Vaskrsenje smeha

Dosta dugo se bavim komedijom, kada kažem bavim, mislim živim je. Gledam na televiziji, pratim emisije, ponašam se kao da je sve oko mene jedan veliki cirkus, što generalno i jeste. Pokušavam da shvatam ljude i život neozbiljno, da utičem na ljude oko mene da ne gledaju na svet oko sebe previše ozbiljno, jer će tako biti srećniji. Nekad imam motivacije da izveštavam prijatelje o svim mojim dešavanjima, koja nisu ništa zanimljivija od vaših, mislim kako bi i bila kad po ceo dan rmbačim i onda lenčarim? Po svim kosmičkim zakonima meni ništa zanimljivo ne bi trebalo da se dešava, ali kad si motivisan da nekom preneseš pozitivnu energiju svaki i najmanji glupi svakodnevni događaj možeš predstaviti kao neverovatno bitan i zanimljiv splet srećnih ili nesrećnih okolnosti koji će nasmejati tvog sagovornika. Samo treba potražiti...

Pokušajmo zajedno... Zamislio sam se nešto, rešavam velike svetske probleme, razmišljam u sebi kako je Saša Popović iz Granda onomad rekao da ima 40.000 ili 14.000, nisam siguran koja od ove dve cifre beše, nesnimljenih tekstova za pesme. Pomislih, pa ako su snimili tekstove koje su snimili, ja ću da se ponudim da mu besplatno pročitam sve te tekstove samo da vidim šta piše u tim pesmama koje nisu snimljene. Ja, ja, ja i ne znam šta da očekujem od tih rečenica koje nisu ni zaslužile da se nađu na bilo čijem albumu... Siguran sam da u tim tekstovima leži spas komedije kao žanra i smeha kao ljudske pojave. I tako šetajući obasut suštinskim mislima bitka, stižem na semafor, podižem pogled, kad prekoputa najslađa devojka na svetu. Okrećem se levo, automobili svih vrsta lete ispred mene, okrećem se desno, ista scena i iz suprotnog smera. Podižem pogled, na semaforu i dalje crveno za pešake. Gledam ka njoj ponovo, događa se nešto neverovatno, automobili sa moje leve strane staju, automobili sa moje desne strane staju, opet podižem pogled, svetlo se menja, zeleno je. Zakoračuje ona na pešački, ja krećem ka njoj, gledam je pravo u oči, ona prolazi pored mene....i ne konstatuje me. Ali nije to poenta, poenta je da sam od glupavog prelaska preko ulice napravio scenu iz Matrixa, e sad zamislite kako bi to izgledalo da mi se zaista nešto desi nekad u životu... Sve je stvar improvizacije i želje da se sagovornik zaintrigira i nasmeje... Ja jednostavno imam talenat.

Kad si neko kao ja nema lepšeg osećaja nego kad se neko tebi drag istinski nasmeje nekoj tvojoj izjavi, pogledu, skeču, čemu god, samo da se oseti lepo u mom društvu i da mu bude drago što je svoje vreme poželeo da potroši na mene a ne na drogu i alkohol. U svom životu sam pogledao dosta stand up izvođenja, znate to je ono kad jedna osoba koja sebe naziva komičarem stane ispred publike i ne zatvara usta neko vreme u pokušaju da nasmeje auditorium, a za to dobije lepe parice. Ja sam veliki ljubitelj tih nastupa, pošto je istinskih komedija sve manje i manje, tako da mi deluje da je ovo jedini način da se današnji čovek nasmeje onako, što se kaže, iz duše. Često razmišljam kako bi bilo da ja budem jedan od tih stand up izvođača, kako bi to izgledalo. Eto hajde da testiramo proizvod. Jednom u prošlosti sam na brzinu smislio neko izlaganje, moj lični performans, mislim da ću vam danas pružiti priliku da mi aplaudirate ili da me gađate virtuelnim povrćem, u zavisnosti od toga koliko me volite, ili ne volite. Naravno ovome svemu fali intonacija mog kreštavog glasa i pokreti mog elegantno popunjenog (autorska prava M.Č) neatletski građenog tela, ali eto valjda će se deo toga preneti i ovim suvim tekstom... Naravno morate imati u vidu i istorijski kontekst, koji je negde početak ove 2011. godine. A sad hajde da se igramo...

Dobro veče, dobro veče moje ime je Lord of Insanity i ovde sam pred vama samo da bih impresionirao devojku sa kojom sam došao. Molim vas za jedan aplauz podrške što sam skupio hrabrost da pred njom napravim potpunog kretena od sebe. Ne samo to, već sam pred sebe postavio strašno težak zadatak, da nasmejem napaćenog Srbina... i Srpkinju... da ne bude da sam šovinista. Ali ne, zaista imam težak zadatak... evo pogledajte Gazela je bila zatvorena 3 meseca radi rekonstrukcije... mi se gužvali k'o majmuni po gradu 3 meseca... sve čekamo sad će kraj radova, sad će kraj radova, imaćemo nov most, dobro urađen... kad ono viršla... Ti se voziš preko mosta i toliko se diviš što su bankine ofarbali u narandžasto da nisi ni primetio da ti je točak otpao na rupi na putu koja je veća nego što je bila pre radova... I kako sad ja da budem smesniji od toga????? Da li znate gde se gradi isključenje sa auto puta kod Novog Sada? Gradi se kilometrima od grada, posle isključenja ima put koji vas vodi paralelno sa auto putem tim kilometrima do grada.... Znate ono vi se vozite i pored vas proleću automobili koji se voze auto stradom, a vi se kotrljate nekom jednosmernom trakicom 60 na sat.... eeeej pa da li je moguće da nisu mogli da naprave isključenje kod grada i da ne bacaju ogromne pare na asfaltnu traku koja se proteže kilometrima, a ide paralelno sa auto putem???? Lepo se k'o čovek voziš do Novog Sada isključiš se i uđes u grad... a ne ovako, voziš se, isključiš se kod neke šume, pa se voziš još... odmah pored auto puta i jednog dana stigneš u grad... Kako ja da budem smešniji od toga????? Ne zaboravimo večitog ministra zdravlja... On čovek da deci destilovanu vodu kao vakcinu i ostane ministar, ode u Nemačku na rutinsku operaciju umesto da se operiše kod nas i ostane ministar... jedan po jedan lekar mu završavaju u zatvoru zbog primanja mita on ostaje ministar.... Kako ja da budem smešniji od toga???

Zato treba ukinuti zdravstvo, vojsku, policiju i škole kod nas!!! Ničemu ne služe!!! Odeš u bolnicu da te izleče, ili umreš ili izađeš u gorem stanju, kad mi je loše bar da znam da se snalazim kod raznih nadrilekara, isto mi vala ko da sam otišao u našu zdravstvenu ustanovu, ali će bar ovaj da mi pruži više pažnje... Lepo znam da ne mogu da računam na lekare i snalazim se kako znam, ili odem u inostranstvo da se lečim... Ako može večiti ministar, mogu valjda i ja!!! Vojska?? Pa to više ne postoji, ideš tamo, kao nešto budiš se u 6 ujutro, ili kad već, trčis u čizmama, nosiš uniforme koje je nosio boga pitaj ko pre tebe, čizme i čarape od kojih redovno dobiješ osipe... dobijaš crvljivu hranu i neprekidno jedeš iste stvari koje ne bi jeli ni ovi u nehigijenskom naselju... O vođenju nekog rata da ni ne pričam... Da pošalju one Turke iz 1389. što su nas klali na Kosovu polju (Kosovo je Srbija!!!) da se kolju sad sa našom vojskom rekli bi... Šta je bre ovo? Oni Srbi iz 1389. su bili dostojniji, imali i mačeve, sablje i oklope... ovi sad??? Ma ovi imaju samo neke pokvarene štapove koji grme (znaju oni za puške, ipak se bore od 1389. znaju oni, ali ne mogu da veruju da nam je čak i to pokvareno) verovatno su i to kupili od Kineza (znaju oni i za Kineze, ali ne veruju da kupujemo njihove igračke)... Lepo ukinemo i to, pa da znamo zašto nas analno penetrira ko god doživi spontanu erekciju.. A ne ovo naša vojska, naša vojska... dodje NATO, a mi kao nešto telima branimo Brankov most... Što ga vojska ne brani?? A da, čime? Plastelinom kad drugoga ni nema? Policija??? Ej ubiju nam premijera ministar policije ne da ostavku... Pa da li je to moguće? Policajci maltretiraju građane na svakom koraku, ne mogu da uhvate ni jednog kriminalca... Razne munje, sablje, praćke a na ulicama droge više nego ikada, lepo znaš nema policije i znaš zašto te pljačka ko stigne...i zašto malo malo nešto eksplodira u tvom komšiluku... A ne ovako pune ulice policije, misliš siguran si, a ono ti od nje najveća opasnost preti... Škole su posebna priča... Kao imamo razvijeno školstvo, osnovne škole, srednje škole, univerzitete, a ono nacija nepismena do iznemoglosti... Diplomirani ekonomista ne ume da izračuna 5-3x2, kaže 4... kao 5-3 je 2 pa puta 2 je 4, a to što je 3x2 6, pa onda 5-6 minus 1, ma kaaaakvi, to već treba bit doktor nauka pa znati... Hajde, hajde, priznajte da ni vi niste znali! Šta bi bilo da nisu završili fakultet, da li bi bar sabirati znali??? Diplomirani pravnik ne zna da se pridevi koji počinju sa ne pišu zajedno, nepismen, kao on, a ne ne pismen... Šta bi bilo da nije završio fakultet??? Da li bi umeo pisati uopšte... Pazite nije sigurno ni ovako da zna... Oni SMS-ovi što idu po raznim popularnim televizijama, e tek to je prava stvar. Čisto da se vidi koliko škola apsolutno ničemu ne služi... Lepo mi ukinemo škole i bar znamo zašto smo nepismeni i neuki kao nacija... a ne ovako... Imamo raznorazne fakultetski obrazovane ljude sa realnom obrazovanošću ponavljača drugog razreda...

Vidite koliko mi je teško da vas nasmejem, vaš je život okružen smešnim stvarima, samo ih treba prepoznati, i ja sad kao tu nešto treba da briljiram, samo izađite napolje, pogledajte oko sebe, umrećete od smeha, makar jednom dnevno... Videćete sve same namrgođene ljude... A i kako da ne budu namrgođeni, odu na posao... šef im kenja... dođu kući... žena im kenja... odu u toalet hemoroidi im kenjaju... pozvoni telefon oni se se jave... tašta im kenja... legnu da spavaju prostata im kenja, pa ustaju 3 puta u toku noći da odu u WC, sutradan opet, šef kenja, žena kenja, tašta kenja... i iznova i iznova, skapira čovek da je to začaran krug iz koga nema izlaska... Tad kreće pokušaj bekstva iz toga, pa kreće kladionica, svaki dan vrtiš teletekst i čekaš da tvoj rezultat iskoči, pa te Čelzi proda dva puta, pa skontaš da je sve to namešteno, pređeš na poker aparate... non stop nesto lupaš... zanimljive ti one voćkice, razni limuni višnje, trešnje... prokockaš jednu platu, prokockaš drugu platu... ostavi te žena, odvede decu, sad više nemaš ni zašto da se vratiš kući, počinješ da se briješ svaki 15. dan, da se kupaš svaki 10. Pošinješ da sediš, da ti opada kosa... i unistiš svoj život dok si trepnuo.... Šta je rešenje? Šta je rešenje??? Žena - šef... žena - šef!!!! Na poslu ti kenjaš drugima, dođeš kući ti kenjaš mužu, zazvoni telefon ti jedva cekaš da se javiš, možda je svekrva, pa kenjaš svekrvi... To je taj odnos muž - tašta, žena - svekrva, taše kenjaju muževima, a žene svekrvama, zato se mahom žene javljaju na telefon, u nadi da zove svekrva... Ako muž počne da se kocka ostaviš ga, uzmeš decu, naći ćeš drugog čim izađes iz zgrade. Pre ćeš naći drugog muškarca nego taksi, taksi neće da ti stane ako ima nekog, muškarac? Ma on će da te ugura nekako koliko god da ih ima... I tako svaki dan, samo ti kenjaš, uživancija da bolja ne može... Zato ja nikad nisam video ženu za poker apartom, nema ih!!!! A zašto bi ih i bilo kad im je u životu sve potaman??? Jedan aplauz za žene što ih nema za poker aparatom, napuštam vas, hvala lepo bili ste divni!

