Green in Greenwich

Ne rade mi poruke... Ne mogu da javim nikom da sam živ i zdrav... Glupi Telenor izgleda da nema baš najbolju saradnju sa O2. Katastrofa već u startu... To mi je uvek bio glavni vid roaming komunikacije... Kako ću bez poruka? Moj simpatični novostečeni poznanik iz Indijane je stavio slušalice, tako da sam ostao prepušten svojim mislima i shvatanju situacije, gledajući gore u skicu Piccadilly linije, razmišljajući kako ću ja znati u kom pravcu uopšte idem... nije kao u Barseloni, da su upaljene lampice stanice koje slede, a ugašene lampice stanice koje smo već prošli... Moju duboku zamišljenost prekinulo bi poneko nasumično gašenje svetala u vagonu... osetio sam se kao u filmu sa vanzemaljcima u kom igra moj omiljeni glumac, kada Njujorčani u metrou apsolutno ne haju ni za šta dok ogromni crv ne poželi da ih pojede. Smenjuju se stanice, sve su uniformno obeležene, ima onaj kao krug koji označava podzemnu železnicu i ime u njemu... evo ga i Hammersmith... Nakrivim zamišljeni šešir kauboju iz Indijane i krećem lagano u nepoznato... Na koji izlaz? levi ili desni? Hammersmith busses ili Hammersmith broadway... poučen prošlogodišnjim iskustvom da nije sve jedno na koju stranu izađete, kratko sam razmislio... pa busevi mi ne trebaju... da probamo broadway...

Sama stanica je kao tržni centar, imaju čak i McDonalds koju radi do kasno u noć, prodavnice ovoga ili onoga, bila je to moja druga kuća u Londonu... prva su naravno bili... sami vozovi... Izlazim na ulicu... izgleda da sam pogodio... Google Maps mi je rekao da će pronalaženje hotela biti prostije od najprostije stvari, koja je osvojila titulu večite najprostije stvari na svetu i izabrana za profesora prostosti na Oxford univerzitetu... Hoćeš? Ne može... Po Google Maps kad izađem sa stanice treba da idem samo pravo i hotel će biti tu. U praksi... pravo polulevo ili pravo poludesno? Poludesno je bio semafor i pešački prelaz, pa iza njega još jedan, ta ulica mi je delovala malo ozbiljnije... idem tuda rekoh sebi i pritsnuh dugme koje pešaci treba da pritisnu da bi im se upalio ogromni natpis WAIT, a semafor brže otvorio... Prvi susret sa popularnim look right, look left konceptom... ali tu uopšte kola ne dolaze sa desne strane kao što bi u Engleskoj trebalo, već sa leve kao na kontinentu... Sad sam tek bio zbunjen, na koju stranu da gledam prvo, kad oni voze izgleda kuda hoće... Pređoh ulicu i pokušavam da joj nađem naziv... Shepherds Bush Road, HA! Uspeh... našao sam iz prve... Kotrljam svoj koferčić u potrazi za brojem 97-99. Ako je ovo početak ulice ima da se napešačim, a baš nisam u prijateljskim odnosima sa vremenom... već sam izgubio dva sata na aerodromu... Međutim, brže nego što je iko očekivao nalazim hotel, nove bele kućice, hotel do hotela... simpatično deluje...

Nisam se dugo zadržao u sobi, već sam uveliko kasnio, osvežio sam se, presvukao i sišao kod preljubaznog recepcionera na konsultaciju kako mi je najbolje da stignem do sive Jubilee linije kojom treba da se vozim do sajma. Da li Piccadilly do Green Park ili zelena District linija do Westminstera? Manje više ti je isto... ali ja bih išao Districtom, makar uštediš stanicu... Tako i bi... Vrlo brzo sam shvatio sistem podzemne železnice. Ako želite prebrzo da se krećete najbitnije je da znate da li idete istočno ili zapadno, odnosno na sever ili jug ako vaša izabrana linija saobraća tako. Nakon toga, bitno je da znate koja je poslednja stanica vaše linije da ne biste ipak omašili smer ili ako je ona iz nekog razloga skraćena da znate da ne ide do poslednje, već da završava ranije... Ja sam imao to srećno znanje da se stadion West Ham nalazi u istočnom Londonu, tako da sam uvek znao da ako idem na tu stranu znači da idem na istok, a kad se vraćam u hotel idem na zapad...

