Brooklyn Grit

Posle tri dana realo ispunjena putovanjima, 2. januar je bio prvi dan kada ću ostati u Njujorku. Nema više egzibicija po Nju Džerziju, donele su sve ono što sam želeo… i više od toga. Današnja egzibicija je nešto čemu sam se skriveno radovao otkako sam odlučio da dolazim, a kako i ne bih… sve ono što ja pomislim kada neko kaže Njujork je došlo na red. Da čitava situacija dodatno dobije na važnosti bio je to deo gde je inicijalno trebalo da spavam prve dve noći, dok se nije desila cela zbrka sa hotelima. Lakše nego prethodnih dana, ustao sam, spremio se, pregledao aplikaciju za njujorški metro i krenuo u Bruklin.

Prvi dan je bilo oblačno, drugi dan fantastično sunčano, ja na otvorenom stadionu bez ijednog oblaka na nebu. Za danas je prognoza predviđala kišu, bio sam spreman… za razliku od onog fiaska u Liverpulu. Sva ranija istraživanja su bila apsolutno jednoglasna, jedini pravi način da se dođe u Bruklin je da se peške pređe Brooklyn Bridge, koji spaja Menheten i Bruklin. Nisam video jasnu vezu do samog mosta tako da sam se odlučio da se spustim metroom do ulice koja mi je delovala da vodi na most… prošetaću malo, nije mi teško. Ja inače imam karastrofalan osećaj za navigaciju, tako da sam u Milanu uspeo da krenem u kontra smeru od stadiona koji je bio ispred mene. Kad sam izronio iz metroa, napravio sam tradicionalni test snalaženja u prostoru. Krenuo u smeru koji sam mislio da je pravi… naravno bio je pogrešan, kao i obično tako da sam se ubrzo ispravio i okrenuo. Kiša je samo pljuckala, mogao sam da živim sa tim, radosno sam pomislio ako je ovo sve što imaš za mene danas nisam impresioniran. Ubrzo sam naleteo na svoj prvi Modells butik. U pitanju je prodavnica sportske opreme koju sam u nekom trenutku hteo da poharam za sniženja. Bilo je oko 10h, taman kad su otvorili, ja nisam imao fiksni raspored, tako da blago nepoštovanje plana nije izazvalo gnev. Ušao sam, prodavci koji me nikad ranije nisu videli, su mi već po tradiciji postali najbolji drugari čim sam ušao. Prošetao sam, video da od sniženja patika nema ništa, ali i da od drugih sniženja ima svašta. Zapljunuo sam jednu jaknu od 40 USD… kupiću kada dođe vreme.