Neka druga planeta Zemlja

Pre neki dan sam doneo veliku životnu odluku! Ne neću kupiti Ferari, niti ću su popeti na Himalaje, niti ću skočiti iz aviona i moliti Boga da mi se padobran otvori. Ja ću jednostavno izbaciti sve negativno iz svog života, sve poroke, sve ono što me čini lošom osobom i gledati na svet kroz ružičaste naočare. Počeću da živim na nekoj drugoj planeti Zemlji koja se nalazi u nekoj dimenziji paralelnoj sa ovom, živeću u tom paralelnom svetu izolovan od svih problema i svih vas koji mi želite zlo.

U svom pohodu ka savršenstvu moram da se oslobodim nekoliko svojih ličnih nedostataka, bez čega nema mog uzdizanja kao osobe. Na prvi pogled čips, Coca Cola, kladionica i Facebook su moji đavoli, da li mogu da se otarasim toga? Da li mogu da budem savršen? Da li mogu da živim u paralelnom svetu izolovan od ovih ovozemaljskih iskušenja? Hvala mojoj novopronađenoj prijateljici koja mi je pokazala portal do ove druge planete Zemlje, sa zadovoljstvom prolazim kroz njega i pridružujem se onima koji se bude svako jutro ushićeni zbog novog dana, a napuštam sve vas koji imate probleme i prenosite negativnu energiju.

Prvo sam uspeo da se skinem sa čipsa, to je bilo najlakše. Do pre avgusta meseca ja bih svake nedelje kupovao XXL čips koji bi mi trajao pola sedmice, pa bih se u toku iste dopunjavao nekim smokijem ili manjim pakovanjem. Neku polu glad sam varao konzumacijom ovog totalno nezdravog proizvoda u neograničenim količinama. Jednostavno nije normalno da vama u krevetu non stop stoji kesica čipsa... Veliku pomoć u ovoj mojoj borbi (moja zavisnost je išla dotle da su mi na svadbi proletos mali pripadnici sledeće generacije moje najbliže familije kupili 5 različitih kesica, pošto ja neću ništa jesti na svadbi, pa da ne bih slučajno ostao gladan) imao sam u samoj kompaniji Chipsy, koja je povisila cenu tog XXL pakovanja na najbezobraznijih 175 RSD. Zaista nema potrebe da ja bacam po 175 RSD na glupi čips koji goji i dovodi do raznih unutrašnjih oboljenja. Mnogo je bolje da te pare potrošim u kladionici!!! Jednostavno ću poslušati nepoznatu Makedonku koja me je naduvala na kasi u Merkatoru kad je videla šta sam kupio. Što to kupuješ??? To je totalno nezdravo!!! I moj sin isto tako jede to, pokušavam da mu objasnim da to nije dobro bla bla bla bla... Ali nisam ja sujetan, saslušam ja svačije mišljenje, makar ono bilo drugačije od mog, dakle pogrešno, pa na osnovu svih faktora formiram svoje mišljenje, dakle ispravno i donesem odluku. Bacio sam pogled na to što je misteriozna Makedonka kupila u tom Merkatoru, učinilo mi se u jednom trenutku da je kupila svo voće koje se tu prodaje. Misli su munjevito prolazile kroz moj blago ograničeni mozgić, vidi što je ovo dobro!!! Super izgleda, ekstra je ukusno a i verovatno je jeftinije od ovog junka (smeća prim. Prev) što sam ja kupio. U tom momentu prva pobeda je ostvarena!!! Čips je bio i zvanično van mog života, od onda sam možda kupio 2-3 kesice običnog nekog srednjeg čipsa, a umesto njega na krevetu stalno imam neku voćku. Prva prepreka je uspešno preskočena, prvo iskušenje pobeđeno.

Drugi problem je znatno teži! Svi znate koliko je Coca Cola zarazno piće, bar oni od vas koji je piju, a oni koji je ne piju, pa reći ću samo, činite pravu stvar. Nemojte ni počinjati. Uz čips koji je svakog dana bio na mom krevetu, flaša od 2 litre Coca Cole je bila pored njega. Nezdravo konzumiranje suvih kalorija je uvek pratilo nezdravo konzumiranje ovog gaziranog napitka. Za ove 2 godine sam se ugojio 10kg u odnosu na već 10kg ugojenog sebe iz 2009. Zato sada izgledam kao rehabilitivani narkoman. Kada 2008. imate 65kg a 2011. 82kg jedino objašnjenje je da ste se skinuli sa droge. Kada mi je predočeno koliko Coca Cola, osim što glođe tkivo do koske kada ostavite preko noći u čaši nešto organsko, goji, te da su neki ljudi značajno doterali liniju time što su se malo aktivirali i izbacili taj sok iz svog života, odlučio sam da je vreme mog druženja sa Colom prošlo. Moram biti iskren, nisam uspeo potpuno da se oslobodim i da pobedim iskušenje i time napravim drugi korak ka ličnom savršenstvu. I dalje često popijem, ali samo po čašu dnevno i to na poslu, posle nekog jela. Kući je više nemam, ne pamtim kada sam je poslednji put kupio. Flašu od 2 litre Coca Cole zamenio je litarski tetra pak nekog voćnog soka. Jedini problem je kada grlo počne da mi traži nešto gazirano, onda poželim da popijem malo tog nečeg gaziranog, ali to se retko dešava, tako da sam na dobrom putu da i ovaj izazov pobedim. 

Ostala su dva moja najveća zla, kladionica i Facebook. Najveća ne zato što će značiti moj kraj ako ih ne pobedim, već najveća zato što sam shvatio da ja u njima uživam. Kao što verovatno pušači uživaju u svom poroku i u tim cigarama koje koriste, tako i ja uživam u prilici da na brzinu dođem do neke manje količine novca ujedno prateći moje omiljene sportske događaje. Kada sam video da mi već i Bog šalje signale da bi trebalo da prestanem da bacam pare na klađenje, rekao sam sebi da je to bilo poslednje i da nema potrebe da ja više finansiram bilo koga osim sebe. Da se razumemo, ja nisam od onih koji troše velike pare pa prokockaju kuću. Moji tiketi su uvek po 50 RSD, zato i kad dobijem, ne dobijem mnogo, taman da kupim stripove. Inače shvatio sam da bih mnogo više stripova kupio da se ne kladim, već da jednostavno te pare potrošim odmah na stripove, ali onda ti sportski događaji ne bi imali nikakvu draž. Sećam se vremena kada nije bilo kladionice, kada je draž gledanja sporta bila u tome što navijaš za neki tim. Sada samo navijanje nije dovoljno, doživljaj je poželjno povećati i igranjem na ekipu koji voliš, pa ako pobedi imaš dvostruki užitak, em su pobedili, em si ti još u igri. Što bi rekao mališa iz one poznate serije sa onim glumcem što su ga nedavno oterali iz te iste serije kada sedi na kauču sa njim i gleda neku utakmicu. Upita ga jesi se kladio na Green Bay? Ne. Kladio si se na Washington????? Ne. Uopste se nisi kladio? Nisam. Pa što onda gledamo???? Nisam izdržao ni prvi vikend. Toliko utakmica, toliko toga što bih odigrao, ma hajde, šta te briga, nisi propao do sad, pa nećeš ni sad. I ovako si dao obećanje da ćeš prestati onog trenutka kada neko počne da zavisi od tebe, a pošto još uvek samo ti zavisiš od sebe, zabavi se još malo. E tu leži problem, što ja znam da to ne bi trebalo tako, ali ipak u tome uživam, volim svoje vikende da provedem gledajući utakmice na televiziji i prateći rezultate putem interneta. Ponosan sam na sebe što nisam jedan od onih što po cele dane provode po kladionicama i čitav život im se svodi da na teletekstu iskoči neka brojka, neki rezultat koji im odgovara. Život im je postao iščekivanje broja. Hmm a kako je ovo što ja radim kod kuće drugačije? Pa nikako! Onomad mi je jedna prijateljica, alkoholičarka rekla da ona pije zato što uživa u alkoholu, tako i ja, malo po malo, tonem u ambis bacanja novca na gluposti. Da li to utiče na moje raspoloženje? Kad sam bio mlađi uticalo je, mnogo sam se nervirao. A kako i ne bih kada čekam jedan meč za pare, odigram da će u drugom poluvremenu biti dva ili više gola (oh eto zaboravljene igre, definitivno bi je trebalo vratiti u život), na poluvremenu bude 5-0, a kraj bude 6-0. Tada mi je moj otac a vaš stric rekao da ako hoću da se kladim moram da ćutim kada gubim. Sada sam već naučio da iskuliram, gledam na to kao da ja i ne treba da dobijem ništa, a ako dobijem super. No u svakom slučaju ne nazire se moja pobeda ovog iskušenja. Bar ne dok se ne pojavi neko ko će me motivisati da sa time prekinem i njoj se posvetim, ili dok ne dođem u situaciju da to sebi više ne mogu da priuštim. Zaista sam siguran da bih mogao da se okanem toga, samo mi treba pravi podstrek.

Za kraj sam ostavio najveće zlo, ono sa kojim počinje svaki moj dan i sa kojim se isti i završava. Svaki dan čim ustanem prvo što uradim je upalim računar, svaki dan kad mi se spava, poslednje što radim je ugasim računar. A svo ono vreme između... pa jasno vam je već. Sećam se vremena kada nisam imao računar niti internet. Tada mi je TV bio dovoljam, TV i igranje napolju sa drugarima. Sada TV jedva da i gledam, kada i gledam to radim sa pola pažnje, jer je druga polovina uperena na komp, a drugari... pa oni rade isto što i ja. Problem je isti kao i sa klađenjem, ja obožavam da igram igrice, obožavam da mi je uključeno 10 različitih sajtova u isto vreme i da pričam sa raznim osobama po ceo dan. Jasno je meni da ni to nije OK, ja se zaista trudim da mi svaki dan bude ispunjen sadržajima ove prave planete Zemlje, tražim da se vidim sa prijateljima što je to češće moguće, ali šta to vredi kad se na kraju dana ja opet vraćam Facebooku. Došao sam na ideju da obrišem svoje prijatelje, da ne razmišljam šta im se dešava i šta lupetaju po socijalnoj mreži (ovo kaže osoba koja verovatno nikad neće prestati da lupeta po socijalnoj mreži), izolacija iz svega toga će mi dobro doći da se vratim u realnost. Počeću sa najbližim prijateljima, sa onima koje inače mogu da vidim kad poželim, ostaviću samo prijatelje raštrkane po svetu sa kojima mi je to jedini vid komunikacije. Svima sam zapretio da će da lete sa liste prijatelja prvom prilikom. Kao što vidite imam ja plan za pobedu svih mojih poroka... šteta što je ovaj za pobeđivanje Facebooka trajao jedan dan, čak su se obrisani i naljutili na mene, ali se ne kajem. Ako su se zbog toga naljutili na mene, ako su su uopšte zbog bilo čega naljutili na mene, za njih nema mesta u mom novom svetu pozitivizma. To me neće pokolebati da nastavim moju potragu za drugom savršenom planetom Zemljom na koju putujem sa K.K. Daleko od svih vas, na mesto gde moj sadašnji mikrosvet čiji sam ja jedini stanovnik, postaje makrosvet, čiji ću opet jedino ja biti stanovnik, samo što će tada moj svet biti neograničen i nesputan pre svega mojim, a potom i vašim nesavršenostima.

Oda putovanju

Sve manje imam vremena za ova pisanija, ali se i dalje trudim da ne propustim nijednu nedelju i da uvek imam neku zanimljivu temu za sve vas što ste me naduvali prošle nedelje kad sam hteo da pauziram malo. Za ovaj put sam imao par ideja koje je trebalo da razradim, prazničnu sezonu koja je počela u četvrtak i neku tamo drugu planetu Zemlju koja postoji negde u univerzumu, ali je nije posetio Bog i stoga je savršena. Međutim, dok sam razmišljao kojem carstvu da se priklonim, palo mi je na pamet da je danas tačno dva meseca otkad sam počeo da vam uveseljavam nedeljna jutra, tj. tačno 2 meseca od Putovanja u Središte Zemlje, čime je sve ovo počelo, a gle čuda, ja opet putujem baš tamo.

