There is no "i" in team but there is in win

Dok pišem ove redove slušam koncert Zaz sa onog petrovaradinskog festivala iz 2011. i definitivno mislim da bi svi ljudi bili srećniji kada bi slušali Zaz svakog dana, makar malo. Baš sam malopre stigao do dela kada je izjavila na tečnom srpskom – da biste voleli druge, morate prvo voleti sebe... Zaista jedan plemenit i lepo zamišljen koncept. Ja ga apsolutno podržavam... Eto ja sebe volim neizmerno, ali mi onaj drugi deo, pretakanje te ljubavi na druge nešto ne ide... Valjda ne uspevam da dokučim tu transferzalu erosa sa mene... na vas... Prevelik je to tranfer komplikovanosti, fajlova u vektoru i ostalih nebuloznih izraza sa kojima sam se do sad susreo...Ne bunim se, doduše, sasvim mi je u redu da ja neizmerno volim sebe... a ne vas...

Kako sam ja visokofunkcionalni sociopata i ne snalazim se najbolje u situacijama kada ima ljudi oko mene, ovo je bila jedna prilično izazovna nedelja... Posle bezbroj pokušaja uspeo sam da zakažem vrhunski lažljivu Kraljicu Elizabetu... znate ona sad i volontira... pokušava da u društvo integriše decu sa socijalne margine... kako je to lepo sa njene strane, to bi radio neko iz neke knjige, koju smo čitali kao lektiru kad smo bili mali... ona je izgleda bila inspirisana delima svetskih dobročinitelja koji su se, nekad negde našli u nekoj knjizi... neće uspeti... ali joj nemojte to reći... Između fakulteta, pomaganja rođacima i volontiranja nema ona puno vremena za nas obične... nemonarhe... obične aristokrate plave krvi... Za mesto viđanja je izabrala onu irsku pivnicu i naravno zakasnila... i onda se drugi pitaju zašto ja svuda kasnim, kao pokvario me Beograd... a ne... pokvarili su me monarsi koji daju sebi za pravo da mogu da zakasne svaki put... i da to jednostavno bude... OK. Ispričali smo se mi lepo, čitavo veče je neko pričao... bilo ja, bilo ona... a kada se sve završilo... nit ja znam šta mi je ona rekla, niti ona zna šta sam ja hejtovao, jer se ništa nismo čuli od preglasne muzike... rastali smo se u iluziji da smo razgovarali.... no najbitnije je ipak da smo se videli, dakle postojali...

Drugo viđanje se odigralo neki dan... takođe planirano nedeljama unazad. Njemu sam se... moram priznati, radovao (nije da se onom nisam, nego je ovo bilo sa istorijskom pozadinom). Dogovarani datum se nekoliko puta pomerao dok se nisu stekli svi uslovi da se posle... pa bez digitrona izračunato, 5 godina opet vidim sa drugaricom sa fakulteta sa kojom sam delio isti komšiluk za vreme studija... Nikad neću zaboraviti kako me je začuđeno pitala otkud ja ovde, kada me je prvi put videla u svom delu grada... Pa ja tu živim, rekoh... Usledio je ubrzani kurs bitisanja u njenom kraju, gde sam ja saznao da apsolutno grešim u svojim pravcima kretanja... Otkrila mi je potpuno novi, za mene nepoznati svet... Spoznao sam tada da postoji i... Banjica... i da je tuda u stvari mnogo bliže doći do fakulteta... Ja bih se do tad spustio pored Zvezdinog stadiona na Autokomandu... ispod oka pogledao Nikolu Žigića kako trenira... hah pre 2-3 godine, ja dve asistencije za Sentu, on 2 gola za Krivaju... konačni rezultat 2-2... a sad on u Zvezdi, a ja idem na faks da budem obrazovan i načitan, neka mu je sa srećom pomislim, pa uzbrdo do fakulteta nekim tramvajem. M.B. mi je otvorila oči i pokazala da treba da se popnem do banjičke pijace, pa nizbrdo do fakulteta. Vaistinu je bilo bliže i brže... hvala joj na tome... Naravno, i ona je kasnila. Da bih prekratio vreme čekanja ispred Doma Omladine, odlučio sam da se prošetam okolinom. Nije prošlo 10 sekundi, koračao sam pored nekog ulaza, sasvim slučajno pogledao u njega i videh čudo... kolega sa fakulteta za kojeg se ispostavlja da tu radi, a kog takođe nisam video, bez digitrona izračunato, 5 godina... prepoznao me je, kažem ja ovo nije moguće... Sve je moguće, pokušava da me razuveri, ovo je centar grada... Da, ali nije moguće da je tebe srećem u minutima kada treba da se vidim sa M.B. koju takođe davno nisam video... E to je nemoguće, složio se i ispričao kako je jutros odvalio auto o jedinu banderu koja je postojala u blizini. Uz iskrene pozdrave, pustio sam ga da ide.... žurio je negde... valjda da bude sam sa svojom mukom... udarenim autom... Sećam se da je bio u Belgiji na masteru... planira da zapali opet... ne krivim ga... i treba...

