Ground Zero

Dan koji ću opisati mi je od svih najviše prijao, sve se nekako poklopilo, posle 5-6 dana sve je bilo idealno, odmah sam prepoznao da je to bio moj omiljeni dan u Njujorku. S obzirom da mi je prethodni dan planiran za obilazak Menhetena propao, a za danas sam svakako planirao povratak u Kvins, da pronađem Nike outlet u potrazi za jeftinim patikama i usput vidim US Open kompleks i Siti Fild bejzbol stadion, početak dana sam mislio posvetiti donjem delu Menhetena. Outlet se svakako sigurno ne otvara pre 10h, tako da imam dosta vremena pre toga da se spustim do dna Menhetena, pogledam šta ima tu i polako se popenjem do 42. ulice odakle bih već odomaćenom metro linijom 7 krenuo u Kvins. Ovaj put sam poučen prethodnim danima promenio taktiku, na Google Mapi sam skrin šotovao tačna mesta gde se šta nalazilo i kako bih šta pronalazio, tako bih brisao taj skrin šot. Fantastična ideja, sve sam mnogo lakše na taj način pronašao, tako da metodu apsolutno preporučujem svim istraživačima.

Ušao sam u već toliko pominjani tramvaj broj 1, koji ide skroz do samog dna Menhetena, ali kad sam već pomislio da sam postao autentični Njujorker, grad je imao novo iznenađenje. U trenutku dok smo stajali u ili na izlazu iz nekog tunela, vozač je na razglasu rekao da se putnici koji se nalaze u vagonima iza petog prebace u neki od prednjih. Naravno nisam imao pojma u kom sam vagonu, a još manje kako to da saznam, kockao sam se činjenicom da niko od mojih saputnika nije izašao, kapiram da sam OK. Izašao sam na najdonjoj tački donjeg Menhetena, odmah kod ograde od reke, zaliva, kako li se vodi ono odakle možete videti kip slobode direktno ispred vas! Daaaaa sad sam mu bliže nego ikad, doduše još uvek daleko, jer je kip na Liberti ostrvu, a meni ne pada na pamet da se po ovom vetru vozim do njega. Jedan, možda najbolji način da se približite kipu slobode je da se provozate trajektom koji vozi do ostrva Steten – Staten Island Ferry. U mojoj glavi trajekt označava nešto malo komotnije od skele, ali ne previše komotnije. Ono što me je dočekalo na licu mesta nije bila ni skela, ni trajekt, bio je KRUZER... Staten Island KRUZER... doduše narandžasti, pa izgleda kao da prevozi robijaše. Kakv prizor, još kad sačekate malo da jedan krene a drugi stiže, pa se u sred zaliva mimoiđu, spektakularan prizor. Potpuno sam odustao od ideje za vožnjom trajektom kada sam video da on ništa nešto bliže kipu ne vozi. Em sam na suvom, em sam dovoljno blizu da ga vidim. Nema potrebe za dodatnim neugodnostima, zarad upitne koristi.

