Stižem ja na stanicu, čak nesto ranije nego obično. Ništa nije ukazivalo da će ovo biti zanimljiva avantura... Kupujem kartu, sedište 12, obično bude 4-5, oh ooh biće gužva, no dobro šta sad, takav mi horoskop. Kad stiže bus, au odavno se nisam vozio u većem kršu od ovog. Da li će stići do Sente? Ćuti, ne govori, ne izazivaj demone. Svašta ti se već dešavalo. OK dobro, valjda kosmos nije previše besan na mene danas. Sedam ja na neko sedište, gledam napolje... vozač... Krimi Džimi, zalizani žestok momak u pokušaju, sa sve cvidžama, nekim ogrlicama - komada 2 i namrštenim izrazom lica. Razmišljam, puno putujem i uvek ti vozači misle da su frajeri, valjda to tako ide u tim auto prevoznicima - zna se ko cepa karte a ko vrti volan!
Kreće refren: "Zjenico oka moga, moj je život babaroga". Nema veze kupio sam Sportski Žurnal, iskuliraću. Nije prošlo dugo, tj taman toliko koliko busu treba da izađe sa stanice i skrene levo ka Brankovom mostu da se umalo nađemo u svim sutrašnjim novinama - Pomahnitali (u daljem i svim ostalim tekstovima) Krimi Džimi odvalio španski tramvaj! U poslednjem minutu je prikočio i dozvolio najnovijem stanovniku prestonice da ipak prođe ispred njega. Pomislih tada - što li ga nije odvalio? Svaki dan neka drama sa tim španskim, garant mukica proklinje dan kad su ga poslali u Srbiju...Utonuo sam već u novine, jedan samo meni zanimljiv tekst za drugim, autobus se polako napunio, ulazi u neko doba neki stariji čovek oko 60 godina, nema gde da sedne. Stane pored mog sedišta (na jednom ja, na drugom moj ranac) i pomoću telepatije pokušava da mi da do znanja da bi trebalo da pomerim ranac da on sedne. Pošto sam ja običan Zemljanin te ne čitam misli, a on ima 60 godina i ne ume da pita da li je slobodno, e pa nećes sesti dok ne pitas... tako i bi... pitao nije, ali nije ni seo. Stigli mi do Inđije, tu je krenula prava drama. Krimi Džimi je vozio, ne samo kao da nikad nije vozio tom trasom, nego kao da su u njegovoj školi zaboravili da uče decu da Vojvodina uopšte postoji. U jednom momentu je mogao pravo, u pogrešnom smeru ili desno ka stanici, on je izabrao nesto između, odnosno komšijinu kuću, koju je on tako bezobrazno sagradio baš tamo gde je on poželeo da prođe. Pošto smo opet zamalo bili u novinama, Krimi Džimi prvo odvalio španski tramvaj, a zatim uleteo komšiji u spavaću sobu, nekako je uspeo da skrene desno na stanicu. Ulaze neki najstariji članovi našeg društva - komada 3, razmenjuju par reči sa kondukterom, par pogleda zbunjenih, kreću da sednu pa se predomisle i izlaze napolje, pogrešili bus, a velikim slovima na njemu piše KANJIŽA! Ko zna kuda su se oni zaputili, dobro da u Novom Sadu nisu skontali da idu za Niš. Krećemo sa stanice, kad on u jednom trenutku ničim izazvan skreće desno. Nikad pre nije skretao desno, odmah sam shvatio šta se dešava - idemo na auto-put! Zašto? Prolazili smo nekim ulicama koje ne postoje ni na topografskim kartama, osetio sam se kao Magelan u nikad ranije istraženim morima. Moram priznati da umalo nisam krenuo da zapisujem i crtam mape, malo sam bio uplašen da nas neki uragan ne potopi ili još gore - da nas otmu gusari! Saznao sam gde deca iz Inđije idu da igraju basket, fudbal, video sam stadion FK Inđija i obradovao se kao mali majmun, kao kad sam izleteo iz kola da se slikam ispod stadiona Artemio Franchi, doma fudbalera Fiorentine.