Osim ovog manje ili više prijatnog susretanja sa antropogenim faktorom, par stvari mi je onako... fino išlo na živce. Znate... ili ne znate... da se naša najveća arena sada više ne zove po glavnom gradu lažne nam države, već po onoj ćiriličnoj ljubičanstvenoj banci u kojoj mnogi od vas imaju račune... E pa... da bi se dotično ulaganje opravdalo i arena je morala dobiti svoje ljubičanstvene tonove i ostala obeležja pomenute banke. Sve je to bilo OK do trenutka neoprostive diskiminacije. O čemu se, naime, radi? Nekada Beogradska Arena ima dve staklene kupole iznad ulaza u nju. Jedna sa strane koja gleda na auto-put, a druga sa suprotne strane, koja gleda na bulevar ubijenog nam premijera... I šta se dogodilo? Kupola sa strane auto-puta je uredno dobila svoj novi brendirani izgled, dok je kupola sa druge strane dobila samo dva reda ploča po sredini... dobila je ljubičanstvenu irokezu... Beogradska Arena je sa strane bulevara ubijenog nam premijera mesec, možda i više dana izgledala kao neki propali panker, kom nisu objasnili da je njegovo vreme prošlo. Međutim, i tom sramoćenju kosmičkih razmera je prošlog petka došao kraj... ili smo bar tako mislili. I kupola sa druge strane je završena... hoćeš? Ne može! Fali jedna ipo pločica!!! Eeeeej pa da li neko tamo ko se time bavi ima mozga i zdrave pameti da izbroji koliko mu pločica fali??? Očigledno ne... I tako je kupola nesrećna stajala tako nedelju dana bez jedne ipo pločice, kao da ćelavi na nekim nasumično izabranim tačkama svoje glave... dok konačno nisu doneli i postavili i tu jednu ipo ljubičanstvenu pločicu i sve nas usrećili i uspokojili, a Arenu spasili od izgleda leukemičara ranog stadijuma.

Pošto mi je dogovoreno viđanje kod Doma Omladine dalo neko vreme koje je bilo potrebno negde potrošiti, odlučio sam da se dam u istraživanje ponude basketaških patika. Trebalo bi da kupim nove za ovu zimu, ove koje imam sada nosim već nekoliko godina. Išao sam od radnje do radnje i video da generalno sve patike koštaju preko 10.000 RSD. To je sumanuto i nema potrebe da ja dam tolike novce za kineske patike koje se kod nas prodaju kao brend... Sve iznad 5.000 RSD je šamaranje i ja to neću podržati, štaviše demonstrativno ću naći nešto za sitne novce i boriti se protiv kineskog korporativizma, lažno predstavljenog kao dominantni multinacionalni kompanizam... Nekad sam morao da imam original patike, a danas... više ni ne postoje original patike... samo nešto što košta... preko 10.000 RSD. Pritom još ovi iz prodavnica... Đak konkretno, pokušavaju da vas šibicare... prilazi mi radnica i priča mi kako samo danas eto ima 15% popusta, a dok sam izlazio sam čuo nekog smenovođu koji drži predavanje tim istim radnicama, kako prvo treba da pokušaju da prodaju po redovnoj ceni, pa ako se neko nećka ili dvoumi da mu ponude popust... Dovoljno da ja nikada ne kupim ništa u njihovom jadnom i šibicarskom establišmentu... pa makar morao da naručujem iz Amerike, da mi se dopremi u Hrvatsku i da odatle zamolim nekog da mi donese... Džordanke!!!! Sada pominjući svoje prave uzore (ne Cvija featuring T-Blazer, kao što sam vas naterao da pomislite, već one koji stvarno propovedaju način života) When will you niggas learn? You will not win, cause I will not lose.

