Voja the Great

Pošto sam proše nedelje proverio koliki sam zapravo selebriti postao, moram da priznam da sam oduševljen rezultatima mog istraživanja. Ne samo da mogu da kažem da sam vrhunski selebriti, već sam upao u onu grupu najelitnijih. Moje omalovažavanje ženskog roda, pod okriljem raznonarodnih umotvorina, nije naišlo skoro ni na kakvu osudu, OK jeste bila koja otrovna strelica, ali ništa epohalno, kao što se moglo očekivati s obzirom na ultrafeministički nastrojene čitateljke ovog bloga. Šta hoću reći? Ušao sam u društvo Madone, Zdravka Čolića i Gorana Bregovića koji mogu da se izlupetaju najstrašnije u svojim tekstovima, da naprave pesmu koja ni na jednom svetskom jeziku nema koherentan neštoznačeći stih, a da to budi apsolutni hit! E tako i ja, mogu da napišem šta god hoću, da pozovem na džihad ili krstaški rat, niko mi ništa neće reći!

U svakom slučaju posle nekoliko izleta na različite strane, vratiću se onome u čemu sam najbolji – globalnom hejtu prema svemu postojećem. Namerno sam prošli put izostavio jednu umotvorinu koja je srž mog postojanja. Možda je ironija, a možda i nije, da je u pitanju engleska izreka koja kaže oni koji traže samo mane, ništa drugo i ne nalaze. U potpunosti je tačno, evo ja neprekidno tražim mane i neprekidno ih nalazim, na svakom koraku, svakim svojim dahom, prosto mi se nudi da mrzim i ismevam sve što mi se nađe u blizini, valjda sam prirodni hejter, ili je sve oko mene toliko jadno da eto prosto ne mogu a da ne vidim svakog dana neki novi kretenizam koji me prosto doziva.

Politika je opet popularna, a baš davno nešto nisam osetio bitnost tih nebitnih ljudi, ali eto opet neke priče o izborima, opet propaganda i držanje predavanja tih nebitnih ljudi, nama još nebitnijima o tome kome treba da verujemo, odnosno ko će nas legitimno lagati a ko će da napada te što smo im dali dozvolu da nas lažu. Smeška nam se Voja sa plakata njegove stranke, kaže nećemo u Evropsku Uniju. OK, OK nećemo vidim da te to mnogo pogađa, pričaćemo najsrBskijim dijalektom srBskog jezika i pisati ћирилицом, samo što to može biti veliki problem za ove vulkanizere neke po Zemunu, oni mučenici nisu savladali ni sopstevni dijalekt srBskog jezika, kako li će tek taj najsrBskiji? Nisu savladali ni latinicu, kako li će tek ћирилицу? Pa iznad njihove radnje stoji Pnevmatici Dunlop!!! Moraš Vojo Photoshop da naučiš, da kreneš da ispravljaš te strane natpise koji samo liče na naše. Zaista tu sam na tvojoj strani, pa da su meni dali, ja bih im za 1.000 EUR promenio to V u U, toliko grafičkog dizajna znam i ja!!!

Neka Vojo ništa se ti ne boj, ići ćemo i u neki rati, nikakva frka, naći ćeš nam ti već nešto ne brinem se ja nikako. Taman stižeš na vreme da izlupaš šamare ovim mlakonjama što su ukinuli vojsku i od jedne ponosne zemlje, čojstva i junaštva napravili zemlju gejeva i kompjuteraša. Podržaće te ovi što po gradu nose majice Serbian Air Force. Razumem reči odvojeno: Serbian – Srpska, Air – Vazdušna, Force – Sila, ali zajedno... pa tako nešto ne postoji. Ne razumem otkud tim ljudima te majice... Moguće je da su iz Pančeva, pošto vazduh jedino tamo ima silu, i to kakvu!!! Nuklearnu!!! Drugu vazdušnu silu ja ovde ne mogu da pojmim, pogotovo što svakog 15. februara šiljimo pilon pred punim ušćem izanipulisanih građana što smo uspeli 3 aviona da stavimo u vazduh na 2 minuta, koliko traje parada... ponosa... lažnog vazdušnog.

