Hvala što postojite

Svakome od nas su u životu bitne različite stvari... valjda... mislim... meni sigurno nisu bitne iste stvari kao i vama, ja volim američki fudbal, vi ga ne volite, vi volite da divljate na raznim koncertima muzičkih sastava čije pesme zvuče kao da kolju nedovoljno uhranjenu svinju, koja čak nema snage ni da urla kako treba (moje a i vaše sestre će se pronaći u ovome – Prodigy prim. prev), ja ne volim... A na kraju krajeva, kako bi moj omiljeni gusar rekao, sve što je na svetu bitno jeste ono što čovek može da uradi i ono što čovek ne može da uradi. Na primer vi možete da molite, kumite i ucenjujete da ja celu svoju platu potrošim da vam priredim taj nezaboravni doživljaj festivala klanja svinja, ali ne možete da mi priuštite ono što ja želim za uzvrat (pošto se ja dobrano potrudim da izmislim nešto što je van domašaja čak i vaših zajedničkih mogućnosti). Ja sa druge strane mogu da se pravim mutav i uskratim vam taj masakr (drugi album poznatog muzičara pola dolara), ali ne mogu da očekujem od vas da ćete me posle toga voleti kao pre.

Dakle čitav život se svodi na ono što možeš i na ono što ne možeš, a to mnogi ljudi ili ne shvataju, ili shvataju, ali biraju da ignorišu i kao neki tragični likovi nekog dela nekog svetski poznatog pisca upadaju u kolotečinu začaranog kruga, za koji čak nisu ni svesni da postoji. O čemu se ovde zapravo radi? Radi se o tome da svi mi biramo svoje postupke koje činimo i vrednosti kojima se vodimo, ali ne znamo kako se to odražava na sredinu u kojoj živimo. Najgluplja stvar ikada izmišljena je izjava – baš me briga šta drugi misle. U redu ti drugi su slučajni prolaznici kroz vaš život i oni će vas za koji dan zaboraviti, ali šta je sa onima koji su tu da ostanu? Šta je sa onima koji se bude misleći na vas, ili koji makar nekad u toku dana bar na delić sekunde ne žele da vi patite, ili da se samouništavate? Da li vas baš briga šta oni misle?

E to je tragedija onih koji ne shvataju da vi možete raditi ono što hoćete i ono što ste zamislili po svaku cenu, ali ne možete očekivati od drugih da vas u tome prate i da vam se nađu kada eto, više niste u mogućnosti da uradite ono što želite. Život nas svakoga dana nauči novoj lekciji, a ona koju sam ja naučio je da oni koji shvataju ovo o čemu pričam i osim što mogu oni i hoće da se ponašaju tako da makar s vremena na vreme stave druge ispred sebe, pogotovo one drage, ne mogu istinski znati koliko nekome znače... Vi možete pomisliti kako ti vaši dragi ljudi imaju puno prijatelja i da ste vi eto jedan od njih, ni po čemu posebni, ni po čemu važniji od drugih, što je verovatnoća da je tako, ali opet baš tad kad vam nekad najviše znači vrlo lako može da vam se desi da saznate da ste tom nekom mnogo važniji nego što ste uopšte mogli da pomislite. Kad sam bio mali nisam to baš kapirao, bilo mi je bitno da svi slatkiši idu samo meni... dobro i sad mi je to bitno... bilo mi je bitno da se meni sprema poseban ručak, odnosno da se pravi po onom što ja želim da jedem... dobro i sad mi je to bitno... bilo mi je važno da svi na ovom svetu znaju ono što ja hoću i da to mora na kraju da bude tako... dobro i sad mi je to važno... što će reći da se uopšte nisam promenio, odnosno da se moj ego i moja arogancija i dalje šire u beskonačnost poput kosmosa.