Laganim korakom sam stigao do mesta na kom bi trebalo da bude most… osim što nije bio most. Ja sam takođe kroz istoriju pokazivao nemoć pronalaženja očiglednog, pa sam tako jedva našao Nou Kamp stadion u Barseloni, hotel pored San Sira, jer nisam video San Siro i sada Bruklin Bridž. Video sam gradsku kuću, nikako i most, ali sam bio siguran da on negde postoji… i to vrlo blizu. Video sam neku stazu koja obilazi građevinu ispred mene i ljude koji su se tuda zaputili, mora da je to, nema druge mogućnosti. Što bi Šerlok Holms rekao kad isključiš sve što je nemoguće, sve što preostaje, koliko god neverovatno bilo mora biti istina. U mom slučaju nemoguće je bilo da most ne postoji i da nije tu, a ne skroz neverovatno da taj puteljak vodi ka njemu. Kako sam puteljkom obilazio gradsku kuću u daljini je počela da se pokazuje impozantna arhitektonska neman. Izbio sam pravo na most, koji je u tom svom delu bio namenjen pešacima. Bio je ogroman, nije mu se video kraj, sa druge strane se videla bruklinska promenada, a pored nas sa leve strane je bio jednako glomazan i fascinantan Manhattan Bridge. Prilaz mostu je bio prljjav i pun smeća kao i sve u gradu, prošao sam pored nekoliko NYPD trotočkaša kolica, skutera, đavo će znati šta je ono… znam samo da je smešno i da nikad neće time uhvatiti nindža kornjače. Uskoro su asfalt zamenile daske, da daske, most se prelazi preko dasaka. A oko vas je čelična konstrukcija koja vam baš ne ostavlja utisak potpune bezbednosti. U jednom trenutku kada se setite da bi bilo lepo okrenuti se, to učinite i doživite momenat kad se sve isplatilo. Sav novac koji ste dali, vreme i trud koji ste uložili,muke koje ste doživeli, u tom trenutku sve ostaje u drugoj dimenziji, ne postoji, jer vi gledate u 10 njujorških nebodera na jednom mestu pred vašim očima. To je prizor koji vam se nikad ranije nije ukazao i koji vam se nikada više neće ukazati. Ako imate novac za 1 dan u Njujorku, tog dana ćete preći Bruklin most i otići kući blagosloveni. Bukvalno nisam znao šta da radim, da li da stojim da gledam u naselje nebodera, da li da gledam u ogromni most levo od mene ili… KIIIIPPPP SLOBODEEEE…. Eno gaaa zeleniiiii hahaha zeleniiii dalekoooo na ostrvu… dig’o ruku k’o na filmu, pa AAAAAAA zašto sam ja tu i kako sam uopšte tu došao? Gde god se okrenem neki šamar nerealnosti… da ne pričam kako se u daljini pred početak Menheten mosta vide Empajer Stejt i Krajsler zgrada… only in New York baby.

Odlučio sam da sam ipak ovde došao da bih otišao u Bruklin tako da bi ipak trebalo preći most… da da svakako. Prelazak ostatka mosta prošao je u neprekidnom osvrtanju i gledanju u nebodere. Takav momenat sam doživeo samo dva puta do sada, kada jednostavno nisam mogao da napustim Vatikan, non stop se osvrćući za sobom, da eto još samo jednom vidim tu crkvu i kada sam se prvi put našao u Mančesteru na Old Trafordu, proveo sam 12 sati na stadionu… nije bilo načina da se otmem magnetnom polju koje me je držalo vezanog za njega. Na kraju mosta je pisalo da me od Downtown Brooklyn deli 500m, fantazija! Kada sam sišao naišao sam na sliku koja mi objašnjava gde je šta. Najbliža stvar je bila Brooklyn Heights, prva atrakcija u svim turističkim vodičima. Izašao sam na ulicu i uputio se ka delu koji su kolonizovali Holandjani u 17. veku. Odmah sam naleteo na park… i na fudbal! Evropski! Ha to je taj hipsterski Bruklin kojem sam se nadao! Zastao sam da gledam soccer u Americi, nisi loši ovi… ne ne, uopšte nisu loši, mogao bih da pitam da li mogu da đuskam sa njima… ali neki drugi put. Pitao sam se kako ću znati šta je Brooklyn Heights, kako? Lako! Čim zađete među holandske kuće i pomislite kako ste u Amsterdamu znate da ste u Hajtsu. Ovo je bilo božanstveno, to je bio trenutak kada mi je bilo jasno da sam ja čovek Evrope, a ne Amerike. Konačno stil, konačno duša, konačno sam srećan. Kuće u raznim bojama koje toliko podsećaju na Amsterdam i toliko odudaraju od svega što sam do sad video. Želim da ostanem ovde! Izašao sam do promenade i doživeo novi šok! Sve one zgrade sa mosta… sada su bile direktno ispred mene! Svetski trgovinski centar i još 10 nebodera direktno ispred mene. Dva mosta sa moje desne strane, kip slobode sa moje leve strane, Ist River između nas i nestvarno lepe kuće iza mene… Ne ne ja moram da sednem, klupa je mokra… pa šta? Hahaha eno su veverice, trčkaraju okolo, kao da kažu welcome to the Heights. Sedeo sam tako i gledao u pogled od milion dolara. Koliko da ostanem? Zauvek? Što da ne? Ovo je vanvremenski prizor… što ga duže gledam bolje ću ga pamtiti. Sedeo sam i razmišljao o tome gde se nalazim i odakle sam došao. Bio sam ponosan što je neko iz malog mesta od 20.000 stanovnika sa severa Vojvodine stigao do te klupe i do tog pogleda. Ko bi to mogao pomisliti kada name je kao malima naše “ispred zgrade” bilo sve što postoji na svetu? Tmurno i kišovito vreme, 2. januar učinili su da budem jedini na šetalištu… sedeo sam gledajući, to je bio možda jedini trenutak tokom celog putavanja kada sam se opustio skroz, sedeo, gledao i samo disao.