Kocka je bačena, što bi Gaj Julije Cezar rekao, odaću počast svojim korenima, teškim počecima pre nego što sam uskostručnoj publici postao poznat kao negativni pljuvač naše svakodnevice. Sve još mora početi na stanici dok čekamo Lastin autobus da se parkira na taj peron broj 27, doduše može to da počne i ranije nekom misijom koju sa posla dobijem baš kad treba da krenem na bus, ali i da se završi kasnije ispadanjem mobilnog kroz džep pravo do pete u trenerci, a on ti baš sad treba da pozoveš mog oca, vašeg strica, da mu kažeš da dođe da te pokupi, pa si prinuđen da se kriviš tamo na sred ulice u pokušaju da vratiš mobilni kroz nogavicu u svoje ruke, u isto vreme praveći cirkusku atrakciju prolaznicima, koji verujem nemaju priliku da tako nešto vide svaki dan. Pisanje o svemu tome bi značilo ići previše široko, ipak je ovo oda putovanju.

I tako stojim ja naslonjen na onu banderu ispred perona zamišljen u iščekivanju da prođe tih 10 minuta koliko očekujem da će proći do postavljanja autobusa na peron, volim da se zamislim i da se izolujem od svega oko sebe, to me opušta. Tako u nekom momentu nove posete mojim izmišljenim svetovima čujem kako me neko doziva iz vrlo neposredne blizine, da ne kažem odmah pored mene. U tih nekoliko mikrosekundi mi je prošlo kroz glavu, možda je moju selebriti ličnost neko prepoznao pa hoće autogram ili sliku, međutim brzo sam razuveren. Bila je to pripadnica romske nacionalne zajednice na nekim štakama a htela je nešto treće, baš ono što mi ne pada na pamet da dam samo zato što neko priđe i traži. Najbolje da sad svi krenemo jedni do drugih i tražimo pare, najlakše tako. Moram ipak biti objektivan i reći da se od mojih početnih poseta toj glavnoj autobuskoj stanici u Beogradu dosta toga promenilo nabolje, nema više onih šibicara što neiskusnim turistima uzmu i po 100 stranih novčanica, ostao je tako pokoji pripadnik romske nacionalne zajednice koji se nada da će se neko sažaliti i dati mu neki dinar ili stranu valutu.

Povremeno se setim da proverim ko radi u onoj radnji na stanici baš kod mog perona, sećam se da sam još kao student jednom greškom ušao u tu radnju (nije bila greška što sam ušao, nego je bila greška što to što sam tamo kupio nisam ranije kupio van stanice, pošto je tu 5 puta skuplje) i bio apsolutno opčinjen lepotom devojke koja je tu radila. Toliko godina kasnije ta devojka i dalje radi u toj radnji ispred mog perona. Smešno mi je, ona je napravila karijeru u poslu koji ne nudi nikakvu karijeru. Da li je moguće da svih ovih godina nije našla nešto bolje i plaćenije? OK ako je vlasnica te radnje, u šta sumnjam, pa želi da maksimalizuje profit ne želeći da zaposli nekog radnika i da ga plaća. Ali, ona je tu radila kao klinka i sad kao zrela devojka, pa čovek bi pomislio da bi joj sa svom tom lepotom par izlazaka po beogradskim splavovima i bezobraznih pogleda sa pravim ljudima donelo i status i funkciju. Neću ništa da kažem osim... razočaran sam! Pa pobogu ne čuva se tako dostojanstvo, a lepota je apsolutno protraćena!

Autobus se pojavljuje, ulazim, sedam gde i obično, gledam kroz prozor kad pored nas prolazi, nama iskusnim putnicima već uveliko poznat, Bata Reisen, gastarbajterski autobus sada u novom ruhu. Ništa se više ne prepušta slučaju, nema više nacionalne blamaže po gastarbajterskim zemljama, linija Boljevac-Pariz i sve ostale njoj slične nikada više neće biti predmet podsmeha, osim samo još ovoga puta, jer zaboga, to je pink autobus... sa pink felnama... Počešao sam se po glavi, pa dobro, kad možemo da imamo pink nacionalnu televiziju zašto i Bata Reisen ne može da ima pink felne?

Moje razmišljanje o boji pink prekinuo je otpravnik vozova, ili autobusa, nisam stručan da razaznajem one njihove uniforme, koji mi je bio ultrasimpatičan sa onom šapkom kao da je oficir ili policajac. Kulj mi je što im daju te uniforme, pa se oni šepure i prave važni kao glavne baje... na autobuskoj stanici... Čista uniforma i čista šapka, ravan stas i strogi pogled, ah ta 1984. Iz sanjarenja me je trglo kretanje autobusa, kasnimo 2 minuta u polasku, znate onaj sport bob, to vam je ono kao sankanje sa onom ogromnom skalamerijom što se stušti niz stazu, pa i tamo ako na prvom merenju kasnite 5 stotinki, kasnija kašnjenja se akumuliraju i na kraju budete poslednji. Tako i ova 2 minuta kašnjenja u startu će rezultirati time da ja neću putovati 4 sata, nego, cenim 7.

Stvorio sam sve uslove za prijatno putovanje, ponajviše postavljanjem mog St. Pauli šala sa dve jasno vidljive mrtvačke glave na moj poznati ranac, koji je već svi znate, na sedištu do mog. Malo je reći da nikome nije palo na pamet da sedne pored mene. Kupovina tog šala je već počela da se isplaćuje! Pokušao sam odmah da utonem u Sportski Žurnal, ali mi to nije bilo omogućeno. Prvo mi je pogled skrenuo kao onim pilićarima što neće da plate 130 (?!) RSD staničnu uslugu (najjače je bilo jedne godine kada im je pao sistem pa nisu mogli da prodaju karte putnicima, ali su staničnu uslugu, koju nisu ni pružali, redovno naplaćivali 130 RSD), pa čekaju na izlazu autobus moljakajući službena lica tih autoprevoznika da ih puste u bus. Naravno lepa dugokosa crnka, par umiljatih treptaja, eto nje u busu... Nisam još ni oprostio vozaču i kondukteru njihov pad na šarm ove mlade starlete kad sam upravo spoznao najveći debilizam u srpskoj istoriji. Pazi sad ovo, ja sam vozač od 2010. godine, dakle ne predugo, tako da ostavljam prostor da ću da lupim glupost, ali konsultovao sam se po toj temi sa mojim ocem, a vašim stricem i izgleda da sam u pravu. Mi smo napravili glavnu autobusku stanicu, sa koje po svim pravilima saobraćaja autobus nikad ne bi smeo da izađe. On čovek ima trougao i mora da sačeka da se stvore uslovi da izađe na glavni put. ALI ti uslovi se nikad ne stvore, jer tim glavnim putem uvek ide ogromna kolona vozila koja ne treba da stane. Dakle, glupi Srbin je napravio autobusku stanicu tako da autobus nikad iz nje ne izađe. Klanjam se, zaista se klanjam ovom iskonskom kretenizmu koji mi iznova i iznova ispoljavamo... DNK je čudo...

Nisu naši ljudi ludi, znaju oni kad je skupa karta, pa tako jedan dečko kupi kartu do Stare Pazove...ali... ne izađe u Staroj Pazovi. Namazan je čika kondukter odmah on to primeti, izaći ćeš u Inđiji usledila je zapovest. Stižemo mi u Inđiju, ovaj ne izlazi, a i zašto bi izašao kad ide dečko do Novog Sada... neprijatna situacija... ništa pisao mu novu kartu do Novog Sada, izašlo ga skuplje, nije se dao kondukter prevariti. Zove sestra u neko doba... Jesi stigao u Vranje? Koje Vranje... Mauricius! Opet neki poziv, roba će mi biti spremna tek u decembru... žasu, malo me brine što nisu rekli koje godine, da ne bude posle... pa znate možda nećete ni dobiti robu... čuli ste, smak sveta 21.12.2012. se pripoveda, pa da ne krenemo u proizvodnju uzalud.

Posle svega toga stižem ja na ulaz u Novi Sad, odnosno do privremenog montažno-demonatažnog mosta preko Dunava. E sad oni od vas koji su isti prelazili imali su priliku da vide tablu na kojoj ovo piše, s tim da je ono privremeni neko belom farbom prefarbao, tako da ja on ničim izazvan postao trajni montažno-demontažni most preko Dunava. Jesam li ja pisao danas već o nekom iskonskom kretenizmu? Eeee, ali ne možeš sad ti taj most preći kad ti hoćeš... ne ne... ima semafor koji određuje koji smer sme da ga pređe, jer bože moj... most sa dva smera, pa još preko Dunava, pa još u 21. veku... zaista luksuz... a čak ni pilon nema. Zabodemo se mi na crveno, i DMX već počinje da pizdi... otpevao je celu svoju diskografiju a mi se i dalje nismo pomerili sa semafora i dobili mogućnost da pređemo trajni montažno-demontažni most preko Dunava.

Konačno smo ušli u Novi Sad, on nikada ne razočarava, ređaju se bilbordi Drzak sa razlogom sa slikom ljudske šake koja vam pokazuje palac (i onda sam ja negativan), preokret sa velikim uzvičnikom na slici (bila bi fora da je i uzvičnik naopačke), veliki planovi, velike izjave, a kao i uvek ništa od toga... Na stanici ulazi onaj iritantni plavušan, što je smarao u nekim mojim ranijim putovanjima do te mere da sam shvatio da svi autobuski studentski alfa mužjaci uvek imaju iste teme i isti nivo decibela kada pokušavaju da se iskažu pred nekom ne previše zainteresovanom studentesom koja se igrom slučaja tu našla. Međutim sada imam tajno oružje, slušalice! Najsmešniji mi je kad dođe onaj prelaz sa Eminema na A da me vidi Babo (znam znam transfer neprijatnosti – nemojte me mrzeti, kolega je hteo pesmu pa mi ostala u telefonu). Muzika u putu mi pomaže da maštam, a ja sam najsrećniji kad maštam, kad dajem odlučujuće golove za Inter iz Milana, vodim reprezentaciju Srbije ka tituli svetskog prvaka, igram plejmejkera za nekog NBA ligaša, penjem se na Alp d'Uez brže i od legendarnog Marka Pantanija, igram kvoterbeka za Tenesi Tajtanse u Superbolu... ali ne možeš sve stići... Kad da stigneš svim tim da se baviš kad moraš na posao za 8, dođeš kući u17h, pa moraš i kuću da spremiš da ne dobiješ bubašvabe, pa moraš i račune da plaćaš... nemaš kad svemu ovome da se posvetiš... da ne pričam o tome da nisam video redovno brdo u životu do 2008.

Maštanje mi na kratko prekida rebus... putokaz ulica Radoja Domanovića i levo i desno... kako bre i levo i desno pitam se ja. A pa da Tinki Winki pa ulica je poprečna normalno da ide i levo i desno. Žena ima pogrešnu kartu, mora napolje, nije za ovaj autobus... zaista mi nisu jasni ovi neiskusni putnici... na karti vam SVE piše... Prevoznik, peron, vreme polaska i mesto do kog idete... dakle imate 4 elementa na osnovu kojih formirate odluku da li ćete ili nećete ući u određeni autobus... ako neki od elemenata nije prisutan, vi ne ulazite u bus. Prosto ko' pasulj što bi deca rekla, al' očigledno nije. (Ovo sve od nekoga ko je ušao u pogrešan šatl bas u Amsterdamu, na kom samo što nije bilo nacrtano da to nije bas za moj hotel). Polako dobijamo na brzini, krećemo se brže od motocikla na trotoaru a ja se vraćam svom sanjarenju i pentranju na Alp d'Uez, najpoznatiji alpski vrh na Tur de Fransu.

Kultura, bižuterija i neograničene količine sira

Ako sam hejter to nikako ne znači da sam nekulturan. Naprotiv, toliko sam kulturan, da sam pomislio da bi bilo pametno tu moju kulturu nadograditi putovanjem u Pariz, u neko doba sledeće godine. Imam tamo prijateljicu koju bih voleo videti, moj bivši gazda je dobar deo svog života proveo tu, pa bih voleo da posetim deo u kom je živeo, pokažem mu na slikama kako on izgleda danas i donesem mu neki suvenir. Sve to naravno uz duhovni, kulturni i civilizacijski napredak mene kao ličnosti, jer Pariz je grad kulture... tako bar kažu... Ako i nije grad kulture, onda je definitvno glavni grad zemlje Zaza ili Zaze, kako god, da budem precizan, zemlje Isabelle Geffroy, devojke koja mi je vratila nadu u Francusku, muziku, umetnost, i sve ostalo lepo i vrhunsko. Muzika i umetnost i dalje postoje i gle čuda dolaze iz Francuske!

