Izlazim na ulicu i krećem se ka Hammersmith stanici, nema baš nešto ljudi... ne znam kad se ovde ide na posao... Silazim da sačekam voz, District linija do Earl's Court, pa tu presedam na District u kontra smeru ali pravac Wimbledon. U vozu žive duše nema... razmišljam u sebi pa ovaj moj drugar sa kim treba da se nađem sutra mi je rekao da on ide za 8, kako u 7:15 tako nema nikoga po vozovima? Stižem do Earl's Court, poslednja nepoznanica kako iz jednog smera iste linije da presednem na drugi je otklonjena, samo pređem platformu... silazim niz stepenice... ni ovde nema nikoga... sedam na klupu da sačekam voz... pogled mi sasvim slučajno odluta gore... ka satu koji je tu stajao... i pokazivao... 6:30... JaoooooooooJ na analognom satu nisam pomerio vremensku zonu. Android mi se sam automatski pomerio ali staromodni Samsung na čiju sam milost i nemilost bio osuđen tog dana to nije učinio, a čak me je i pitao da li želim kad sam ga upalio po sletanju, tako da sam umesto planiranog ustajanja, ja to uradio u 5:30... nije ni čudo što nigde nikoga nije bilo i što i dalje nigde nikog nema. Aaaaaaaaaaaaaa!!!!!!!!!!! Žurka se nastavlja... gde mi se završio prethodni dan, nastavio se novi... zar mora sve tako komplikovano??? Brzo sam se sabrao i shvatio da ja sada u stvari imam i viška vremena za ovo fudbalsko razgledanje.
Ubrzo je stigao voz za Wimbledon, ulazim i vozim se par stanica do Fulham Broadway. U nekom trenutku vožnje nam sa razglasa javljaju da se usled sumnjivog paketa voz neće zaustaviti na stanici Parsons Green. Ne verujem, samo mi je još posle svega sumnjivi paket falio da me digne u vazduh... uopšte se ne bih čudio kako je sve krenulo... Srećom moja stanica je bila jednu pre, tako da me to u tom trenutku nije doticalo, ali svakako moram proći tuda kada budem kasnije nastavljao kao stadionu Fulhama. Izlazim iz voza... nema obaveštenja gde je stadion... haha eto vam ga na... Chelsea je uvek bio i ostaće mali klub... penjem se ka ulici i na samom izlazu sa stanice stoji natpis Stamford Bridge levo... i to blizu. Dobro sad već stvarno ne bi bilo zabavno da nigde ne piše kako se do tamo dolazi, koliko god da su mali klub... ipak su klub. Zaista nekih 50-100 koraka dalje nailazim na stadion. Rekao mi je drugar da moram prvo videti stadion Chelsea pa tek onda Arsenal, jer ako uradim obrnuto razočaraću se. Očekivao sam nešto obično, ali kao i u slučaju West Hama ono što sam dobio nikako nije bilo obično. Pomalo sklonjene sa ulice, ubrzo su se ispred mene ukazale žuto-krem-svetloplave zidine, isto tako engleski fazon, sa statuom nepoznatog igrača ispred tribina. Pa ovo je skroz prelepo, šta je ovaj filozofirao, baš mi se dopada, koliko god ne voleo ovaj klub. Sve okolo je u plavom Chelsea fazonu, Blues Food and Coffee, Chelsea stadium car, Official Chelsea Merchandise... Nastavljam tom ulicom da vidim stadion sa druge strane... sledeći pogled koji mi se ukazuje izgleda kao nekoliko stambenih zgrada... kako predobro... u podnožju portirnica i apsolutno zbunjeni portir koji ne kapira koji to turista kreten dolazi, gleda zabezeknuto u stadion i fotka do iznemoglosti u 7 ujutro... Ne zna se ko je bio zbunjeniji, on ili ja... Prodavnica im naravno nije bila otvorena, tako da je to bilo to što se razgledanja tiče, ja sam ipak svoju znatiželju zadovoljio i krenuo dalje.
