Sutra slavim poseban dan

I dalje mi mnogo teško pada da pišem... Sve je prošlo, a opet ništa nije prošlo... Mnoge sam stvari saznao o sebi ovih dana... neke dobre, jako dobre... zaista nisam imao pojma da postoje ljudi, koji nisu ja, a koji mogu biti centar mog sveta, toliko da svi drugi, čak i ja, mogu tek tako prestati da postoje... i neke loše, jako loše... zaista nisam imao pojma da postoje ljudi, koji nisu ja, a koji mogu biti centar moga sveta, toliko da svi drugi, čak i ja, mogu tek tako prestati da postoje ... Kad se na to doda da ovih dana svaki dan dolazim kući u 19h zbog vanrednih poslovnih aktivnosti, dobija se jedan do krajnjih granica nesrećan ja. Mislim nije toliki problem što dolazim kući u 19h, već što to radim šlogiran. Prosečan čovek bi pomislio da mi se usled novog spleta okolnosti i aktivnosti ništa zanimljivo ne dešava u životu... međutim, naprotiv!!! Galerija likova meni najdražih maskota moje stvarnosti je i dalje tu i kao da su se svi dogovorili da me i na globalnom i na lokalnom nivou nateraju da patim! Ja patim! Što bi drugi rekli... na toliko različitih nivoa...

A.S. je otišla na more... Zamislite... drznula se da se pokupi i nestane na 10 dana, negde daleko i nepristupačno... i šta sad ja da radim dok se ona ne vrati? Ona je uvek tu, svakoga dana, uvek zanimljiva... ne znam kako... čudno, ali mi uvek odgovori i deluje srećno kada joj pišem, bilo sredstvima instant komunikacije, bilo golubom pismonošom, evo mi ga tu golub nesrećan, samo kljuca semenke u ćošku besposlen, gleda me sa setom ne razumejući šta se to dešava i zašto ga ne šaljem nigde... Sećam se do tančina svih naših susreta, i onog kad smo se ispalili za bioskop jer dotičnoj nijedan film nije odgovarao, pa smo seli na neke montažne tribine da gledamo obične ljude kako klizaju, čekajući da se neko razbije i učini nas srećnim, i onog kad se pravila da je interesuje američki fudbal, da ja ne bih sam išao na Adu na 40 stepeni, i onog kad smo oboje izbalavili na Roberta Daunija u drugom delu Šerloka, itd. Kada mi je rekla da se vraća nekog oktobra pomislih to nije 10 dana, to je dva meseca, sada je septembar, tada će biti oktobar... Ko je njoj dao za pravo da me ostavi ovde sa svim ovim polusvetom, da se borim bez šanse da me neko tako zabavi kao što ona to radi svakoga dana? Da nesreća bude veća ni njena sestra S.S. neće da me vodi među frikove... Kad bolje razmislim niko neće da me vodi među frikove... a baš bih voleo da idem da vidim ta neka žrtvovanja, koja se tamo prikazuju... moram se više truditi da me S.S. prihvati kao jednog od svojih... ultra bledi narkomansko/vampirski ten već imam, oblačiću se u crno, kosa će mi ići niz čelo kao da sam je lopatom svom snagom terao na dole u neku stranu, privremeno ću istetovirati neki mračni oblik iz mitologije pakla, neću se kupati par dana, imaću pirsing na sred usne, mada kontam da to nije obavezan detalj, ipak da utisak bude potpun... Napraviću sebi majicu sa stavom... Pisaće Aint nothing but a goth thing, znate onu pesmu Aint nothing but a G thing...Učiniću sve da je nekako privolim da me uvede u krug frikova!!! Neće to biti lako... Ne dopadam joj se mnogo... Prošli put kada sam je video nekoliko sati je neprekidno pokušavala da mi nametne svoje mišljenje kao jedino ispravno (čekaj, to je moj posao), i na kraju je poželela da na meni isprobava tehnike nindjicua koje je upravo spoznala... odbio sam...