Naći ćeš im ti Vojo i poslove odmah! Treba radne snage za ratove, sav ološ sa ulice ćeš da pokupiš i pošalješ da negde praćkama, pošto modernije oružje nemamo, brane neke nazovi srBske ћириличне interese protiv bombi koje na njih padaju sa neba, pa ako budu imali sreće pogodiće praćkom neku od njih, čisto da se malo obraduju pre nego što skončaju od iste. Zaista nije u redu da kontrolori u GSP-u budu niskoobrazovani ljudi, sa mnogo malim brojem godina, koji izgledaju kao da su iz škole pobegli. Ne ne, mnogo je bolje takve u rat negde, šta će nam ovde da zagađuju ulice i dišu naš vazduh, pa još i kazne da naplaćuju nama što su nas žuti tako stravično, u tvom odsustvu ojadili, pa nemamo ni za prevoz (iako mnogi od nas nemaju za prevoz u kom se voze u savršeno lepim i očuvanim, da ne kažem novim odevnim komadima tipa skupim).

Ali ima nekih stvari koje čak ni Voja ne može da objasni, niti da nam pomogne. Ne može Voja meni da reši veliki problem koji imam. Ja više nemam temu sa mojim prijateljima. Sve što hoću da im ispričam treba da završi u blogu, kako da im otkrijem šta će nedeljom ujutro pročitati ako o tome počnem naširoko da divanim sa njima preko nedelje. Moj nepostojeći društveni život je dobio još jedan udarac. Kao da sam ušao u ring sa Muhamedom Alijem i znam da je samo jedan udarac potreban da se nadjem na podu i u urgentnom, pa reko' bolje sam sebe da njoknem nego da me on pukne, pa da se posle pitam šta mi je to u životu trebalo. Voja ne može tu da mi pomogne, a ne može ni da razume kako to sad odjednom na Zvezdinom stadionu ima semafor, i to digitalni, komada pola. Kada uđete na Zvezdin stadion možete vrlo lako biti impresionarin polovićnošću kojom ste okruženi. Marakana ima pola semafora, pola krova, polovne igrače (ni ovi iz Partizana nisu ništa bolji), sve nešto napola... što je opet za pola bolje od Partizana, koji nema ni pola semafora, ni pola krova niti pola bilo čega, pošto je i parking misaona imenica, a kamoli nešto ozbiljnija infrastutkura. Mislim ipak je prošlo samo 66 godina od osnivanja Titovih blizanaca, kako ih internet forumaši nazivaju, zaista premalo vremena da svojim navijačima priušte parking i krov na stadionu. Doduše kruže priče da stiže Partizanu iz Kine novi digitalni semafor, ali ako uvoze ko ja, to je u nekom kontejneru, na nekom brodu kojem treba 60 dana da stigne... i to sve ako ga ne otmu gusari... No dobro valjda će posle 60 dana da stigne, još samo da ga na carini ne zaplene što je LED a na fakturi piše LCD.

Kad se izbori Voja sa ovim nelogičnostima, ipak je dugo bio odsutan, vrati mu se samopouzdanje kad čuje naš asortiman navijanja na utakmicama nacionalnog tima. Počinjemo tradiocionalnim srBskim zviždanjem protivničkoj himni, jer bože moj, nije ћирилична, ili ko zna šta je problem. Tu mi je totalno nejasno koji mi problem imamo sa tuđim himnama, i to svim. Nije samo kao eto ova nam se ne sviđa, nije u duru nego u molu, pa kao para nam uši i zviždimo joj, nego se nama nijedna jedina ne sviđa, a eto... našu ni ne znamo. E kad smo se fino izviždali onda krećemo da skakućemo do iznemoglosti jer ne smemo biti šiptari, a ko ne skače taj je šiptar. Tole (Tomislav Karadžić, predsednik fudbalskog saveza Srbije prim. prev) je lopov po mišljenju uvaženog auditorijuma već dugo u nazad, a Voja je najglasniji kada se skandira – spasi Srbiju i ubij se Borise, to mu najviše ide u prilog. Eliminacijom glavnog protivnika, pobeda na izborima je olakšana, tako da sad iz Beograda kreće da nas uči kako Kosovo je srce Srbije, pa mu se pridružuju svi oni koji su Kosovo videli samo na karti nekad nekoj, možda u školi. Jer kada mi u Beogradu našim povicima sa Vojom odbranimo Kosovo svi ćemo mi pohrliti tamo da naše živote provedemo u tom srcu. Niko od nas neće ostati u svom toplom domu, daleko od te nuklearne katastrofe igrajući PES ili FIFU čim upalimo komp i zaboravimo sve... Kosovo? Šta to beše? Zapitaće se neko pa ima li u svim tim patriotskim skandiranjima mesta navijanju za našu fudbalsku reprezentaciju... teško, utakmica ipak traje samo 90 minuta.