Valjda su do sad sklonili sumnjivi paket... treba preko Parsons Green da stignem do stanice Putney Bridge. Nije bilo nikakvog obaveštenja, stali smo po planu... kao što možete zaključiti niko me nije digao u vazduh, pa smo mogli bezbedno nastaviti. Ovog puta ni na izlasku sa stanice nije bilo nikakvog obaveštenja kako da nađem to što me je interesovalo. Opet neki radnički deo grada, pomalo podseća na istočni London od juče, ali ipak bezbedniji. U jednom trenutku ugledam neki putokaz Fulham FC u neodređenom pravcu... malo sam se gubio i pronalazio, došao do Temze sada skroz u zapadnom delu grada i posle polunaporne potrage stigoh do Bishop parka. E stadion bi trebalo da bude u tom parku... Prilazim skici koja se nalazi na ulazu u park... sve je obeleženo, sada ću lakše naći stadion. Gledam legendu i ponavljam u sebi: molim te nemoj biti na drugom kraju parka, molim te nemoj biti na drugom kraju parka, molim te nemoj biti na drugom kraju parka. Naravno da je bio na drugom kraju parka. Iznad moje glave stajao je u tom trenutku izuzetno iritantan natpis Fulham Football Club 1000 yards. Eeeeeej čooooo'eče kilometar. Po'itaj kad si već tu. Bishop park je onako prilično čudan, podseća na narodnu baštu u Senti, samo sa nekim jezercem tu na sredini. Ima neko igralište i poljana za šetanje kućnih ljubimaca. Kućice oko parka su tako posh, što bi Britanci rekli, pomislih da snobovi ovde žive... osetio sam se kao kod kuće. Eno ga konačno... tribine se dižu iznad drveća... Drugar mi je rekao da apsolutno moram videti ovaj stadion. Šta li je tako famozno oko njega? Vrlo brzo mi je bilo jasno... Što bi rekli slika govori više od hiljadu reči. Ulaz na stadion je jedna kuća od cigala čiji gornji deo je neko ofarbao u crno i belim slovima napisao The Fulham Football Club... Pa da li je ovo moguće? Posle megalomanskih West Ham United i Chelsea građevina ja nailazim na ovo. Da li je moguće da se i ovaj klub takmiči u Premijer ligi? Nastavljam ulicom pored stadiona sve zapanjeniji i zapanjeniji... pa ovo liči totalno na neku šupu, ali prelepo sređenu ciglanu šupu. Statua Johny Haynesa ispred tribine koja nosi njegovo ime. Blagajna, klupska radnja... sve crno i zamandaljeno kao na brodu, a ulazi na tribine toliko tanki da vam se čini da se ulazi postrance a ne normalno... Odoh okolo da vidim šta je sa druge strane... obilazim zdanje... eno nešto opet... unutra... neka statua... ne vidim je baš najbolje... par koraka u nazad da imam bolji pogled... a zezaš me? Jel ono? Ne ne, ne može biti, a opet... on je... nema ko drugi da bude... Michael Jackson... Al Fayed vlasnik kluba je na stadionu digao spomenik kralju popa, a daaaaaaaaaaj... Ovo je preludo čak i za mene... Sve sa onom palmom pored, na sred Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske.
