Arrivederci Marco

Pobedili ste, makar oni među vama koji su želeli da vide dva teksta nedeljno, ali ne zato što ću to od sada redovno raditi, već zato što sam poželeo da moje trenutno osećanje iskažem u tekstu koji ste već pročitali, ali to jednostavno ne bi bilo u redu. Sve počasti koje želim da odam dvojici ljudi koji su imali moć da me usreće i nasmeju, da mi promene raspoloženje generalno ili samo na tren, moje sećanje na njih zaslužuje posebno “parče hartije” i posebno priču. Vaši apetiti su zadovoljeni jutros, a sad nešto malo lično za mene.

Kada odrastate kao ja, uz crtane i loptu, jasno je ko su vam heroji i ko su ljudi koje želite da dostignete i premašite kad porastete. Mnogo ljudi ne voli sport, ali ovo nije priča o sportu, ovo je priča o ljudima koji formiraju vašu ličnost i mnogi od vas će se pronaći u ovome, ne zato što govorim o jednom ili drugom, već zato što su to neki momenti koji vas određuju kao osobu. Svi imamo momente kojih se prisećamo i uvek znamo gde smo bili i šta smo tog trenutka radili. To je ono sećanje koje se automatski aktivira kad bi se ta vama posebna osoba pomenula, ili bi vas nešto drugo podsetilo na nju.

Ja sam kao mali pratio skoro sve sportove koji postoje, razumem se u sve što se danas igra na planeti zemlji, u nešto manje, a u nešto više. Još kao mali uz tatu sam zavoleo auto-moto sport, a potpuno je neverovatno da se moja fascinacija brzim automobilima i motorima završava na gledanju, nikakvu ja želju da sednem u ili na to čudo i da vozim 300 na sat nemam. Međutim, moj život je obeležen ikonama tog sporta još od mojih najranijih godina. Volim da kažem da svoj život dobro pamtim od moje 10. ili 11. godine, pre toga mi je mutno, sećam se samo nekih detalja, a posle toga... znam sve! Mnoge velikane volim i dan danas i rado ih se sećam iako više nisu aktivni, mnoge ne mogu da smislim, ali poštujem, zato što su zaista veliki sviđalo se to meni ili ne, a opet neke cenim zato što su me svojim uspesima uvek činili nesrećnim, ko mi kriv kad nisam navijao za one koje treba...

O čemu se ovde zapravo radi? Svaki dosadašnji tekst bio je praćen osećajem sreće što ću nasmejati ili usrećiti nekog, velikog isčekivanja, šta će to drugi reći? Ovaj ne... ovo je tekst koji pišem duboko nesrećan, i to već duže vreme, ne mogu da se otmem utisku da to nije trebalo da se desi i da mi je oteto nešto što je bilo samo moje, deo samo moje sreće, moje i nikoga drugog. Ovako kao ja osećali su se svi koji su ovih dana na svoje Fejsbuk profil slike stavljali slike Marka Simončelija, koji su bili na njegovoj sahrani, svi oni koji su svoje poslednje poruke svom omiljenom vitezu slali preko italijanske ambasade, svima nama je uzet deo sreće i zamenjen tminom koja će vremenom izbledeti, ali će sećanje na taj dan zauvek ostati. Svaki put kad se setim popularnog “Side Show Boba” setiću se njegovog ludačkog stila vožnje u kom sam tako uživao, ali ću se setiti i njegovog poslednjeg pada.

Govorio sam o momentima koji ostaju urezani u sećanju i o kojima ćete u budućnosti pričati tačno se sećajući šta ste tada radili i gde ste bili. Moja ljubav prema moto sportu mi je na žalost ili na sreću donela mnogo takvih momenata... Ovde ću se iz poštovanja prema Marku setiti onih tužnih...

Jedan od najvećih vozača svih vremena Ajrton Sena vozio je za ekipu Mclarena, u crveno-beloj Marlboro formuli, sa njim je i počela moja ljubav prema celom sportu, istom tom vozaču i njegovom jedinstvenom smešnom automobilu. Bio je neverovatan, vozio je bez pardona, veliki šampion, bio sam previše mali da bih ga se dobro sećao iz tih dana... Sećam se imena, lika, automobila koji sam imao kao igračku i njegove čuvene žute kacige... 1. maj 1994. tada on više nije vozio za Mclaren, moj crveno-beli automobil zamenio je plavim... Sedeo sam u dnevnoj sobi sa mamom i tatom, gledali smo TV, tata hoće Sena biti dobro? Ne znam, kažu da nije dobro... U tom momentu dnevnik objavljuje... veliki Ajrton Sena podlegao povredama... Sećam se i povorke na sahrani... i drugar je gledao... ostalima smo bili čudni, zašto se time bavimo? Rekao im je... da li vi znate ko je umro? Oni nisu znali... znali smo mi... umro je deo nas...