Okrenuo sam se na drugu stranu i krenuo malo severnije, tu je odmah bio Muzej Američkom Indijancu. Kada sam video da je besplatan, u meni sa javila neopisiva želja da ga posetim, ali pošto je otvoren tek od 10h, odlučio sam da obiđem još malo lokalnih znamenitosti, pre nego što se vratim. Sledeće na spisku je bio čuveni bik koji napada, odnosno bik sa Vol Strita. Ono nije bik... ono je bronzano čudovište u obliku ogromnog bika. Ispala mi vilica... nisam ovo očekivao. Čim ga vidite osetite snagu, moć, strah, jes' kip i ne pomera se, ali ne bih se ja kačio sa njim! Ogrooooman je breeeee i bronzan! Sija, svi se slikaju oko njega. Ne mogu da odredim šta je uzrok tako snažnog utiska... da li što je sam po sebi toliko impozantan? Da li što nisam očekivao toliku impozantnost? Ili sve to zajedno, ali bronzani bik je definitivno moja omiljena bronzana životinja. Naredni korak je bio ground zero, novi Svetski Trgovinski Centar, odnosno mesto gde su nekad bili tornjevi blizanci. Svetski Trgovinski Centar nije moguće promašiti, mislim vidi se sa svake pozicije južno od 34. ulice, tako da bi stvarno trebalo se potruditi pa da se pronađe. Interesantna stvar sa tom zgradom je da što joj se više približavate ona deluje sve viša i viša, svakim korakom iznova ostajete bez daha, sve dok se ne nađete u podnožju... Nema dalje... vrat pod uglom 90º, nalazite se isred najskuplje zgrade u istoriji čovečanstva (mereno američkim dolarima), imate osećaj kao da ste ispod crne kule Ajzengarda, a nema prstena da nestanete. Da sve bude gore, u pitanju je zgrada Svetski Trgovinski Centar Jedan, još neki su napravljeni, trenutno se gradi Dva, a biće ih na kraju po projektu ukupno sedam. Odmah tu blizu je ground zero i memorijal 9/11. Bio je to zaista jedan od najlepših prizora koje vaše oči mogu da vam priušte. U pitanju su dve velike četvrtaste rupe u zemlji, koje su pretvorene u fontane, tako se voda spušta direktno u ambis, koji predstavlja temelj bliznakinja. Na ivici su ugravirana imena svih poginulih ljudi u terorističkom napadu, kod mnogih je bilo cveće, što dodatno daje na težini čitavog mesta. Između dve fontane nalazi se “preživelo drvo”, koje su mesec dana nakon napada pronašli teško oštećeno, sa otkinutim korenjem, zapaljenim i polomljenim granama. Drvo je sklonjeno radi oporavka i vraćeno na svoje mesto 2010. godine. Danas je ono simbol preživljavanja, ponovnog rađanja i otpora.

Nakon zaista emotivnih trenutaka na mestu koje je nanelo toliko bola velikom broju ljudi bilo je vreme da se po prvi put konsultuju skrin šotovi, pošto nije baš najjednostavnije doći u Vol Strit, tako da sam se lepo šetao, dok se nisam našao u Finansijskom Distriktu. Morao sam istog sekunda da se javim kući jer je u tim trenucima voz u Bruklinu iskočio iz šina i napravio opšti haos, tako da je bilo važno poslati obaveštenje da sam daleko odatle... na ćošku. Mnogo mi je smešan bio taj momenat stajanja na raskrsnici čuvenih Wall i Nassau ulica, to je jedan ćošak sa kaldrmom, ništa više od toga... kao da ste negde na Gardošu, samo su zgrade veće... mnogo veće, mislim njujorška berza veće. Čak je bila i jedna velika jelka u ponudi. Nakon kraćeg zadržavanja i okretanja oko svoje ose na ćošku, shvatio sam da je oko 10h, tako da sam se vratio do ulaza u Muzej Američkom Indijancu, popeo se na stepenice i video da moram da prođem kroz ozbiljan metal detektor da bih se družio sa njima. Žao mi je Džeronimo, Pokahontas, videćemo se nekom drugom prilikom, odoh ja u Kvins.