Putovanje do auto-puta nikad duže, opet neki zastoj kod nekog mini nadvožnjaka, stvarno bi brže stigli da smo išli po šumama i Fruškim Gorama. Odavno sam već utonuo u muziku i moj omiljeni hip hop ritam. Konačno auto-put, sad ćemo kao brže, aha stativa, stižemo do Beške, tamo suženje, jedna traka, gomila ljudi sa druge strane nazdravlja, piju neka vina, šampanjce... o da... spojili su most... još jedan... 50 godina ništa, sad 2 u dva meseca. Produktivnost nam nikad veća, bio sam srećan zbog njih, kuckaju se šampanjskim čašama na sred mosta!!! Brzo smo stigli do Novog Sada, Kejti Peri je poljubila devojčicu, to me je nateralo da se zamislim, ali brzo sam se povratio kada sam video, novi primer srpske gluposti. Uvek me nasmeje ono buduće isključenje sa auto-puta kod Novog Sada. Napravili su ga tako da se isključiš i onda se kilometrima voziš paralelno sa auto-putem da bi se vaistinu isključio. Pa zar nije moglo to isključenje da se pomeri za toliko kilometara ka Novom Sadu i onda se isključis i ćao zdravo? A ovamo samo pričaju znate li vi koliko košta kilometar auto-puta (u ravnici)? Šta bi bilo da moraju da probijaju tunele k'o u Austriji, svakih 14 minuta neki tunel u nedogled. Ulazimo u Novi Sad preko Subotice, tako mi se bar čini. Da li ću ikad stići kući? Ređaju se grafiti - Mrzim Beograd, Die hippie Die, Hotel Milka Z, bacam pogled desno, Eminem je opet ljut na svet što je bogati narkoman, a klošar je seo ispod drvenceta nekog, parkirao mini zapregu i kuca sms. Ne smemo ga ometati. Stižemo na stanicu, dajem sebi 6% šansi da će biti neko koga poznajem. Ne, jedna iz srednje, moram se sakriti, uspeo sam nije me videla, oh ne druga iz srednje, a ona čeka sledeći... excellent... ne mogu sad da se uplićem u šta radiš - kako si razgovore, svi su isti a nisam poneo snimljenu traku sa odgovorima. Opet neki radovi, da li ću ikada izaći iz ovog Novog Sada? Malo ispred mene sedi neka bakica, putuje iz Beograda. Dok meni R Kelly viče kako veruje da može da leti, ona čita ljubavni roman, iz nekog razloga poželevši da izuje cipele, sa nogama na sedištima. Imam ekstra pogled na njene tabane, nisam kožni lekar, ali kontam da bi mogla posetiti nekog. Opet prelazimo preko nekog mosta, opet klošar, ovaj sedi na sred mosta i puši pljugicu. Nisam znao da je Novi Sad postao grad klošara. Krećemo se ogromnom brzinom, jednakoj onoj kojom se kreće devojka na biciklu dok se penje na most, međutim to nije dugo trajalo, i ona nas je uskoro ostavila u prašini. Okrećem se levo, preko puta mene ružna devojka i ružan dečko, ali vole se, i to jako, to je valjda bitno, ko sam ja da sudim? Životinje hraniti zdravo i profitabilno savetuje nas jedan bilbord dok povećavamo našu brzinu kretanja. Očna optika naziv pretpostavljam optičarske radnje... očna optika... da li je moguće? Idem kod očnog oftamologa... plućni pulmolog, možda je ipak on bio u pravu pa ćemo jednog dana naleteti i na crevnu optiku, a do tad Ćirilo i Metodije definitivno razmišljaju da je trebalo da opismenjuju neku drugu sortu ljudi, južno od Rio Grande.
Prolazimo kroz Temerin, luda žena, krimos u majici bez rukava priča mobilnim, žuta buba, mislim auto, sad zaista letimo, kršimo sve moguće propise kada je u pitanju brzina kretanja u naseljenim mestima. U žuta buba tankuje... pada mrak, potpuno se posvećujem muzici... više nista ne mogu videti. Ostaje još samo da dam tati njegove pink kopačke, koje nisu pink nego su crne, ali sam hteo da se pojede par dana misleći da će dobiti pink...
No comments:
Post a Comment