Eto ti Nensi Gay Walker... skratio sam...

Sam protiv svet(g)a

Ovaj tekst kasni jednu sedmicu, na žalost, iz razloga što u presudnom trenutku renesansne inspiracije nisam klikn’o save, save as ili bilo koji drugi oblik funkcije snimanja koji bi sprečio da moj inače savršeno napisani dokument ne nestane bez traga i postane deo zaborava. Klikn’o save nisam, ali prest’o da hejtujem jesam. S vremena na vreme prepoznam trenutak kada sam, kolokvijalno rečeno preter’o (primećujete povećanu upotrebu apostrofa, kako bih se što više približio prosečnom čoveku, pripadniku nižeg stepena evolucionog razvoja... kako vreme prolazi, počinjem da mislim da sistem kasti u Indiji i nije tako loša ideja... još su u srednjem veku postojali jasno izdiferencirani staleži – plemstvo, sveštenstvo i kmetstvo, nije to sve slučajno bilo), to je trenutak kada neki moji prijatelji kreću da mi na to skreću pažnju svojim pretnjama da će me se, ukoliko sa tim nastavim, javno odreći preko interneta, njegove socijalne mraže, da svi vide! I tako ja u tim trenucima prestanem sa hejtom, privremeno, na mesec dana, da se slegne prašina. Prestanem da primećujem sve nesavršenosti, osrednjosti, mediokritete (ako to nije isto što i osrednjost) i suštinske kretenizme i idiotizme (ako to nije isto što i kretenizam), koji nas okružuju i odam se životu u ispodprosečnosti, na koji smo svi osuđeni, ne zato što to moramo, već zato što to hoćemo, svi mi komandosi sa Tvitera. Međutim moje trpljenje ispodprosečnosti i suštinskih kretenizama sa osmehom na licu može da traje only so long što bi Anglo-saksonci rekli, odnosno jedan ograničen, prilično kratak vremenski period... posle kreće da me izjeda iznutra... u velikoj sam dilemi... Odgovor ću potražiti na mestu gde je to jedino moguće. Šta bi mi moje nove muze, moje nove životne ideje vodilje savetovale?  Šta bi na sve to Cvija featuring T-Blazer rekli? „I nemoj da se foliraš, ti to umeš, ti to znaš“, tako i bi!

Poželeh da svim likovima koji obeležavaju moje tekstove podarim i posebne nadimke po kojima će od sada pa zauvek u budućnosti biti javno poznati, da im podarim formu, jer su do sada imali samo sadržinu. Moja, a i vaša sestra koja sve ovo potpisuje kao glavni i odgovorni urednik, idejni tvorac i jedini krivac za svo ovo pisanije je slaDJA. Anonymous (inače krštena kuma moje a i vaše sestre), usled svojih prethodnih izjava o muškom reproduktivnom organu kao prevaziđenoj kategoriji, povećanom stepenu intimiziranja, odnosno zato što joj se slaDJA i najnovije izjave kako ona nije bloger već nasumični ulični šetač postaje široko poznata kao Nensi Gay Walker. Moja, a i vaša druga sestra, do skoro verni čitalac svih mojih tekstova, a u poslednje vreme povučeni stanovnik svog sveta, daleko od očiju svih nas, mada sa značajnim indicijama da će se uskoro promeniti i vratiti starim navikama trolovanja socijalne mreže nekim nazovimo pesmama je (ne više tako) mirna Jela, buran (Som)bor. Eh da stigoh i do onog Neutrinosa, maloletnog delikventa iz Dimenzije X što laže čim zine, kao nije slobodna do petka, pa onda ispadne da ništa ne radi u ponedeljak i utorak, pa laže za taj petak, jer ispada da je baš tad zauzeta, pa laže za sledeći četvrtak... u svakom slučaju u pitanju je (vrhunski) lažljiva Kraljica Elizabeta... i ne mrzim je, nekim čudom, čisto da se zna. A.S. je najlenja osoba koju sam imao prilike da upoznam u poslednje vreme... čim dobije nešto da radi odmah kuka kako je to nervira i kako hoće da lenčari, mo’š misliti, dobila tri žene da nacrta i to joj teško pada... totalno jedna Brutalna Lenština... a njena sestra S.S. hihi Oroku Saki, samo iz jednog razloga, da mogu sa neviđenim uživanjem i zadovoljstvom, krangovskim glasom, kad god poželim, da joj kažem Saaaaaakiiiiii youu foooooool!!!