Da bih došao gore do 42. ulice da presednem na liniju 7, morao sam se popeti zelenim linijama 4, 5 i 6 koje idu Leksington Avenijom. Ne znam zašto sam napravio neki veliki rivalitet između plavih i crvenih linija koje idu u moj kraj, odnosno upper west side, te zelenih linija koje idu u upper east side. Odmah sam ja to shvatio kao rivalski deo grada, ali baš zato sam se sad obradovao što ću se voziti zelenim Leksington linijama. Uskoro sam se našao u ljubičastom 7 i prolazio kroz već viđene predele, s tim da ću sada ići mnogo dalje od Kvins Plaze i geta u kom sam odrastao. Treba da stignem do tačke gde je sa jedne strane pruge i bulevara Siti Fild, bejzbol dom Njujork Metsa, a sa druge Bili Džin King teniski kompleks gde se igra čuveni US Open, teniski grend slem turnir koji je Novak osvojio komada puta 2. U nekom trenutku smo se našli na prostranom brisanom prostoru. Sa jedne strane je bio ogromni Siti Fild, na prvi pogled ružan u cigli, ali kako vam se pogled privikava na prizor tako vam se on više sviđa, a sa druge neki hangari, vagoni, parkovi... hmmm kako da pronađem teniske terene? Odabiram da prvo priđem stadionu, nesagledivi parking i stadion nekako posađen u sred toga. Malo svetliji od klasične britanske braon cigle, stajao je ispred mene staion, zapanjujuć u rangu Metlife stadiona, ali totalno drugačiji. Bejzbol teren je posebnih dimenzija, pa samim tim stadion namenjen za taj sport izgleda čudno, ali jednako neverovatno kao bilo koji drugi koji sam do sada video. Kada skupite hrabrosti da mu priđete dočeka vas Džeki Robinson ulaz, imenovan po prvom afroameričkom igraču u modernoj eri bejzbola. Ispred stadiona je bilo puno sjajnih ciglanih kocki, podeljenih na manje segmente, koje je verovatno moguće kupiti sa vašom posebnom porukom. Svaki segment je posvećen nekom istorijskom trenutku i vi verovatno možete izabrati koji događaj ćete obogatiti vašom porukom. Možete recimo da se nađete u segmentu posvećenom utakmici sa crnom mačkom, kada je crna mačka protrčala ispred klupe Čikago Kabsa, posle čega su izgubili utakmicu od Metsa sa 7-1, a nakon toga i diviziju, ili segment posvećen osvajanju šampionske titula 1969. itd. Prošetao sam malo oko stadiona, pronašao klupsku prodavnicu koja nije radila, nije bejzbol sezona, verovatno je neko procenio da nema dovoljno lutalica koje posećuju stadion bogu iza leđa kada nema utakmica da bi to bilo rentabilno. Verovatno su i bili u pravu, s obzirom da sam, uz neku devojku, bio jedini koji se tu tog dana pojavio. Kada prođete do druge strane stadiona, sačeka vas manja odsečna ulica i latino zajednica, gde vi zastanete i shvatite da je kraj stadiona granica između woooow kakav stadion i bilo bi dobro da potražim onaj teniski kompleks.

Tako i bi, okrenuh se da se vratim na bulevar preko kog ide pruga, da ga pređem i pronađem teniske terene. Popeo sam se na pasarelu, prešao preko bulevara i izašao na drugu stranu. Video sam ogromni neki zatvoreni hangar i skladište železničkih (metro) vagona. Uuuuu koliko vagonaaaa, nepregledno more vagona. Ako zamišljate kako bi izgledao vanzemaljski brod koji se na zemlju spustio u Rozvel u Novom Meksiku tamo pedesetih, e pa taj hangar je baš tako nekako izgledao. Kao da su neki sferni entitet, koji je bio lep i čist pedesetih, a sada je usled vremena totalno istrošen i prljav, zabetonirali u neke cigle pri dnu i obavili u čelične lijane... HA! Al' znam da opišem baš! Prelazim improvizovani mostić i vidim Flašing Medouz teniski kompleks napred... gde bre napred??!! Ispred mene šuma, pored mene stovarište vagona, malo iza toga gradilište, a iza toga prljavi zarobljeni hangar. Šta pričaaaaš ti znaaačeeeee??? Ali dobro, iz iskustva da znaci u civilizovanim zemljama znaju mnogo više nego ja, odlučio sam da mu verujem i nastavio da se krećem kuda sam i krenuo sve do trenutka kada nisam video da na ciglanom delu hangara piše... Arthur Ashe Stadium... Štaaaaaaaaaaaaaaa???? Pa ja sam video taj stadion na TV, doduše iznutra, pa to treba da bude vanzemaljski brod koji je sad sleteo, a ne pre 50 godina. Pa pa pa ja... sam video centralni teren na Vimbldonu... nemoj mi sad ovo... šta je sad ovo??? Ma daj breeeeeeeee... 'oću kući! Dobro, gde je Luj Armstrong stadion? To je drugi najveći stadion u kompleksu, kako se ne vidi? Levo nema, desno nema, napred šuma, nazad Siti Fild, where the f... is the stadium? HA! Eno legenda, idem da se nađem na I am here tački. OK... Luj Armstrong je direktno ispred mene... osim što... nije... ispred mene je ruševina sa bagerima... a iza toga je Artur Eš... Pa jaaaaaaaooooooooooo breeeeeeee oni su srušili stadioooooonnnnnnn!!!! Pa da li je moguće da kad jednom u životu dođem u Njujork, baš tad u tom trenutku oni sruše stadion i ostave me da gledam bagere, ograde, ruševinu i preružnu građevinu... pa breeeeee zaštoooooooooo???? Naslonio sam se na neki ogradu tu, gledao svemirski brod iz pedesetih i glasno se smejao. Došao sam na kraj Kvinsa da vidim ograde i bagere, pa to ima i u Beogradu na vodi.