Kad smo već kod frikova, objavljen je rat! Kraljici Elizabeti je privid moći i vlasti udario u glavu i sada misli da može da radi i da se ponaša kako hoće. E pa ne može gospođice kraljice! Kao sada je ona njena visost ili njeno veličanstvo, visočanstvo i bože moj svi mi treba da se pokorimo njenoj diktatorskoj samovolji... Rat je izbio i on traje, tiho... Ja ne pričam sa njom, ona ne priča sa mnom, kao da sam odbačeni podanik koji je prognan iz njenog kraljevstva. Ali vratiću se ja, kao Vigo Mortensen (kralj Aragorn iz Gospodara – kontam da bi on bio neki filmski ekvivalent toj situaciji), da je spasem kada potpuno posrne kao osoba i kad je svi podanici napuste... Diplomatski odnosi između nas dvoje su stravično zahadneli i trenutno se nalaze na najnižoj tački od kad je dotična osoba mojom krivicom krunisana... Sa monarsima nikad niste načisto i zbog njihove ćudljivosti nikada ne znate kada vas vole... a kada će vas poslati na giljotinu... E pa ja sam preduhitrio giljotinu!!! Doduše ja sam najvećim delom krivac jer sam joj podario slavu, u javnosti je predstavio kao Liz, kako je Anonymus zove, odnosno kao Kraljicu Elizabetu kod koje mi obični smrtnici zakazujemo milost 5 meseci unapred... Da je lepo dobila po tamburi kad je trebalo, ništa se od ovog ne bi desilo,a ne ja kao fin, pa još pravim selebriti od nje... i ovako mi vraća!!! Tipičan primer slavne ličnosti koja odbacuje one koji su je napravili!!! Ušao sam u istorijat našeg konflikta... kada sam bio loše raspoložen tražio sam da me oraspoloži, a ona mi se hvalila kako ima zlatni kadilak... Šta mene briga za tvoj zlatni kadilak kada ja patim??? To, a i nikad mi nije prijavila da joj je novi dečko frik... što samo po sebi i nije toliko problematično, osim što postoje neke vrlo lepo dokumentovane glasne izjave sa njene strane upućene upravo tom sloju ljudi, koji više od bilo kog voli da isklošari po travnjacima koje je, po njihovom shvatanju, civilizacija očigledno tu postavila da bi oni ne baš čisti i primerni isklošarili po njima kad god se ukaže prilika... često uzvikujući... METAAALIIIKAAA!!! Možete zamisliti moju zapanjenost kada su socijalnu mrežu preplavile slike njenih žvalavljenja sa osobom koje je samo do pre par dana uzvikivala MEEETAAALIIIKAAAA... The war is on!!! Do istrebljenja!!!

Kako vreme prolazi Anonymus ima sve manje strpljenja za mene... valjda je to i normalno, ipak smo se mi upoznali preko osoba koja me je blokirala na socijalnoj mreži... dva puta... Prvo su joj bili predugački moji putopisi iz Barselone (tu sam joj priznao reklamaciju, jer da su bili kraći nikada ih ne bi završio i samo bih o njima pisao), ali sada joj već smeta i prethodni tekst koji je bio najkraći ikada. Ako mene pitate ja ipak mislim da je avaskularna nekroza njene pažnje prema meni posledica avaskularne nekroze njenog muzičkog ukusa sa MEEEETAAALIIIKEEEE na Prodigy... sve sve, ali taj svinjokolj neeee!!! Sa te neke strane mogu i da je razumem, mislim... koliko zanimljiv može da bude neko ko nije otišao na Prodigy samo zato što im ja to nisam obezbedio, iako su me za to molile i kumile mernim jedinicama dan, komada više (khm khm, štucate li sestre moje, a i vaše) ili neko ko nije otišao na pomenuti svinjokolj samo zato što je prethodnih dana bilo fiskalno izuvanje zarad lepog osmeha... Treba da bude srećna što je se nisam javno odrekao u Grand Paradi... Problemi u komunikaciji sa Anonymus su počeli trenutka kada sam dobio Android telefon i kada sam video da meni treba dobrih 15 minuta da iskucam subjekat predikat objekat sms na onom ispipaj ekran fazon telefonu... Ranije bi se kuckali svakodnevno, a sada sve ređe, do trenutka kada se skoro više ni ne pišemo ni ne čujemo... Ili to, ili me jednostavno ni ona više ne voli... Doduše, sa druge strane gledano, ispoštovala je za viđanje kada sam jednom retkom prilikom bio u osmanlijskom delu grada, pa još u njenom kraju, istrčala je da me vidi, kratko proćaska i pohvali se kako upravo digitronom sabira dvocifrene brojeve koji se završavaju na 0 i 5, kao ovo što je 10, 20, 30 nije problem, ali već ako je 15... pobogu ja sam društveni fakultet završila... setio sam je se pre koji dan, kad mi je stari latinski trgovački putnik objašnjavao kako danas ljudi ne znaju napamet da izračunaju 10% od milion... Konačno je došao i njen red da časti u jeftinoj kafani... Posle 4-5 meseci neviđanja i prethodnih mnogih meseci mog čašćavanja konačno sam seo u jeftinu kafanu kao stipendista koji u suštini i jesam. Sve se otrglo kontroli, inicijalni dogovor je bio ja, ti, ja, ti, pa je to preraslo u ja, ja, ja... prihvatio sam to, ipak se mnogo potrošila na MEEETAAALIIIKUUU, hteo sam da joj izađem u susret... sreća što nije otišla na Prodigy, jer bih opet ja morao da finansiram viđanje, vratili smo se u normalne tokove, ja sam srećan jer sam finansiran, a ona je srećna jer i dalje ima lep osmeh po ispod tržišnoj ceni...

