Brooklyn Grit

Posle tri dana realo ispunjena putovanjima, 2. januar je bio prvi dan kada ću ostati u Njujorku. Nema više egzibicija po Nju Džerziju, donele su sve ono što sam želeo… i više od toga. Današnja egzibicija je nešto čemu sam se skriveno radovao otkako sam odlučio da dolazim, a kako i ne bih… sve ono što ja pomislim kada neko kaže Njujork je došlo na red. Da čitava situacija dodatno dobije na važnosti bio je to deo gde je inicijalno trebalo da spavam prve dve noći, dok se nije desila cela zbrka sa hotelima. Lakše nego prethodnih dana, ustao sam, spremio se, pregledao aplikaciju za njujorški metro i krenuo u Bruklin.

Prvi dan je bilo oblačno, drugi dan fantastično sunčano, ja na otvorenom stadionu bez ijednog oblaka na nebu. Za danas je prognoza predviđala kišu, bio sam spreman… za razliku od onog fiaska u Liverpulu. Sva ranija istraživanja su bila apsolutno jednoglasna, jedini pravi način da se dođe u Bruklin je da se peške pređe Brooklyn Bridge, koji spaja Menheten i Bruklin. Nisam video jasnu vezu do samog mosta tako da sam se odlučio da se spustim metroom do ulice koja mi je delovala da vodi na most… prošetaću malo, nije mi teško. Ja inače imam karastrofalan osećaj za navigaciju, tako da sam u Milanu uspeo da krenem u kontra smeru od stadiona koji je bio ispred mene. Kad sam izronio iz metroa, napravio sam tradicionalni test snalaženja u prostoru. Krenuo u smeru koji sam mislio da je pravi… naravno bio je pogrešan, kao i obično tako da sam se ubrzo ispravio i okrenuo. Kiša je samo pljuckala, mogao sam da živim sa tim, radosno sam pomislio ako je ovo sve što imaš za mene danas nisam impresioniran. Ubrzo sam naleteo na svoj prvi Modells butik. U pitanju je prodavnica sportske opreme koju sam u nekom trenutku hteo da poharam za sniženja. Bilo je oko 10h, taman kad su otvorili, ja nisam imao fiksni raspored, tako da blago nepoštovanje plana nije izazvalo gnev. Ušao sam, prodavci koji me nikad ranije nisu videli, su mi već po tradiciji postali najbolji drugari čim sam ušao. Prošetao sam, video da od sniženja patika nema ništa, ali i da od drugih sniženja ima svašta. Zapljunuo sam jednu jaknu od 40 USD… kupiću kada dođe vreme.

Laganim korakom sam stigao do mesta na kom bi trebalo da bude most… osim što nije bio most. Ja sam takođe kroz istoriju pokazivao nemoć pronalaženja očiglednog, pa sam tako jedva našao Nou Kamp stadion u Barseloni, hotel pored San Sira, jer nisam video San Siro i sada Bruklin Bridž. Video sam gradsku kuću, nikako i most, ali sam bio siguran da on negde postoji… i to vrlo blizu. Video sam neku stazu koja obilazi građevinu ispred mene i ljude koji su se tuda zaputili, mora da je to, nema druge mogućnosti. Što bi Šerlok Holms rekao kad isključiš sve što je nemoguće, sve što preostaje, koliko god neverovatno bilo mora biti istina. U mom slučaju nemoguće je bilo da most ne postoji i da nije tu, a ne skroz neverovatno da taj puteljak vodi ka njemu. Kako sam puteljkom obilazio gradsku kuću u daljini je počela da se pokazuje impozantna arhitektonska neman. Izbio sam pravo na most, koji je u tom svom delu bio namenjen pešacima. Bio je ogroman, nije mu se video kraj, sa druge strane se videla bruklinska promenada, a pored nas sa leve strane je bio jednako glomazan i fascinantan Manhattan Bridge. Prilaz mostu je bio prljjav i pun smeća kao i sve u gradu, prošao sam pored nekoliko NYPD trotočkaša kolica, skutera, đavo će znati šta je ono… znam samo da je smešno i da nikad neće time uhvatiti nindža kornjače. Uskoro su asfalt zamenile daske, da daske, most se prelazi preko dasaka. A oko vas je čelična konstrukcija koja vam baš ne ostavlja utisak potpune bezbednosti. U jednom trenutku kada se setite da bi bilo lepo okrenuti se, to učinite i doživite momenat kad se sve isplatilo. Sav novac koji ste dali, vreme i trud koji ste uložili,muke koje ste doživeli, u tom trenutku sve ostaje u drugoj dimenziji, ne postoji, jer vi gledate u 10 njujorških nebodera na jednom mestu pred vašim očima. To je prizor koji vam se nikad ranije nije ukazao i koji vam se nikada više neće ukazati. Ako imate novac za 1 dan u Njujorku, tog dana ćete preći Bruklin most i otići kući blagosloveni. Bukvalno nisam znao šta da radim, da li da stojim da gledam u naselje nebodera, da li da gledam u ogromni most levo od mene ili… KIIIIPPPP SLOBODEEEE…. Eno gaaa zeleniiiii hahaha zeleniiii dalekoooo na ostrvu… dig’o ruku k’o na filmu, pa AAAAAAA zašto sam ja tu i kako sam uopšte tu došao? Gde god se okrenem neki šamar nerealnosti… da ne pričam kako se u daljini pred početak Menheten mosta vide Empajer Stejt i Krajsler zgrada… only in New York baby.

Odlučio sam da sam ipak ovde došao da bih otišao u Bruklin tako da bi ipak trebalo preći most… da da svakako. Prelazak ostatka mosta prošao je u neprekidnom osvrtanju i gledanju u nebodere. Takav momenat sam doživeo samo dva puta do sada, kada jednostavno nisam mogao da napustim Vatikan, non stop se osvrćući za sobom, da eto još samo jednom vidim tu crkvu i kada sam se prvi put našao u Mančesteru na Old Trafordu, proveo sam 12 sati na stadionu… nije bilo načina da se otmem magnetnom polju koje me je držalo vezanog za njega. Na kraju mosta je pisalo da me od Downtown Brooklyn deli 500m, fantazija! Kada sam sišao naišao sam na sliku koja mi objašnjava gde je šta. Najbliža stvar je bila Brooklyn Heights, prva atrakcija u svim turističkim vodičima. Izašao sam na ulicu i uputio se ka delu koji su kolonizovali Holandjani u 17. veku. Odmah sam naleteo na park… i na fudbal! Evropski! Ha to je taj hipsterski Bruklin kojem sam se nadao! Zastao sam da gledam soccer u Americi, nisi loši ovi… ne ne, uopšte nisu loši, mogao bih da pitam da li mogu da đuskam sa njima… ali neki drugi put. Pitao sam se kako ću znati šta je Brooklyn Heights, kako? Lako! Čim zađete među holandske kuće i pomislite kako ste u Amsterdamu znate da ste u Hajtsu. Ovo je bilo božanstveno, to je bio trenutak kada mi je bilo jasno da sam ja čovek Evrope, a ne Amerike. Konačno stil, konačno duša, konačno sam srećan. Kuće u raznim bojama koje toliko podsećaju na Amsterdam i toliko odudaraju od svega što sam do sad video. Želim da ostanem ovde! Izašao sam do promenade i doživeo novi šok! Sve one zgrade sa mosta… sada su bile direktno ispred mene! Svetski trgovinski centar i još 10 nebodera direktno ispred mene. Dva mosta sa moje desne strane, kip slobode sa moje leve strane, Ist River između nas i nestvarno lepe kuće iza mene… Ne ne ja moram da sednem, klupa je mokra… pa šta? Hahaha eno su veverice, trčkaraju okolo, kao da kažu welcome to the Heights. Sedeo sam tako i gledao u pogled od milion dolara. Koliko da ostanem? Zauvek? Što da ne? Ovo je vanvremenski prizor… što ga duže gledam bolje ću ga pamtiti. Sedeo sam i razmišljao o tome gde se nalazim i odakle sam došao. Bio sam ponosan što je neko iz malog mesta od 20.000 stanovnika sa severa Vojvodine stigao do te klupe i do tog pogleda. Ko bi to mogao pomisliti kada name je kao malima naše “ispred zgrade” bilo sve što postoji na svetu? Tmurno i kišovito vreme, 2. januar učinili su da budem jedini na šetalištu… sedeo sam gledajući, to je bio možda jedini trenutak tokom celog putavanja kada sam se opustio skroz, sedeo, gledao i samo disao.

