LA - druga strana Pacifika

Poslednje jutro na Havajima, herojski sam, moram to primetiti, do sad izdržao sve i po svom skromnom mišljenju, koliko je to bilo moguće, kvalitetno proveo pruženo vreme. Sinoć su mi na recepciji drugog hotela objasnili da su me iz plaćene obične jednokrevetne prebacili u sobu sa pogledom na okean. Idemoooooooo!!! Mislio sam da sam završio sa pogledima, ali budim se ujutro sa željom da vidim kako izgleda ocean view iz hotela koji je jednu ulicu udaljen od plaže. Paaaa vidim okean... nije da ne vidim... kroz dve zgrade... ali jeste, vidi se, ne baš neometano kao u Šeratonu, ali OK sve je to previše savršeno da bi se tražile mane. Naravno da nisam investirao u doručak u hotelu o svom trošku. Mislim... ko još doručkuje u hotelu? Ne mogu da shvatim tu famu noćenje sa doručkom. Prvo... kući nikad ne doručkujete, drugo sigurno ne doručkujete za 10-15 EUR koliko vam hotel traži za doručak, tako da je institucija doručka u hotelu najprecenjenija stvar u turizmu.

Let za Los Anđeles je uveče, tako da praktično imam dobar deo dana da nastavim istraživanje... ili šta već. Za početak sam odabrao šta već... Pa moram otići na plažu ko čovek majku mu, jednom bar. I tako koristim jutro dok još nije 800 stepeni, dok još mogu da se vratim u sobu i isperem, pošto je izlazak iz sobe do 11h, nosim peškir kao vi kad odete 10 dana na more i šetam po Vaikikiju do plaže. Hmmm nije ovo ni tako loše, kad razmislim malo... kao dođeš 10 dana na more... ali na Havaje, ne u Tursku ili Grčku, tamo bih se ubio trećeg dana. Prvo nisam znao šta da radim sa ključevima od sobe. Ako ih ponesem, možda ih neko ukrade, a dokumenta za dokazivanje identiteta su mi ostala u sobi. Ako ostavim na recepciji, opet moram da ponesem dokumenta da bih dokazao identitet. Krađa ključa ili dokumenata... hmmm bolje ključa... ili nije... Nezgodno kad ideš sam na more. Zadnji džep!!!! Imam zadnji džep na kupaćim!!! Na čičak!!!! Bog blagoslovio onog ko je izmislio čičak džep na bermudama! Stižem na plažu... hmmmm... ne znam kako da se ponašam. Ček ja sad treba da stavim negde peškir... ali gde? Gde sad tu sme? Da li svugde? Vidim već neke peškire... e sad bih ja u hlad, a opet pored kućice za spasioce, da mi ne ukradu stvari... Stojim neko vreme i vrtim se oko sebe, ništa mi baš nije jasno. Jaoooooo kako je ovo komplikovano... ne bi trebalo da je ovako komplikovano. Ja kod kuće kad odem na kupanje, izađem iz zgrade i uđem u vodu, kad završim odem kući. Kako sad ovo ovde sa peškirom? Pronađoh ja mesto koje se učini da ispunjava sve stroge kriterijume za postavljanje peškira, posadih se i prilično uzbuđeno krenoh ka vodi. Jaoooooo kupanje u Tihom okeanu.