Hah lep osmeh... koji viđam jednom godišnje, ali kao da je tu stalno sa mnom... ovaj put iz puno razloga nisam hteo da eskiviram priliku da budem blizu nje sva 4 dana... pošto bih do sad usled svoje arogancije i svog sebičluka istrpeo dan, dva i nestao glavom bez obzira... ovaj put sam hteo da budem tu... ko zna... jednostavno sam hteo... značilo mi je da znam da je dobro, ili nije, tj da vidim svojim očima kako joj je... A kako joj je? ASC mi je pred svima jasno stavila do znanja da me ne bi pustila čak ni na stepenice svog ulaza da prenoćim, kada bi me kojim slučajem gazdarica ničim izazvano, pod okriljem bilo dana, bilo noći izbacila na ulicu... HA! 'ladno bi me ostavila na ulici... mislim ne da me ne bi pustila da spavam u hodniku njenog stana, ili ispred njenih vrata, nego čak ni na stepenicama svog ulaza... Žasu... (titlovano ne mogu vjerovat)... Uprkos tome nije osetila konflikt interesa kada me je poslala da pešakam mernu jedinicu metara, količina nemoguće izbrojati, po pljeskavicu koju je zaboravila da kupi jednom od nas... Ja zaista ne znam... Ljudi više nemaju srama, ali uopšte... Moguće da sve to ima veze sa činjenicom da je sada plava (ja kažem plava ona kaže med boja kose – to je sad već za naučno ispitivanje) i da joj stara boja kose stoji savršeno, pa mi vraća... ili je posledica toga što sam je pobedio u obaranju ruku... iako sam prvo hteo da je pustim, ali mi nije dala, insistirala je da budem ozbiljan, pa je izgubila... Bio je to odličan dan za moj ego u obaranju ruku... prvo sam pobedio devojku, a onda dvanaestogodisnjeg dečaka... sada mogu u zasluženu penziju... Nije pomoglo ni što sam joj konačno dao razglednicu iz Barselone, koju sam joj doneo jer me se setila kada sam bio tamo, a koja je bila kod mene eto 7 meseci. Sve to na stranu, prijalo mi je njeno društvo svih tih dana, pogotovo što je baš retko viđam, a što je direktno zaslužna za dosta toga što ja jesam danas, odnosno za praktično svu veru koju imam u ljude, a koju ranije nisam imao... Mislim da nikad neće imati ideju koliko je uticala na mene i koliko veliki deo odgovora na pitanje ko sam ja i ko želim da budem je ASC. Nadam se da će u budućnosti raditi na sebi, da bude još savršenija, jer ću tako i ja želeti da budem savršeniji (koliko god to nemoguće zvučalo), baš kao ona zanimljivo nenormalan u normalnom, a časno i ponosno normalan u nenormalnom...