Slično sam se osećao i na Griniču u Londonu kada sam sa brda kod opservatorije gledao dole kroz Royal Naval Colledge skroz do Temze. Kada sam se sto postotno složio da ću ja ovde živeti odlučih da vidim šta je stvarno Bruklin. Konsultovao sam fotografiju koja sam napravio kada sam naleteo na mapu znamenitosti i video da je Borum Hil najbliže mojoj trenutnoj poziciji. Šetao sam centrom Bruklina, Atlantik Avenijom i zaista nisam video ništa od ozloglašenog toliko opasno predstavljenog predgrađa. OK nisam ni ja zalazio u sumnjive krajeve kojih sigurno ima, ali nije baš ni da zapucaju na vas čim pređete bridž, kako sam ja očekivao. Baš nasuprot bilo je onako kako je opisano, baš hipsterski sa prodavnicama raznovrsnog tipa, video sam onaj bioskop iz filmova gde gore piše koji se filmovi daju danas, It sugar prodavnica sa slatkišima, Popeyes Louisiana cuisine, čiji su specijaliteti Cajun Wings. Igrom slučaja sam iz stripova naučio da su Kadžuni potomci francuskih kolonijalista, proteranih iz delova Kanade u Luizijanu… znate da su SAD u jednom trenutku kupile Luizijanu od Francuske… The famous Louisiana purchase. E pa Kadžuni imaju svoja krilca kao specijalitet svuda po Americi. Stigao sam u Borum Hil, u pitanju je deo Bruklina gde su celi blokovi kuća građeni u istom braon – crvenom stilu, što je postala njujorška istorijska znamenitost. Šetao sam iz ulice u ulicu svaka kuća ista! Ista! Kako ljudi tu znaju gde žive? Radovao sam se u tom trenutku jer nisam bio u Americi, bio sam u delu koji mnogo podseća na Evropu, a opet u potpunosti na svoj način.

Krenuo sam dalje, hteo sam da vidim šta ima u Fulton Street tržnom centru. Na putu ka tamo sam pronalazio uličice sa čudnim bruklinskim kućama koja mi je svaka bila draga. Izašao sam na Fulton Street i video gomilu prodavnica i tržni centar u koji sam ušao da vidim šta u ovom Modellsu ima. Našao sam jedan odevni predmet koji sam mnogo želeo da kupim, ali ne sada, nekad ako se budem vraćao u Bruklin. Plan je bio da se vratim do Vineger Hila koji predstavlja autentični brodarski Bruklin pored reke. Prvo na šta sam naleteo u nebezbednom delu Bruklina je kiša koja je krenula da pada jako, moj stepen prihvatljivosti količine vode na mom telu je počeo da biva prevaziđen. Druga stvar je bio grafit upućen lokalnim uhapšenim gangsterima – šta god da kažeš, ne govori ništa! Šetajući se kroz kaldrmu, ulicama sa šinama u njima kuda su u prošlosti sigurno prolazili vagoni video sam i drugu stranu, oronule kuće, zgrade pravljene za siromašne, mimoilazio se sa njima, ulazio u ulice koje ne bih u Srbiji ni pogledao i u tom lutanju izleteo direktno ispod Menheten mosta. Potpuno mokar, sad već na ivici živaca stajao sam ispod jednog mosta, gledao u uzburkanu reku, drugi most pored mene i u nebodere koji su sad već sakriveni u oblacima govorili da ovo što radim nije baš najpametnije.