Slično sam se osećao i na Griniču u Londonu kada sam sa brda kod opservatorije gledao dole kroz Royal Naval Colledge skroz do Temze. Kada sam se sto postotno složio da ću ja ovde živeti odlučih da vidim šta je stvarno Bruklin. Konsultovao sam fotografiju koja sam napravio kada sam naleteo na mapu znamenitosti i video da je Borum Hil najbliže mojoj trenutnoj poziciji. Šetao sam centrom Bruklina, Atlantik Avenijom i zaista nisam video ništa od ozloglašenog toliko opasno predstavljenog predgrađa. OK nisam ni ja zalazio u sumnjive krajeve kojih sigurno ima, ali nije baš ni da zapucaju na vas čim pređete bridž, kako sam ja očekivao. Baš nasuprot bilo je onako kako je opisano, baš hipsterski sa prodavnicama raznovrsnog tipa, video sam onaj bioskop iz filmova gde gore piše koji se filmovi daju danas, It sugar prodavnica sa slatkišima, Popeyes Louisiana cuisine, čiji su specijaliteti Cajun Wings. Igrom slučaja sam iz stripova naučio da su Kadžuni potomci francuskih kolonijalista, proteranih iz delova Kanade u Luizijanu… znate da su SAD u jednom trenutku kupile Luizijanu od Francuske… The famous Louisiana purchase. E pa Kadžuni imaju svoja krilca kao specijalitet svuda po Americi. Stigao sam u Borum Hil, u pitanju je deo Bruklina gde su celi blokovi kuća građeni u istom braon – crvenom stilu, što je postala njujorška istorijska znamenitost. Šetao sam iz ulice u ulicu svaka kuća ista! Ista! Kako ljudi tu znaju gde žive? Radovao sam se u tom trenutku jer nisam bio u Americi, bio sam u delu koji mnogo podseća na Evropu, a opet u potpunosti na svoj način.

Krenuo sam dalje, hteo sam da vidim šta ima u Fulton Street tržnom centru. Na putu ka tamo sam pronalazio uličice sa čudnim bruklinskim kućama koja mi je svaka bila draga. Izašao sam na Fulton Street i video gomilu prodavnica i tržni centar u koji sam ušao da vidim šta u ovom Modellsu ima. Našao sam jedan odevni predmet koji sam mnogo želeo da kupim, ali ne sada, nekad ako se budem vraćao u Bruklin. Plan je bio da se vratim do Vineger Hila koji predstavlja autentični brodarski Bruklin pored reke. Prvo na šta sam naleteo u nebezbednom delu Bruklina je kiša koja je krenula da pada jako, moj stepen prihvatljivosti količine vode na mom telu je počeo da biva prevaziđen. Druga stvar je bio grafit upućen lokalnim uhapšenim gangsterima – šta god da kažeš, ne govori ništa! Šetajući se kroz kaldrmu, ulicama sa šinama u njima kuda su u prošlosti sigurno prolazili vagoni video sam i drugu stranu, oronule kuće, zgrade pravljene za siromašne, mimoilazio se sa njima, ulazio u ulice koje ne bih u Srbiji ni pogledao i u tom lutanju izleteo direktno ispod Menheten mosta. Potpuno mokar, sad već na ivici živaca stajao sam ispod jednog mosta, gledao u uzburkanu reku, drugi most pored mene i u nebodere koji su sad već sakriveni u oblacima govorili da ovo što radim nije baš najpametnije.

Promenada me je potpuno samog po pljusku dovela ispred reke, od Ist rivera me je delilo bukvalno nekoliko kamenja i u svim drugim situacijama bih se popeo da umočim ruku, ali sam previše porasto da se izglupiram okliznem i budem zvezda na 6 o’clock news. Kiša je toliko padala da nisam mogao da uslikam dva mosta sa njihovog podnožja. Užurbanim koracima sam želeo da pobegnem sa otvorenog cunamija kada mi je pogled zastao iza kamena. Počeo sam histerično da se smejem koliko nisam verovao sceni, bili smo Manhattan Bridge, Brooklyn Bridge, New York skyline, oluja, guska i ja. Ničim izazvana, niotkuda se odjednom pojavila guska koja je plutala ivicom reke iza kamenja. Gledali smo se neko vreme verovatno razmišljajući ko je od nas luđi. Nisam u stanju da objasnim koliko mi je smešno bilo da u panorami takvih arhitektonskih monstruoznosti, te fascinantne čelične glomaznosti, po oluji vi vidite čoveka… i gusku... jednog čoveka i jednu gusku. To je definitivno bio znak da se treba skloniti odavde. Požurio sam prema najbližoj metro stanici. Treba se vratiti na Atlantik Aveniju u Barcleys Center, ja sam bre u Bruklin došao da gledam NBA utakmicu, a ne da upoznajem guske.

Nadao sam se da ću se u metrou donekle osušiti, što je i bio slučaj, ali samo minimalno. Izlazak iz podzemne je bio sličan izlasku na Westminster stanici kada udarate pravo u Big Ben, ovde udarate pravo u Barclays Center. Iako je kiša i dalje jako padala odlučio sam da obiđem arenu i gle čuda naišao na Swag Store, prodavnicu robe Brooklyn Nets NBA i New York Islanders NHL timova koji dele halu. Nisu mogli da me izbace iz nje pola sata, što zbog toga što kao nisam mogao da se odlučim koji ću Brooklyn kačket da kupim, što zbog toga što nisam imao nameru da izađem iz lepo ugrejane prodavnice dok svaki atom mog tela nije bio suv. Tražio sam od prodavačice da me slika sa dresom hrvatskog košarkaša Bojana Bogdanovića, koji je je baš pre neki dan trejdovan u Vašington. Kad sam se konačno osušio, izabrao sam po meni najlepši kačket u ponudi i izbacio sebe iz radnje. Još je ostalo nekoliko sati do utakmice, video sam preko puta Target… Target!!!! Za sve nas navijače Džimija Vasera i Čip Genesi Rejsing Tima u Indi Kar šampionatu Target ima posebno mesto u srcu. Kao što će Mclaren u F1 uvek u srcu biti crveno beli iz dana Sene i Prosta, tako će ti bolidi uvek biti crveni Target automobili. Poleteh da vidim šta je taj Target, bio je hipermarket kao Kaufland u Nemačkoj. Obilazio sam i gledao šta koliko košta kad sam čuo majku koja viče sinu da neće dobiti to što želi, jer nije na rasprodaji. Hah pa jesam li ja to u Targetu u Bruklinu ili sa tetkom u Maksiju? Naravno da ništa nisam kupio već sam zadovoljan izašao i uputio se ka hali. Dodjavola ovo se otvara tek sat vremena pred početak… šta sad da radim? Jeee eno ga veliki Modells preko puta, idem da ubijem vreme. Na ulazu mi simpatična devojčica izjavljuje da se sa kartom za večerašnju utakmicu ostvaruje dodatnih 15% popusta. Balkanski skeptičan prema dobrim finansijskim ponudama pitah da li to važi i za artikle koji su već na akciji? Zbuni se devojče, niko je to još nije pitao, pozvala je preko uređaja u ušima odgovorno lice i ubrzo potvrdila da ide popust na sve. Skočih k'o Ivana Španović do one jakne što sam jos na Menhetenu jutros zapljunuo za 40 USD, ovako je 34 USD opaaaa, idemoooo… ček ček hoće me pustiti u halu sa ovolikom kesom i jaknom? Ne baš uverljivo, ali ubediše me da verovatno hoće. Ma koga briga, ja kupujem a oni nek vide šta će. Ipak je ovo najnaprednija civilizacija na svetu, sigurno su osmislili način da se sa velikom kesom uđe na utakmicu.

Kiša je i dalje padala, a ja sam konačno stao u red za ulazak u dvoranu. Pored mene je stajao mladi par iz Italije. U duhu novopronađenog osećaja za socijalizaciju upitao sam ih odakle su u Italiji. Okolina Rima, ka centralnom delu… Rieti? Da da blizu, znaš Rieti? Pa ja sam car u Rietiju, ja sam car na liniji San Benedeto na Jadranu – Rim sa sruge atrane čizme… bio sam čak 2 puta. Pitah ih za zemljotrese, da li je sve OK, na sreću njih nisu pogodili zemljotresi tako strašno kao njihovu okolinu. Rekli su da su danas hteli da gledaju Nikse u Gardenu, ali da je bilo preskupo, karta je oko 100 USD, pa još njih dvoje, ovo je bilo mnogo jeftinije a opet je NBA. Bezobrazno nasmejan nisam mogao da se oduprem pomisli - In your face bitchiiiizzzzz!!! Ja idem i sutra i prekosutra u Garden da gledam i Rendžerse i Nikse!!! Ko ti kriv sto imas devojku???? I ko ti kriv što si je doveo??? Sad gledaš Bruklin...