Dobro nisam došao na kraj Kvinsa da gledam bagere, nego da kupim patike, tako da je sledeća stanica bila Nike Outlet koji se okom video sa moje trenutne pozicije, trebalo je samo nastaviti bulevarom ispod pruge jedno kilometar unapred. Problem sa tim kilometrom nije toliko bio daljina koliko druga strana bulevara odnosno onim što sledi posle Siti Filda i latino zajednica pored koje prolazim. Neasfaltirana ulica, par automobila spremnih da postanu istorija i nekoliko interesantnih likova, koje ne bih baš želeo da sretnem ponovo... da da da, povratak definitivno sa metro stanice iza ove, nikako nazad na ovu stranu... ne ne nikako. Ušao sam u tržni centar, pronašao Nike outlet i uleteo u svoju poslednju šansu da u Americi kupim patike po cenama koje kućni budžet dozvoljava. Kao i svuda patike su podeljene u sekcije po brojevima, tako da sam ja pronašao meni prihvatljive brojeve i krenuo u potragu. Svako malo bih se okrenuo da vidim ko su ljudi pored mene, sa jedne strane Kinez... sa druge Kineskinja... OK tražim ja patike. U drugom redu pored mene Kineskinja, druga, Kinez treći... hmmm... zar je moguće da ovde samo Kinezi kupuju? Nego, pusti to traži patike! Našao sam neke za 40 USD i bio sam zadovoljan izborom, ali sam odlučio da kad sam već došao tu pretražim apsolutno sve, da slučajno ne ostavim nešto što bi mi se više svidelo. Tako naleteh na vrhunske patike za nekih 60 USD, uzimam ih u ruke... kad ono Staten Island Ferry... broj 46 u sekciji 42... šta ćeš ti tu? Nosim par kod prodavca, kažem mislim da ti je ovo u pogrešnoj sekciji... momak prevrće očima, kao da mu se to dešava svakih 7 minuta. Kako sam tražio shvatio sam da Kinezi šta god drže u rukama to ostavljaju na mestu nečega boljeg što nađu, bez obzira šta je to, samo zamene pozicije, pa to više ni na šta ne liči. Uspeo sam da nađem jedan jedini par tirkiznih Džordanki za 60 USD, ali broj 44... nooooooo! Ma šta ti 44, daj da probam... opaaaaaa ne pliva nogaaaa... može možeee... za svaki slučaj pitaću momka da li ima manji broj... ne to je jedini. OK to je baš model i baš boja koju sam želeo, kao da me je i Bog malo pogledao... ovo je bio jedan od razloga zbog kog sam došao 7.300km, tako da mi se sve poklopilo. Dok sam se šetkao video sam još jedne basketaške patike, tamno crvene za 25 USD, broj adekvatan, nosi to, jeftinije je nego da si ukrao... Na kasi me pita devojka kako sam, kažem bići savršeno ako uzmete kutije. Nasmejala se, zadržala kutije, u kesu mi stavila samo patike, naplatila cenu bez dodatog poreza... Na patike ne ide porez! IDEMOOOOO!!!!! bahaćenje.ny, ne znam da li sam