I dalje se nisam javio da je sve OK... Moji a i vaši roditelji već sasvim sigurno doživljavaju nervni slom... Poruke i dalje ne mogu da šaljem... Poslednja nada, valjda pozivanje radi... ako ni to ne mogu... u velikom sam problemu. Zovem... zvoni... yessss. Bar nešto u svom ovom ludilu, imam neki vid komunikacije. Stigoh do Westminstera, šta li je sve u ovom trenutku iznad, pomislih, a ja ne mogu da vidim... ne samo tada, nego i nebrojeno puta nakon toga, kada god bih prošao pored te stanice... tako blizu, a tako ispod zemlje... Presedam na Jubilee, kad ono čudo... oni su za nju napravili poseban neki plastični ili kakav, kliritni, providni tunel kroz koji se voz kreće ogromnom brzinom... Otvore vam se vrata tunela, pa vrata voza i vi uđete. Nastavljam na istok... moj hotel je bio prilično zapadno, a sajam skroz na istoku... Stanica Canning Town gde dalje presedam na DLR (Docklands Light Railway), što je neki laki metro napravljen da opslužuje krajeve oko pristaništa... Dve stanice do Custom House for Excel... Još mi je ovo bila nedoumica... kako sa pravog metroa na laki metro... lako, prelako... tu gde izađeš ima tv ekran koji ti kaže koja platforma ti vodi kuda... mogućnost greške... samo ako si iz nepismen... ili iz Srbije...

Stigoh užurbano, mesto održavanje moje poslovne posete Excel Exhibition Center... za vas sa jeftinijim ulaznicama mesto na kom je prošle godine naša Milica Mandić osvojila zlatnu olimpijsku medalju, prvu posle odbojkaša 2000. u Sidneju. Osetio sam veliku sreću što sam baš tu gde je jedna devojka za koju niko nikad nije čuo otprilike u ovo vreme prošle godine na jedan dan za TV prilepila celu Srbiju i isprebijala svakog redom do najvećeg sportskog uspeha nekog srpskog sportiste u poslednjih 12 godina. Još veću sreću sam osetio kada se sajam završio i kada sam mogao da krenem u turističko istraživanje. Počeo sam na licu mesta... još jedan okret i pogled na halu u kojoj se sviralo Bože pravde, pa spuštanje do nekog smešnog spomenika... i lagano korak po korak do Temze... Nisam želeo ovako da je ugledam... hteo sam spektakularnije... negde iz grada... sa prevažnim zgradama u pozadini... ali šta da radim kad mi se ovako ponudila... nisam mogao da je izbegnem... bila je na 50 koraka... Gomila nekih radničkih skalamerija sa obe strane reke, neki čudni uski most, Emirates žičare i nepregledni red engleskih kućica sa druge strane... Reka onakva kakvom su je uvek i predstavljali... veličine Save kod ušća, baš onako prljavo braon kao što sam je i zamišljao... ali osetio sam neku emociju... valjda što sam ceo život proveo 20 metara od tolike reke i što izgleda imam neku povezanost sa svakom koju vidim... podseća me na kuću, ma koliko prljavo braon ona bila.

Nije ona bila prljava fizički, već joj je boja bila tako nekako očaravajuće filmska, kao da bi ti se nešto desilo da je dodirneš... pa nisam... sad mi žao... u stvari sad sam prvi put i pomislio da je trebalo... šteta... sledeći put. Pošto sam dobro proučio sve što Temza na tom mestu nudi krenuo sam u sprovođenje turističkog plana za dan 1. Kako je već relativno kasno trebalo je obići sve ono što sam odredio kao zanimljivo u istočnom Londonu. Atrakcija broj jedan – Upton Park, dom fudbalskog kluba West Ham, klub koji je možda i najpoznatiji po svojim huliganskim navijačima, ali i po tome što su kapiten fudbalske reprezentacije Engleske kada je jedini put osvojila prvenstvo sveta 1966. kao i oba strelca u finalu bili u to vreme igrači baš West Hama. Izlazim na stanici Upton Park i odmah iznad imena stanice piše na koju stranu je stadion. Wow! Oduševljenje, ako su i ostali stadioni ovako obeleženi nikad lakšeg turizma. Izlazim na ulicu i krećem pravo... gledam levo, desno, svakim korakom mi postaje sve neprijatnije... malo malo pa me neko pogleda ispod oka... hodam sve brže i brže... osećam da će svakog trenutka neko od ljudi koji mi idu u susret da me zaustavi i upita – You lost white boy? Da, da istočni London... zabava počinje... sa obe strane ulice neke preobične kućice... eno ga u daljini... stižem do njega... prvi od londosnkih stadiona... prelep... apsolutno prelep... sav u bojama... onako baš engleski, sa velikim žutim kulama i bordo logoima na njima, staklenim ulazom i ogromnom tribinom. Mnogo sam bio prezadovoljan scenom kojoj sam prisustvovao, tako da sam odlučio da rizikujem život još samo malo, koji trenutak, da ostane u pamćenju... Its time to get out of here white boy.