Uspeo sam međutim da napravim kompromis, a najvažnije od svega mi je bilo što nikad istinski nisam verovao u to da me baš briga šta drugi misle... pogotovo kad sam u leto između sedmog i osmog razreda, ofarban u žuto crveno šetao subotičkim buvljakom i doživljavao nervne slomove, kod svake tezge slušajući komentare na račun boje moje kose... U čemu se zapravo sastoji kompromis moje ličnosti? Nisam mogao da se odreknem postulata da sve mora biti moje, odnosno da sve mora biti po mojoj želji... gde je tu kompromis? Modifikovao sam želje! Ono što danas želim je da se možda neko drugi obraduje zato što sam mu ja učinio nešto lepo... ali ne da se on obraduje da bi se obradovao, nego da se obraduje da bih se ja obradovao... ne napuštam koncept moje lične i arogantne sreće zarad sreće drugoga, naprotiv, živim za svoju sreću zajedno sa srećom drugoga... Mnogo sam komplikovan... u prevodu, ako se probudim sa željom da vi budete srećni, vi ćete tog dana biti srećni, ne zato što vi tako hoćete... nego zato što sam ja tako odlučio...

Bitno mi je šta vi mislite, jer ako mislite da sam loš čovek, ja vas ne mogu usrećiti time što ću vam pokloniti nešto, što povlači da ja ne mogu biti srećan i to onda ničemu ne vodi. Ako je čitav dan smišljam jedan sms, ili čak po par dana (i to mi se dešavalo) a vas to ne obraduje, onda sam ja nesrećan jer sam em izgubio vreme, em vama ne znači... em sam potrošio jedan besplatni sms koji mi u robno novčanoj razmeni daje onaj norveški provajder telekomunikacija. A ako sa druge strane ja svako jutro ustajem sa željom da moja sreća bude vaša sreća, vremenom će to ići sve lakše... neću više morati da smišljam sms danima (mada to što neću morati ni u kom slučaju ne sme značiti da to sve jedno ne bi trebalo raditi), već će biti dovoljna tri karaktera, ili u mojoj izvedbi dva, dve tačke i zatvorena zagrada, pošto me nos mrzi da kucam... Kada godinama svakoga dana radite na sebi, kada pokušavate da se svako jutro probudite bolji nego što ste juče bili u odličnoj ste poziciji da budete srećni... a budite sigurni da vas niko neće zaboraviti... nekoga ste tom sitnicom, odlukom da se on vama nasemeje tog dana zato što ste vi odlučili da se on nasmeje, kupili za ceo život, iako on ne zna da je to tako zato što ste vi hteli, a vi ne znate da ga imate u svom uglu, dok se eto jednog dana kada vam to najviše treba on pojavi i kaže da ste vi centar njegovog sveta...

Mnogo je lepo biti centar nečijeg sveta, ali i velika obaveza... pogledajte Sunce, gomila planeta (pošto ne mogu da se odluče da li je Pluton planeta ili nije) kruži oko vas, vi im svima dajete život, obasjavate ih toplotom, pa se oni razmaze, pa se naljute kada vi izbacite malo više toplote ka njima... Ne dešava se to slučajno, morate mnogo da radite na sebi, ali što više radite, to više planeta imate (kako ovo bezdušno zvuči). Svakim novim danom vaš ugao (govorim bokserskim žargonom za vas sa jeftinijim ulaznicama – svaki bokser u svom uglu ima svoje ađutante, koji brinu o njemu dok borba traje) raste, jer ste nekom novom pomogli, ili nekom drugom ponovo... Previše puta sam bio svedok situacija gde vas ljudi cene zboh odluka koje donosite i da se u životu sve vraća, zato odluke koje ja donosim nikada neće biti usmerene na negativno, isključivo samo na ono što mene čini srećnim, a to ste vi nasmejani. Duboko sam uveren, a danas znam to i sigurno, da je svaka moja odluka bila pravilna i danas sam najponosniji na sebe što jesam, ono što jesam. Mada ima opet i ono da su mnogi uz vas kada vam ide, a da će vas svi napustiti kada vam ne ide... Neka! Ja sam se ionako naučio da kroz život idem sam, to je najmanji problem. Ono što je najbitnije je da vi ne morate kroz život da idete sami i da ja MOGU da vam se nadjem u svako doba dana i noći, kada god vam to zatreba, a NE MOGU da dozvolim sebi da to bude bilo kako drugačije.