bio srećniji što sam uštedeo par USD nenaplaćenog poreza ili što sam kupio patike koje sam želeo. U svakom slučaju presrećan napuštam objekat i stajem na semafor da pređem ulicu na stanicu unapred... Kad ono... nekoliko Kineza koje sam video u outletu se pretvorilo u... Chinatown!!! Uuuuuuuu pa ja sam se ničim izazvan našao u kineskoj četvrti... ne kineskoj četvrti... u Kini!!! Nije ni čudo što sam u outletu video samo Kineze, pa ja sam u Kini... opaaaaa šetao sam se ulicom gde je sve bilo na kineskom, bio sam jedini belac u kraju... opet... brateee pa dokle ova rasna segregacija prema meni??? Svi su bili prijatni prema meni. Kad kažem prijatni, mislim niko nije konstatovao moje postojanje... baš onako kako ja volim. Uspeo sam da nađem metro, jedino nešto što nije bilo na kineskom i krenuo nazad u grad.

Od tog trenutka nadalje nisam znao šta da radim. Znao sam samo da sam premoren i da me noge neviđeno bole. Naslonio sam se na onu šipku... nemoj da mi dođe neko da mu share the pole... eno ti tamo druga šipka, idi šeruj nju, nisam raspoložen. Odlučih da izađem na Union Square i da'nem dušom malo. Interesantan trgić, ima klupe... to je najvažnije... seo sam i video ispred mene... šahovske table... haha! Ljudi sede na sred trga na stolovima pretvorenim u table i igraju šah! Sjajno! Bio je tu neki spomenik i drugari veverice... najslobodniji građani Njujorka, trče gde hoće, penju se gde hoće i jedu šta hoće! Kad sam konačno malo došao sebi ustao sam i naleteo na... antitramp protest! Opaaa tooooo! Dobio sam flajer koji od mene traži da zaustavim fašistički režim pre nego što počne. Razapeli su neki beli baner sa crnim slovima... jesam li ja to u Njujorku ili na grobarskom jugu? Konsultujem skrin šotove da vidim šta imam tu blizu... ha! Vatrogasna stanica iz Isterivača duhova... 'ajdeeeee... osim što je nema tamo gde treba da je bude... dobro da li će ikada nešto biti tamo gde treba da bude. Mislim Empajer Stejt vidim sa celog Menhetena, daj ovo što se teže nalazi... Tri puta sam obišao blok gde treba da bude vatrogasna stanica iz filma i ništa... odbio sam da prihvatim poraz, kao onomad kad sam tražio stadion Totenhema, jer bi to bio poraz Gugla i stao tačno na prokleti poziciju gde je bio zaboden pin. Okrenuo se ka mestu gde treba da bude stanica i video... skelu! Malo sam bolje pogledao kroz skelu i dole kapija... DAAAAA to je tooooooo!!! Idemooooo!!! Našao saaaaaaammmmm.... skelu... pa jeeeee... da li u svakom gradu moram da zabodem skelu na nečemu? Barselona, Rim, Zagreb, Njujork... može li negde nešto da se vidi tako kako treba? Očigledno ne...