Ako ćemo napraviti duhovni iskorak iz ovog katastrofalnog sistema vrednosti koji nas okružuje, svako od nas mora krenuti na neki put ka prosvetljenju, ne u Pariz naravno, skladno mogućnostima. Jer ako samo ja doživim prosvetljenje to na nivou našeg društva koje se klanja plagijatorima poput onog brkatog i bradatog voditelja duhovitog u pokušaju sa one nacionalne televizije i onom plagijat političkom video klipu koji je proizveden da naljuti polovinu stanovništva ove zemlje, u čemu je na žalost očigledno i uspeo, neće ništa značiti i ništa novo dobro doneti.

Za trenutak sam osetio da možda i ima nade za ovo društvo učaureno u nemoral kada sam pre nekoliko nedelja šetajući gradom video red koji doseže do ulice. Zapitah se u sebi, što bi pijani navijači naše fudbalske selekcije kada su videli dugačak red ispred Telekoma rekli, jel se to deli nešto besplatno? Pogledah malo bolje o čemu se zapravo radi, nisam bio motivisan da tome posvetim previše pažnje, kad na vratima piše “Stubovi Kulture”. WOW, toliki red ispred nečega gde piše stubovi kulture. Nasmejao sam se kratko, izgleda da ipak putujemo u nekom pravcu napretka, ili smo jednostavno, kao ono troje najstarijih članova našeg društva u Inđiji onomad, ušli u pogrešan civilizacijski transporter posle pauze za cigarete, pa umesto u dalje samouništenje, za trenutak krenuli putem progresa.

Moje oduševljenje nije dugo trajalo. Ubrzo posle toga sam video da na glavnoj pošti u Beogradu, odnosno najvećoj i najbitnijoj pošti u Srbiji ne radi veliko svetleće slovo П. Mislim mogu da razumem kad na J G REMEDIJA ne radi pola slova, ali majku mu, to je glavna pošta. Pa jel nije mogao neko da reaguje da se to slovo П vidi kako treba? Džabe ti sav plagijatorski video klip, dizajniran da naljuti pola stanovništva tvoje zemlje, u čemu je na žalost očigledno i uspeo, kad ti ne radi slovo П.

Eh da, pogledah i ja taj plagijatorski klip, da vidim što se to pola stanovništva ove zemlje buni i u prvi mah, nekih početnih sekundi mi nije ni bio tako loš. Ignorisao sam činjenicu da nosi naziv hrana za dušu, koju je ova zemlja odavno izgubila u nekoj međusobnoj mržnji i zavisti prema uspešnima i manjka pomoći i razumevanja prema neuspešnima, kao i da bi taj naslov možda bio pogodniji za neku religijsku tematiku i marketing naše pravoslavne religije. Mislim da bi video marketing te vrste imao većeg odjeka, jer sam upoznao dosta stranaca kojima je religija vrlo bitan segment života, tako da sam siguran da bi sa oduševljenjem poželeli da obiđu sve te objekte koji bi bili prikazani. Hram Svetog Save i sve ostale divne religijske (namerno ne kažem crkvene), građevine će ipak za sada ostati samo lik na poštanskim markama dok će se Evropa i svet diviti.... sirevima.

Kao što rekoh, na početku sam bio nepristrasan, rekoh sebi, neće mi drugi određivati kakvo ću mišljenje formirati o ovom plagijatu. Uuu impresioniram sam početkom, podseća na onaj hrvatski klip koji je promovisao njihovo more, zvuk sa bioskopskih trejlera, što bi moja prijateljica rekla, mi lajki (meni se đa). Sama ideja mi je delovala kulj, jeste da jedem čips, smoki i snikers ali toliko o hrani znam da smo neka fensi šmensi kulinarska zemlja (za neupućene skinuo sam se sa čipsa, bilo je teško ali uspeo sam). Apsolutni hajlajt (najbolji momenat) mi je bilo ono sa čaršavom, to je bilo u matrix meets samurai, meets kelner stilu. Odmah su krenuli da se ređaju regioni i njihovi gradovi. Prvo mi je bilo smešno što za većinu nikad nisam čuo, ali dobro to je moja lična sramota, odnosno nije da nisam čuo, nego da mi neko kaže da nabrajam naselja iz te regije ne bih ih se setio. Urnebesan mi bio onaj matori što gura bure, a pored njega zaprega, samo što zaprega izgleda ko da je iz muzeja izašla, očuvana ko formula Mclaren Mercedesa, baš bih voleo da u istočnoj Srbiji naletim na takvu zapregu, da ne pričam o tri lepotice sa čistim nogama koje gaze ono grožđe. Dunav je super, kao i muzika pošto i jedno i drugo izgleda kao da je izašlo iz nekog filma sa Vigom Mortensenom gde on pokazuje svoju vanserijsku muškost nekim nadljudskim poduhvatom. Kontam zašto nisu stavili Tisu tu, jer da su je stavili zajedno sa njenom ribom, morali bi da skidaju drečavo zelene efekte sa ribe koju ima od onih silnih cijanida što su puštali u nju. Dunav je srećom totalno nezagađen i izgleda ko da teče negde na Filipinima. Zatim je usledio moj omiljeni deo – zapadna Srbija! Tu sam zanemeo, da li je moguće da celu Srbiju hrani zapadna Srbija? Istočna ima med i vino, Dunav ima ribu, a zapadna? Zapadna ima sve, a najviše gomilu sireva. Sad sam saznao da je Srbija u suštini ništa drugo do zapadna Srbija, zemlja sireva! Kaže meni koleginica, pa ja ne mogu prijatelju iz Slovenije da objasnim šta je beli sir... oni znaju samo za onaj žuti. E pa sad će svi Slovenci sa koeficijentom inteligencije većim od minimalnog moguće izmerljivog shvatiti kakvi su ti beli sirevi, jer se samo oni pojavljuju. Serbia the land of Cheese! Bili smo zemlja košarke, sad smo zemlja sira. Stavili smo krave ko da pravimo Milka čokolade, a ne znam što malinare nisu snimali dok blokiraju neku saobraćajnicu, kad to najbolje rade. Tu sam već bio fino iznerviran, a tek je pola klipa prošlo, šta me još čeka? Hajde OK centralna Srbija i šljiva, šljivu je trebalo negde smestiti pa dobro eto dobili je ovi iz centra. Ali jugoistočna Srbija? Paprika? Hajde da nisam išao u vojsku sa dečkom koji ima njivetinu na kojoj gaji papriku, pa da mi kažu kako samo tamo ima paprike, ili je ona najbolja. Mislim OK ne kažem da nema, ali ozbiljno... ja znam odakle su paprike koje ja jedem. Opet sir! Dokle bre više sir? Izgubiće se onaj Slovenac u ovoliko sireva, neće znati koji da proba. Stigli smo i do Vojvodine, uuu nestrpljiv sam, pun region plodne zemlje, šta li su tu stavili? Haha prskalice, to je kul pošto se u Srbiji samo 1.5% zemlje navodnjava i to iz kanala koje su još Austrijanci napravili, to su pogodili. Kupus? Haj' kao sačekam još malo da vidim šta ima posle... kad ono ništa! Malo sam se divio reditelju snimka što je uzeo neke basketaše da tamo ubacuju taj kupus u prikolicu, ali ako je to sve što Vojvođani umeju, da ubacuju kupus u prikolicu, onda i treba da se ljute. Da ne pricam da niko nije pomenuo “srce Srbije”, mada je ovo priča o duši Srbije, pa je moguće da Kosova zbog toga nema. Ali zašto Beograđani neprekidno idu na fudbalske manifestacije da iz Beograda brane i čuvaju Kosovo, ako ga vi ne stavite u klip? Doduše razumem i argument da ljudi tamo nemaju šta da jedu, pa vi nemate šta da prikažete kada su oni u pitanju.

Kada se završilo ovo četvorominutno kulturno uzdizanje, doživeo sam novi kulturološki šok. Saznao sam da u Beogradu postoje ljudi koji su platili da čuju/vide Jelenu Rozgu. Kad sam pomenuo prijateljici iz Zagreba da će uskoro nastupiti, samo je odmahnula uz reči - “Ne mogu još jednom čuti onu njenu Bižuteriju”. Kad sam video koliki odjek je imala ta Bižuterija, iz zezanja sam joj zakačio tu pesmu na zid, posle čega sam saznao da je ona u stvari i bila na koncertu njenom zagrebačkom. U šali sam nekako uspeo da ispadnem njen obožavatelj i dogovorili smo se da moramo ići na njen sledeći koncert. U tom momentu nisam ni slutio da će u prosincu Jelena Rozga ići na turneju sa Bajagom. Rozga i Bajaga? Da li sam samo ja emotivno potrešen postojanjem bilo kakve mogućnosti da se ovakav tandem složi? A složio se i eto meni sad, ni kriv ni dužan u prosincu moram prisustvovati novom kulturnom vrisku da ne kažem kriku. No dobro, kažem ja sebi, daleko je prosinac, ima još vremena do tad. U međuvremenu sam saznao i da je prosinac u stvari decembar, tako da sam sad u problemu, Da li ići na duhovno, kulturno i civilizacijsko produhovljenje u Pariz i vratiti se sa slikarskom četkom i kapicom sa kićankom, ili pare potrošiti na Bajagu i Rozgu i vratiti se sa duhovnom, kulturnom i civilizacijskom Bižuterijom?

Under construction

Fju preživeo sam najbrutalniju kritiku do sad. Kao nagradu sam sebi dao slobodnu nedelju!

Voja the Great

Pošto sam proše nedelje proverio koliki sam zapravo selebriti postao, moram da priznam da sam oduševljen rezultatima mog istraživanja. Ne samo da mogu da kažem da sam vrhunski selebriti, već sam upao u onu grupu najelitnijih. Moje omalovažavanje ženskog roda, pod okriljem raznonarodnih umotvorina, nije naišlo skoro ni na kakvu osudu, OK jeste bila koja otrovna strelica, ali ništa epohalno, kao što se moglo očekivati s obzirom na ultrafeministički nastrojene čitateljke ovog bloga. Šta hoću reći? Ušao sam u društvo Madone, Zdravka Čolića i Gorana Bregovića koji mogu da se izlupetaju najstrašnije u svojim tekstovima, da naprave pesmu koja ni na jednom svetskom jeziku nema koherentan neštoznačeći stih, a da to budi apsolutni hit! E tako i ja, mogu da napišem šta god hoću, da pozovem na džihad ili krstaški rat, niko mi ništa neće reći!

U svakom slučaju posle nekoliko izleta na različite strane, vratiću se onome u čemu sam najbolji – globalnom hejtu prema svemu postojećem. Namerno sam prošli put izostavio jednu umotvorinu koja je srž mog postojanja. Možda je ironija, a možda i nije, da je u pitanju engleska izreka koja kaže oni koji traže samo mane, ništa drugo i ne nalaze. U potpunosti je tačno, evo ja neprekidno tražim mane i neprekidno ih nalazim, na svakom koraku, svakim svojim dahom, prosto mi se nudi da mrzim i ismevam sve što mi se nađe u blizini, valjda sam prirodni hejter, ili je sve oko mene toliko jadno da eto prosto ne mogu a da ne vidim svakog dana neki novi kretenizam koji me prosto doziva.

Politika je opet popularna, a baš davno nešto nisam osetio bitnost tih nebitnih ljudi, ali eto opet neke priče o izborima, opet propaganda i držanje predavanja tih nebitnih ljudi, nama još nebitnijima o tome kome treba da verujemo, odnosno ko će nas legitimno lagati a ko će da napada te što smo im dali dozvolu da nas lažu. Smeška nam se Voja sa plakata njegove stranke, kaže nećemo u Evropsku Uniju. OK, OK nećemo vidim da te to mnogo pogađa, pričaćemo najsrBskijim dijalektom srBskog jezika i pisati ћирилицом, samo što to može biti veliki problem za ove vulkanizere neke po Zemunu, oni mučenici nisu savladali ni sopstevni dijalekt srBskog jezika, kako li će tek taj najsrBskiji? Nisu savladali ni latinicu, kako li će tek ћирилицу? Pa iznad njihove radnje stoji Pnevmatici Dunlop!!! Moraš Vojo Photoshop da naučiš, da kreneš da ispravljaš te strane natpise koji samo liče na naše. Zaista tu sam na tvojoj strani, pa da su meni dali, ja bih im za 1.000 EUR promenio to V u U, toliko grafičkog dizajna znam i ja!!!