Fuj bre slano na ustima, fuj bre talasi po glavi... Reka je car, kakvo bre more? Uffff kakvo more! Nisam mogao da verujem u kakvoj sam se čistoći kupao, plivao sam u najsterilnijoj vodi koju je moja koža imala prilike da dodirne. Kad kažem plivao, više mislim plutao i njihao se na talasima, bacakao se po njima i tako u krug. Malo plivanja, više plutanja i malo uskakanja u talase, sa ključevima sve vreme bezbednim u zadnjem džepu. Počinjem da shvatam ljude koji vole da idu na more, nije ovo toliko loše. Mislim da je stepen čistoće bio najveći utisak i da sam zbog toga bio toliko oduševljen mojim kupanjem u okeanu, da sam malo požalio što to nisam češće radio, ali OK, sad kad znam šta i kako, jednog dana kad se budem vratio, obećavam da ću se mnogo manje pentrati (ili neću), a mnogo više kupati u najčistijem okeanu (sigurno hoću). Dok sam bezbrižno plutao na talasima nedaleko od plaže sinula mi je, u tom trenutku činilo se genijalna ideja. Pa za one kojima nisam uspeo da kupim suvenir, poneću kamenje sa plaže. Mora se priznati da kamen sa Vaikiki plaže ima veliku težinu u rangiranju suvenira... autentični kamenčić iz okeana... da da, mnogi bi se tome obradovali više nego nekom konvencionalnom suveniru. Kada sam se oprostio od okeana i pomirio sa tim da je naše vreme prošlo, par poslednjih skokova u talase, lenjih zaveslaja i opraštanja, na brzinu prebrojih koliko mi kamenčića treba, pokupim ih, potrpam u džepove i krenem po peškir da se vratim u hotel.

S obzirom da sam danas imao ograničeno vreme, odjavio sam se iz hotela, opet ostavio stvari i krenuo u kratko istraživanje. Ovaj put u Mariotinom dresu, planirano je bilo da idem malo na sever, nešto iznad aerodroma. Imao sam sreće što je počelo da bude oblačno, tako da nisam imao velike probleme sa vrućinom. Prva stanica je bio Bišop muzej, malo vožnje u širi centar grada. Aplikacija mi kaže još par stanica, a slučajno (šta je vasionska energija) pogledah Gugl mapu... mislim da je nisam otvorio posle čitav dan, kad ona kaže odmah silazak. Brzo razmišljanje i ipak izlazim, šetam kuda me mapa vodi i stižem do muzeja. Fjuuu dobro da sam sišao sad, baš bih se izglupirao da sam nastavio. Lako sam pronašao muzej prirodne i kulturne istorije ostrva Oahu, ali pošto nisam ljubitelj enterijera ubrzo sam krenuo dalje. Nikad nisam bio neko ko voli da vreme provodi unutar lepih građevina, jer sam uvek mislio da mi to oduzima vreme od potrage za drugim lepim građevinama. Braon zgrada, siguran sam puna interesantnog sadržaja mi nije prenela emociju da bi trebalo ovde dodatno se zadržati, tako da sam nastavio svojim planiranim putem.

S obzirom da je na glavnoj ulici kojom sam došao, a kojom je trebalo produžiti bila neviđena gužva potražio sam alternativu i nisam pogrešio. Izvukao sam se iz gužve i nastavio ka Aloha stadionu, najvećem stadionu na Havajima, domu lokalnog univerzitetskog tima, koji se takmiči u prvoj diviziji NCAA, takođe mestu na kom se održavaju razne koledz boul utakmice, kao donedavno i NFL all star meč, a u avgustu ove godine će tu igrati prijateljku utakmicu čuveni Dalas Kaubojsi i Los Anđeles Remsi. Ne bih ja bio ja, da se na kraju ipak ne zaputim na prazan stadion. Alo ovo nije bilo koji prazan stadion. Ovde su na kraje svake sezone dolazili Džo Montana, Stiv Jang, Bret Favr, Tom Brejdi, Pejton Mening... i svi najveći igrači američkog fudbala od 1980. do 2016. i ja idem da ga naaaađem. Ali prvo moram da se vozim busom po nekom velikom auto-putu. Letimo, sto traka, nema ni stanica... gledam da li ću moći uopšte da dođem do stadiona. Treba da izađem na nekoj petlji... pa valjda ima za pešake, mislim... nemoguće da ne može peške da se dođe. Letimo auto-putem i razmišljam kako je ovde sve nešto na ulici, pored puta, pored auto-puta, nisam navikao. Stižemo na stanicu, stadion prima 50.000 ljudi, tako da se lako vidi sa stanice, ima staza, supeeeer. Još neki ljudi dođoše da vide stadion, a on neki žuto-zelen, otvoren, bez krova... pa da... šta će im krov... ako naiđe cunami, neće im mnogo krov značiti. Ispred stadiona neka pijaca, ljudi i tezge, prodaju neke domaće radove, ništa što bi mene interesovalo. Ja sam ovde došao zbog sportske arhitekture i slikanja iste.