Ostalo mi je viška vremena do početka utakmice tako da sam odšetao do pristaništa 25. U pitanju je jedan krak koji se prostire duboko u reku Hadson, a koji se nalazi na keju koji se masovno koristi za džogiranje. Pristanište 25 je opremljeno odbojkaškim terenima na pesku, što mi je bilo van pameti, s obzirom na vetar koji je duvao, ali me je i podsetilo na jednu dragu osobu. Kad uopšte ovde može da se igra odbojka? Verovatno duva ludački i kad je leto. Prošetao sam do kraja pristaništa, skroz do reke, bile su tu neke klupe. Seo sam i gledao desno na Menheten i Svetski Trgovinski Centar, ispred sebe reku Hadson, levo od mene nešto što mislim da je Džersi Siti, Nju Džersi, a iza mene je ostao kip slobode. U ovim trenucima sam shvatio tačno koliko je dobra kupovina jakne od 34 USD ispala kao poslovni potez. Sa kapuljačom na glavi nisam čuo ništa oko sebe koliko je vetar duvao, ali uopšte ga nisam osećao... Sedeo sam i pokušavao ponovo, po ko zna koji put da shvatim gde se nalazim. Gledao sam u Hadson... podsećalo me je na kuću... svaka reka mi bude posebno draga, vrati me kući, koliko god da duva vetar, ta voda, te zgrade... bio je to deo kuće, tamo daleko negde u Americi. Kada sam ustao sa klupe video sam da neka deca pokušavaju kroz one dvoglede da vide kip slobode. Pošto su ubrzo otišli, pokušao sam i ja... naravno bezuspešno, nisam ja dorastao naprednoj američkoj vojnoj tehnologiji. U povratku u hotel prošao sam kroz “zonu tišine”, ograđeni deo parkića gde ne smete da pisnete, košarkaškog terena, gde su dečaci igrali ozbiljan basket i jedini put tokom putovanja video Empajer Stejt obasjan suncem.

Pošto sam ostavio kupljene predmete u sobi, došao je trenutak da se krene na moju poslednju utakmicu koju ću gledati u Njujorku. Koliko sam bio tužan što je večeras to to, toliko sam i bio srećan što je to to, jer sam bio umoran od svakodnevnog odlaska na utakmice, moći ću malo da se odmorim u narednim danima, a i dan će mi biti duži. Ovaj put mi na karti nije pisalo na koji ulaz da uđem, ali sam kao iskusan posetilac Medison Skver Gardena otišao na jučerašnji zabačeni. Garden je večeras sijao plavo-narandžasto, u bojama Niksa, prednji ulaz je bio zagušen, ljudi u redu do ulice... see you inside bitchiiiizzzz. Kao i juče ušao sam odmah i lagano na moj lični sporedni ulaz, ovaj put videh jedan pano koji nisam prošli put. Bila je to 1999. kada su Niksi jedini put u istoriji NBA lige, kao osmoplasirani tim u istočnoj konferenciji (osmo mesto je poslednje koje vodi u plejof) stigli u finale, gde su kao outsajderi poraženi od San Antonia. Utakmica plejofa protiv Indijane, Niksi gube 3 razlike, Leri Džonson pogađa trojku uz faul, pogađa i dodatno slobodno bacanje i donosi Niksima važnu pobedu. Bio je to trenutak kada je čitav Garden skočio na noge. U panou su bile njegove patike, koje su bilo duple veće od moje šake i njegov potpisani dres sa utakmice.