Od onda je prošlo mnogo vremena, tu nisam, ali sam posle mnoge smrti gledao uživo, naravno ne prisustvujući, ali u direktnom TV prenosu. Indy Car trka u Torontu 14. jul 1996. sećam se kao da je danas bilo, ulična staza, uska kao i sve ostale, betonski zidovi iznad kojih je zaštitna ograda, kao na svim takvim stazama u Severnoj Americi. Džef Kroznof u automobilu, kontakt sa drugim vozačem i najstrašniji udes koji sam ikada video... Automobil je katapultiran u zid, zatim na zaštitnu ogradu nekoliko obrta automobila od kog je nakon svega ostala samo vozačeva kabina... bila je to moja prva smrt uživo. Kada ste mali to sve drugačije doživljavate, mislim da nisam mogao da pojmim da neko tu stvarno pogine, ti automobili i kacige su mi uvek delovali kao potpuno bezbedni i da oni posle svakog, pa i najstrašnijeg udesa izlaze samo sa po kojom modricom. Obožavao sam te trke u Americi, više su mi se dopadale nego ove evropske, bilo je više uzbuđenja. I dalje mi je u glavi 1999. godina, prvo taj sad već famozni 11. septembar i Gonzalo Rodrigez koji je punom brzinom uleteo, u da li gume ili vazdušni zid, svojim prednjim delom, inercija ja automobil ponela i on se prevrnuo preko barijere, na drugu stranu, u ambis. Greg Mur nedugo potom 31.oktobar 1999. lep plavo beli auto, ovalna staza, što znači konstantno maksimalna brzina, opet kontakt i pravo dole, pravo u betonski zid... još za vreme trke se znalo da ga više nema. Sećam se svega ovoga, kako sam u svom krevetu pogledom prikovan za ekran mog voljenog televizora pratio šta će se sledeće desiti... Nisam gledao uživo, ali sam znao, 18. februar 2001. NASCAR serija, među četrdesetak vozača koliko vozi u trci, vozili su otac i sin, Dejl Ernhart i Dejl Ernhart Junior, sin je završio drugi, a otac je na žalost svoj poslednji životni krug provezao baš na toj trci...Završiću sa dva japanska samuraja, 20 april 2003. Daiđiro Kato... udes i koma od 2 nedelje iz koje se nije probudio... Mnogi vozači su na narednoj trci vozili sa brojem 74 ispisanim na kacigi ili odeći, bio je to njihov poslednji pozdrav, a još mi je u glavi scena od 5. septembra 2010. kada je Šoja Tomizava bukvalno pregažen pošto je pao sa motora, uopšte se nije pomerao dok je klizao niz stazu.

Budim se u nedelju 23. oktobra 2011. pre tačno sedam dana, palim televizor, danas je trka u Maleziji, nema nigde na TV, moj omiljeni Valentino Rosi vozi loše cele sezone, promenio je motor, ove godine vozi Dukati. Nije mi zanimljivo kada popularni Doktor nije konkurentan, nemaju trke tu draž, tako da se i nisam mnogo trudio da vidim šta se dešava, video sam da je loše plasiran na treningu, saznaću koji je bio. I ovako je kraj sezone titula je već odlučena, zasluženo ide Kejsiju Stoneru. Pročitao sam strip, ovaj put je bio na redu neki MR NO, kao i uvek upalio sam Fejsbuk, nedeljom ujutro obično nema nikog, počeo da igram igricu... Posle svega bilo je već oko 11 sati pre podne. Otkad sam bio u Rimu interesantno mi je da pratim Fejsbuk stranicu Koloseuma, nema veze što je na italijanskom i što ništa ne razumem. Odjednom mi iskače na home stranici neko obaveštenje Koloseuma, vidim njegova slika, ne razumem šta piše, ali razumem reči Marco Simoncelli morto... Čitam jednom, drugi put, treći put ne može biti istina... Zašto? Kako? Tražim bilo kakav tekst na bilo kom meni razumljivom jeziku... Marko šta ti se to desilo? U medjuvremenu na Euronews ide natpis kao najnovija vest, da istina je, teško mi je da poverujem, nijedna trka više neće biti ista, nije trebalo ovako da se završi. Nalazim šturo objašnjenje – preminuo je nakon udesa i kontakta sa Kolinom Edvardsom i Valentinom Rosijem... Vest je još sveža... Da li je moguće da ga je baš Vale ubio, njegov najbolji prijatelj... najveća životna ironija... Tražim neki snimak, hocu da vidim šta se desilo... Jedan je već skinut sa neta, kao autorska prava... evo ga drugi... Oh ne, pad sa motora, pravo pod točak Edvardsu i Doktoru, izgleda da ga je stvarno Vale najviše zakačio...

Od tad je prošlo sedam dana, a ja i dalje razmišljam o tome, još jedan heroj manje, kako će Rosi podneti sve ovo? Izgubio je najboljeg prijatelja, da sve bude gore lično doprinevši tome. Kad vam neko padne pod točak ne možete ga izbeći, ali zar da to bude baš pod njegov točak? Teško se osećam i zbog jednog i zbog drugog... Vale mi je idol od kad znam za sebe najveći vozač svih vremena, a Marko... on je trebalo da ga nasledi. Sada je ostala samo praznina. Tih dana sam saznao i da je 16. oktobra, dakle nekoliko dana pre Marka i Den Veldon, engleski vozač koji je nekad vozio za moj omiljeni Čip Ganasi tim poginuo i sve to zajedno me je navelo da napišem tekst kao odavanje počasti ovim ljudima koji su mi ostali u sećanju zato što je svako od njih sa sobom poneo i deo mene. Ovo je moj način da im kažem hvala i da im dam do znanja da ih se sećam, baš kao što je veliki Vale kao svoj poslednji pozdrav na sahrani provozao Markov motor sa brojem 58. Negde sam pročitao da je rekao - od sada će na mom Dukatiju jahati dvojica, ali to neće biti teret, moj dobri prijatelj će uvek biti sa mnom. Sa tobom Vale, sa tobom ali i sa mnom...