Nakon što sam se zadovoljio količinom slika i uglova iz kojih sam ih napravio, pogledao sam na sat... bilo je dovoljno rano da odem još na sever, ali možda i nije. Poučen prethodnim danima nisam smeo rizikovati da zakasnim na avion, možda sam mogao da uklopim još jednu stvar, ali možda bih zakasnio na avion, tako da sam odlučio da je mom istraživanju došao kraj. Ostalo je još samo veliko finale... nazad na putu ka hotelu... Perl Harbor. Moram priznati da je velika greška bila što se nisam bolje informisao o tome šta tamo sve ima. Nisam imao pojma. Nisam ni film gledao. Pročitao sam samo da dnevna karta košta 65 USD i nisam bio spreman toliko da izdvojim za sat/dva koliko bih maksimalno mogao da ostanem. Nisam znao koliko stvarno treba vremena za obilazak memorijala, pa sam odlučio da ne ulazim. Iz autobusa sam naravno izašao stanicu kasnije, ispred kasarne (ili nečega što je mnogo ličilo na to). Whoaaaa ja sam ispred autentične američke vojne kasarne, na kojoj još piše i Perl Harbor... ali i ima znak zabranjeno slikanje. Mogao sam verovatno na kvarno da uslikam nešto, ali sam možda ne tako kvarno mogao i da budem uhapšen (u najboljem slučaju), tako da sam se uputio tamo gde ceo svet ide... prošao pored jednog 2 metra širokog rukavca koji je u stvari po Gugl mapi pravi Perl Harbor i stigo do memorijala. Prelep uređen prilaz i ulaz, čak nije ni bilo gužve, ali problem je bio što ja nisam znao šta dobijam za 65 USD. Mislim, znao sam da su tu neki SS ovaj i SS onaj američki brodovi, pisao je napolju na panoima. Ali znate ono kad nemate osećaj koliko je nešto. E pa ja sam stekao osećaj kad sam se vratio i kad sam video te brodove na špici Hawaii 5-0... momentalno sam se pokajao što nisam ušao... ono je fascinantno na televiziji, ne mogu ni da zamislim kako bi izgledalo videti ih uživo, čak i ako zanemarimo istorijski momenat i šta se tu zaista desilo.

Islikao sam se ispred memorijala i zadovoljno zaključio da je to to. Moja avantura se završila, vreme je iscurelo, nestvarnih 5 dana je prošlo i što je najlepše od svega, u neku ruku me prilično promenilo, otvorilo oči, nateralo da shvatim šta je važno, a od čega apsolutno nikakve koristi i lepote nema. Kada ste udaljeni 15.000km od kuće, izolovani u raju, shvatite da je sve osim raja nevažno i da je jedino važno da sebi stvorite raj, gde god bili i u kom god trenutku se nalazili. Aloha duh je nešto što ponesete kući i implementirate u svoj život... čineći ga utoliko lepšim, opuštenijim i kvalitetnijim. Nisu Havaji lepe plaže, lepi usponi, prijatni ljudi... Havaji su raj koji nosite sa sobom kući i primenjujete ga na vaš život, jer to što doživite tamo ne sme ostati tamo... to mora biti deo vas uvek i stalno, jer vas čini boljom i zdravijom osobom... bez ikakve sumnje. Imao sam par sati u lobiju hotela da razmišljam o tome gde sam bio, kako sam se tu našao, šta sam doživeo, video, da se potrudim da sa sobom ponesem što više ambijenta i atmosfere, sistema vrednosti, poštovanja prema drugima. Kada dođe vreme da kreneš, shvatiš koliko ne znaš ništa o životu i koliko grešiš u zamlaćivanju trivijalnostima, dok ti ono najlepše svakog dana izmiče i prolazi ispred nosa, a neko drugi pametniji u njima uživa. Imao sam još malo vremena da ubijem, izašao sam iz hotela i prošetao na Vaikiki plažu... još jednom, za kraj, poslednji pogled, da je nikad ne zaboravim, poslednji pozdrav... ko zna... videćemo se mi još... moramo.