Pevušeći Billy Jean is not my girl vraćam se u hotel, uzimam adapter... samo da radi, samo da radi... radiiiiiiiiiiiii!!! Punim telefon taman toliko da oživi, napuniće mi do kraja valjda neko od prijatelja na sajmu, bitno da sam dugoročno rešio problem. Opet malo razmišljanja tamo oko rampe za DLR, ali pošto je sada velika gužva tu je isti onaj crnac koji nam je juče na kraju dana objašnjavao da se rasporedimo celom dužinom rampe kako bismo najbolje ušli u voz. Savetovao nam je tako uverljivo i argumentovano... hajde raširite se, upoznaćete nove prijatelje... Hah, ovde se svako uživi u svoju ulogu, koja god da je... U svakom slučaju opet je bio tu da mi odmah kaže, Excel - platform 4. Po završetku poslovnog dela, imao sam poluplan. Prvo je trebalo videti 02 Arenu koja je bila tu u blizini... a posle... ko će ga znati... Izašao sam na North Greenwich for 02 i ispalo je da sam Arenu video već više puta ovih dana, pošto je ogromna i nije se mogla ignorisati. Pretpostavljao sam da bi to moglo biti to i ranije, ali je ovo bila zvanična potvrda... Bila je velika... kružna... sa nekim štapovima koji joj vire iz krova i nekim kao turbinama sa strane... posve zanimljiva građevina, ne znam čemu služe ti štapovi, niti te turbine. Shvatio sam da je ta njihova hala u suštini pretvorena u tržni centar... u koji ne smete uneti malo veću torbu bez da prođete metal detektor. Oni su imali dovoljno smisla da od jedne sportske arene naprave tržni centar, a ne kao mi da nam zjapi prazna dok J Lo ne zameša guzom ili Novak ne odigra neki tenis. Joše jedna stvar skinuta sa spiska za pogledati.
E sad, šta sad? Vadim papir sa spiskom planiranih znamenitosti i stanica koje su im najbliže. Vidim da je Monument nešto bitno, a nedaleko od moje trenutne pozicije. Voziću se Jubilee linijom do London Bridge i tu ću se prebaciti na crnu Northern Line do stanice Monument. Sve je to bilo super zamišljeno dok nisam shvatio da Northern uopšte ne staje na Monument... Do đavola... nazad na Jubilee, ma izaći ću na Waterloo stanici, tamo sigurno ima nešto previše zanimljivo. Ne da ima negooooooo... Čim sam izašao video sam da mi je ići do reke pa mi je tu sa leve strane London Eye a sa desne National Theatre. Nisam mogao da iščekam izlazim na Temzu a preko puta... Parlament... e to je taj pogled koji sam želeo, za koji se živi... Temza a sa druge strane Big Ben i Parlament... pored vas se u daljini izdiže Eye (onaj veliki kao vertikalni ringišpil što se vrti u krug gore-dole pa možete London videti sa visine). Hoću levo ili desno? Levo, levo nego šta... Big Ben sa druge strane sve bliži, polako pristižem do oka, evo sam ispod. Ogromna je gužva za vožnju, ne pada mi na pamet da čekam, sasvim mi je dovoljno što sam se našao ispod njega i što gledam druge kako se vrte. Zastajem... to je onaj trenutak kada treba uživati u sadašnjosti i shvatanju gde se to nalazite. To je momenat koji morate prepoznati kao jedan od najlepših u vašem životu i da kao takav mora trajati što duže. Gledam okolo i razmišljam koliko sam srećan čovek i koliko sam sličnih pogleda doživeo do sada... Parlament, Temza, Oko... i ja. Vraćam se desno, idem no Nacionalnog pozorišta i Tate Modern - galerije moderne umetnost.
Sve sam to lepo i nečekivano video, pa sam odlučio da peške pređem poznati Waterloo Bridge. Kad sam bio na pola pozvao sam moje a i vaše da im kažem da pogode gde sam. Hah evo me prelazim peške Temzu na mostu Vaterlo i gledam u Big Ben. Krajičkom oka sa desne strane ugledah nešto veliko... idemo ka velikom... Pretpostavio sam šta je, ali nisam bio siguran... trebala mi je potvrda... ubrzo je i stigla... St. Paul's Cathedral desno. Pravac desno. Nije uopšte bila tako blizu kao što je sa mosta delovalo. Ipak posle značajnog pešačenja uspeo sam da stignem do nje. Bila je prevelika, sa ogromnom kupolom, a iza mene se ukazao Millenium Bridge, pešački most koji vas vodi, kasnije sam saznao direktno od Šekspirovog Globe pozorišta pravo na katedralu. Video sam restoran koji služi njihove posebne fish and chips, sešću tu kasnije da večeram. Obilazim katerdralu, prilazim sa strane, još je moćnija nego kad joj prilazite sa mosta, ima previsoke stubove na ulazu komada mnogo, a sa druge strane su neka plava stabla, plavo drveće, koje je tako obojeno kao deo festivala, čija je poruka da ljudi zastanu i primete to plavo drveće i počnu da cene prirodu koju često uzimamo zdravo za gotovo.