Kućni budžet je, znate već dozvolio kartu u vrhu arene, ali ovde nije bilo ni potrebno nešto bolje. Ovo je bila samo usputna utakmica jer je karta bila jeftina, pa zašto da ne? Videh da je tematika Brooklyn Nets ekipe Brooklyn Grit, kao neka bruklinška hrabrost ili rešenost, neki prkos, bez predaje do kraja, što je neviđeno ironično jer su Netsi najgora ekipa u ligi, tako da od grita nema realno ništa, al' OK moraju nekako da prodaju brend. Hala je jedna od mračnijih u ligi, podloga je crna, a parket za 4 nijanse tamniji od standardnih. Bogdanović se zagrevao kad sam ušao, na drugoj strani je bio Gordon Hejvord jedan od igrača iz gornjeg ešalona prosečnih. Žurka je uveliko počela dok su se ispod nas komešale osobe jer nisu znale da pronađu svoja mesta, što je uveliko iritiralo mladog gledaoca koji je sedeo pored mene. Kakve atlete, kakav tempo, kakvi šuteri! Najgora ekipa u ligi i verovatno plejof ekipa na zapadu su odigrali najbolju košarkašku utakmicu koju sam ja uživo gledao. Netsi su se držali neke 3 četvrtine, njihov najbolji igrač Bruk Lopez je igrao OK meč, ali je sa druge strane Hejvord bio nezaustavljiv, skoro nepogrešivog šuta, tako da je na kraju čvrsta ekipa Jute lako pobedila loš Bruklin. Kako god spustio sam se na najniži nivo hale,slikao TV ekipu koja je radila prenos, napravio Brooklyn Nets selfi. Presrećan što sam ja u stvari čitav dan proveo u duhu izvornog Bruklin Grita, rešen da me ništa ne omete i zaustavi, prkosio cunamiju, upoznao moj omiljeni deo grada i jednu gusku, uzeo sam svoju novu jaknu i sa širokim osmehom lagano krenuo nazad u hotel. 

Jets Flight Crew

Ovaj put sam uspeo da spavam do 4h... Prvo čega sam se setio kad sam se probudio je bilo da nisam dočekao novu godinu, hah... toliko drame ni oko čega. Neko bi se potresao, ja sam samo bio fokusiran na to što sledi, a sledio je 1. januar, dan koji treba da mi promeni sve iz korena. Kada sam konačno odlučio da je dosta prevrtanja po krevetu i da je došao red da se napusti palata u getu, zameni nespokojni hotel za spokojni u centru grada, krenuo sam da se pakujem i susretnem sa sudbinom oko mojih 400 USD. Bilo mi je malo krivo, posle svega, ova soba uopšte nije bila tako loša, ali nema sentimentalnosti, idemo napred u nove avanture. S obzirom da je za danas bio planiran povratak u Nju Džerzi na utakmicu američkog fudbala, koja se igra u 13h, nisam mogao da se čekiram u novi hotel, mogao sam samo da ostavim prtljag i čekiram se kad se vratim posle utakmice. Vodio sam se logikom da sve što imam, uključujući i ranac strpam u kofer, da sve zajedno u koferu ostavim u hotelu, da ne moram ranac da vučem skroz na utakmicu. Plan je bio da što pre pobegnem iz hotela, kako ne bih bio suočen sa neprijatnim pitanjima u vezi sa 400 USD.

Sišao sam, na recepciji vratio ključeve i pitao da li je to to? Recepcioner je proverio i rekao sve OK. Boje su se promenile napolju i ja sam konačno mogao da budem spokojan... valjda. Bio sam spokojan par sekundi dok nisam shvatio da ja ne mogu da vučem prenatrpani kofer sa jednim pokvarenim točkom. Jeste, imao sam 3 ispravna, ali sam morao da ga vučem kontra okrenutog, preteškog. Nikad nisam bio poznat po neograničenoj fizičkoj snazi... pogotovo u rukama, kada treba podići nešto teško, ja se elegantno sklonim i sačekam nekog ponosnog Balkanca da se pred svima pokaže i demonstrira snagu... Do đavola, nigde u okolini ni ponosnog Balkanca, ni ponosne ženske osobe koja želi da zada konačni argument za jednakost polova. Nema mi izbora, moram sam da vučem... Mahnuo sam Prvom konjičkom grbolju, menjao ruku na svakih 10 metara, vrlo nesrećan splet okolnosti na trasi od 1400m. Ipak, nije sve tako crno, dobio sam priliku da vidim lepši deo Kvinsa. Prolazio sam ulicama sa stambenim zgradama, lepe su, kao na filmu, ono što ste videli da može biti Amerika, jeste Amerika. Smeškao bih se u trenucima između promene ruku i sve tako dok nisam stigao na stanicu metro linije 7.

Vožnja do stanice 42. ulica Tajms Skver, naći ću se ispod mesta svih jučerašnjih dešavanja, bez da vidim kako izgleda. Podsetilo me je to na vreme provedeno u Londonu, kada sam se 4 dana vozio oko stanice Westminster bez da sam se popeo da vidim kako izgleda Big Ben. Prebacio sam se na crvene linije 1,2 i 3 koje idu uptown na sever. Prvi je naišao crveni voz 1 i vrlo brzo sam se našao na svojoj stanici 86. ulica. Poslednjim atomima snage sam izneo kofer na površinu, ugledao 87. ulicu gde mi se nalazio hotel, odmah ispred sebe, počeo da ponavljam samo da je na ćošku, samo da je na ćošku... prilazim raskrsnici Brodvej bulevara i 87. ulice... eno ga na ćoškuuuu!!!!! Hotel!!!! Obe ruke su mi još na ramenima! Kasnije sam saznao da je samo voz 1 lokalni (valjda) i da staje na 86. ulici. U koji god 2 i 3 da sam ušao su bili ekspresni i stajali su na 96. ulici. Pa da nisam tada slučajno ušao u 1 i posle agonije teškog fizičkog rada izašao na 96. ulici... ma seo bih im tamo na kofer na sred Brodveja i čekao NYPD da me na rukama odnesu 10 ulica niže.

Nakon ostavljanja prtljaga ruke i duša su mi bili slobodni, osećao sam se kao Supermen, bio sam slobodan da se krećem kako želim. Kako sam imao malo više vremena do polaska u Nju Džerzi odlučio sam da istražim okolinu. West 86^th street se nalazi negde u liniji sredine Central Parka, sa leve, zapadne strane, kako gledate mapu, bliže reci Hadson nego Ist Riveru. Prošetao sam malo krajem, sa jedne strane Amsterdam i Kolumbus Avenija, sa druge strane reka Hadson. Vrtim se oko sebe, dok prelazim preko avenija, pogled fiksiran na zgrade, gde li sam ih već video? Pa u svakom filmu, ili seriji... kao da sam krenuo kod Čendlera i Džoija u goste, sve te zgrade, toliko njujorške, te baš te! Jako je teško opisati osećaj koji sam imao izlazeći iz metroa iz Kvinsa na Brodvej bulevar. Bilo je to kao seoba iz ruševina NATO bombardovanja na Ridžent Strit u Londonu... i to baš na raskrsnici sa Oksford Stritom... Svuda okolo čuveni žuti taksiji na avenijama od po 3-4 trake po smeru, sa nikad višim neboderima u pozadini svakog pogleda. Osećao sam se kao da sam niotkuda došao pravo u centar sveta. Život je ponovo imao smisao.

Vreme je bilo da se krene u Ist Raterford, Nju Džerzi, nedođiju gde je neko nekada odlučio da treba posaditi jedan od najmodernijih stadiona na svetu. Ist Raterfod je severnije od Njujarka u kom sam bio dan ranije i do njega se stiže potpuno drugačije. Trebalo je metro linijama 1, 2 ili 3 spustiti se downtown do stanice 34^th Street Penn Station, odakle se hvata Nju Džerzi Tranzit voz do Sikokusa, Nju Džerzi, gde postoji voz linija koja vozi direktno na stadion i radi samo kada se neka dešavanja održavaju. Nadajući se da sam u pripremi sve popamtio kako treba krenuh put Pen stanice na 34. ulici. Vožnje metroom po Menhetenu su jako kratke, pogotovo ako uletite u ekpresni voz, tako da sam se ubrzo našao... ispred Medison Skver Gardena, najpoznatije dvorane na svetu! Penn Station se nalazi direktno ispod dvorane. Šta ti sada hoćeš? Zašto si ti sada tu? Zašto sam te ja video a nisam planirao? Sklanjaj mi se, ti si planiran tek za 3. januar! Ušao sam na stanicu, locirao Nju Džerzi Tranzit i kupio kartu za komplet vožnju do Medoulendsa. Kasirka mi je, pružajući mi kartonsku kartu od 5.5 USD rekla da se potpišem na račun za karticu... ponovih joj da želim povratnu kartu... ona ponovi da joj se tu potpišem... OK OK ladyyyy... nakon svečanog potpisivanja preambule puta, dobio sam i povratnu kartu... okrenuo se i video da sledeći NJ Transit ide tek za sat vremena... Auuuu pa šta da radim sat vremena? Da li ću uopšte stići na vreme? Nisam imao drugu opciju nego da sednem u čekaonicu i tražim navijače Njujurok Džetsa, koje bih pratio do voza za Sikokus.