Ispred hotela je stajao taksi koji me je odvezao na aerodrom i tokom vožnje pomislih kako bi bilo pametno pogledati da li sme da se nosi kamenje sa Havaja. Internet kaže da je zabranjeno nositi pesak i vulkansko kamenje... Hmmm moje nije vulkansko, obično... sa plaže... evo piše da je to baksuz! Piše da se godišnje ne znam koliko tona kamenja vrati na Havaje, kada ljudi saznaju da za lošu sreću koje nosi. Ufff pa baš mi ne treba baksuzluk pred put od 35 sati... neka pobacaću to kamenje, i ovako niko ni ne zna da je trebalo da dobije. Stižem na aerodrom provlačim kofer kroz poljoprivrednu inspekciju... niko ništa ne govori... hah... izlazim nazad na ulicu, otvaram kofer i bacam u kantu svo kamenje iz kofera. Niko nije konstatovao da sam menjao sadržaj torbe i da bi u teoriji morao opet da prođem inspekciju, odlazim na ček in... nešto mi malečno deluje ovaj aerodrom... baš kao neki onako egzotično tropski... samo pajper Mister Noov fali. Prilazim šalteru i KONAČNO NEKO PREPOZNAJE DRES! Ti navijaš za Tajtanse? Daaaa? You like Mariota? Yesss, love him! U trenutku shvatam šta sam rekao i ispravljam se... not like that! Smeju se radnice Delte i kažu kako je baš pre mesec dana leteo njihovom avio kompanijom sa svojom devojkom i psima (valjda reče da su bili psi u svemu tome), mnogo su ponosni na njega i drago im je što je uspeo. Sad već i ja zadovoljan što je moj dres izazvao neku pozitivnu reakciju, sa prijatnim stujardesama potvrđujem da će moj kofer ovde čekiran ići sa mnom skroz do Beograda, prolazim sve kontrole, sedam na gejt, puštam Eminema dok ne krene ukrcavanje i ulazim u avion spreman za povratak kući. Čudna je atmosfera je bila na gejtu, verovatno niko ne voli da ode sa Havaja. Mrak, gomila ljudi na oversold letu, niko sa nekim osmehom, čudno, baš čudno. Ne sećam se mnogo samog leta, uglavnom sam spavao, jer mi je tajming u povratku bio u glavnom takav da bi trebalo da spavam u avionu, za razliku od dolaska kad sam morao ostati budan tokom sva tri leta. Znam da je neki azijski par sedeo do mene i da su samo jednom zajedno otišli do toaleta. Nije mi se činilo da dugo putujemo, ubrzo nakon što sam došao sebi stigli smo... Konačno su moje noge kročile na famozni LAX!

Nisam imao mnogo vremena da se divim činjenici da sam sleteo na za mene najvažniji aerodrom na svetu (ne bih znao da vam objasnim zašto imam taj osećaj), imao sam bruto 10 sati presedanje, znači realnih 7, opet neto nekih 6 sati, a LA je ogroooomaaan! Pošto je ovo praktično gledano domaći let, a kofer leti direktno do Beograda (bar se nadam) nisam imao nikakvu proceduru, samo sam se sjurio na izlaz i stanicu autobusa. Ranije sam imao kupljenu kartu za vožnju FlyAway autobusom do Union Stanice u centru grada. Postoji nekoliko linija tog FlyAway busa sa aerodroma, a meni je najviše odgovarala ta direktno u centar, na glavnu železničku stanicu. Autobus je krenuo u 5:45 ujutro i mi smo se oko 6:00 našli na nekom auto-putu od milion traka koji je već tada maltene bio zakrčen. Oduvek slušam o toj LA gužvi, opet bio sam u Istanbulu nekoliko puta, ne može biti gore, ali ja imam samo 6 sati... Dok smo se vozili ka centru svašta mi je prolazilo kroz glavu... čoveeeečeeeee Los Anđeles, the city of Angels, Hollywood, čuvari plaže, Beverli Hils... ceo moj život od malena do sada i sve što sam ikad video na TV-u... ja mu PRI LA ZIIIM!!! Stižem u LA! Posle ne baš impresivne (iako na svoj način možda i najimpresivnije) posete Njujorku, jedini američki grad koji sam hteo da vidim je LA, eeeejjjj pa ovde igraju Lejkersiiii!!! Kako se autobus približavao Union stanici tako su se ispred mene pojavljivali neboderi centra Los Anđelesa, vauuuu, stvarno jezivo i tako tipično američki, sve su bliži... sve su veći... sve sam uzbuđeniji!