Misija se nastavlja, jer opet u daljini vidim nešto. Jaje! I London ima svoju fensi jaje zgradu, poznatiju kao the Gherkin, smeštenu u poslovni, finansijski deo grada, poznatiji kao The City. Ako potraga za ovom jaje zgradom bude nešto nalik onoj u Barseloni, čekaju me sati pešačenja i žuljevi na nogoma. Umalo i da bude tako, skretao sam levo-desno, išao tamo-vamo, u daljini sam čak video i the Shard, stakleni neboder od 72 sprata koji je kao takav najviši neboder u Evropskoj Uniji. Sve je to bilo super ali od Gherkina ni traga ni glasa, dobro bilo je ponekog traga, kada bih ga ugledao među nekim zgradama. Posle mnogo vremena i vijuganja po ulicama Londona našao sam se ispod njega... nije svetlelo kao ono u Španiji, ali je bilo prelepo, zeleno, stakleno. Vredno truda i putovanja, baš onakvo kao na filmu, slučajno sam gledao A good year gde se ono prikazuje. Ne mogu više da hodam, dosta mi je, vučem gomilu kataloga i promotivnog materijala satima po i nakon sajma. Tražim najbližu metro stanicu, nema je... ali... šta je ono? Opet nešto veliko... pravac veliko... Vidiiiiiiii pa to je Monument, nemoguće, našao sam ga nenadano, ne moram da dolazim opet zbog njega. Visoki stub koji se probija oblake, spomenik podignut u znak sećanja na veliki londonski požar 1666. a izgrađen je između 1671. i 1677. a predstavlja najveću izolovanu kamenu bistu, ili kako već na svetu. Prelep istorijski trenutak, još jedan od mnogih tog dana.
Gde li je više neka metro stanica, bilo koja, samo da sednem, vratim se do katerdrale i jedem fish and chips? Uspeo sam da nađem neku konačno i da se vratim do St. Paul's, malo sam duže tražio restoran jer sam zaboravio gde sam ga video, usled velikog broja prizora koju su usledili nakon mog opažanja pomenutug ugostiteljskog objekta. Sad znam tačno gde je, pravo posle Millenium Brigde. Ušao sam... seo... niko me ne konstatuje... e neću da odem do šanka pa da su još toliki... i tako ja sedim, dok mi posle 10 minuta ne priđe devojka koja tu kao radi. Vi čekate nešto? Pa ja bih da naručim... Doneću vam jelovnik ali kuhinja prima porudžbine samo još 5 minuta. Znao sam da to rade samo do 9, zato sam tako i tempirao da dođem u to vreme, maksimalno šetam a ne ostanem gladan. Nema potrebe znam tačno šta hoću... fish and chips i kolu. Na televiziji su igrali Brazil i Urugvaj, gledao sam to dok sam jeo prilično dobru ribu i pomfrit. Usluga je bila katastrofalna, drugu kolu koju sam poručio nikad nisam dobio, ustao sam, platio i krenuo nazad u hotel... Sutra je dan koji sam čekao ceo život...
Ne znam kakva je situacija sa drugim citateljkama ali meni je ovo veoma dobro i precizno pojasnjeno, dok sklapam slike u glavi bazirane na slikama sa facea, pratim pricu i skoro kao da gledam London pred ocima. Odlicno braticu, sve bolje od boljeg.
ReplyDelete