Promenada me je potpuno samog po pljusku dovela ispred reke, od Ist rivera me je delilo bukvalno nekoliko kamenja i u svim drugim situacijama bih se popeo da umočim ruku, ali sam previše porasto da se izglupiram okliznem i budem zvezda na 6 o’clock news. Kiša je toliko padala da nisam mogao da uslikam dva mosta sa njihovog podnožja. Užurbanim koracima sam želeo da pobegnem sa otvorenog cunamija kada mi je pogled zastao iza kamena. Počeo sam histerično da se smejem koliko nisam verovao sceni, bili smo Manhattan Bridge, Brooklyn Bridge, New York skyline, oluja, guska i ja. Ničim izazvana, niotkuda se odjednom pojavila guska koja je plutala ivicom reke iza kamenja. Gledali smo se neko vreme verovatno razmišljajući ko je od nas luđi. Nisam u stanju da objasnim koliko mi je smešno bilo da u panorami takvih arhitektonskih monstruoznosti, te fascinantne čelične glomaznosti, po oluji vi vidite čoveka… i gusku... jednog čoveka i jednu gusku. To je definitivno bio znak da se treba skloniti odavde. Požurio sam prema najbližoj metro stanici. Treba se vratiti na Atlantik Aveniju u Barcleys Center, ja sam bre u Bruklin došao da gledam NBA utakmicu, a ne da upoznajem guske.

Nadao sam se da ću se u metrou donekle osušiti, što je i bio slučaj, ali samo minimalno. Izlazak iz podzemne je bio sličan izlasku na Westminster stanici kada udarate pravo u Big Ben, ovde udarate pravo u Barclays Center. Iako je kiša i dalje jako padala odlučio sam da obiđem arenu i gle čuda naišao na Swag Store, prodavnicu robe Brooklyn Nets NBA i New York Islanders NHL timova koji dele halu. Nisu mogli da me izbace iz nje pola sata, što zbog toga što kao nisam mogao da se odlučim koji ću Brooklyn kačket da kupim, što zbog toga što nisam imao nameru da izađem iz lepo ugrejane prodavnice dok svaki atom mog tela nije bio suv. Tražio sam od prodavačice da me slika sa dresom hrvatskog košarkaša Bojana Bogdanovića, koji je je baš pre neki dan trejdovan u Vašington. Kad sam se konačno osušio, izabrao sam po meni najlepši kačket u ponudi i izbacio sebe iz radnje. Još je ostalo nekoliko sati do utakmice, video sam preko puta Target… Target!!!! Za sve nas navijače Džimija Vasera i Čip Genesi Rejsing Tima u Indi Kar šampionatu Target ima posebno mesto u srcu. Kao što će Mclaren u F1 uvek u srcu biti crveno beli iz dana Sene i Prosta, tako će ti bolidi uvek biti crveni Target automobili. Poleteh da vidim šta je taj Target, bio je hipermarket kao Kaufland u Nemačkoj. Obilazio sam i gledao šta koliko košta kad sam čuo majku koja viče sinu da neće dobiti to što želi, jer nije na rasprodaji. Hah pa jesam li ja to u Targetu u Bruklinu ili sa tetkom u Maksiju? Naravno da ništa nisam kupio već sam zadovoljan izašao i uputio se ka hali. Dodjavola ovo se otvara tek sat vremena pred početak… šta sad da radim? Jeee eno ga veliki Modells preko puta, idem da ubijem vreme. Na ulazu mi simpatična devojčica izjavljuje da se sa kartom za večerašnju utakmicu ostvaruje dodatnih 15% popusta. Balkanski skeptičan prema dobrim finansijskim ponudama pitah da li to važi i za artikle koji su već na akciji? Zbuni se devojče, niko je to još nije pitao, pozvala je preko uređaja u ušima odgovorno lice i ubrzo potvrdila da ide popust na sve. Skočih k'o Ivana Španović do one jakne što sam jos na Menhetenu jutros zapljunuo za 40 USD, ovako je 34 USD opaaaa, idemoooo… ček ček hoće me pustiti u halu sa ovolikom kesom i jaknom? Ne baš uverljivo, ali ubediše me da verovatno hoće. Ma koga briga, ja kupujem a oni nek vide šta će. Ipak je ovo najnaprednija civilizacija na svetu, sigurno su osmislili način da se sa velikom kesom uđe na utakmicu.