Čekajući Godoa nisam mogao da ne razmišljam kako ću za oko dva sata biti na NFL stadionu, prvi put u životu ću gledati pravu utakmicu američkog fudbala... Juče hokej, danas NFL, sve ono što je do sad postojalo samo na televiziji biće mi pred očima. Odrastajući nisam znao mnogo o američkom fudbalu, više sam voleo ragbi, od poznatih igrača čuo sam samo za Džoa Montanu, Breta Favra, koji je bio ikona devedesetih i Dena Marina, koji se pojavio u filmu Ejs Ventura, lansirajući Džima Kerija u superzvezde Holivuda. Od ekipa sam čuo samo za Grin Bej, San Francisko i Majami. A onda se 99. desio Suprboul u kom su igrali Tenesi Tajtansi, a koji sam ja na nekom nemačkom kanalu gledao do duboko u noć. Tenesi je bio totalni autsajder, tek u prvoj sezoni nakon selidbe iz Hjustona, vođen bacačem sa nekog tamo Alkorn Stejt univerziteta za koji niko nije čuo ni pre ni posle, protiv “najvećeg šoua na veštačkoj travi” (greatest show on turf) ekipe Sent Luisa (koji su igrali u dvorani na veštačkoj travi-otud naziv). Autsajderi su gubili jednim tačdaunom razlike i imali poslednji napad za izjednačenje. Stigli su na 1 jard od izjednačenja i nisu mogli dalje... vreme je isteklo, Sent Luis je postao prvak, a Tenesi ekipa za koju ću zauvek navijati. Nikada više nisu stigli do Superboula, niti su bilo nešto preterano dobri u poslednjih desetak sezona, ali sam ja siguran da će se to opet desiti i živim za taj trenutak. Izgovoriće Majk Kit jednog dana – Mariota sa loptom, Tajtansi su osvojili Superboul!

Ljudi u zelenom su počeli masovno da pristižu, sve okolo je postalo more navijača Džetsa. Ko bi rekao da je u pitanju poslednje kolo i utakmica koju bi obe ekipe radije izgubile nego pobedile, kako bi sezonu lošije završile i na draftu imale pravo ranijeg izbora koledž igrača? Bilo mi je jasno da samo treba da pratim more do voza za Sikokus. Od trenutka ulaska u voz do samog kretanja voza, glas u vagonu nam je 30 puta ponovio da ovaj voz ide samo do stanice Sikokus, ovaj voz ide do stanice Sikokus, samo do stanice Sikokus. Kad smo nedugo potom stigli na nesrećni Sikokus, prebacili smo se na Medoulends liniju koja postoji isključivo i jedino da vas odvede na stadion. Nije to vagon ili dva, to je ceo voz, koji ide na svakih desetak minuta i prevozi navijače direktno do ulaza na stadion. Ist Raterforf je jedna tundra, močvara kroz koju je napravljena pruga... ništa više... niti manje od toga... kao ljudi koji su se probijali na divlji zapad, tako su i ovde probili prugu kroz močvarne delove kako bi se stiglo do stadiona u sred nedođije.

Bio sam Dok Holidej vozeći se kroz tundre, a voz je kružio u širokom luku, nikad da stignemo... ali kad smo stigli... izlazak iz voza pravo ispred stadiona, ogromnog, najmodernijeg koji sam ikada video. Ispred mene je sa jedne strane bio parking, a sa druge strane ulazi. Video sam i čuveni “tejlgejting”, odnosno ceremoniju dolaska na utakmicu ranije kako bi se na parkingu opijali i prožderavali... na sve strane su mirisale kobisace i roštilj. Kako sam već kasnio, želeo sam prvo da obiđem stadion, pa tek onda uđem na tribine. Bile su tu neke velike rukavice za hvatanje lopti, koje su služile za poziranje navijača, živa ESPN radio emisija sa voditeljima na bini i ogromnim improvizovanim LED ekranom iza njih, improvizovani mini teren za fudbal da deca mogu da se igraju pre utakmice i naravno Flaghip Store, odnosno zvanična prodavnica Njujork Džetsa (verovatno i Džajantsa, pošto dele stadion). Ušao sam u prodavnicu u nadi da ću naći nešto što zadovoljava kućni budžet.. hoceš? Ne može! Još je skuplje nego kod Devilsa! Dok sam tražio šta bih mogao da uzmem, pogotovo što nisam neki ljubitelj Džetsa, desio mi se trenutak koji sam mislio da je nemoguć. Doživeo sam... verovali ili ne... bukvalno... ali najbukvalnije... nisam te prepoznao obučenu momenat!!! Ispred mene su se našle tri neke devojčice, prijatne i nasmejane u nekim zelenim kompletima, sve kao jedna oko 150cm visoke, plave.. vidim svi se nešto slikaju sa njima, mislio sam da se u stvari one tu slikaju jer su došle zajedno iz nekog kluba navijača ili šta već, možda neke sestre koje su došle na utakmicu... ničim nešto nisu odudarale od okruženja. Kada sam kasnije ušao na stadion i video još 20 istih takvih devojčica shvatio sam da sam u stvari video the Jets Flight Crew - čuvene čirlidersice američkog fudbala ekipe Džetsa. HA! Bio sam na 10cm od njih, a nisam imao pojma da su to one... Kakav nisam te prepoznao obučenu momenat!

Ulaz na tribine je bio jedinstven doživljaj i može se meriti jedino i isključivo mojim prvim ulaskom na San Siro u Milanu. To je wow momenat premijernog reda u mom životu. Kućni budžet je ponovo dozvolio kartu sa samog vrha stadiona, tako da je ulazak na tribinu bio kao šamar realnosti... kao da mi je sve govorilo da nisam ja za to. Metlife Stadium ima 4 – slovima ČETIRI džambotrona!!!! Po dva na obe tribine iza gola, koji zauzimaju zajedno grubo jednu polovinu tribine Da li vi možete da zamislite koliki su ti ekrani i koliko su HD??? Pa ta zelena boja trave još nije došla u naše krajeve!!! Nisam znao da li da gledam na tribine, na teren ili na džambotrone... i ako na džambotrone... na koji od 4. Pored mene su sedeli neki navijači Bafalo Bilsa, ta sekcija je bila iznenađujuće popunjena gostujućim navijačima. bilo mi je i to zanimljivo, Bafalo je blizu Njujorka, tako da su lako mogli doći na utakmicu... sve je zeleno, ali oko mene je plavo. Pogledao sam dole na teren, u toku je bilo zagrevanje... Brendon Maršal ne igra... šteta, u pitanju je jedan od najboljih hvatača lige, ali nebitna utakmica, što bi se skidao. Eno ga Riiivvviiiiissssss!!! Jedan od najboljih defanzivnih bekova današnjice, osvajač Superboula sa Nju Ingland Patriotsima pre nekoliko godina igraaaaaa!!! U terminologiji američkog fudbala, postoji nešto što se zove Ostrvo Rivis, odnosno deo terena koji on pokriva sam, izolovan, jer mu ničija pomoć nije potrebna! Pronašao sam podatak da je te godine provedene u Nju Inglandu, u polufinalu i finalu dozvolio samo jednu uhvaćenu loptu protivnicima na dve najvažnije utakmice zajedno!!!

Osim samog prisustva utakmici imao sam priliku da moj sektor ispuni grupa izuzetno ostrašćenih navijača Džetsa, koji su na granici iritantnosti proslavljali svaki dobar napad domaće ekipe, kamoli svaki poen. Radili su sve što je bilo moguće, skakali, urlali, skidali se, samo da se pojave na džambotronu, na kom se ipak, da ironija bude veća tog dana nisu pojavili. Pre dolaska u Njujork moja je velika želja bila da Tenesi ostane u igri za plejof u tom poslednjem kolu, da im se meč pomeri u večernji termin, kako bih negde u sred Njujorka gledao direktan duel za plejof Tenesija i Hjustona. To se na žalost nije desilo, jer je Tenesi odigrao najgoru utakmicu sezone protiv jedne od najgorih ekipa u ligi, u pretposlednjem kolu, izgubili smo mladog bacača Markusa Mariotu zbog povrede, tako da je ta poslednja utakmica takođe postala nebitna i ostala u istom terminu kao utakmica koju sam ja gledao. Svako malo bi se na jednom od džambotrona uključivali u tu utakmicu i ja sam na Metlife stadionu gledao Džetse i Bafalo uživo, a Tenesi protiv Hjustona na velikom ekranu. Tenesi je ubijao... ali ni za šta... eh da su samo prošle nedelje pobedili... sada bismo išli u plejof.