Nekoliko poprekih pogleda kasnije našao sam se na putu za Grinič. Trebalo je videti toliko toga što ovaj deo grada nudi, sasvim lep i interesantan početak turističkohg uživanja u centru imperijalizma i kolonijalizma. Izlazak sa stanice, malo razmišljanja kuda i kako, tu bi negde trebalo da bude... tu levo, nekoliko koraka i onda... Cutty Sark... brod koji zaklanja mesec, sunce i sve što ste ikada na nebu mogli da videte... postavljen da zapanji, još kako zapanji... jarboli u stratosferi, ukupne dužine 85 metara... vladao je pozornicom... zamislite vi to čudovište kako plovi 19. vekom... Pirates of the Carribean: Captain Jack Sparrow versus the Cutty Sark... kakav bi to film bio. Dobro dramim, ovaj brod je prevozio čaj, nije bio ratni, ali i onda... mnogo je bre čaja mogao da nosi... Nekoliko novih slika Temze i eto me ispred Old Royal Naval College. Prvobitno bolnica za mornare, koja je po njenom gašenju postala pomorski koledž, građevina opisana od strane UNESCO kao najbolje arhitektonsko i pejzažno dostignuće na britanskim ostrvima. Zaista veliko, belo, sada pusto, kao grad duhova, samo vas poneko ljudsko biće koje isto tako kao i vi izgubljeno luta koledžom vrati u stvarnost iz pomisli kako je to sve nekad bilo fascinantno, sa svim tim aristokratama koji su se tu obučavali da budu kapetani britanskih brodova za osvajanje sveta.

Odmah iza koledža je National Maritime Museum. Kako je sve tako lepo posloženo, uživam u obilasku svega ovog prelepog a da nisam uopšte morao da se potrudim da ih nađem. Pomorski muzej je jedan od najvećih tog tipa u svetu, a njeno visočanstvo Kraljica Elizabeta (ona prava, ne ova naša) je 2012. odobrila da se kao Kraljeviski Muzeji Grinič zajedno nazovu Cutty Sark, National Maritime Museum, Queens House i Kraljevska Opservatorija. Pogađate... sledeći korak je bila opservatorija... e tu sam morao da se potrudim... logično je da nešto što istražuje svemir bude na nekom brdu/planini... u nekoj šumi sakriveno da se pentram do iznemoglosti u vrlo neudobnim cipelama. Dao sam se u potragu, našao Grinič Park... prvi u nizu presavršenih parkova koji ću videti... Ogroman je... prostrana poljana i staza koja vodi u vrh brda i u šumu... pozdravio sam statuu Kralja Williama IV i krenuo uzbrdo. Posle iscrpljujućeg pentranja nađoh nekako i opservatoriju i to sa zadnje strane, što se ispostavilo kao fenomenalno. Bila je već zatvorena jer je bilo dobrih 8-9 sati, ali svejedno, bio sam tu, na vrhu sveta, odakle se gleda u svemir, a ispred mene je bila neka statua ponovo, ova mi je delovala prevažno... priđoh... bio je to general Peter James Wolfe, vojskovođa koji je najpoznatiji po pobedi nad Francuzima u bici kod Kvebeka u 18. veku. Obilazim statuu i imam šta da vidim... prizor koji nema nigde na svetu... blago generalu... on svaki dan, čitav dan... sa visine nadgleda muzej, koledž, sve do Temze tj. dok vam pogled pruža. Napravili su tu klupe, sešću na jednu, baš onu na sredini... ostaću tu predugo... ovaj pogled vredi ceo život... kad bih mogao tako... samo da sedim i da gledam... minijature ljudi koji dole sede ili šetaju parkom... reka u daljini... prvi od mnogih trenutaka kada sam poželeo da budem beskućnik baš na ovom mestu...

Počelo je da se smrkava, a i ja sam imao naporan dan... trebalo je vratiti se u zapadni London... U povratku srećem arogantne engleske veverice, aristokrate koji igraju kriket obučeni u gospodsku belinu, sa sve lordovskim detaljima na odeći. Dok sam se vratio više nijedan restoran nije radio, a sutradan sam saznao da i kad rade porudžbine za hranu primaju samo do 9 tako da sam u McDonaldsu na mojoj Hammersmith stanici kupio nešto za jesti i vratio se u hotel...Konačno sam se malo raspakovao, poslao slike i izveštaj sa terena, napravio poludetaljan plan za sutra... Toliko poludetaljan da nisam uopšte razmišljao gde bih mogao posle sajma. Pretpostavljam da sam to ostavio za turističku spontanost... šta god da se desi desiće se... i biće savršeno... Već je to veče bilo savršeno... do trenutka kada nisam uzeo svoj android telefon, njegov punjač, pošto baterija na njemu drži jedan dan i napravio pokret ka utičnici za struju. Štaaaaaaaaaaaaaa??? Kakva je bre ovo utičnica??? Moj punjač... je bio beskoristan... Odmah mi je kroz glavu prošla epizoda Mućki gde Del kupuje gomilu video rekordera koje ne može da proda jer su strujni kablovi pravljeni za evropsko tržište... Jaooooooooo moj punjač je za evropsko tržište... i kako ja sad da napunim telefon na britanskom tržištu???? Sigurno postoji neko razumno rešenje za ovaj problem, ali ne u ponoć, koliko je upravo otkucao sat... Ništa... naviću alarm na drugom telefonu makar da me probudi... javiću ujutro da me do daljeg mogu dobiti na privatni... zaista... zar sad posle svega što sam danas doživao sa mobilnom telefonijom i ovome moram da razmišljam? Ne sad, kasno je, a i toliko toga sam morao da prevaziđem... sutra... sutra mora biti bolji dan...