Što se mene lično tiče ovih dana sam se bavio kupomanima, odnosno onim sajtovima što vam nude  da se reklamirate kod njih besplatno, sa nekom ekstra promocijom, gde nudite svoje proizvode sa intenzivno nižom cenom od tržišne... Moram vam priznati da sam zagrizao više nego što mogu da sažvaćem, pošto tih sajtova ima oko 70 u malenoj nam zemljici, tako da sam već posle dva dana prestao da se javljam na nepoznate brojeve... Sva sreća sto, moja lična kurva, Samsung Gallaxy SII (opet se hvalim tuđom milostinjom) ima opciju da ućuti kada ga okrenete naopačke... Javno se zahvaljujem Samsungu što mi je time sačuvao mentalno zdravlje prethodnih sedmica. No šta je tu bitno? Bitna je galerija likova sa kojima sam se ja susreo pokušavajući da svoj proizvod - 2 plazma šejka + 2 kapućina prodam upola cene. Trebalo je u ponedeljak da imam 3 sastanka, utorak 3, sreda i četvrtak po 2, a ovi što su se kasnije javili od sledeće nedelje. Najbrža je bila devojka duge plave kose, ne potpuno nesrećnog izgleda sa malo požutelim prednjim gornjim zubima. Dobar deo razgovora sam posvetio otkrivanju uzroka njenih požutelih gornjih prednjih zuba. Nisam na kraju uspeo sa sigurnošću da utvrdim da li je to usled prekomernog ispijanja kafe, pušenja cigareta ili jednostavno usled nekog kvara... Pitala je da li sme da zapali cigaretu, rekoh smete, nisu još svuda zabranili, da bi ona na to rekla, kako bi volela da ostave njoj izbor da li će pušiti ili ne... Razmišljam, verovatno su se tom logikom vodili i ljudi u srednjem veku kada je kupanje bilo u pitanju... a onda je došla kuga... jednostavno neke stvari civilizacija prevaziđe... što kaže moj a i vaš brat, kad si pušač to je kao da si kod nekog na kamati... Došlo je vreme da se rukom (u 21. veku) zapišu podaci i sklopi ugovor, pa je usledilo pitanje... PIB ovo SR? Prevrnuh očima, to ne treba, samo broj... Kada su svi podaci (rukom) popunjeni sklopili smo ugovor i akcija je krenula... Sledeći sastanak je bio sa devojkom potpuno nesrećnog izgleda, ova nije znala ni da pronađe PIB, da bi kasnije umesto pune cene od 540 RSD ona u ugovor napisala 5040... doneo sam korektor... pokušala je da mi ponudi gomilu drugih reklamnih usluga, ali sam je brzo prekinuo, izvinite, nemojte da se ljutite, meni je to sve mnogo konfuzno, vi ste novi u ovome jel tako? Morate osmisliti strategiju prezentovanja vaše ponude, zamarate me velikim brojem informacija koje sam ja već zaboravio, pošaljite mi mailom... U sredu i četvrtak mi se niko nije  ni pojavio, ali su me zato u subotu uredno zvali u 3 popodne da nešto kao zakažu... nisam imao strpljenja... pogotovo ne za nekog ko me je ove nedelje zvao izvinjavajući se za poveliko kašnjenje u javljanju tačno dok sam se spremao da budem uslikan ispred spomenika u Šumaricama...