Anonymus će mi opet reći flertuješ sa patetikom, ali moram, bar još ovaj put... jer sutra... sutra slavim nešto što je uvek bilo tako nerealno i nemoguće... a opet tu je... sa svim strip junacima, vama, na koje sam ponosan i koji ste tu jer sam vam drag ovakav kakav jesam... a bez kojih bi ovo sve bilo eto tako malo manje lepo... svi vi... javite mi se na telefon, značiće mi, pa cujemo se sutra :-) osim A.S koja je, jelte baš sad našla da ode na more...

Hvala što postojite

Svakome od nas su u životu bitne različite stvari... valjda... mislim... meni sigurno nisu bitne iste stvari kao i vama, ja volim američki fudbal, vi ga ne volite, vi volite da divljate na raznim koncertima muzičkih sastava čije pesme zvuče kao da kolju nedovoljno uhranjenu svinju, koja čak nema snage ni da urla kako treba (moje a i vaše sestre će se pronaći u ovome – Prodigy prim. prev), ja ne volim... A na kraju krajeva, kako bi moj omiljeni gusar rekao, sve što je na svetu bitno jeste ono što čovek može da uradi i ono što čovek ne može da uradi. Na primer vi možete da molite, kumite i ucenjujete da ja celu svoju platu potrošim da vam priredim taj nezaboravni doživljaj festivala klanja svinja, ali ne možete da mi priuštite ono što ja želim za uzvrat (pošto se ja dobrano potrudim da izmislim nešto što je van domašaja čak i vaših zajedničkih mogućnosti). Ja sa druge strane mogu da se pravim mutav i uskratim vam taj masakr (drugi album poznatog muzičara pola dolara), ali ne mogu da očekujem od vas da ćete me posle toga voleti kao pre.

Dakle čitav život se svodi na ono što možeš i na ono što ne možeš, a to mnogi ljudi ili ne shvataju, ili shvataju, ali biraju da ignorišu i kao neki tragični likovi nekog dela nekog svetski poznatog pisca upadaju u kolotečinu začaranog kruga, za koji čak nisu ni svesni da postoji. O čemu se ovde zapravo radi? Radi se o tome da svi mi biramo svoje postupke koje činimo i vrednosti kojima se vodimo, ali ne znamo kako se to odražava na sredinu u kojoj živimo. Najgluplja stvar ikada izmišljena je izjava – baš me briga šta drugi misle. U redu ti drugi su slučajni prolaznici kroz vaš život i oni će vas za koji dan zaboraviti, ali šta je sa onima koji su tu da ostanu? Šta je sa onima koji se bude misleći na vas, ili koji makar nekad u toku dana bar na delić sekunde ne žele da vi patite, ili da se samouništavate? Da li vas baš briga šta oni misle?

E to je tragedija onih koji ne shvataju da vi možete raditi ono što hoćete i ono što ste zamislili po svaku cenu, ali ne možete očekivati od drugih da vas u tome prate i da vam se nađu kada eto, više niste u mogućnosti da uradite ono što želite. Život nas svakoga dana nauči novoj lekciji, a ona koju sam ja naučio je da oni koji shvataju ovo o čemu pričam i osim što mogu oni i hoće da se ponašaju tako da makar s vremena na vreme stave druge ispred sebe, pogotovo one drage, ne mogu istinski znati koliko nekome znače... Vi možete pomisliti kako ti vaši dragi ljudi imaju puno prijatelja i da ste vi eto jedan od njih, ni po čemu posebni, ni po čemu važniji od drugih, što je verovatnoća da je tako, ali opet baš tad kad vam nekad najviše znači vrlo lako može da vam se desi da saznate da ste tom nekom mnogo važniji nego što ste uopšte mogli da pomislite. Kad sam bio mali nisam to baš kapirao, bilo mi je bitno da svi slatkiši idu samo meni... dobro i sad mi je to bitno... bilo mi je bitno da se meni sprema poseban ručak, odnosno da se pravi po onom što ja želim da jedem... dobro i sad mi je to bitno... bilo mi je važno da svi na ovom svetu znaju ono što ja hoću i da to mora na kraju da bude tako... dobro i sad mi je to važno... što će reći da se uopšte nisam promenio, odnosno da se moj ego i moja arogancija i dalje šire u beskonačnost poput kosmosa.