Kad Voja posle utakmice ogladni, a mrzi ga da čeka u redu za pljeske kod stadiona, mora da ode nešto da kupi da se okrepi. Ako utakmica nije igrana previše kasno, može posetiti neki od hipermarketa, supermarketa, zabezeknut da vidi šta su ove mlakonje žute napravile od naših srBkinja u njegovom odsustvu. Skroz namontirane devojke u štiklama koje ih čine višim od njega guraju šoping kolica. Merkator je novi Pariz, pa zaboga, nije svaka nedelje fashion week, moraju se te uske pantalonice i visoke štiklice prošetati nekad i mimo tih hepeninga (ne razume Voja hepening, pa da prevedem – dešavanja), a gde ćeš bolju priliku nego dok trpaš kupus, šargarepe i poneku glavicu luka u kesu da daš onoj teti na meraču da ti izmeri. Zna Voja kakva je situacija, gleda da uštedi, svaki dinar je bitan, obraduje se neviđeno kada dođe na kasu i vidi oko vrata kasirke štampani kartončić na kom piše – PALE CENE pitajte me za detalje. Radostan, ali zbunjen, ipak je Voja mnoge knjige napisao, doktor nauka postao, pa zar moram da dođem na kasu da saznam da su pale cene, tu da zadržavam ceo red dok mi kasirka objašnjava koje su cene pale, i na kraju da se posle svega toga opet vratim u market, kupim to čemu je pala cena, opet stanem u red i opet čekam ko tenkre (izvini Vojo, ali bio si vlast u Munze, kontam da kapiraš ovo), da izgubim što više vremena jer su pale cene, pitajte kasirku za detalje. Smorio se Voja već od čekanja, ali nije ni slutio šta ga to tek čeka kada vidi račun što mu kasirka koju je pitao koje su cene pale otkucala. Na vrhu računa piše – kupujući ste zaradili. Opaa, dobar izum žutih, moraću to da im ukradem, odlično za dobijanje glasova, ne popust, ne pale cene, kupujući ste ZARADILI, prosto vas mami da dođete opet i opet, da neprekidno zarađujete kupujući, samo što na kraju meseca opet nemate dinara, a da niste zarađivali kupujući imali biste bar neku ušteđevinu da stavite u banku pa da vaših 200 EUR na kraju godine postane 200,48 EUR.

Pobrinuće se Voja i da se ovaj novi zakon o bezbednosti u saobraćaju poštuje. Neće on ostati samo na bilbordima – pešački je zakon. Jeste zakon, generalno, samo što ovde vozači kanda vole da gaze pešake baš na pešačkom, baš kad je zeleno. To im valjda mnogo jak trip, kao u Counter Strike igrici kad nekog prikolješ sa leđa. Svaki dan u vestima neko strada na pešačkom kad gle čuda prelazi na zeleno. Ubezobrazili su se pešaci, šta oni misle? Da smeju da prelaze ulicu? A ne, ne, neće to Voja dozvoliti. Ima da se obruši na vozače koji gaze pešake na zeleno (na crveno može, ipak je ovo Srbija, nije u redu da zakon bude mnogo restriktivan). Pešaci ce moći da odahnu, Voja će ih zaštiti, neće više u vestima biti izveštaja o divljim vozačima koji ne gledaju nikuda i kupe ljude kao krpene lutke. Uvešće se jasna pravila, kampanja će biti glomazna, pešaci prelazite na zeleno, vozači gazite na crveno. Tako će sve biti zadovoljni, vozači, pešaci, Voja i građani sa njim, sa svim ovim a bez Evropske Unije. Eto samo još malo, samo dam nam se Voja vrati...