Neka Vojo ništa se ti ne boj, ići ćemo i u neki rati, nikakva frka, naći ćeš nam ti već nešto ne brinem se ja nikako. Taman stižeš na vreme da izlupaš šamare ovim mlakonjama što su ukinuli vojsku i od jedne ponosne zemlje, čojstva i junaštva napravili zemlju gejeva i kompjuteraša. Podržaće te ovi što po gradu nose majice Serbian Air Force. Razumem reči odvojeno: Serbian – Srpska, Air – Vazdušna, Force – Sila, ali zajedno... pa tako nešto ne postoji. Ne razumem otkud tim ljudima te majice... Moguće je da su iz Pančeva, pošto vazduh jedino tamo ima silu, i to kakvu!!! Nuklearnu!!! Drugu vazdušnu silu ja ovde ne mogu da pojmim, pogotovo što svakog 15. februara šiljimo pilon pred punim ušćem izanipulisanih građana što smo uspeli 3 aviona da stavimo u vazduh na 2 minuta, koliko traje parada... ponosa... lažnog vazdušnog.

Naći ćeš im ti Vojo i poslove odmah! Treba radne snage za ratove, sav ološ sa ulice ćeš da pokupiš i pošalješ da negde praćkama, pošto modernije oružje nemamo, brane neke nazovi srBske ћириличне interese protiv bombi koje na njih padaju sa neba, pa ako budu imali sreće pogodiće praćkom neku od njih, čisto da se malo obraduju pre nego što skončaju od iste. Zaista nije u redu da kontrolori u GSP-u budu niskoobrazovani ljudi, sa mnogo malim brojem godina, koji izgledaju kao da su iz škole pobegli. Ne ne, mnogo je bolje takve u rat negde, šta će nam ovde da zagađuju ulice i dišu naš vazduh, pa još i kazne da naplaćuju nama što su nas žuti tako stravično, u tvom odsustvu ojadili, pa nemamo ni za prevoz (iako mnogi od nas nemaju za prevoz u kom se voze u savršeno lepim i očuvanim, da ne kažem novim odevnim komadima tipa skupim).

Ali ima nekih stvari koje čak ni Voja ne može da objasni, niti da nam pomogne. Ne može Voja meni da reši veliki problem koji imam. Ja više nemam temu sa mojim prijateljima. Sve što hoću da im ispričam treba da završi u blogu, kako da im otkrijem šta će nedeljom ujutro pročitati ako o tome počnem naširoko da divanim sa njima preko nedelje. Moj nepostojeći društveni život je dobio još jedan udarac. Kao da sam ušao u ring sa Muhamedom Alijem i znam da je samo jedan udarac potreban da se nadjem na podu i u urgentnom, pa reko' bolje sam sebe da njoknem nego da me on pukne, pa da se posle pitam šta mi je to u životu trebalo. Voja ne može tu da mi pomogne, a ne može ni da razume kako to sad odjednom na Zvezdinom stadionu ima semafor, i to digitalni, komada pola. Kada uđete na Zvezdin stadion možete vrlo lako biti impresionarin polovićnošću kojom ste okruženi. Marakana ima pola semafora, pola krova, polovne igrače (ni ovi iz Partizana nisu ništa bolji), sve nešto napola... što je opet za pola bolje od Partizana, koji nema ni pola semafora, ni pola krova niti pola bilo čega, pošto je i parking misaona imenica, a kamoli nešto ozbiljnija infrastutkura. Mislim ipak je prošlo samo 66 godina od osnivanja Titovih blizanaca, kako ih internet forumaši nazivaju, zaista premalo vremena da svojim navijačima priušte parking i krov na stadionu. Doduše kruže priče da stiže Partizanu iz Kine novi digitalni semafor, ali ako uvoze ko ja, to je u nekom kontejneru, na nekom brodu kojem treba 60 dana da stigne... i to sve ako ga ne otmu gusari... No dobro valjda će posle 60 dana da stigne, još samo da ga na carini ne zaplene što je LED a na fakturi piše LCD.

Kad se izbori Voja sa ovim nelogičnostima, ipak je dugo bio odsutan, vrati mu se samopouzdanje kad čuje naš asortiman navijanja na utakmicama nacionalnog tima. Počinjemo tradiocionalnim srBskim zviždanjem protivničkoj himni, jer bože moj, nije ћирилична, ili ko zna šta je problem. Tu mi je totalno nejasno koji mi problem imamo sa tuđim himnama, i to svim. Nije samo kao eto ova nam se ne sviđa, nije u duru nego u molu, pa kao para nam uši i zviždimo joj, nego se nama nijedna jedina ne sviđa, a eto... našu ni ne znamo. E kad smo se fino izviždali onda krećemo da skakućemo do iznemoglosti jer ne smemo biti šiptari, a ko ne skače taj je šiptar. Tole (Tomislav Karadžić, predsednik fudbalskog saveza Srbije prim. prev) je lopov po mišljenju uvaženog auditorijuma već dugo u nazad, a Voja je najglasniji kada se skandira – spasi Srbiju i ubij se Borise, to mu najviše ide u prilog. Eliminacijom glavnog protivnika, pobeda na izborima je olakšana, tako da sad iz Beograda kreće da nas uči kako Kosovo je srce Srbije, pa mu se pridružuju svi oni koji su Kosovo videli samo na karti nekad nekoj, možda u školi. Jer kada mi u Beogradu našim povicima sa Vojom odbranimo Kosovo svi ćemo mi pohrliti tamo da naše živote provedemo u tom srcu. Niko od nas neće ostati u svom toplom domu, daleko od te nuklearne katastrofe igrajući PES ili FIFU čim upalimo komp i zaboravimo sve... Kosovo? Šta to beše? Zapitaće se neko pa ima li u svim tim patriotskim skandiranjima mesta navijanju za našu fudbalsku reprezentaciju... teško, utakmica ipak traje samo 90 minuta.

Kad Voja posle utakmice ogladni, a mrzi ga da čeka u redu za pljeske kod stadiona, mora da ode nešto da kupi da se okrepi. Ako utakmica nije igrana previše kasno, može posetiti neki od hipermarketa, supermarketa, zabezeknut da vidi šta su ove mlakonje žute napravile od naših srBkinja u njegovom odsustvu. Skroz namontirane devojke u štiklama koje ih čine višim od njega guraju šoping kolica. Merkator je novi Pariz, pa zaboga, nije svaka nedelje fashion week, moraju se te uske pantalonice i visoke štiklice prošetati nekad i mimo tih hepeninga (ne razume Voja hepening, pa da prevedem – dešavanja), a gde ćeš bolju priliku nego dok trpaš kupus, šargarepe i poneku glavicu luka u kesu da daš onoj teti na meraču da ti izmeri. Zna Voja kakva je situacija, gleda da uštedi, svaki dinar je bitan, obraduje se neviđeno kada dođe na kasu i vidi oko vrata kasirke štampani kartončić na kom piše – PALE CENE pitajte me za detalje. Radostan, ali zbunjen, ipak je Voja mnoge knjige napisao, doktor nauka postao, pa zar moram da dođem na kasu da saznam da su pale cene, tu da zadržavam ceo red dok mi kasirka objašnjava koje su cene pale, i na kraju da se posle svega toga opet vratim u market, kupim to čemu je pala cena, opet stanem u red i opet čekam ko tenkre (izvini Vojo, ali bio si vlast u Munze, kontam da kapiraš ovo), da izgubim što više vremena jer su pale cene, pitajte kasirku za detalje. Smorio se Voja već od čekanja, ali nije ni slutio šta ga to tek čeka kada vidi račun što mu kasirka koju je pitao koje su cene pale otkucala. Na vrhu računa piše – kupujući ste zaradili. Opaa, dobar izum žutih, moraću to da im ukradem, odlično za dobijanje glasova, ne popust, ne pale cene, kupujući ste ZARADILI, prosto vas mami da dođete opet i opet, da neprekidno zarađujete kupujući, samo što na kraju meseca opet nemate dinara, a da niste zarađivali kupujući imali biste bar neku ušteđevinu da stavite u banku pa da vaših 200 EUR na kraju godine postane 200,48 EUR.

Pobrinuće se Voja i da se ovaj novi zakon o bezbednosti u saobraćaju poštuje. Neće on ostati samo na bilbordima – pešački je zakon. Jeste zakon, generalno, samo što ovde vozači kanda vole da gaze pešake baš na pešačkom, baš kad je zeleno. To im valjda mnogo jak trip, kao u Counter Strike igrici kad nekog prikolješ sa leđa. Svaki dan u vestima neko strada na pešačkom kad gle čuda prelazi na zeleno. Ubezobrazili su se pešaci, šta oni misle? Da smeju da prelaze ulicu? A ne, ne, neće to Voja dozvoliti. Ima da se obruši na vozače koji gaze pešake na zeleno (na crveno može, ipak je ovo Srbija, nije u redu da zakon bude mnogo restriktivan). Pešaci ce moći da odahnu, Voja će ih zaštiti, neće više u vestima biti izveštaja o divljim vozačima koji ne gledaju nikuda i kupe ljude kao krpene lutke. Uvešće se jasna pravila, kampanja će biti glomazna, pešaci prelazite na zeleno, vozači gazite na crveno. Tako će sve biti zadovoljni, vozači, pešaci, Voja i građani sa njim, sa svim ovim a bez Evropske Unije. Eto samo još malo, samo dam nam se Voja vrati...

Nemačka će spasiti svet

Mnogo sam bio ushićen kad sam došao na ideju da se bavim ovom tematikom, bio sam uveren da će ovo biti baš baš dobro, međutim, ulenjio sam se maksimalno. Svaki dan kada bih poželeo da napišem tekst, imao bih nešto pametnije da uradim, a onda kao što to obično biva, poslednji prihvatljivi dan za pisanje... neplanirane obaveze. Ipak, dajem sve od sebe da ovo ispoštuje sve ISO standarde do sad postavljene i da moju vernu publiku od, kladioničarski rečeno 4 do 6 čitatelja, neću izneveriti ni ove nedelje.

Kada sam teškom mukom završio svoje studije zakleo sam se da nikada više u životu svome neću pročitati niti jednu knjigu. Dosta bre bilo, 34 ispita, za svaki moraš da pročitaš knjige, komada više. Nema potrebe. Samo na prvoj godini kada poređate knjige za ispit Istorija Političkih Teorija jednu na drugu, malo pogledate, a onda zovete Sergeja Bubku da vam pozajmi svoju motku jer Dragutin Topić i običan skok u vis u ovom slučaju ne mogu da vam pomognu. Pitanje je da li i Bubka može, ipak je on preskočio samo 6:15.

No međutim, dogodio se veleobrt nesagledivih razmera i meni pod ruke stigne knjiga koja se bavi umotvorinama raznih svetskih naroda. Nije to prava knjiga, valjda zato i nisam osetio neku odbojnost, više je to taksativno nabrajanje umotvorina na 161 stranici... mnogo bre umotvorina, mnogo svetskih naroda. Preleteo sam je za sat vremena... definitvno nije prava knjiga, nisam pregazio reč.

