zvanična prodavnica Njujork Džetsa (verovatno i Džajantsa, pošto dele stadion). Ušao sam u prodavnicu u nadi da ću naći nešto što zadovoljava kućni budžet.. hoceš? Ne može! Još je skuplje nego kod Devilsa! Dok sam tražio šta bih mogao da uzmem, pogotovo što nisam neki ljubitelj Džetsa, desio mi se trenutak koji sam mislio da je nemoguć. Doživeo sam... verovali ili ne... bukvalno... ali najbukvalnije... nisam te prepoznao obučenu momenat!!! Ispred mene su se našle tri neke devojčice, prijatne i nasmejane u nekim zelenim kompletima, sve kao jedna oko 150cm visoke, plave.. vidim svi se nešto slikaju sa njima, mislio sam da se u stvari one tu slikaju jer su došle zajedno iz nekog kluba navijača ili šta već, možda neke sestre koje su došle na utakmicu... ničim nešto nisu odudarale od okruženja. Kada sam kasnije ušao na stadion i video još 20 istih takvih devojčica shvatio sam da sam u stvari video the Jets Flight Crew - čuvene čirlidersice američkog fudbala ekipe Džetsa. HA! Bio sam na 10cm od njih, a nisam imao pojma da su to one... Kakav nisam te prepoznao obučenu momenat!

Ulaz na tribine je bio jedinstven doživljaj i može se meriti jedino i isključivo mojim prvim ulaskom na San Siro u Milanu. To je wow momenat premijernog reda u mom životu. Kućni budžet je ponovo dozvolio kartu sa samog vrha stadiona, tako da je ulazak na tribinu bio kao šamar realnosti... kao da mi je sve govorilo da nisam ja za to. Metlife Stadium ima 4 – slovima ČETIRI džambotrona!!!! Po dva na obe tribine iza gola, koji zauzimaju zajedno grubo jednu polovinu tribine Da li vi možete da zamislite koliki su ti ekrani i koliko su HD??? Pa ta zelena boja trave još nije došla u naše krajeve!!! Nisam znao da li da gledam na tribine, na teren ili na džambotrone... i ako na džambotrone... na koji od 4. Pored mene su sedeli neki navijači Bafalo Bilsa, ta sekcija je bila iznenađujuće popunjena gostujućim navijačima. bilo mi je i to zanimljivo, Bafalo je blizu Njujorka, tako da su lako mogli doći na utakmicu... sve je zeleno, ali oko mene je plavo. Pogledao sam dole na teren, u toku je bilo zagrevanje... Brendon Maršal ne igra... šteta, u pitanju je jedan od najboljih hvatača lige, ali nebitna utakmica, što bi se skidao. Eno ga Riiivvviiiiissssss!!! Jedan od najboljih defanzivnih bekova današnjice, osvajač Superboula sa Nju Ingland Patriotsima pre nekoliko godina igraaaaaa!!! U terminologiji američkog fudbala, postoji nešto što se zove Ostrvo Rivis, odnosno deo terena koji on pokriva sam, izolovan, jer mu ničija pomoć nije potrebna! Pronašao sam podatak da je te godine provedene u Nju Inglandu, u polufinalu i finalu dozvolio samo jednu uhvaćenu loptu protivnicima na dve najvažnije utakmice zajedno!!!

Osim samog prisustva utakmici imao sam priliku da moj sektor ispuni grupa izuzetno ostrašćenih navijača Džetsa, koji su na granici iritantnosti proslavljali svaki dobar napad domaće ekipe, kamoli svaki poen. Radili su sve što je bilo moguće, skakali, urlali, skidali se, samo da se pojave na džambotronu, na kom se ipak, da ironija bude veća tog dana nisu pojavili. Pre dolaska u Njujork moja je velika želja bila da Tenesi ostane u igri za plejof u tom poslednjem kolu, da im se meč pomeri u večernji termin, kako bih negde u sred Njujorka gledao direktan duel za plejof Tenesija i Hjustona. To se na žalost nije desilo, jer je Tenesi odigrao najgoru utakmicu sezone protiv jedne od najgorih ekipa u ligi, u pretposlednjem kolu, izgubili smo mladog bacača Markusa Mariotu zbog povrede, tako da je ta poslednja utakmica takođe postala nebitna i ostala u istom terminu kao utakmica koju sam ja gledao. Svako malo bi se na jednom od džambotrona uključivali u tu utakmicu i ja sam na Metlife stadionu gledao Džetse i Bafalo uživo, a Tenesi protiv Hjustona na velikom ekranu. Tenesi je ubijao... ali ni za šta... eh da su samo prošle nedelje pobedili... sada bismo išli u plejof.