U nekom trenutku nakon prve četvrtine sa moje leve strane se stvorio presimpatični mladi par, zakasnili su na utakmicu. Devojka je sela pored mene a njen dečko do ulaza. Bili su jako prijatni, devojka me je očarala logičnim zaključivanjem (ne sportskim ili navijačkim, nego čisto knjiško logičnim)... znate ono ako ga je udario zašto se nije sklonio fazon. Džetsi su totalno dominirali utakmicom, tako da je atmosfera malobrojne publike bila skroz relaksirana, a ja sam tada ničim izazvano doživeo... totalni kulturno-civilizacijski šok!!! Tenesi Tajtansi su u toj istorijskoj sezoni pred Superboul, odigrali plejof utakmicu koja se danas zove čudo grada muzike (Music City Miracle – Nešvil je u Americi poznat kao grad muzike). Tu akciju i dan danas svi pamte prvo zbog njene same nesvakidašnjosti, drugo zbog važnosti utakmice i treće zbog toga što je upalila i donela pobedu u već izgubljenoj utakmici na više nego kontroverzan način. U pitanju je bilo poslednjih 16 sekundi, kada je Tenesi gubio jedan poen, naizgled bez šansi za pobedom. U tom trenutku je meni omiljeni, a ranije pomenuti Majk Kit, radio voditelj ekipe Tenesija izgovorio rečenicu koja je sve što je usledilo pretovorila u legendu: “ Da li Tajtansi imaju neko čudo u sezoni koja je bila magična do sada? Ako ga imaju, potrebno im je sada” Nakon toga desilo se nešto što do dan danas niko nije uspeo da objasni. Sa svom tehnologijom 21. veka ni danas ne postoji jedinstveno stanovište da li je akcija bila legalna ili ne. Da li je pas išao u napred, što nije dozvoljeno, ili paralelno što je dozvoljeno. Da sve bude luđe, akcija se desila tačno pored linije, a te godine je uvedeno pravo na pregledanje snimka, tako da bi u teoriji bilo jednostavno odrediti da li je išla lopta unapred ili ne. Desetak sekundi kasnije, kada je Kevin Dajson sa loptom pretrčao čitav teren začulo se: “Nema prekršaja na terenu, Tenesi je napravio čudo!!!!”. Zašto ste ovo pročitali? Zato što je Majk Kit kasnije pričao kako su mu prilazili ljudi da mu kažu kako će uvek pamtiti gde su bili i šta su radili kada se desilo čudo grada muzike, kako je taj trenutak spojio gomile ljudi koji nisu bili u dobrim odnosima, a kakve ja veze imam sa tim? U trenutku kad je Darel Rivis presekao pas Bafala i loptu vratio na 1 jard od tačdauna, momak pored je bukvalno preskočio svoju devojku i počeo da mi baca koske i da me grli... nisam znao šta da radim, kako da se ponašam... samo sam procedio – navijač Rivisa? Daaaaaa, kakav igrač, kakva akcija, skakakao je okolo a ja nisam znao da li da trepćem, skačem, izvinim se devojci u njegovo ime... A već je bilo 20-3 ili tako nešto. Zamislite da je rezultata bio tesan ili da je utakmica nešto značila. Tek sam upoznao čoveka, u stvari i nisam, nemam pojma ni kako se zove, niti devojka, ne znam ništa o njemu, a imao sam njegov DNK na sebi... trebalo mi je malo vremena da dođem sebi...

Kako se utakmica završila sišao sam sa tribina našao se ispred gde je preko cele visine stadiona bio ogromni ekran na kom se prikazivala završnica utakmice Tenesi-Hjuston, stajao sam kao ispred Rokfeler centra i gledao poslednje trenutke ove sezone dok su oko mene svi užurbano krenuli kući. Svi šetaju, samo ja stojim i gledam... Gde ćete? Pogledajte koliki ekran! Pa nije još gotovo! Tenesi još igra! Kad se utakmica završila vratio sam se u grad pun novih neverovatnih utisaka, bio sam na NFL utakmici, a na džambotronu sam gledao druge utakmice, nikad ranije viđenu HD nijansu zelene boje!!! Šta sad raditi? Ništa nešto nisam planirao. Mogao bih na Tajms Skver, nisam bio juče, daj da vidim u čemu je sav hajp. Kad sam stigao video sam gomilu velikih ekrana, gomilu ljudi, sve je svetlelo oko mene, tu su bila Brodvej pozorišta sa predstavama koje sam odmah prepoznao jer sam se spremao za njih, Aladin, Mačke, Zla Veštica itd... ali svo to svetlo nije imalo niti neku funkciju... niti neki smisao. Nisam mogao da razumem poentu Tajms Skvera... čemu služe ovi ekrani i reklame na ovaj način... Vrteo sam se okolo, od ekrana do ekrana, gledao izloge neograničenog broja prodavnica, slikao se, svetleo u mraku pokušavajući da odgonetnem šta je ovo i zašto je tu. Prisećao sam se da sam u prošlosti još na jednom mestu osetio tu grandioznost bez ikakvog smisla. Postoje dve apsolutno nerešene misterije egzistencije na koje sam kroz svoja putovanja naišao... čemu služe Pikadili Cirkus i Tajms Skver????

Kevin!

Tokom svoje pripreme za put, kao i obično nisam gledao slike destinacije, iskreno nisam čak bio siguran kako ću razlikovati Empajer Stejt od Krajsler zgrade. Znao bih da sam pogledao drugi deo nindža kornjača pred polazak, ali pošto nisam, svi ti neboderi su mi bili jedan. Nije baš uvek najpametniji izbor, jer ne znate kako izgleda to što tražite, ali je prvi utisak kad ga nađete, najčešće očaravajući. Ipak, negde sam nekako video sliku kipa koji stoji na ulazu u Central Park, tako da sam tačno znao gde sam kada sam izronio iz metroa na stanici 59. ulica i video ga ispred sebe. Bio je mrak i nisam želeo da gledam u park, to je za neki drugi dan, a i ovako se ništa ne vidi. Gledao sam u nebo, to je jedino što sam mogao, oko mene je bilo more ljudi... ali to sam već video, iznad mene je bilo to što nikad nisam, svaka zgrada je išla u oblake, mislim da moja kičma nikad nije bila toliko savijena u vratu, kao u danima kada sam šetao Menhetenom. Bio je 31.12. i oko 18h, trebalo je naći 7. aveniju, probiti se među velikim brojem ljudi do Tajms Skvera, koji se nalazi na raskrsnici sa 44. ulicom. Znao sam u principu da to neće biti moguće, u vodičima je pisalo da se treba tu parkirati oko 12h, ako želite da vidite odbrojavanje. Ja sam u 12h bio daleko odatle, uživajući u nečemu, za mene mnogo fascinatnijem od dočeka nove godine.

Očekivao sam ne znam kakvu gužvu na ulicama, OK bilo je puno ljudi i bila je gužva, ali i nije bila. Gužva je kada ste na Duomu u nedelju pred Božić kada se igra derbi Milana, pa bukvalno ne možete da prođete, niti da se okrenete, ili kad ste u Istanbulu, u bilo koje doba dana, na stanici Metrobusa, koja se ne prazni, iako bus nailazi na svaki sekund. Našao sam 7. aveniju i uputio se do 44. ulice... stigao do 58. i video policiju kako kreće da barikadira raskrsnicu. Pretrčao sam barikadu i video da dalje nema... to je bilo to... događaj sa 44. ulice sam mogao da posmatram sa 57. jer je dalje sve bilo popunjeno ljudima, tako da je policija zatvarala blok po blok, kako se napuni. Pokušavajući da se dovijam na tradiocionalni balkanski način skrenuo sam desno do 8. avenije, pa dole i nazad do 7. na raskrsnicu sa 56. ulicom... toliko je bilo moguće... ispred sebe i oko sebe sam video gomilu svetala. U daljini je bilo nešto što liči na Tajms Skver. Stao sam i pogledao malo okolo, svi ljudi su pokušavali bezuspešno da priđu što bliže. Pogled na sat... nema još 19h, događaj je u 24h... umoran sam, sve me živo boli i sad da među barikadama na raskrsnici stojim sam sa sobom 5h? A ne druuuuuže! Pa nisam zato došao da gubim vreme sa ukinutim pravom na kretanje. Pokušao sam isti trik da obiđem barikade, ali nije bilo uspešno. Šta su zatvorili, zatvoril su, stigao sam dokle sam stigao.

Krenuo sam levo, spustio se 6. avenijom skroz do 44. ulice, u stvari do Brajant Parka, koji je bio pun uzbuđenih ljudi spremnih da u Njujorku dočekaju novu godinu. Sve poprečne ulice duž 6. avenije su bile zatvorene tako da niste mogli prići 7. aveniji, ostalo nam je jedino da šetamo gore-dole, ništa levo-desno Problem sa pogledom iz Brajant Parka je što ste bočno od Skvera i ne vidi se ništa, tako da sam ubrzo odlučio da napustim i to mesto. Kako ništa nisam jeo čitav dan, uspeo sam da nađem mesto na kom se prodaje spremna hrana, odaberete kakvo hoćete meso, oni vam ga zagreju i serviraju kako želite. Pored mene se našao jedan od 7.000 NYPD policajaca, angažovanih na obezbeđivanju dočeka. Na ulicama je bilo 65 šlepera sa peskom i 100 vozila za blokiranje, kako se ne bi ponovio scenario iz Nice, dok su iznad nas neprekidno leteli helikopteri. Ako sam nečim bio oduševljen tokom mog boravak u gradu, bila je to NYPD, sami pripadnici su bili apsolutna atrakcija na dočeku, bili su profesionalni, ali vrlo prijatni i predusretljivi, spremni da vam pomognu kako god su u mogućnosti, zaista do srži uvereni da su oni tu zbog vas, da vama obezbede uživanje na dočeku. Mnogi turisti bi se jednostavno slikali sa njima, kao sa pravim američkim selebritijima. Policajac koji se našao pored mene mi je rekao da je kuvar ovde, jedan od najboljih u gradu i da često dolazi baš tu na klopu. Moguće da je to rekao iz reklame, jer su kasnije međusobno razmenili par rečenica na italijanskom, ali ja bih tu pohovanu piletinu u sendviču pojeo jednakom brzinom koji god da je kuvar bio u pitanju.