Mnoge stvari su mi odmah bile jasne! Uvek sam se pitao zašto i kako je Nemačka mogla tako brzo da se uzdigne između dva svetska rata. Kako u fudbalu i kad imaju naizgled lošu ekipu uvek budu bar u nekom polufinalu? Sve mi se to javilo kada sam posetio tu zemlju u par navrata, a sada sve to imam i napismeno. Naime, Nemci su, očigledno još u stara vremena, pronikli u neke suštine životnih relacija i odnosa, naučili svoje lekcije i drže se toga bez odstupanja. Ne samo da su Nemci pronašli odgovore na sva najbitnija pitanja bitka, već sam shvatio da sam i ja u neku ruku Nemac, jer se moja životna filozofija potpuno poklapa sa njihovim narodnim mudrostima. Ko prečesto dolazi, retko kad je dobrodošao! Zato ja ne idem nigde, niti bilo koga zovem kod mene! Moj je život u potpunosti podređen mojoj razmaženosti i nemačkim principima individualizma, da ne kažem sebičluka. Nemoj da me smaraš, neću da te smaram. Imaš ti lepo svoju kuću, lepo se odatle meni javi, pa možemo da idemo u neku javnost da se družimo. Ja da razmišljam kako da te ugostim, pa to nema šanse... Rekao sam jednoj prijateljici onomad da moram da prestanem da pričam sam sa sobom na ulici jer ljudi počinju da me gledaju čudno... pa naravno kad su Srbi, ili Afganistanci, pošto čujem da ih kod nas ima u neograničenim količinama u šleperima i Banji Koviljači, a ne Nemci – Malo govori sa drugima, ali mnogo sa samim sobom! Taj sam i nije me sram! Pisao sam prošle nedelje o ovozemaljskom novcu i onozemaljskom bogu, Nemci i tu razumeju sve, jasno im je da kada je bogata crkva, siromašni su seljaci... dakle manje ovozemaljskih para onozemaljskom bogu, a više u slamaricu banku Komercijalnu. E a ne da sam pametno uradio kad sam prestao da igram fudbal. Mnogo sam trčao kad sam bio mlađan momak ja, svaki dan trčah neke kilometre, sprinteve, kidaš se bez potrebe... Nego lepo sam ja na vreme video šta vredi trčati ako nismo na pravom putu? Ja čovek stao, okrenuo se nazad i lagano, što sporije odšetao putem nauke. Ne kažem da sam sad nešto mnogo pametan i obrazovan i da sam svu pamet ovog sveta popio, ali barem ne trčim, nego ležim u krevetu svom i kucam gluposti poput ove. Veličanje Nemaca ću završiti najbitnijim rečenicama, posle kojih nema više životnih nepoznanica, muško-ženski odnosi su objašnjeni do tančina. Svi znamo da je tako, ali su se oni usudili da nam to kažu bez lažnog morala i glumljenja čednosti i zbunjenosti stvarnim životnim događajima. Muž i žena su jedno telo, ali se u njima retko nađe jedan duh. Dakle momci i devojke od savršene žene i princa na belom konju nema ništa. Nađite vi nekog ko vam se fizički sviđa, dogovorite se lepo da nema komunikacije i filozofiranja, svi srećni, svi zadovoljni. Sledeće dve su vrlo usko povezane - Redak je brak između lepote i vernosti, što znači, ako hoćete vernog partnera, venčajte pekinezera. Ljubav nije slepa, ona vidi gde ima najviše para, što znači ukoliko nemate para ni bog vam ne pomaže, a ukoliko imate i bog će se zaljubiti u vas. A i šta ja pričam, to je ovde sve tako očigledno.

Sad pošto smo shvatili zašto su Nemci najpametniji, lako ćemo videti da su se mnogi narodi koristili njihovim mudrostima da sami ispadnu pametni. Nema veze što su mnogi od njih stariji od nemačkog naroda, ja im ostajem veran i ne interesuju me ostali plagijatori tuđih mudrosti. Kada su uvideli da Nemci nemaju baš neko lepo mišljenje o ženama mnogi narodi su osuli drvlje i kamenje po nežnijem polu. Mada, kada bolje razmislim, ako već čitav svet kritikuje žene, verovatno je sa razlogom. Španci kažu - Nikada ne savetuj nekoga da ide u rat, ili da se venčava. I u ratu i u braku se gubi glava, samo što u ratu gineš kao heroj, a u braku... pa uvek je ona u pravu. Odlika žena je da potcenjuju ono što im daješ, a umiru za onim što im uskraćuješ, kažu bar u Španiji, što znači da ćemo ja i moja draga lepo u Španiju i miran sam ceo život, ništa joj ja neću pružiti i svi ćemo biti srećni. A ne ovde, pih što si mi kupio ovo, pa ja to nisam htela, ja sam htela ono, a neeee tu vrstu, drugu vrstu onoga što mi nisi kupio a trebalo je. Idemo u Španiju i NIŠTA nećeš dobiti. Svi mogući narodi su se obrušili na žene, zanimljivo da nema nikakve kritike muškaraca, izgleda da su žene iskonsko zlo, valjda ima nešto u tome. Kirgijci se pitaju - Ako je žena svadljiva, kakva je korist od njene lepote? Oženiš se sa boginjom lepote a ona ti lupa šamare, svi ti se smeju na ulici, a šta ćeš jadan, ako se usprotiviš ode ona drugome... da lupa šamare. U Koreji su sahranili ženski rod izjavom - Od pića stradaš jedan dan, od loše obuće godinu dana, a od loše žene čitav život. Oni očigledno nisu pomislili, baš kao ni naša teniserka Jelena Janković kada su je patike žuljale da iste i promeni, a kad neće da menjaju obuću koja ih žulja, sigurno neće ni ženu, u prevodu loša žena – doživotna robija, hmm mnogi bi ovde rado uveli smrtnu kaznu. Čak i Kurdi imaju mišljenje o ženama, loše naravno, ako su Kurdi nisu ludi, niti glupi - Poštuj ženu, ali uzde ne ispuštaj iz ruku- E pa sad ili su kod njih žene konji, ili su mnogo razuzdane, u svakom slučaju neko jahanje ne gine. Kad se čovek zapita ko su stari mudraci, prvo mu padaju na pamet Latini, nema mudrosti bez latinskih poslovica - Lakše je skuvati gvožđe, nego savladati ženinu tvrdoglavost. ŽIVA ISTINA!!! Nisam nikad kuvao gvožđe, ali jesam pokušavao da se koristim zdravim razumom u dijalogu sa ženskim osobama – velika greška. Ako hoćete da promenite žensko mišljenje, morate da se složite sa njim, a onda ga u sprovedete onako kako ste vi zamislili, bitno je da ona misli da je ona odlučila kako da se uradi. Zajedno sa tvrdoglavošću ide i njena fizička nesposobnost da ućuti, moram da priznam da sam ponosan na rečenicu iz našeg naroda - Da joj zatvoriš usta, progovorila bi na lakat. Nadam se samo da čitateljke neće progovoriti na lakat tako što će isti nabiti među moje Sensodyne pastom prane zube. Što se onoga oko lepote i vernosti tiče, Jermeni su pažljivo slušali Nemce i zaključili - Kad majka hvali devojku – ostavi je i beži, kad je komšija hvali – ugrabi je i beži. Problem je što ako imaš lepu ženu, jedina ti je opcija najviši vrh Himalaja, jer jedino tamo nećeš imati pohotnog komšiju koji će da balavi za tvojom ženom. Dakle 3 izbora, pustinjak, ružna žena ili beskonačno poverenju u nju. Možda sam lud ali ja biram ovo treće. O mojoj omiljenoj temi - braku , gle čuda, svi imaju mišljenje. Ako ideš u rat pomoli se jednom; ako se spremaš da ploviš morem pomoli se dva puta; ako se ženiš pomoli se tri puta, kažu Poljaci. Kad ideš da se ženiš, ne jaši brzoga konja, kažu Rusi. Ko se ženi na brzinu, taj se kaje natenane, eto i nas da ne pomisle ljudi kako mi nemamo ništa pametno da kažemo kada je u pitanju sveta institucija sklapanja i rasklapanja braka. U svakom slučaju očigledno je da niko na ovom svetu neće da se venčava, a meni opet svake subote od marta do oktobra prolaze povorke i povorke privremeno srećnih a kompletno iritantnih automobila koji trube do iznemoglosti sve nas obaveštavajući da će još dvoje mladih ljudi da se kaje natenane.

Ostatak naizgled plagijatorskih umotvorina koje sam primetio odnosi se na pitanje posete drugima. Ne znam otkud sad tolika drama oko tog posećivanja. OK ja ne volim, ali generalno to ovde ljudima ne smeta, što samo pokazuje, o da, ja sam opet u pravu. Španci i Arapi savetuju - Tamo gde te vole idi retko, tamo gde te ne vole ne idi nikako i retka poseta uvećava prijteljstvo. Zanimljivo, što nekog ređe viđaš to ste bolji prijatelji... Au koliko ja prijatelja imam... najviše onih koje nikad ne viđam!

Sada nam ostaju umotvorine drugih naroda, koje nisu ono što ja vidim kao plagijat savršenog nemačkog naroda. Svi znate stereotipe o Jevrejima, bogati, štedljivi, ali sve to pre svega zato što su pametni. Zašto su pametni? Pa kontaju stvari - Ima pet znakova po kojima se poznaje budala: lako se razljuti, daje poklone onima koji ih ne zaslužuju, trudi se oko nevažnih stvari, ne razlikuje prijatelje od neprijatelja i otkriva svoje i tudje tajne. Ja imam nekoliko ovih problema koji me čine budalom, pre svega oko poklanjanja onima koji ne zaslužuju i otkrivanja svojih tajni, ali valjda zato nisam bogat, moram se odmah menjati! Ono po čemu sam totalni Jevrej je odnos prema neprijateljima. Nije da ih imam, u stvari to je moj odnos prema vrednosno neutralnim ljudima gerenalno - Ne raduj se padu tvog neprijatelja, ali nemoj mu ni pomoći da se podigne. Ne radujem se ja tuđoj nesreći, ali da budem iskren, nije mi preterano ni žao, a za pomoć... ma daj, vi me bar znate.

Sa ovim je usko povezano i pitanje hrabrosti. Već smo pričali o tome zašto ja ne mogu biti superheroj, delom zbog toga što sedam u paprikaš i stajem u Niveu, a delom i zbog toga što uopšte nisam nešto hrabar. Mnogi narodi to smatraju mudrim potezom. Kako odmiče ovaj tekst ja ispadam sve mudriji i mudriji, nije što sam autor, nego što sam stvarno kulj. Posle rata hrabrih je mnogo, kažu u Ukrajini, a ja nisam hrabar ni posle rata, a kamoli u toku. Za vreme rata ja bežim u brda, a onda kad metodom dimnih signala čujem da je opasnost prošla, pažljivo se spuštam noseći belu zastavu predajući se onome ko god je pobedio. Persijsci nisu puno pričali, ali kad kažu svaka im k'o Njegoševa - Prekomerna hrabrost, prevremena smrt, u prevodu, bežite u brda, ostaćete živi. Za Ruse bi čovek pomislio da su herojska nacija, od njih nikako nisam očekivao ovo - Nije zec kukavica, nego sebe čuva. Hmm možda bi trebalo preispitati ove rusofile, čekaj čekaj hoće nas ovi zečevi spasiti kada bude najpotrebnije? Do sad su stalno jeli kupus kada je nama bilo najpotrebnije...

Gledao sam skoro neki crtać gde glavni zloća kaže svom pomoćniku kako devojka glavnog junaka nikada neće nešto saznati – to je poenta laaaaganja. Narodski gledano, tu su zloće u pravu, treba stalno lagati, istina donosi samo probleme. Onog ko govori istinu, gone preko devet sela, e Bugari kad ga odvale, oni ga baš odvale, daj bre pa nemam ja snage da bežim preko devet sela. Od mene od sad u bugarskoj očekujte samo laži! U Češkoj te ne gone preko devet sela, ali ti lepo savetuju - Reci istinu pa gledaj kuda ćeš pobeći. Prvo osmotris durbinom, izjaviš da gradonačelnikova jedva punoletna ćerka više nije nevina, i odmah upotrebiš i jermensku izreku - Ko govori istinu, mora pred vratima imati spremnog konja i jednu nogu na stremenu. Taj konj... bolje bi mu bilo da je rasan...

Ostali su mi još samo ovi sa dalekog istoka i moji omiljeni Eskimi. Ove sa dalekog istoka ama baš ništa nisam skapirao. Mislio sam da su oni kolačići sreće komercijalni debilizam, ali ova njihova filozofija stvarno nije za našu istočno/zapadnoevropsku civilizaciju. Mislim šta pripadnik ove naše civilizacije treba da pomisli kad mu Kinez kaže - Od zlog čoveka ostaje smrad deset hiljada godina. Em si zao, em se ne kupaš, mislim čoveče, ono kao.. daj bar nešto... Nema veze što si izmislio večni život. Taman onda pomislite, kao OK nisam baš skapirao, ali Kinez kao Kinez, svi znamo preovlađajuće mišljenje o Kinezima. Hajde da čujemo šta imaju Japanci da izjave, oni su mudri samuraji. To pomislite i šta sledi - Skriven i ćutljiv crv rešeta moćno drvo. What the f*ck is this?! (Šta je koji pilon ovo?!).