Autobus me je dovezao do Union stanice koja je sama po sebi prelepa, vidi se odmah da je nešto preveliko, ali to me nije zanimalo. Cenio sam lepotu samog kompleksa, ali nisam imao vremena za njega, prva stvar na spisku je bilo Dodžer Stadion, dom bejzbol ekipe Los Anđeles Dodžers (inače ove sezone prve ekipe koja je došla do 50 pobeda). Uffff na Gugl mapi je delovalo blizu, ali mi sad kaže da ima 45 minuta peške... ok svedem ja to svojim korakom na 30 minuta... ali...put me vodi u brdo... jaooooooooo, opet planirenje... u Los Anđelesu, na kalifornijskoj žegi (ej pa ja sam tek sad skapirao da sam ja bio u KALIFORNIJI), sreća pa je bilo oblačno i hladno, pa nisam imao toplotnih problema. Krenuh užurbano ka brdu i šta bih ja prvo u bilo kom kontinentalnom američkom gradu video nego zatvor! Sad već naviknut da svuda gde dođem moram da vidim zatvor, lagano prolazim pored njega i prelazim bulevare sa semaforima na kojima ima 6 pozicija za svetlo... mislim... semafori imaju crveno, žuto i zeleno... šta će ostale pozicije, to će oni znati. Krećem se kroz kinesku četvrt, nema još ni 7 ujutro, nema nikoga na ulicama, a mene sve ovo vraća u nebezbedne delove Njujorka i podseća zašto mi se SAD nikako ne sviđaju. Jurio sam da što pre stignem i prolazio ulice i kuće koje sve jedna na drugu liče, ali bez ikakve šanse da se bilo čemu divim. Dolazim da auto-puta i pasarele koju treba da pređem, kakav jeziv osećaj, prelazim pasarelu u Los Anđelesu, preko auto puta koji ima po 6 traka u oba smera. Morao sam da zastanem, neverovatan jedinstven doživljaj, stajati iznad tako impozantnog i frekventnog auto-puta... nikad nisam imao prilike da zamislim. Stižem do brda i kreće uspon, što samo po sebi nije tako strašno, nego ja vidim samo brdo... gde je stadion? Uopšte ga ne vidim, kao da ga je brdo sakrilo, kao da nije stadion nego bunker ili tvrđava, skrivena od osvajača. E pa ja ću je osvojiti! A-haaaaa! Kad sam se konačno popeo, došao sam do nazovimo to ulaza, koji se nalazi par stotina metara od samog stadiona, kada me je simpatični radnik obezbeđenja zaustvio i rekao da ne rade još, tek od 10h. Ali.... samo da slikam par slika... evo tu ću stati (pokazujem mu na poziciju desetak metara od njega). Žao mi je, ne mogu te pustiti, takva su pravila. Da li je moguće da sam upravo uzalud potrošio 30 minuta, od čega 15 pentranja uzbrdo da NE VIDIM stadion??? Udahnuo sam duboko, zahvalio se čoveku i zakoračio da krenem, ali nije mi dozvolio. Baš onako napadno mu je bilo stalo da mi objasni da mogu da se popnem još na neki vidikovac Angels Point, odakle mogu lepo da slikam ceo plac na kom je stadion. Pa toooo mi reccciiiiiii breeeeee, odmah mi to reci. Eh sad, dilema, da li izgubiti još pola sata, ili krenuti na sledeću tačku. Nisam baš imao viška vremena za bacanje, ali pomislih, sad sam tu i ko zna kad opet, idem... penjem se još!!! Stigoh krivudavim puteljcima, maltene ljudima kroz kuće, nešto ispod Angels Pointa i cenim da je odavde OK položaj za slikanjem, stadion totalno razočarenje, neki plavi, izbledeli. Stadion izbledeo, znaci na ulici izbledeli, čudnog oblika, ne može se porediti sa zdanjima na kojima igraju Njujork Jenkiji i Metsi, ali dobro, stavka 1 – ček!