Šetajući avenijama koliko mi je to bilo u mogućnosti nailazio sam na neke meni fantastične zgrade. Naleteo sam na Radio City Music Hall, poznatu koncertnu dvoranu, meni važnu jer se tu dugo održavao NFL draft (odnoso ceremonija biranja najboljih koledž igrača od strane profesionalnih ekipa), NBC Studios gde se snima The Tonight Show, sada sa Džimijem Felonom, a nekad sa legendardnim Džejom Lenoom. Čovečeeee The Tonight Show!!! Koncept emisije Ivana Ivanovića je zasnovan na The Tonight Show, sve što sam od malena gledao na NBC bilo je ispred mene. Sećam se jednom kad je, dok je sa Džordanom igrao za Čikago Bulse, u gostima bio Denis Rodman, kako je sedeo u fotelji, šaka mu je došla do polovine naslona. Od svih Tonight Show momenata, taj mi je nekako ostao urezan u sećanje. Video sam i NHL i NBA prodavnice, HBO zgradu, ostalo je samo da dočekam novu godinu. Kako je policija sukcesivno zatvarala poprečne ulice, rezultat mog šećkanja okolo naokolo je bio da sam 7. avenijom sada mogao Tajms Skveru da se približim samo do 60. ulice tj. da dočekam novu godinu iz Central Parka. Umoran i raspadnut, naslonio sam na jednu ogradu postavljenu u park, gledao ka skveru i razmišljao šta da radim. Bilo je sad već 20h, da sedim ovde naslonjen na ogradu... to je 4 sata, a mene sve živo boli. U tom trenutku to uopšte nije delovalo kao loša ideja. Ubedio sam sebe da ja u stvari nisam ni došao ovde da čekam novu godinu, nego da gledam utakmice i istražujem grad. Odlučio sam da se vratim u hotel i da k'o čovek na TV-u vidim to što sam došao da dočekam. Dok sam pokušavao da odvojim telo od ograde i krenem u hotel, pored mene je prošle grupa devojaka, koja se takođe pomirila sa tim da neće videti ništa od željenog. Jedna od njih rekla je najveću istinu koju sam mogao čuti u tom trenutku: “Znam da nećemo videti ball drop, ali bih se baš razočarala da večeras ne uradim nešto novogodišnje.” Da, pomislih, svakako treba uraditi nešto novogodišnje, ali šta? Pa Rokfeler Centar!!! Uvek se oduševim koliko sam pametan! Velika Božićna jelka i Kevin iz Sam u kući 2, diži se i pravac jelka i Rokfeler Centar!!!

Još kad bih znao gde je Rokfeler Centar... Srećom Sygic navigacija je znala kako da dođem blizu... pa valjda ću prepoznati jednu od najviših zgrada u gradu kad joj se približim. Mimoilazio sam se sa bogatim ljudima koji su šetali svoja odela, krzna i koji su imali karte za Bog zna kakve meni nepristupačne predstave i događaje. U tim trenucima ulicama Njujorka su svi bili isti... klošari koji su na nogama čitav dan kao ja i bogataši, koji su ne zna se koliko platili doček negde u centru. Pročitao sam da je najjeftiniji paket za doček u Studiu 54 koštao 2.000 USD. Kako me je navigacija navodila bliže i bliže onome što sam se nadao da će biti najveća Božićna jelka koju sam ikada video, ispred mene se ukazala zgrada sa fascinantnim LED (ili šta god je to bilo) osvetljenjem, preko čije fasade ste mogli videti zapanjujući svetleći šou, oslikavajući neki imaginarni zamak. Kako sam se približavao ogromnom svetlećem zamku čuo sam Božićnu muziku koja je puštana baš iz tog dela. Uvek sam bio veći ljubitelj Božića nego nove godine, tako da mi je ovo bila savršena alternativa. Kad sam se konačno stigao do muzičke zgrade, shvatio sam da je to u stvari (valjda) zgrada koje je korišćena u filmu gde je Kevin sprečio krađu najveće prodavnice igračaka u gradu, a za uzvrat vlasnika dobio dve bele golubice, kao znak prijateljstva. Kasnije sam saznao da je to ipak samo Saks robna kuća, ali svejedno, bilo je zapanjujuće. Nisam znao da li da gledam desno, u šljašteću muziku ili levo u... Rokfeler Centar!!! To je bila najviša zgrada koju sam u životu video, bukvalno sam morao da savijem vrat na 90 stepeni kako bih video vrh... woooowww... a ispred... jelka! Ima jedan mali korzo koji vodi ka klizalištu iza kog je jelka, pa zatim ulazak u zgradu. Klizalište je bilo puno ljudi, koji su se divno provodili u zaista jedinstvenom ambijentu. Jelka jeste bila velika, jeste bila skroz okićena i svetlela u svim mogućim bojama... ali mi je nekako delovala slabašno, mršavo... nije to bila jelka kakvu sam zamišljao i želeo da vidim... želeo sam najgrandiozniju jelku koju je iko ikada video, a ova, osim svoje visine... nije nudila baš neku grandioznost. Ipak, bio sam Kevin, sam u kući 2, izgubljen u Njujorku. Skrenuo sam svoju pažnju na muzičku zgradu i otišao da snimam sve što mogu. Pokretne lutke u okićenom izlogu, koje kao da su đuskale u ritmu Božićnih pesama, su privukle veliki broj ljudi i ulepšale moje veče. Svaki izlog je nudio posebnu priču, različite lutke koje su se pomerale manje ili više u ritmu muzike, bio je to kao neki mini praznik sa ljudima odbačenim od Tajms Skvera.

Uradio sam nešto novogodišnje i sasvim zadovoljan danom oko 22h, sam krenuo u hotel. Sada idem drugačije, metro linija 7, koja me vodi bliže hotelu i baš trasa kojom se ujutro vraćam na Menheten, kako bih se preselio u drugi hotel, gde ću boraviti do kraja putovanja. Hvala Bogu završio sam sa Kvins Plazom, valjda će ovaj deo biti kud i kamo lepši. Bilo bi pametno zapamtiti kuda se ide. Čim sam izašao iz voza upalio sam navigaciju koja me je ovaj put vodila, kroz ne baš nesrećne panorame. Gle, pa ima po ovom Kvinsu i lepših krajeva, jedva čekam ujutro, da vidim kako to stvarno izgleda, sad pamti kuda ideš. Kako sam stigao do poslednje raskrsnice i groblja, ispred mene je prošla velika crna limuzina... uuuu da li je P Diddy ili 50 Cent? Možda baš neko od njih kreće negde na doček? U sobu sam ušao oko 23h, srušio se na krevet, upalio bilo koju televiziju i gledao program sa Tajms Skvera, intervjuisali su ljude koji su tu bili u 7h ujutro... ha! Bili su neviđeno euforični, da li zato što se nova godina približava, ili zato što moraju tu stajati još samo sat vremena. Zamisli da sam došao u NYC da provedem 15 sati na istom mestu čekajući nešto... određeni broj od 7.000 pripadnika NYPD bi morao da se bavi mojim samoubistvom. Čekao sam ponoć pa da legnem, sutra je opet dugačak dan, interesantan je bio program, voditelji zabavni, a poslednje čega se ja sećam bilo je 5 do 12... nisam ni dočekao novu godinu...

One Jersey

Kada sam izašao sa Penn Station u Njuarku, bio je to moj prvi stvarni susret sa Amerikom. Sve do sad je bilo neko privremeno kretanje, od tačke A do tačke B, sada sam se prvi put našao na mestu na kom ću se zadržati i koje želim obići. Nisam imao neke predrasude o Nju Džersiju, znao sam za onaj reality Jersey Shore, ali to se dešava daleko od Njuarka. Bilo je tmurno i hladno, odmah tu nalazio se semafor, koji nije želeo da promeni svetlo na zeleno za pešake. Znate kad se nekih stvari sećate jasnije nego drugih, iz ovog ili onog razloga. Ja se sećam tmurnog i hladnog okruženja (iako realno nije bilo preterano hladno, ali je bilo sumorno) i semafora koji jednostavno nije želeo da me pusti da pređem. Prudential Center hala se vidi praktično čim izađete sa stanice i ne možete je promašiti, samo treba nekako doći do nje. Stajao sam u mestu dok se smenjivao pravac prolazaka automobila kroz raskrsnicu, svi su prolazili samo ja nisam. Nisam tada još znao da je se u Njujorku ulica prelazi koje god svetlo da je u pitanju, zeleno na semaforu ne znači da možeš da pređeš, nego da ako već do sad nisi, po'itaj sad preko retarde jedan.