Uspeo sam međutim da napravim kompromis, a najvažnije od svega mi je bilo što nikad istinski nisam verovao u to da me baš briga šta drugi misle... pogotovo kad sam u leto između sedmog i osmog razreda, ofarban u žuto crveno šetao subotičkim buvljakom i doživljavao nervne slomove, kod svake tezge slušajući komentare na račun boje moje kose... U čemu se zapravo sastoji kompromis moje ličnosti? Nisam mogao da se odreknem postulata da sve mora biti moje, odnosno da sve mora biti po mojoj želji... gde je tu kompromis? Modifikovao sam želje! Ono što danas želim je da se možda neko drugi obraduje zato što sam mu ja učinio nešto lepo... ali ne da se on obraduje da bi se obradovao, nego da se obraduje da bih se ja obradovao... ne napuštam koncept moje lične i arogantne sreće zarad sreće drugoga, naprotiv, živim za svoju sreću zajedno sa srećom drugoga... Mnogo sam komplikovan... u prevodu, ako se probudim sa željom da vi budete srećni, vi ćete tog dana biti srećni, ne zato što vi tako hoćete... nego zato što sam ja tako odlučio...

Bitno mi je šta vi mislite, jer ako mislite da sam loš čovek, ja vas ne mogu usrećiti time što ću vam pokloniti nešto, što povlači da ja ne mogu biti srećan i to onda ničemu ne vodi. Ako je čitav dan smišljam jedan sms, ili čak po par dana (i to mi se dešavalo) a vas to ne obraduje, onda sam ja nesrećan jer sam em izgubio vreme, em vama ne znači... em sam potrošio jedan besplatni sms koji mi u robno novčanoj razmeni daje onaj norveški provajder telekomunikacija. A ako sa druge strane ja svako jutro ustajem sa željom da moja sreća bude vaša sreća, vremenom će to ići sve lakše... neću više morati da smišljam sms danima (mada to što neću morati ni u kom slučaju ne sme značiti da to sve jedno ne bi trebalo raditi), već će biti dovoljna tri karaktera, ili u mojoj izvedbi dva, dve tačke i zatvorena zagrada, pošto me nos mrzi da kucam... Kada godinama svakoga dana radite na sebi, kada pokušavate da se svako jutro probudite bolji nego što ste juče bili u odličnoj ste poziciji da budete srećni... a budite sigurni da vas niko neće zaboraviti... nekoga ste tom sitnicom, odlukom da se on vama nasemeje tog dana zato što ste vi odlučili da se on nasmeje, kupili za ceo život, iako on ne zna da je to tako zato što ste vi hteli, a vi ne znate da ga imate u svom uglu, dok se eto jednog dana kada vam to najviše treba on pojavi i kaže da ste vi centar njegovog sveta...

Mnogo je lepo biti centar nečijeg sveta, ali i velika obaveza... pogledajte Sunce, gomila planeta (pošto ne mogu da se odluče da li je Pluton planeta ili nije) kruži oko vas, vi im svima dajete život, obasjavate ih toplotom, pa se oni razmaze, pa se naljute kada vi izbacite malo više toplote ka njima... Ne dešava se to slučajno, morate mnogo da radite na sebi, ali što više radite, to više planeta imate (kako ovo bezdušno zvuči). Svakim novim danom vaš ugao (govorim bokserskim žargonom za vas sa jeftinijim ulaznicama – svaki bokser u svom uglu ima svoje ađutante, koji brinu o njemu dok borba traje) raste, jer ste nekom novom pomogli, ili nekom drugom ponovo... Previše puta sam bio svedok situacija gde vas ljudi cene zboh odluka koje donosite i da se u životu sve vraća, zato odluke koje ja donosim nikada neće biti usmerene na negativno, isključivo samo na ono što mene čini srećnim, a to ste vi nasmejani. Duboko sam uveren, a danas znam to i sigurno, da je svaka moja odluka bila pravilna i danas sam najponosniji na sebe što jesam, ono što jesam. Mada ima opet i ono da su mnogi uz vas kada vam ide, a da će vas svi napustiti kada vam ne ide... Neka! Ja sam se ionako naučio da kroz život idem sam, to je najmanji problem. Ono što je najbitnije je da vi ne morate kroz život da idete sami i da ja MOGU da vam se nadjem u svako doba dana i noći, kada god vam to zatreba, a NE MOGU da dozvolim sebi da to bude bilo kako drugačije.