Sreća pa ne moram skroz nazad pa napred, ima neka prečica do centra, pa napred. Krećem još brže, jer sad mi se ozbiljno žuri i u jednom trenutku udaram pravo na Sanset bulevar. Zjuuuuu Sanset!!!!! Ali jedno 10km istočno od mesta na kom želite da udarite na jedan od dva najpoznatija bulevara u gradu... ovde konrektno nije bilo 2 auta na ulici. Šetam i gledam te pustinjske predele koji mi se nikada u životu nisu svideli (zato nisam ljubitelj Španije), vraćam se do centra i sada iz drugog ugla vidim sve te nebodere pored koji sam se vozio pri dolasku. Vreme je i dalje potpuno oblačno... ne znam... nije mi to to. Ako želim nebodere uvek ću otići u Njujork, nije mi to to. Kad pomislim na Empajer Stejt, Krajsler, Tramp zgrade... jesu ove fantastične, visoke, staklene... ali nisu Menheten i nije Peta avenija. Jedini zaista zapanjujući utisak je bilo koji susret sa auto-putem, opet ga prelazim, opet milion traka u jednom smeru... NE VE RO VA TNO. Stižem u grad i treba da idem samo pravo... do Stejpls centra. Jedna od stvari koje sam najviše želeo da vidim, dvorana u kojoj igraju Lejkersi i Klipersi košarku i Kingsi hokej. Jedna stvar koju Njujork i LA imaju zajedničku je apsolutna nesinhronizovanost semafora za pešake i ogroman broj poprečnih ulica koje seku vašu aveniju. Jedna od komičnijih, nazvaću ja čaplinskih scena desila se na jedno 3-4 vezana semafora gde bih ja brzim hodom obišao izvesnu simpatičnu plavušu koja je noseći kafu za poneti laganim korakom šetala na posao, da bi ona mene stigla na semaforu... i tako jednom, dvaput, triput... možda i četiri puta. Da me je stigla još jednom definitivno bih započeo neki razgovor (eto to je potrebno za razgovor sa mnom, da se neprijatna situacija ponovi 4-5 puta u kratkom vremenskom intervalu). Pre Stejpls centra nailazim na, da li restoran ili kafić, koje se zove Shaquille's (pretpostavih po košarkašu Šekilu O' Nilu), zatim na muzej Gremi nagrada (najpoznatijih muzičkih nagrada na svetu, nešto poput Oskara). Nakon svega toga zanimljivog konačno hala, idemoooooo!!! Stejpls centar!!! Hajdeeeeee!!! Prelazim ulicom i vidim neke silne statue... vauuuu šta je ovo???? Karim Abdul Džabar i Medžik Džonson... dvojica među najboljim košarkašima u istoriji sveta... čovečeeeeee!!! Eno ga Šek!!! Visi sa svoda, napravili su mu statuu na kojoj obešen o koš zakucava i zaista visi u realnosti! Eno ga i Oskar De La Hoja, jedan od najčuvenijih boksera, pa veliki... najveći Vejn Grecki... najbolji hokejaš svih vremena. Tu je i Džeri Vest, košarkaš koji se nezvanično nalazi na silueti logotipa NBA lige. Koliko velikana na jednom mestu, koliko uspeha... gde sam ja to došaoooooo???? Osim njih tu su još poznati košarkaš Edlžin Bejlor, (Lucky) Luk (Talični Tom na engleskom) Robitajl – možda ne najveći hokejaš svih vremena kao Grecki, ali mislim da je sigurno najveća legenda Kingsa, veliki kapiten Laki Luk Robitajl (čak se pojavio i u jednoj epizodi serije Bouns). Tu su još i poznati komentator i prezenter Čik Hern i Bob Miler. Vrtim se u krug, nemoguće je odavde otići, gde god se okreneš neka sportska gromada kakva se ne rađa dva puta. Ne znaš gde da gledaš, ne znaš šta da slikaš... sveeee... sebe i sveeee....