Američki profesionalni hokej sam počeo da pratim negde sredinom devedesetih godina. Da imam omiljenu ekipu nemam, imao sam samo omiljene igrače. Detroit Red Wingsi su mi najbliži srcu jer su legendarni tim, a i bili su najbolji tih godina kada sam ja počinjao da pratim. Osim njih simpatične su mi moćne patke iz Anahajma, što zbog mog omiljenog igrača ikada Pola Karije, što zbog dečije filmske trilogije Moćne patke, za čije snimanje su Anaheim Mighty Ducks ustupili svoj logo i brend. Neki kreten je nedavno u nekom trenutku odlučio da patke više neće biti moćne, tako da su, na moje veliko razočarenje, sad samo obične Anaheim Ducks. Sva magija je nestala. Zašto sam ovo sve ispričao? Zato što sam se u tom trenutku nalazio 100 metara od nečeg što sam mnogo voleo, a nikad nisam ni sanjao da ću biti u prilici da vidim. To je nešto što je postojalo samo na televiziji. Hokej! Kao dete sam voleo sve sportove koji su u tom trenutku mogli da se gledaju na televiziji. Krajem osamdesetih bilo je neko prvenstvo u hokeju gde je za Kanadu igrao izvesni Arčibald (nikad nisam saznao ko je zaista bio dotični), a ko me je apsolutno oduševio svojim umećem. Od tog dana pa za vjek vjekova ja sam postao navijač kanadske hokejaške reprezentacije, tako da je poslednja nedelja na zimskim olimpijskim igrama najbitniji dan cele manifestacije, to je dan kada se igra finale hokejaškog turnira.

Dok smo bili klinci svake bismo zime, tamo daleko na severu Vojvodine, ispred zgrade, parkirali dvoje sanaka kao golove, našli kestenje na keju da nam bude pak i čupali iz zemlje što krivlje štapove za igru. Klizali smo po zaleđenom asfaltu i igrali naš improvizani hokej! Kad pukne štap ili kesten, tražiš drugi, pa opet iznova. Kao juče se sećam polufinala iz Nagana 1998. kada je Kanada izgubila od Češke u polufinalu na penale, utakmica se igrala pre podne, ja sam išao u školu popodne, otišao sam u dnevnu sobu, nije bilo nikoga, seo sam u fotelju i plakao. Da imao sam 15 godina, plakao sam i histerično udarao pesnicom u fotelju, jer je neka tamo Kanada izgubila u hokeju. Za Kanadu su igrali tada neki najveći igrači u istoriji sporta, Vejn Grecki, Stiv Ajzerman, Džo Sakić, Brendon Šanahan, na golu su bili i Martin Brodur i Patrik Roa... kao su oni mogli da izgube od ikoga ikada?! Te 1998. su prvi put da li ikada, ili posle dugo vremena, prekinuli sezonu u NHL i svi najbolji igrači na svetu su se našli na olimpijadi. Kanada je bila prejaka, bio je to verovatno ekvivalent jedinom pravom američkom košarkaškom drim timu iz Barselone 1992. a opet, izgubiše u polufinalu na penale. Da se ne lažemo, Češka je bila fantastična, na golu Dominik Hašek, a na terenu Jaromir Jagr. Ne moram ni da vam pričam kako sam se osećao 2002. kada su u sred Solt Lejk Sitija u Americi, Kanađani pobedili SAD u finalu 5-2 (Pol Karija i po 2 puta Džo Sakić i Džerom Iginla).

Sve ovo je napisano da vam približi moj razlog putovanja 7300km od kuće, nije to bio ni Tajms Skver, ni Empajer Stejt Bilding, ni Central Park, ni 5. avenija, već je bilo upravo to. Sve ono o čemu sam ja do tada mogao samo da sanjam, da budem tamo gde se to dešava, zaokružim čitav svoj život i kažem video sam sve što sam ikada želeo. Kako sam izgubio strpljenje sa iritantnim semaforom, odlučio sam da pređem na crveno pa šta bude... nije bilo ništa. Samo sam pri prelasku zastao sa druge strane i upoznao se sa legendom-uputstvom za upotrebu američkih semafora u Metropolitan Area. Ubrzanim korakom sam stigao do hale, bio sam jedini, mnogo sam rano stigao jer se otvara samo 90 minuta pred utakmice, a sada je bilo 210 minuta do utakmice. Šta sam mogao da radim? Prvo sam otišao do ogromne statue hokejaša od nerđajućeg čelika, visoke skoro 7m i teške 3.5 tona. Zastao sam ispred i zagledao je znatiželjno kao dete koje prisustvuje nečem što ne razume. Tu je bila i Djavolja jazbina (Devils Den), zvanična prodavnica New Jersey Devilsa, koji tu igraju, a koja je bila takođe još zatvorena. Kako sam imao previše vremena, odlučih da se prošetam “around the block”, nastavljajući ulicom koja me je dovela do hale, shvatio sam da će me šetnja “around the block” dovesti u situaciju u kojoj nisam bio nikad u životu. Sa druge stane ulice je bila policijska stanica, okolo su svuda bila parkirana policijska vozila, a na sledećem semaforu se blok pretvorio u potpuno afro-američku zajednicu. Bio sam zapanjen, odjednom sam se našao u okruženju koje mi je bilo potpuno novo, čudno, ali totalno uzbudljivo! Nikada ranije nisam mogao da iskusim šetnju po afro-američkoj zajednici, pogledi njih ka meni, pogledi mene ka njima, da li će mi se nešto desiti? What you looking at white boy? Ne, niko mi ništa nije rekao, nisam im čak bio ni preterano zanimljiv, ali oni meni jesu... neviđeno. U jednom trenutku se opet na semaforu, iza mene čula preglasna hip hop muzika. Koliko sam bio oduševljen što slušam hip hop na sred ulice, toliko me je nerviralo što je toliko glasna. Okrenuo sam se da vidim šta se dešava, ne nije momak nosio radio/kasetofon preko ramena, ali jeste nosio okrugli portabl zvučnik preko ramena. HA! Pa ovo nisam nikad video, lični zvučnik preko kog ceo kraj sluša to što nam on pušta... moram priznati da sam ga pratio neko vreme, čisto da što duže slušam taj bit.

Prošetao sam bulevarom na koji sam izašao do sledećeg skretanja nazad i povratka do suprotne strane hale. Čuo sam u vozu u dolasku da negde postoji statua Martina Brodura, a kako je nisam video sa prve strane, sigurno se nalazila sa druge. Vraćajući se video sam je na suprotnom uglu, eno ga, broj 30, sa ponosno uzdignutim golmanskim štapom u vis. Martin Brodur je najveći golman u hokeju svih vremena, trenutno je za njegovo ime vezano 28 NHL rekorda, zaboga, u pitanju je jedini golman u istoriji koji je dao gol za pobedu! Naravno nisam znao sve ovo dok sam stajao ispred statue, ali znao sam da stojim ispred jednog od najvećih ikada. Znao sam da stojim ispred golmana koji je doneo Kanadi to olimpijsko zlato pomenute 2002. pa opet 2010. Koliko često imate priliku da budete pored statue najvećeg svih vremena u nečemu, ispred hale gde je te uspehe gradio tokom 21 sezone? Čovečeeeeeeee breeeeee Martin Broduuuuuuuur. Prošlog vikenda je NHL objavio listu 100 najboljih hokejaša u istoriji, suvišno je reći da je i on tu našao svoje mesto. Slikao sam je iz svih uglova, da sam znao kako i od koga, unajmio bih drona da ga slika i od gore, da sam znao da me neće uhapsiti i da statui ništa neće biti, obesio bih se za njegov štap i ljuljao se do iznemoglosti.

Kada sam se ubedio da sam dovoljno vremena posvetio legendi, odlučio sam da se prošetam još malo. Ispred ulaza je bio ogromni logo Devilsa ucrtan u cigle, prodavci suvenira su počeli da razvlače svoje tezge, ljudi su počeli da pristižu. Okoliš se polako pretvorio u crveno belo parče teritorije, šetajući se oko arene, mimoišao sam se sa dve devojke, navijačice Vašington Kapitalsa, koji su dolazili u goste, bile su obučene identično, dugi Božićni zeleni džemper Kapitalsa i iste suknje... kako smo se mimoilazili, verovatno videvši okruženje, moj strogi izraz lica i pogled sakriven iza foto-grej stakala, čuo sam jednu kako zabrinuto pita drugu: “Oh sh*t, did we dress to die?” Nasmejah se onako za sebe, haha niste se obukle da poginete, ali da mi je sve ovo neviđeno zabavno, jeste. Devils Den se otvorila, tako da sam otišao da vidim kakvih lokalnih suvenira mogu da kupim za jeftine pare. Odgovor? Nikakvih! Apsolutno sve je nenormalno skupo i apsolutno sve je preko 10 USD, da ne pričam o dresovima za koje je bukvalno potrebno organ založiti. Jedva nekako nakon skoro 30 minuta pretrage, uspeh da nađem set od dva magneta koji je koštao 8 USD, bez poreza. Dođavola (bez namere za ironijom i sarkazmom (Nju Džerzi Devilsi prim. prev)), bila je to moja prva kupovina u Americi i moj prvi susret sa institucijom američkog poreza pri kupovini. Nikad, za vreme celokupnog svog boravka tamo, nisam imao pojma koliko šta košta i to me je nerviralo kao malo šta u životu. Cena je iskazana na jedan način, dođete na kasu, a ono se zaračuna porez i vaš predmet kupovine naprasno poskupi.