Naša spasilačka Srpska Napredna Stranka je odlučila da opozove rekordan broj ambasadora koje imamo po svetu, komada čak 33. Da li niko od njih nije radio svoj posao kako treba, ili ga nije radio uopšte, ili je jednostavno problem stranka čiji je dotični diplomata član, verovatno nikad nećemo saznati. Meni je samo žao opoziva Ive Viskovića, našeg ambasadora u Nemačkoj, od koga sam imao sreću da učim na fakultetu i sa sigurnošću tvrdim da je on jedan od naših apsolutno najvećih stručnjaka kada je diplomatija u pitanju... no dobro možda teorijsko zdanje i stvaran život nemaju mnogo veze. U svakom slučaju ovo pišem jer sam nedavno konačno sa istinskim uživanjem pročitao jedan novinski članak u Blicu, koji ovoga puta nije bio copy paste, preveden članak pronađen na internetu, već je bila priča o depešama, tj. izveštajima koje šalju naše diplomate Ministarstvu Inostranih Poslova. Ne znam da li znate ali je Tito joše pre bar 30 godina od Marokanaca dobio ogromno ogledalo koje je bilo smešteno u rezidenciji našeg ambasadora... e pa više ga nema... Zašto? Pa ambasador Republike Srbije je od domaćina za Ramazan dobio na poklon ovna. Problem je bio što dobiti ovna tamo predstavlja veliku čast i ne sme se dalje poklanjati ili prodavati, tako da je životinja bila držana u rezidenciji, da bi jednom prilikom, kada su vrata bila otvorena, videla svoj odraz u Titovom ogledalu i... ostalo je istorija. Rezidencije ambasadora generalno obično imaju neke pse neverovatnih dimenzija koji tu kao nešto čuvaju... kad se setim samo ona dva džukca što je imao komšija kubanski ambasador, mislim da i dalje, posle 5 godina od mog odlaska odande i dalje imaju neodoljivu želju da me rastrgnu kada bi im se za to ukazala prilika. Mi međutim nemamo novca da ih hranimo, pa se naš diplomatski predstavnik sa mesečnim primanjima od preko 4.000 EUR, kako se tamo navodi, koji je psa nasledio od prethodnika žalio ministarstvu kako on ne može da ga izdržava. Potpuni hit mi je i dopis po kom se u nekoj neimenovanoj zemlji kao najveći problem naših stanovnika tamo navode neobrazovanost i... karijes... da bi potom usledila obimna analiza karijesa kao fenomena... i onda nam ne treba Ivo Visković...

Posle svega bih želeo da se nasuprot svih očekivanja, pohvalim. Dobro ne toliko da sebe pohvalim, koliko da to učinim za nekog drugog, pošto je to moj uspeh, koliko i to što je Novka na kraju godine prva teniserka sveta. Naima JJA, najbolja drugarica moje dobre drugarice je nedavno dobila priznanje za najboljeg studenta na svom fakultetu. To mi je moram priznati ulepšalo protekle dane, jer jednostavno kao da smo prestali da očekujemo lepe stvari da nam se dešavaju i kada se na kraju dese prosto se oduševim. Nadam se da će joj ovo poslužiti kao podstrek za budućnost, da ima neku satisfakciju da se ipak ceni to što radi i da će to neko u budućnosti nadajmo se prepoznati. Možda mi je malo drago i zato što sam joj onomad pretio staklenom Coca-Cola flašom po vangli svaki put kada ne upiše godinu... volim da mislim da je i to imalo uticaja, iako znam da posve sigurno nije. U svakom slučaju, kada bi bilo više ambicioznih ljudi sa pravim vrednostima poput JJA, ja ne bih morao više da pišem, možda bi nekada jednom sve došlo na svoje mesto i ja bih počeo da živim u iznad prosečnosti, oslobođen od nižih stepena evolucionog razvoja, a opet možda i ne bi i možda je meni suđeno da featuring Cvija i T-Blazer doveka pišem, zabavljam i napadam, ali ipak hvala ti JJA što pokušavaš da me ućutkaš!