Bio sam siguran da sam kupio kartu za tu utakmicu u skladu sa kućnim budžetom, međutim na karti je pisalo nivo 100, ne sećam se od jučerašnje turneje da je nivo 100 na vrhu arene... ali ko će ga znati? Ja sam potpuno zaboravio da sam se za poslednju utakmicu ponovo častio mestima... u prvom prstenu!!! Skoro do samog terena! Nekim čudom do tunela gde izlaze igrači na teren... opaaaaa!!! Kako sam mogao da zaboravim ovu čast, ali kakvo iznenađenje sam sam sebi priredio... totalno neočekivano zadovoljstvo!!! Okolo terena gomila selebritija, ili bar sam ja mislio da su selebritiji... video sam nekog ko može biti Majli Sajrus ili Arija Stark... ili niko od njih... video sam i nekog ko je ličio na 50 Centa... na terenu se zagrevao Žoakim Noa sam sa sobom, a sa strane bliže meni Džejson Teri se sa ogromnim slušalicama u ušima šutira trojke. U pitanju je igrač koji je sa Dalasom, Dirkom Novickim i Peđom Stojakovićem osvojio NBA titulu protiv Lebrona, Vejda i Boša. Ko prati košarku zna koliki je to podvig bio u tom trenutku. Utakmica je počela, za Nikse je igrao Karmelo Entoni, desetostruki All Star igrač, trostruki olimpijski pobednik, najbolji strelac lige 2013. mislim da je to dovoljno informacija o košarkaškoj veličini koja je bila ispred mene. Uz njega na terenu je bio i Derik Rouz, čovek koji je vratio Adidas na mapu košarkaške obuće, MVP lige 2011. trostruki All Star igrač, novajlija godine 2009. i dvostruki svetski šamion sa reprezentacijom SAD. Sad kad znate kakve sam igračke gromade (iako obojica već u silaznoj putanji karijere) gledao, možete razumeti zašto sam jedva čekao ovu utakmicu. Jedino nisam imao sreće da vidim novu zvezdu Niksa, Kristosa Porzingisa. Bio je na klupi u odelu... to je najviši čovek koga sam ja u životu video. Sa druge strane za Milvoki su igrala dva mlada momka, Džabari Parker i Janis Antetokumpo – the Greek Freak! Janis je najmršaviji čovek kojeg sam u životu video! To uključuje Novaka Djokovića i mene kao tinejdžera!!! Vi u životu niste videli takve nogice, tanke a dva metra dugačke, za iskakanje iz svih NBA dvorana... Mislim šta pričam, ukucajte na internetu Giannis Antetokounmpo pa vidite šta će da vam izađe. Tokom utakmice pokazivali su nam selebriti kamerom ko je sve bio tu. Majkl Džej Foks, glumac iz filmova Povratak u budućnost, poznati igrač Njujork Džajantsa Dženoris Dženkis, reper Fat Joe... još poneki glumci, članica postave Saturday Night Live i Spajk Li već kao inventar. Entoni i Rouz su igrali dobro, bio sam srećan što imam priliku da ih gledam, Janis je leteo iz zgrade ponovo, zakucavao kao da skače u dalj, a ne u vis. Utakmica je ušla u neizvesnu završnicu... toliko neizvesnu da je Milvoki imao poslednji napad za pobedu. Janis je držao loptu, igrao leđima do faktički poslednje sekunde, kada se okrenuo i u stilu Džordana šutnuo fejd avej i.... pogodiooooo!!! U Gardenu muk! Cela ekipa Milvokija skače na Janisa, raduju se kao nenormalni, a publika već naviknuta na loše rezultate Niksa, nije to previše tragično primila. Konačno sam dobio svoj šou, neizvesnu završnicu i šut za pobedu, pa još i koš! Hvala puno grčkoj nakazi, osećaj je neopisiv!

Dok sam skupljao stvari i odugovlačio odlazak iz Gardena... ko zna kad ću i da li ću ikada doći ponovo, okrenuo sam se iza sebe i iznad mene je bio momak koji je držao natpis – učini nas ponosnim #34 Antentokounmpo #Greek Freak. Bio sam neopisivo srećan zbog njega, dobio je to po šta je došao. Sigurno je bio neverovatno ponosan. Ušao sam nazad u hol i dok su svi išli napolje ja sam tražio jedan pano. Ignorisao sam upozorenja jedno 4 redara i umesto napolje išao sam u krug... tražio sam Greckog. Dok sam ga našao naleteo sam i na borbu veka.. selfi sešn... gde je Greckiiiiii. Ne napuštam dvoranu dok ne nađem Greckog, pa makar me privodili, taman da dobijem i svoj “mug shot”, sliku sa privođenja, kao svi priznati američki selebritiji. Valjda je to deo autentičnog američkog iskustva. Enoooo gaaaa!!! Slikam se ispred njegovog dresa jedno 10 puta... to je to... sad sam 100% srećan i zadovoljan... možete da me vodite odavde, Garden mi je dao sve što sam želeo.