Srećan što sam ipak našao nešto što se uklapa u kućni budžet, krenuo sam ka ulazu u halu. Jedva sam čekao da vidim primenu moderne tehnologije, gde je pokažem QR kod na telefonu, koji sam prethodno skinuo sa Ticketmastera i nakon njegovog skeniranja uđem na utakmicu. Još me samo jedan metal detektor i sken QR koda deli od jednog od, po mojoj skromnoj proceni, najboljih hokejaša današnjice, ako ne najboljeg, onda jednog od dva najbolja. Aleks Ovečkin igra za Vašington!!! Nikad ranije nisam gledao ozbiljnu hokejašku utakmicu i baš na prvoj ću videti jednog od 100 zvanično najboljih svih vremena (kao i Brodur)!!! Mojoj sreći i uzbuđenju nije bilo kraja!!! Jes' da je Rus, večiti rival Kanade, ali veličina ne poznaje nacionalnost, a i Sidni Krozbi nije bio u ponudi... tako da... Penjao sam se pokretnim stepenicama, ispred mene su bila dva dečaka, jedan u dresu Tajlera Hola, All Star igrača Devilsa, a drugi u dresu Ovečkina, ispunio sam smisao postojanja, da da... tako malo treba čoveku za sreću. Kućni budžet je dozvolio kartu u najvišem sektoru u vrhu arene, ali koga briga, vidi se cela arena... seo sam na mesto i dole ugledao led. Bio je brendiran logoom Devilsa u sredini, ispred mene je bio džambo ekran (koji je radio, za razliku od onog u našoj Kombank Areni, u koji je Jelena Janković svojevremeno uspela da ubaci tenisku lopticu tokom meča Fed Cupa). Sve je bilo kao na TV-u!!! Ja sam bio na TV-u, u TV-u, ma bio sam na NHL utakmici!

Kako sam ušao među prvima imao sam vremena da se divim ambijentu u kom sam se našao. Sa plafona hale su visili baneri sa svim njihovim titualama. Osvojili su 3 Stenli Kupa (ime pehara koji se dodeljuje šampionima) od 2000. na ovamo i sva tri su u mini verziji bili izloženi u jednoj vitrini u hali. Sa plafona su visili i brojevi legendi kluba koji su povučeni iz upotrebe, uz Brodura prepoznah i dva Skota, Nidermajera i Stivensa. Uskoro je stigao prvi čovek iz mog sektora, odmah je ušao u priču, to je bio moj prvi susret sa srdačnošću i neposrednošću američkog naroda... ko god da ste, oni će pričati sa vama. Nije bio zadovoljan mestima koje je kupio, nisu ništa u poređenju sa mestima koje ima za sledeću utakmicu. Sa džambotrona je krenula nevevoratna vatrena grafika, ako su Nju Džersi – Devilsi, verovatno smo mi sad u paklu. Igrači su izašli na zagrevanje, eno gaaaaa, Ovečkin, najveći od svih (bukvalno fizički), broj 8, jedini bez kacige... koliki čovek, kako kliza, kako lupa taj pak... NE VE RO VA TNO!!! Totalno sam bio zapanjen mogućnostima tih ogromnih ljudi u klizaljkama na ledu. Ja, koji sam do tad uživo pogledao samo jednu utakmicu Partizana i Zvezde, uhvatio sam se sa osmehom od uva do uva,odmah sam shvatio da to ne može biti isti sport.

Uskoro su pored mene sela dva momka iz Nemačke, ispod mene je sedeo takođe jedan par sa dresovima nekog evropskog hokejaškog tima. Jedan od dva Nemca me je pitao zašto Tajler Hol ne igra, nisam ni primetio, bilo mi malo krivo, ipak je to All Star igrač Devilsa, ali ja sam bio fiksiran na i opčinjen Ovečkinom da bi bilo šta drugo primetio. Ne znam rekoh, ali pitaj ovog iznad nas, taj mi deluje da zna sve... uputio sam ga na nezadovoljnog navijača, koji ima super sedišta za sledeću tekmu. Utakmica je bila prezabavna, mnogo golova, tuča, eksplozija oduševljenja kod gola domaće ekipe, video sam bukvalno sve što jedna hokejaška utakmica može da ponudi. Na kraju je očekivano Vašington pobedio 6-2, ja sam dobio sve što sam mogao poželeti za svoj novac, ma i više. Ostao sam da sedim na mestu kad se sve završilo, gledao sam okolo, nije mi se išlo odatle, bio sam u prelepoj areni, punoj istorije, zašto da žurim kad se više nikada neću naći tu?

Tek izlazeći zajedno sa gomilom drugih ljudi obučenih u crveno/crno/belo (moji Mančester junajtedovski rekviziti su me savršeno uklopili u milje) sam se u stvari setio da je 31.12. i da sam ja tu kao došao da čekam novu godinu. Sledeća etapa avanture me je vodila skroz iz Njuarka na centar Menhetena, na Tajms Skver, interesovalo me je šta je to oko čega se diže sva ta pompa po svetu. S obzirom da je već tada bilo oko 16:30 jasno mi je bilo da neću biti ni blizu centra dešavanja... ali kao hajde, to se radi u Njujorku za novu godinu... tako bar kažu. Zajedno sa hordom hokejaških ljubitelja našao sam se ponovo na Penn Stationu i stao u red kod automata da kupim PATH kartu za povratak do Svetskog trgovinskog centra. Voz je stajao odmah tu ispred, svi su bili nestrpljivi da kupe kartu, kako im voz ne bi otišao ispred nosa. Interesantna scena dešavala se na automatu pored mene, gde je čovek bezuspešno minutima pokušavao da kupi kartu, tenzija iza njega se mogla seći nožem. Svi si cupkali u mestu, misleći da će voz baš tad krenuti, a da će oni ostati zarobljeni čekajući sledeći. Ni moj red nije bio bez uzbuđenja, na automatu su u tom trenutku bili neki Kinezi, koji su promenili jezik na kineski, zamislite sreću dvoje Evropljanja ispred mene koji su hteli da ga vrate na neki drugi zapadnocivilizacijski razumljiv jezik. OK, vrati se automat na difolt, kad se završi transakcija, ali kad vam se žuri klikćete histerično po kineskim simbolima dok vas ne prebaci na nešto što vam je poznato.

I ja sam stigao da kupim kartu i uđem u poslednji vagon. Nije čak ni bio prepun, mogao sam da se smestim komotno gde sam želeo. Na ulazu u vagon nas je sve pozdravljao interesantni momak afro-američkog porekla (to kažem jer treba da ga zamislite sa Iverson dredovima, kapom, krivim zubima i tipičnim načinom gestikulacije i govora iz filmova), koji je više od svih nas, želeo da voz krene što pre. Svima nam je ispričao kako je dao bakici ispred njega 4 USD da ga pusti preko reda. Hajde krećite više, kada će ovaj voz da krene?! Na njegovu pretpostavljam veliku žalost, voz nije krenuo još nekih 15 minuta. Nisam mogao da procenim šta mu je više smetalo, što stojimo, ili što je 4 USD siromašniji apsolutno bez potrebe. Kad smo konačno krenuli voz je bio sasvim pun, nije bilo mesta da se čovek okrene. Ispred mene su stajale tri devojke univerzitetskih godina i igrale igru pogađanja. Devojka koja je delovala najdruželjubivije zamislila je neku ličnost i njene dve prijateljice su postavljale pitanja u pokušaju da pogode ko je u pitanju. Ubrzo su se u igru uključile i dve devojke do njih, koje apsolutno nisu imale nikakve veze sa njima, niti su znala pravila igre. Pošto se pogađanje odužilo, u igru se uključilo pola vagona, čak i 4 USD siromašniji momak, koji je očigledno preboleo gubitak novca. Bio sam zapanjen, na metar od mene se dešavalo nešto što mi je bilo potpuno nezamislivo... pola vagona potpunih neznanaca pogađa ko je NN lice! Ne, ja nisam učestvovao, samo sa posmatrao...

U nekom trenutku pogađanja voz je prošao pored Red Bul Arene, eto ha! Nenadano sam čak i video stadion gde igra evropski fudbal ekipa Njujork Red Bul. Share the pole! Uzviknula je najdruželjubivija devojka svojoj prijateljici, koja se naslonila na šipku i time onemogućila svima okolo da se za istu uhvate. U prvom trenutku sam pomislio da je samo zeza i da je tera da se ponaša normalno, a onda sam tokom kasnijih dana shvatio da je to jedna od metro kampanja u gradu. Podelite šipku! Ne naslanjajte se na nju, već pustite i druge da se uhvate. Pred kraj vožnje konačno je pogođena misteriozna ličnost, u pitanju je bio neki momak sa kojim je dotična išla na koledž, tako da su pokušaji svih koji su se naknadno uključili u igru, bili od starta osuđeni na propast. Stigli smo do stanice Svetskog trgovinskog centra, presedanje na njujorški metro i put uptown, na sever, tj. gore. Da vidim šta to može da se vidi sad kad je već pao mrak. Prilikom pripreme za putovanje pročitao sam da je do Tajms Skvera lakše stići od gore, nego od dole i da se od gore sve bolje vidi, tako da sam otišao jednu stanicu iznad u pokušaju da se spustim. Stanica 59. ulica, izlazim na površinu, pravo na ugao Central Parka! Noć je, ne vidi se park... gledam nebodere koji svetle svuda oko mene... ne znaš koji viši...to je, dakle taj Menheten...