Najjači utisak Los Anđelesa je definitivno i neosporno bio Stejpls centar, nije čak ni bilo blizu... ne ne... Medžik, Grecki, Karim, Šek... fantazija na toliko nivoa! No... mora se dalje... Vraćam se avenijom da raskrsnice sa nekom ulicom gde treba da uđem u metro. Opaaaa da overimo i LA metro! Dolazim do raskrsnice gde treba da bude stanica, nema stanice... šetam se okolo, zaista nemam vremena sad još i metro stanicu da tražim. Ulazim u neku poslovnu zgradu, na recepciji me čudno gledaju... izvinite gde je ovde metro. Siđeš na pokretnim stepenicama, pa polukružno i pored Starbaksa... u jeeee... 'ajd dobro. Nađem nekako stanicu, kupim kartu i čekam voz. Brzo je naišao i bio je totalno u njujorškom fazonu, bukvalno kao da se vozim istim vagonima. Stižem na stanicu Hoolywood/Vine i izlazim na ulicu, malo je reći više nego uzbuđen. Korak, dva tri iiiiiiiii BAM... nesnosni smrad urina na Holivud bulevaru... Juuuuu pa šta je ovo? Zašto ovo smrdi ovako? Pa Holivud tebriceeee!!! Izlazim na bulevar, odmah nalazim Walk of fame i sve te zvezdice koje se protežu u nedogled i sa jedne i sa druge strane ulice. Nije ni čudo što ljudi ne znaju gde im je zvezda... ovo ide kilometrima unapred, pa još ponegde i u bočne ulice. Naleteo sam na skoro sve što možete da zamislite, osim Lea, Roberta Daunija i Džonija... čovek bi rekao pa najvažnije si promašio. Nego šta nego sam promašio! Nije bilo vremena da idem gore/dole i da se vraćam drugom stranom ulice. Nije bilo vremena jer su se moje celodnevne strepnje ostvarile... u Los Anđelesu ne možete naći taksi!!! NIGDE!!! Primetio sam to od ranog jutra, pošto sam znao da će mi taksi trebati, posmatrao sam kako bih mogao da ga zaustavim. Nikako... jer ih nema. Stoje samo na taksi stanicama, a ja ne znam gde su taksi stanice. Šetao sam tako Holivud bulevarom i slikao zvezdu po zvedu... Ulica apsolutno ništa posebno, apsolutno razočarenje... kao i čitav grad u stvari... Šetam tako najrazočaraniji u svom životu i slikam zvezde... J Lo, Nikol Kidman, Skarlet, Šarliz, Stalone, Švarceneger, Duško Dugouško, Volt Dizni, Kianu, Britni, Dženifer Aniston, Džek Nikolson, Sir Antoni Hopkins, Orlando itd. Kakav oksimoron emocija... totalno beznađe dok gazim Frenka Sinatru i Čarlija Šina... Zašto je ovo tako jadno? Mislim dok gazim Moldera i Skali a desno gledam u daljini Holivud znak, koji je bio toliko daleko u brdu da sam morao da stavim maksimalni zum. Prošao sam pored Dolbi teatra gde se održavaju Oskari i shvatio da moram da krenem, jer nema taksija, ja imam još šta da vidim a vreme curi.