U nekom trenutku nakon prve četvrtine sa moje leve strane se stvorio presimpatični mladi par, zakasnili su na utakmicu. Devojka je sela pored mene a njen dečko do ulaza. Bili su jako prijatni, devojka me je očarala logičnim zaključivanjem (ne sportskim ili navijačkim, nego čisto knjiško logičnim)... znate ono ako ga je udario zašto se nije sklonio fazon. Džetsi su totalno dominirali utakmicom, tako da je atmosfera malobrojne publike bila skroz relaksirana, a ja sam tada ničim izazvano doživeo... totalni kulturno-civilizacijski šok!!! Tenesi Tajtansi su u toj istorijskoj sezoni pred Superboul, odigrali plejof utakmicu koja se danas zove čudo grada muzike (Music City Miracle – Nešvil je u Americi poznat kao grad muzike). Tu akciju i dan danas svi pamte prvo zbog njene same nesvakidašnjosti, drugo zbog važnosti utakmice i treće zbog toga što je upalila i donela pobedu u već izgubljenoj utakmici na više nego kontroverzan način. U pitanju je bilo poslednjih 16 sekundi, kada je Tenesi gubio jedan poen, naizgled bez šansi za pobedom. U tom trenutku je meni omiljeni, a ranije pomenuti Majk Kit, radio voditelj ekipe Tenesija izgovorio rečenicu koja je sve što je usledilo pretovorila u legendu: “ Da li Tajtansi imaju neko čudo u sezoni koja je bila magična do sada? Ako ga imaju, potrebno im je sada” Nakon toga desilo se nešto što do dan danas niko nije uspeo da objasni. Sa svom tehnologijom 21. veka ni danas ne postoji jedinstveno stanovište da li je akcija bila legalna ili ne. Da li je pas išao u napred, što nije dozvoljeno, ili paralelno što je dozvoljeno. Da sve bude luđe, akcija se desila tačno pored linije, a te godine je uvedeno pravo na pregledanje snimka, tako da bi u teoriji bilo jednostavno odrediti da li je išla lopta unapred ili ne. Desetak sekundi kasnije, kada je Kevin Dajson sa loptom pretrčao čitav teren začulo se: “Nema prekršaja na terenu, Tenesi je napravio čudo!!!!”. Zašto ste ovo pročitali? Zato što je Majk Kit kasnije pričao kako su mu prilazili ljudi da mu kažu kako će uvek pamtiti gde su bili i šta su radili kada se desilo čudo grada muzike, kako je taj trenutak spojio gomile ljudi koji nisu bili u dobrim odnosima, a kakve ja veze imam sa tim? U trenutku kad je Darel Rivis presekao pas Bafala i loptu vratio na 1 jard od tačdauna, momak pored je bukvalno preskočio svoju devojku i počeo da mi baca koske i da me grli... nisam znao šta da radim, kako da se ponašam... samo sam procedio – navijač Rivisa? Daaaaaa, kakav igrač, kakva akcija, skakakao je okolo a ja nisam znao da li da trepćem, skačem, izvinim se devojci u njegovo ime... A već je bilo 20-3 ili tako nešto. Zamislite da je rezultata bio tesan ili da je utakmica nešto značila. Tek sam upoznao čoveka, u stvari i nisam, nemam pojma ni kako se zove, niti devojka, ne znam ništa o njemu, a imao sam njegov DNK na sebi... trebalo mi je malo vremena da dođem sebi...

Kako se utakmica završila sišao sam sa tribina našao se ispred gde je preko cele visine stadiona bio ogromni ekran na kom se prikazivala završnica utakmice Tenesi-Hjuston, stajao sam kao ispred Rokfeler centra i gledao poslednje trenutke ove sezone dok su oko mene svi užurbano krenuli kući. Svi šetaju, samo ja stojim i gledam... Gde ćete? Pogledajte koliki ekran! Pa nije još gotovo! Tenesi još igra! Kad se utakmica završila vratio sam se u grad pun novih neverovatnih utisaka, bio sam na NFL utakmici, a na džambotronu sam gledao druge utakmice, nikad ranije viđenu HD nijansu zelene boje!!! Šta sad raditi? Ništa nešto nisam planirao. Mogao bih na Tajms Skver, nisam bio juče, daj da vidim u čemu je sav hajp. Kad sam stigao video sam gomilu velikih ekrana, gomilu ljudi, sve je svetlelo oko mene, tu su bila Brodvej pozorišta sa predstavama koje sam odmah prepoznao jer sam se spremao za njih, Aladin, Mačke, Zla Veštica itd... ali svo to svetlo nije imalo niti neku funkciju... niti neki smisao. Nisam mogao da razumem poentu Tajms Skvera... čemu služe ovi ekrani i reklame na ovaj način... Vrteo sam se okolo, od ekrana do ekrana, gledao izloge neograničenog broja prodavnica, slikao se, svetleo u mraku pokušavajući da odgonetnem šta je ovo i zašto je tu. Prisećao sam se da sam u prošlosti još na jednom mestu osetio tu grandioznost bez ikakvog smisla. Postoje dve apsolutno nerešene misterije egzistencije na koje sam kroz svoja putovanja naišao... čemu služe Pikadili Cirkus i Tajms Skver????