Završiću sa početkom, naime ta umotvorina eskimska me je i navela da pročitam knjigu i napišem sve ovo. Pitao sam brata da mi kaže šta misli koja eskimska umotvorina je ovde napisana. Nasmejao se blago, malo razmislio i rekao bolje dve kockice leda i iglu nego u cipeli. Ja umro! Da li je moguće da je to izjavio? A da sve bude najcrnje, uopšte nije bio daleko, čak je i pogodio tematiku. Za sve vas važi, kada idete na sankanje, skijanje, kada ste okruženi snegom i ledom - Tek kad počne da puca led, znaćeš ko ti je prijatelj! Jadni Eskim, nema drugog načina da sazna ko mu je prijatelj nego da počne da doziva kandidate sekund pre svoje smrti, a dok kandidat stigne, džabe mu to saznanje.

Arrivederci Marco

Pobedili ste, makar oni među vama koji su želeli da vide dva teksta nedeljno, ali ne zato što ću to od sada redovno raditi, već zato što sam poželeo da moje trenutno osećanje iskažem u tekstu koji ste već pročitali, ali to jednostavno ne bi bilo u redu. Sve počasti koje želim da odam dvojici ljudi koji su imali moć da me usreće i nasmeju, da mi promene raspoloženje generalno ili samo na tren, moje sećanje na njih zaslužuje posebno “parče hartije” i posebno priču. Vaši apetiti su zadovoljeni jutros, a sad nešto malo lično za mene.

Kada odrastate kao ja, uz crtane i loptu, jasno je ko su vam heroji i ko su ljudi koje želite da dostignete i premašite kad porastete. Mnogo ljudi ne voli sport, ali ovo nije priča o sportu, ovo je priča o ljudima koji formiraju vašu ličnost i mnogi od vas će se pronaći u ovome, ne zato što govorim o jednom ili drugom, već zato što su to neki momenti koji vas određuju kao osobu. Svi imamo momente kojih se prisećamo i uvek znamo gde smo bili i šta smo tog trenutka radili. To je ono sećanje koje se automatski aktivira kad bi se ta vama posebna osoba pomenula, ili bi vas nešto drugo podsetilo na nju.

Ja sam kao mali pratio skoro sve sportove koji postoje, razumem se u sve što se danas igra na planeti zemlji, u nešto manje, a u nešto više. Još kao mali uz tatu sam zavoleo auto-moto sport, a potpuno je neverovatno da se moja fascinacija brzim automobilima i motorima završava na gledanju, nikakvu ja želju da sednem u ili na to čudo i da vozim 300 na sat nemam. Međutim, moj život je obeležen ikonama tog sporta još od mojih najranijih godina. Volim da kažem da svoj život dobro pamtim od moje 10. ili 11. godine, pre toga mi je mutno, sećam se samo nekih detalja, a posle toga... znam sve! Mnoge velikane volim i dan danas i rado ih se sećam iako više nisu aktivni, mnoge ne mogu da smislim, ali poštujem, zato što su zaista veliki sviđalo se to meni ili ne, a opet neke cenim zato što su me svojim uspesima uvek činili nesrećnim, ko mi kriv kad nisam navijao za one koje treba...

O čemu se ovde zapravo radi? Svaki dosadašnji tekst bio je praćen osećajem sreće što ću nasmejati ili usrećiti nekog, velikog isčekivanja, šta će to drugi reći? Ovaj ne... ovo je tekst koji pišem duboko nesrećan, i to već duže vreme, ne mogu da se otmem utisku da to nije trebalo da se desi i da mi je oteto nešto što je bilo samo moje, deo samo moje sreće, moje i nikoga drugog. Ovako kao ja osećali su se svi koji su ovih dana na svoje Fejsbuk profil slike stavljali slike Marka Simončelija, koji su bili na njegovoj sahrani, svi oni koji su svoje poslednje poruke svom omiljenom vitezu slali preko italijanske ambasade, svima nama je uzet deo sreće i zamenjen tminom koja će vremenom izbledeti, ali će sećanje na taj dan zauvek ostati. Svaki put kad se setim popularnog “Side Show Boba” setiću se njegovog ludačkog stila vožnje u kom sam tako uživao, ali ću se setiti i njegovog poslednjeg pada.

Govorio sam o momentima koji ostaju urezani u sećanju i o kojima ćete u budućnosti pričati tačno se sećajući šta ste tada radili i gde ste bili. Moja ljubav prema moto sportu mi je na žalost ili na sreću donela mnogo takvih momenata... Ovde ću se iz poštovanja prema Marku setiti onih tužnih...

Jedan od najvećih vozača svih vremena Ajrton Sena vozio je za ekipu Mclarena, u crveno-beloj Marlboro formuli, sa njim je i počela moja ljubav prema celom sportu, istom tom vozaču i njegovom jedinstvenom smešnom automobilu. Bio je neverovatan, vozio je bez pardona, veliki šampion, bio sam previše mali da bih ga se dobro sećao iz tih dana... Sećam se imena, lika, automobila koji sam imao kao igračku i njegove čuvene žute kacige... 1. maj 1994. tada on više nije vozio za Mclaren, moj crveno-beli automobil zamenio je plavim... Sedeo sam u dnevnoj sobi sa mamom i tatom, gledali smo TV, tata hoće Sena biti dobro? Ne znam, kažu da nije dobro... U tom momentu dnevnik objavljuje... veliki Ajrton Sena podlegao povredama... Sećam se i povorke na sahrani... i drugar je gledao... ostalima smo bili čudni, zašto se time bavimo? Rekao im je... da li vi znate ko je umro? Oni nisu znali... znali smo mi... umro je deo nas...

Od onda je prošlo mnogo vremena, tu nisam, ali sam posle mnoge smrti gledao uživo, naravno ne prisustvujući, ali u direktnom TV prenosu. Indy Car trka u Torontu 14. jul 1996. sećam se kao da je danas bilo, ulična staza, uska kao i sve ostale, betonski zidovi iznad kojih je zaštitna ograda, kao na svim takvim stazama u Severnoj Americi. Džef Kroznof u automobilu, kontakt sa drugim vozačem i najstrašniji udes koji sam ikada video... Automobil je katapultiran u zid, zatim na zaštitnu ogradu nekoliko obrta automobila od kog je nakon svega ostala samo vozačeva kabina... bila je to moja prva smrt uživo. Kada ste mali to sve drugačije doživljavate, mislim da nisam mogao da pojmim da neko tu stvarno pogine, ti automobili i kacige su mi uvek delovali kao potpuno bezbedni i da oni posle svakog, pa i najstrašnijeg udesa izlaze samo sa po kojom modricom. Obožavao sam te trke u Americi, više su mi se dopadale nego ove evropske, bilo je više uzbuđenja. I dalje mi je u glavi 1999. godina, prvo taj sad već famozni 11. septembar i Gonzalo Rodrigez koji je punom brzinom uleteo, u da li gume ili vazdušni zid, svojim prednjim delom, inercija ja automobil ponela i on se prevrnuo preko barijere, na drugu stranu, u ambis. Greg Mur nedugo potom 31.oktobar 1999. lep plavo beli auto, ovalna staza, što znači konstantno maksimalna brzina, opet kontakt i pravo dole, pravo u betonski zid... još za vreme trke se znalo da ga više nema. Sećam se svega ovoga, kako sam u svom krevetu pogledom prikovan za ekran mog voljenog televizora pratio šta će se sledeće desiti... Nisam gledao uživo, ali sam znao, 18. februar 2001. NASCAR serija, među četrdesetak vozača koliko vozi u trci, vozili su otac i sin, Dejl Ernhart i Dejl Ernhart Junior, sin je završio drugi, a otac je na žalost svoj poslednji životni krug provezao baš na toj trci...Završiću sa dva japanska samuraja, 20 april 2003. Daiđiro Kato... udes i koma od 2 nedelje iz koje se nije probudio... Mnogi vozači su na narednoj trci vozili sa brojem 74 ispisanim na kacigi ili odeći, bio je to njihov poslednji pozdrav, a još mi je u glavi scena od 5. septembra 2010. kada je Šoja Tomizava bukvalno pregažen pošto je pao sa motora, uopšte se nije pomerao dok je klizao niz stazu.

Budim se u nedelju 23. oktobra 2011. pre tačno sedam dana, palim televizor, danas je trka u Maleziji, nema nigde na TV, moj omiljeni Valentino Rosi vozi loše cele sezone, promenio je motor, ove godine vozi Dukati. Nije mi zanimljivo kada popularni Doktor nije konkurentan, nemaju trke tu draž, tako da se i nisam mnogo trudio da vidim šta se dešava, video sam da je loše plasiran na treningu, saznaću koji je bio. I ovako je kraj sezone titula je već odlučena, zasluženo ide Kejsiju Stoneru. Pročitao sam strip, ovaj put je bio na redu neki MR NO, kao i uvek upalio sam Fejsbuk, nedeljom ujutro obično nema nikog, počeo da igram igricu... Posle svega bilo je već oko 11 sati pre podne. Otkad sam bio u Rimu interesantno mi je da pratim Fejsbuk stranicu Koloseuma, nema veze što je na italijanskom i što ništa ne razumem. Odjednom mi iskače na home stranici neko obaveštenje Koloseuma, vidim njegova slika, ne razumem šta piše, ali razumem reči Marco Simoncelli morto... Čitam jednom, drugi put, treći put ne može biti istina... Zašto? Kako? Tražim bilo kakav tekst na bilo kom meni razumljivom jeziku... Marko šta ti se to desilo? U medjuvremenu na Euronews ide natpis kao najnovija vest, da istina je, teško mi je da poverujem, nijedna trka više neće biti ista, nije trebalo ovako da se završi. Nalazim šturo objašnjenje – preminuo je nakon udesa i kontakta sa Kolinom Edvardsom i Valentinom Rosijem... Vest je još sveža... Da li je moguće da ga je baš Vale ubio, njegov najbolji prijatelj... najveća životna ironija... Tražim neki snimak, hocu da vidim šta se desilo... Jedan je već skinut sa neta, kao autorska prava... evo ga drugi... Oh ne, pad sa motora, pravo pod točak Edvardsu i Doktoru, izgleda da ga je stvarno Vale najviše zakačio...

Od tad je prošlo sedam dana, a ja i dalje razmišljam o tome, još jedan heroj manje, kako će Rosi podneti sve ovo? Izgubio je najboljeg prijatelja, da sve bude gore lično doprinevši tome. Kad vam neko padne pod točak ne možete ga izbeći, ali zar da to bude baš pod njegov točak? Teško se osećam i zbog jednog i zbog drugog... Vale mi je idol od kad znam za sebe najveći vozač svih vremena, a Marko... on je trebalo da ga nasledi. Sada je ostala samo praznina. Tih dana sam saznao i da je 16. oktobra, dakle nekoliko dana pre Marka i Den Veldon, engleski vozač koji je nekad vozio za moj omiljeni Čip Ganasi tim poginuo i sve to zajedno me je navelo da napišem tekst kao odavanje počasti ovim ljudima koji su mi ostali u sećanju zato što je svako od njih sa sobom poneo i deo mene. Ovo je moj način da im kažem hvala i da im dam do znanja da ih se sećam, baš kao što je veliki Vale kao svoj poslednji pozdrav na sahrani provozao Markov motor sa brojem 58. Negde sam pročitao da je rekao - od sada će na mom Dukatiju jahati dvojica, ali to neće biti teret, moj dobri prijatelj će uvek biti sa mnom. Sa tobom Vale, sa tobom ali i sa mnom...

Roštilj - Pištolj

Kako vam brzo ljudi okrenu leđa to je zapanjujuće. Prošle nedelje sam imao toliko predloga i tema o kojima je trebalo da pišem, a onda kad sam to pomenuo, sve je utihnulo. Ljudi mnogo vole da mrze uspešne, tako da su očigledno počeli da mrze i mene. Na moju veliku žalost morao sam ponovo da uključim mozak, prisetim se šta mi se to ovih dana desilo, neka, niste mi potrebni, umem ja i sam da budem zanimljiv. Jeste naporno, ulenjio sam se, moram mnogo da razmišljam, a to boli, bar u Srbiji, kraljevstvu gluposti i zavisti. Nema veze, popio sam nešto protiv bolova i krećemo.

Drznuo se komšija da napravi internu žurku 3 dana posle svog useljenja. Bila je nedelja noć, odvrnuo je muziku, Balkan radio, strava i užas, mislio sam da je taj deo mog života iza mene, vojni odsek i Antena radio... Izgleda da nije, 2 sata je noću, Teheran se čuje, a on... on čak i peva, kad kažem peva, mislim urla do iznemoglosti iz dubine duše. Minuti, sati prolaze, ništa se ne menja, ne pada mu na pamet da prekine, ja ne mogu da spavam, a sutra moram na posao. Što li su neke stvari protivzakonite? Mora to da se promeni! Uspeo sam nekako da zaspim na kratko u neko doba, budim se rano ujutro, muzika i dalje trešti. Veseli komšija je posle orgijanja zaboravio da isključi svoj iritantni muzički uređaj i nije bilo nade da ću spavati. Jedva sam čekao da dođe vreme za polazak, ne mogu više ovo da slušam.