Potpuno tmurni Holivud bulevar i niti jedan taksi... pitam dve devojčice gde ovde može da se nađe taksi. Probaj da se spustiš na Sanset, tamo bi trebalo da ima više. Spustih se ja na Sanset i sada već izvesno razočaran dodatno da neću videti ni Beverli Hils ni Melrouz Plejs tražim taksi koga nema i nema. Šetam napred, nazad nervozan... i na jednoj raskrsnici iz poprečne ulice nailazi taksi!!! Staje!!!! Prazan jeeee!!!! Upadam, vozi me neki stariji Ukrajinac koji je ovde već 35 godina. Vozi me u Santa Moniku! E sad... ja sam želeo da stignem u Santa Moniku spuštajući se iz Holivuda Sansetom, onako legendarno... a on me je vozio drugim putem negde na auto-put, koji je pritom bio skoro zakrčen, ali s obzirom na manjak vremena, nisam hteo da filozofiram, verovatno zna kuda treba da prođe da bismo stigli... i stigosmo! Na čuveni Santa Monica Pier, odnosno pristanište na plaži gde postoji zabavni park na samom doku/pristaništu. Razmišljao sam da li da me taksista odmah poveze na aerodrom, jer nisam znao da li ću opet uspeti da nađem taksi. Pogledam na sat... kockaću se, u najgorem blizu sam, ne moram se puno voziti, ispanirao sam tako da se krug završi najbliže moguće aeurdromu. Izlazim iz taksija... gledam okean... nemoguće da je ovo isti okean kao onaj sa kog sam malopre došao... Sve je sivo... nebo, voda, pesak... sveee!!! Zabavni park siromašniji od senćanskog vašara (koji je ozbiljna zabavna institucija)... i ovo je LA? OVO???? Gde je ta legenda? To live and die in LA, Californiaaaa loveeee... 2PAC ispade lažov neslućenih razmera. Kamaaaaaannnnnnnn, pa sad bih se opet teleportovao u Njujork da se odrazočaram... Njujork je za ovo druga galaksija, ja ne mogu da verujem šta sam upravo video... gde sam potrošio 5 sati... bolje da nikad nisam video LA i da mi uvek ostane u sećanju kao Holivud i kao raskoš... jer ja osim urina i sivila apsolutno ništa nisam video što bi mi ostalo u sećanju (apstrakovao sam košarkašku halu, jer je glupo da bude u istoj ravni sa ostalim što sam video).

Prošao sam plažom na jug, ka najčuvenijoj plaži u Srbiji – Venice beach, koja nam je obeležila detinjstvo čuvenom serijom Čuvari plaže. Radnja serije, kućice za spasioce,koje smo gledali se održava baš na pomenutoj Venis plaži. Ima fino da se pešaka po plaži (ima asfaltirana staza) kako biste od Santa Monike stigli na Venis... ali jednostavno šetate, nema neke granice, prosto naletite na neke zgradice i lokale na kojima je grafitima ispisano Venice. Ima negde veliki grafit, onaj poznati iz serije, ali ga ja nisam našao... nisam se nešto ni preterano trudio... toliko sam bio utučen da me u tom trenutki ni Mič uz pomoć svoje bove ne bi izvukao iz depresije. Kao što sam bio najsiromašniji posetilac Vaikiki plaže, tako sam bio i najutučeniji posetilac Venis plaže. Samo sam hteo taksi na aerodrom, nisam želeo ni trenutak više da se zadržim ovde, nisam želeo nastavak razočarenja, samo da sednem u auto i vratim se na aerodrom. Ali... ne može! Nema ni ovde taksija... odlazim do mesta gde su mi rekli da je taksi stanica, naravno nema ni jedno vozilo. Ulazim u obližnji kafić da zamolim da mi pozovu taksi, oni me pošalju u hotel dijagonalno, kao tamo će mi pozvati... i zaista... pozvaše. Stiže Korejanac u taksiju i vozi me na aerodrom. Pita me koja kompnija. Air France odgovaram, sve mu je bilo jasno. Tamo su terminalni podeljeni po avio kompanijama, tako da ako znate čime letite, znate gde da dođete. Vraćam se na LAX, da isti onaj koji sam jedva dočekao, sada jedva čekam da odem... Ne pomaže ni što su Kelen, Sem, Kenzi i Diks ovde jurili teroriste... nemam apsolutno više nikakvog interesovanja, želim samo da uđem u Air France i probudim se u Parizu... Probudio sam se... i video da sam svinja prljava... realno putujem već skoro 40 sati od kad sam izašao iz hotelse sobe...a ostalo je još samo 2 sata... puštaju me na Šarl de Golu da prođem sve provere kao prioriti jer mi je samo sat do polaska. Ulazim u avion... ničega se ne sećam, do trenutka kada ushićeno ugledam moj kofer u Beogradu. Stigao je!!!! Sada je sve savršeno... osim što je napolju 14 stepeni, pljušti kiša, a ja u majici, bermudama i sandalama. Izlazim... ulazim u taksi... Gleda me taksista... auuuu odakle ti? Sa Havaja...