Kiša je i dalje padala, a ja sam konačno stao u red za ulazak u dvoranu. Pored mene je stajao mladi par iz Italije. U duhu novopronađenog osećaja za socijalizaciju upitao sam ih odakle su u Italiji. Okolina Rima, ka centralnom delu… Rieti? Da da blizu, znaš Rieti? Pa ja sam car u Rietiju, ja sam car na liniji San Benedeto na Jadranu – Rim sa sruge atrane čizme… bio sam čak 2 puta. Pitah ih za zemljotrese, da li je sve OK, na sreću njih nisu pogodili zemljotresi tako strašno kao njihovu okolinu. Rekli su da su danas hteli da gledaju Nikse u Gardenu, ali da je bilo preskupo, karta je oko 100 USD, pa još njih dvoje, ovo je bilo mnogo jeftinije a opet je NBA. Bezobrazno nasmejan nisam mogao da se oduprem pomisli - In your face bitchiiiizzzzz!!! Ja idem i sutra i prekosutra u Garden da gledam i Rendžerse i Nikse!!! Ko ti kriv sto imas devojku???? I ko ti kriv što si je doveo??? Sad gledaš Bruklin...

Kućni budžet je, znate već dozvolio kartu u vrhu arene, ali ovde nije bilo ni potrebno nešto bolje. Ovo je bila samo usputna utakmica jer je karta bila jeftina, pa zašto da ne? Videh da je tematika Brooklyn Nets ekipe Brooklyn Grit, kao neka bruklinška hrabrost ili rešenost, neki prkos, bez predaje do kraja, što je neviđeno ironično jer su Netsi najgora ekipa u ligi, tako da od grita nema realno ništa, al' OK moraju nekako da prodaju brend. Hala je jedna od mračnijih u ligi, podloga je crna, a parket za 4 nijanse tamniji od standardnih. Bogdanović se zagrevao kad sam ušao, na drugoj strani je bio Gordon Hejvord jedan od igrača iz gornjeg ešalona prosečnih. Žurka je uveliko počela dok su se ispod nas komešale osobe jer nisu znale da pronađu svoja mesta, što je uveliko iritiralo mladog gledaoca koji je sedeo pored mene. Kakve atlete, kakav tempo, kakvi šuteri! Najgora ekipa u ligi i verovatno plejof ekipa na zapadu su odigrali najbolju košarkašku utakmicu koju sam ja uživo gledao. Netsi su se držali neke 3 četvrtine, njihov najbolji igrač Bruk Lopez je igrao OK meč, ali je sa druge strane Hejvord bio nezaustavljiv, skoro nepogrešivog šuta, tako da je na kraju čvrsta ekipa Jute lako pobedila loš Bruklin. Kako god spustio sam se na najniži nivo hale,slikao TV ekipu koja je radila prenos, napravio Brooklyn Nets selfi. Presrećan što sam ja u stvari čitav dan proveo u duhu izvornog Bruklin Grita, rešen da me ništa ne omete i zaustavi, prkosio cunamiju, upoznao moj omiljeni deo grada i jednu gusku, uzeo sam svoju novu jaknu i sa širokim osmehom lagano krenuo nazad u hotel.