Na putu ka poslu sam puno razmišljao... Kako ga nije sramota? Juče se doselio a danas već izigrava bitangu i glavnog revolveraša u mom mirnom gradu. E pa ne treba mi ni Teks Viler, ni Kapetan Miki, ni Mali Rendžer i njegov prijatelj Kaplar Frenki i najluđa od svih Ani Četiri Pištolja, sam ću ovo rešiti. Nećeš ti biti zakon u mom kraju, neću imati milosti, zažalićeš što ti je palo na pamet da izigravaš mangupa... Od svakog mangupa ima veći, pogotovo kad je taj drugi motivisaniji. Razmišljam koja će biti moja osveta... Plastelin u bravu? Ne time neću nista dobiti... Pustići svoju muziku, odvrnuti do daske, postaviti vufere na zid ka njemu i prekriti ih ćebetom. Ne želim da slušam tvoju muziku, želim da slušam svoju muziku!!! Kad ti utišaš svoju, utišaću i ja moju. U početku mi je ovo rešenje delovalo prihvatljivo... dok se nisam setio nečeg boljeg... Komunalna policija? Oni su uvek voljni da izađu, a i večito moraju da se bore sa utiskom da nisu prava policija, pa su motivisani da glume ludilo, da im se ljudi više ne smeju. Ne, ne treba mi ništa, samo čačkalica i malo super lepka i njegova brava. Pa komšija lepo ti otključaj vrata, kreni negde napolje, pa kad budeš video da ne možeš da zaključaš biće velika drama. Pitaćeš se posle toga često, šta mi je trebalo da slušam Balkan radio kad normalan svet spava? Osveta se služi hladna i uvek sa malo super lepka.

Ipak, posle svega pala mi je na pamet najbolja ideja. Šta to u Srbiji najviše boli? Pozvaću ga u svadbu!!! Svadbe u Srbiji su najefikasniji ubica! Nisam neko ko može da kaže da je prisustvovao velikom broju ovih meni ne baš preterano jasnih manifestacija, dok sam bio dete možda sam bio na par, posle još na ponekoj. Tek sam u proteklih godinu dana imao prilike da se nađem na četiri svadbe, međutim uspeo sam da posetim samo tri. Ko me zna, u ovom trenutnku mu ništa nije jasno. Ti na tri svadbe? Kosmički poredak je potpuno poremećen!!! U svakom slučaju, brzo sam shvatio najbitniju stvar – i Srbija ima svoje oružje za masovno uništenje, ono se zove svadba!

Kad malo bolje pogledate svadba ne donosi ništa dobro nikome. Stavite se u kožu mladenaca, pogotovo muškog primerka, on čovek nit ga to nešto preterano zanima, nit nešto puno mari šta će obući, gde će to biti, da li će baloni biti žuti, zeleni ili u boji lavande (koja god to boja bila, ili je to miris, nisam više siguran), ono što njega tišti je to što je upravo ostao bez prebijene pare. Au kad sam čuo koliko košta svadba, pa to je da se samoubiješ, a sve to da bi se tvoja devojka obukla u belo i obula cipele koje će je žuljati. Devojka takođe ostaje dekintirana, da ne pomislite da samo muškarac plaća za manifestaciju, ona je takođe u problemu, ali taj problem maskira venčanica, torta, biranje burme, ukrasa, pozivnica i odabir zvanica, sve ono u šta devojke inače vole da se petljaju. Morate da vodite računa ko će biti pozvan, koliko mladoženjenih, koliko mladinih, čija tetka sa čijom strinom ne priča, ko je čiji bivši dečko ili bivša devojka. Zamislite da uparite neke članove familije koji još uvek traže krvnu osvetu... Umesto veselja masakr! Ostaje da se nađe prostor, svi nude neke pogodnosti za svadbu, samo da ti uzmu kintu i obavezno svi mladenci nađu neki salaš u malom blatu do kog ni kaldrma ne vodi da organizuju opštenarodno veselje. Znate ono - gde prestaju mape u navigaciji? E kad stignete tu idete dok ne stignete do poslednjeg saobraćajnog znaka, kad ga prođete idete dok god vas vodi kakav god postojeći put, e kad vidite da više ni puta nema, jos desetak kilometara u pravcu zalaska sunca i tu ste! Kad se sve te pripreme završe, odabere venčanica (to je tek posebna priča pošto se vec posle mesec dana apsolutno niko ne seća venčanice, osim da je bila bela), dođe dan venčanja vi morate da pljunete ogromnu količinu ovozemaljskog novca da vas onozemaljski bog evindentira da ste vi stupili u svetu zajednicu. Institucija braka je u velikoj krizi poslednjih godina, nije ni čudo. Ljudi misle da je to zato što smo postali besramni, nije nam više uopšte stalo do obraza, pa tako ni do voljene osobe. Ja ipak mislim da je to do nečeg drugog. Svi se redom venčavaju, pa kako mislite da onozemaljski bog, bez obzira na količinu ovozemaljskog novca isprati sva ta stupanja u svetu zajednicu? Pa mora neka da promakne, ni on nije svemoćan. Kada vam bog lupi pečat da ste stvoreni jedno za drugo ostaje vam da bacite hiljadu evra na muziku. Dođe vam neki polupismeni kafanski umetnik, ode po korito Ivanovo, Šeherezadu i pozove Seleta iz Kruševca grada, jer to su pesme koje se pevaju na svakoj svadbi... Zar nije jednostavno bolje pustiti piratski disk, sa istim tim pesmicama, koji ne preskače ako imate sreće? I dalje su svi srećni a uštedeo si hiljadu evra.

Jedina stvar kojoj se radujete je kum! Kum će vam pomoći jer će vam platiti pola svadbe. Kitiće to korito Ivanovo iako ste vi već pukli hiljadu evra za to isto korito, dobro je, ne morate baš sve vi da platite, hvala ti kume! Ali, kako sad naći kuma? U ovom jadu i bedi nekako uspeš da uštekaš neki metal, neku siću i dolazim ti ja na vrata i pitam – hoćeš da mi budeš kum? Sledi, gromoglasni rafal iz automatskog oružja, da se nisi više usudio da se pojaviš u mojoj kući!!! Za sve one koji žele da mi postave to pitanje u budućnosti, moj odgovor je NE! Preporučujem takođe i da ponesete pancir, ja vam neću ništa, ali sam siguran da ima onih koji će svoju imovinu od vas braniti svim mogućim sredstvima i silama. Ne postoji bolji način da nekog na finjaka ojadiš nego da ga odabereš da ti bude kum. Ovamo ste najbolji prijatelji, a onamo je ceo njegov život završio u koritu Ivanovom. Predlažem da za svaki slučaj pokupujete obližnje zalihe super lepka i ne skidate pancir priličan vremenski period.

Sad kad smo ojadili sami sebe i kuma vreme je da ojadimo sve vas koje smo pozvali na svadbu. Morate da nam kupite poklon, nemojte poklon, dajte nam kintu, ali koliko? Pa nemojte da se brukate, nije OK. Aha da a treba i da dođete do malog blata, najudaljenijeg mesta na svetu gde smo mogli da nađemo restoran, da i to će da vas košta, a jeste čuli? Benzin je opet poskupeo. E jeste proverili vremensku prognozu? Biće hiljadu stepeni, verovatno ćete se potpuno skuvati... Jel ima klima unutra? Ima, ali su rekli da to uključuju samo u ekskluzivnim varijantama. Iskeširate vi nekako i za kovertu i za gorivo, nađete malo blato, uđete i jedva čekate da nešto jedete... Ne, ne... Šta ste vi mislili? Da je to sve? Ma niste još ni izašli iz automobila a već vas napada iritantnta devojčica sa korpom punom para, hoće da vam iglom uništi jedino pristojno odelo koje imate, samo da bi vam okačilo neku mašnu, pa još i pare za to traži... Ja sam se jednom prevario i na svadbu ortišao sa crvenim RSD novčanicama. Mislim da se devojčica iznenadila kad sam ja počeo iz njene korpe da uzimam novac. No eto, nekako ste se probili do svog mesta, konačno da nešto jedem. A, ne prvo se čeka satima da se stvore uslovi da vam se iseku 2 tanka odsečka jaja, suvog vrata, neke kobasice i sira. To je kao meze, u prevodu jede se tek za 3 sata. E sad bitne su stvari da ne sedite do prozora, te da ne vidite kako vam napolju rukama trpaju punjenu papriku u oval, jer lakše ćete pojesti ako to ne znate. Kako vreme odmiče i kako se puni korito Ivanovo i kako vam konobari već uveliko serviraju kratka žestoka pića vi ste već uveliko u kolotečini roštilj pištolj svadbe. Doduše roštilj nikad da dočekate, a pištolj već uveliko svira u Teheran stilu. Bio sam mišljenja da je to nešto dato, da svaka svadba mora biti roštilj pištolj svadba. Roštilj vam u svakom slučaju ne gine, ako vas strpljenje ne izda ranije, jer samo najuporniji mogu da dočekaju roštilj koji se služi kada oni prvi gosti krenu da odlaze kući. Pištolj možete prigušiti, ali ga ne možete uništiti. Svaka svadba mora da ima svoj Teheran, to je jedina uteha gostima koji su upravo ostali bez svega što su imali jer ste ih vi pozvali na svadbu. Dajte bar taj užitak... Nek svira kolo, nek se skače, nek se puca. Samo je jedna svadba na kojoj sam bio bila roštilj pištolj svadba sa prigušivačem... Tu su Majkl Džekson, Sting i ostale prigušivačke grupe uspele da donekle iskontrolišu pištolj, ali ne preterano, šaržer je i tu ispražnjen, ali je bio tih, podnošljiv. Tu sam čak i uživao u pokojoj pesmici. Doživljaj upotpunju lovci na kopače nosa, u prevodu fotografi, koji vas obavezno uslikaju u najneprijatnijoj poziciji i guraju vam da platite po 10 puta većoj ceni od tržišne sliku na kojoj, kopate nos, cedite bubuljicu, čistite nokte, ljubite mladu dok mladoženja ne gleda, eto još samo ovaj poslednji put...Ako ih pitate za normalnu sliku na kojoj očekujete da ćete biti uslikani... a ne! Mi to ne radimo, mi isključivo slikamo kada vi NE želite da budete uslikani. Šta ćete? Morate da uzmete neku sličku, eto kao da se zna da ste bili, makar sa mladencima, ostali ste i bez poslednjeg dinara, ali u redu, neka ide život i ovako ćemo kad dođemo kući da je odložimo negde gde je niko nikad više neće naći. Ja im uvek kažem da sam u sekti i da ne smem da vidim vantelesnu projekciju svoga duha... Malo se oni tu pogube, ali mi više nikad ne prilaze. Na kraju je ipak bitno da se stgne kući i da su se mladenci venčali.

Svadba kao oružje masovnog uništenja dobija svoj pun smisao tek posle svega ovoga kada shvatite da su uništeni mladenci, kum i gosti, u prevodu svi. ALI, mladenci nastavljaju svoju tragediju, jer im se sva ova beda koju su naneli sebi i drugima, vraća kao loša karma. Neprekidne svađe, ljubomora, špijuniranje, praćenje, varanje. Ovo je 21. vek, svi vole malo da šaraju, kao vole se, to je OK, ali ako sam venčan nisam lisicama vezan. Ipak porodica je na prvom mestu, neće ljubavnica da mi pere prljave gaće...Svako ima svoje mišljenje i želje, kompromisa nema. Svađe su sve veće i veće, sve dok u jednom momentu ne usledi – razvod. Potrošio si svoje pare, potrošio si kumove pare, potrošio si pare svojih gostiju, potrošio si svoje živce, potrošio si partnerove živce, vaše porodice se sada mrze do krvne osvete, dete ne može da shvati šta se to dešava i opet si na početku, samo ovaj put jadan i bedan, i emotivno i materijalno. Potrošio si godine, potrošio si pare i nemaš ništa od toga...Rodbino ovo je odgovor na svako vaše buduće pitanje!!!