Yankee Stadium

Na svom prvom putovanju koje je bilo sad već dosta davno, shvatio sam da je ključ sreće, kvaliteta i najlepših sećanja, ugoditi sebi da se svakim danom ujutro budimo sa iščekivanjem da se baš danas dešava nešto što smo čitav život čekali, ili makar žarko želeli da vidimo. Ključ je ostaviti i za poslednje dane nešto što će vas držati na ivici, maksimalno uzbuđene bez obzira na sve što vam se do tog trenutka desilo. Bio je to moj već sedmi dan u Njujorku, bio sam u Džersiju (dva puta), Bruklinu, Kvinsu, Menhetenu, gledao sam hokejaše, košarkaše, fudbalere... Šta je ostalo? Čemu bih ja mogao toliko da se radujem sedmog dana u gradu? Neki ljudi koji me baš dobro poznaju mogu da naslute i pogode, neki drugi... opet čekaju nešto drugo... kako god okrenemo sve što sledi nikako nije iznenađenje.

Imam sastanak sa istorijom u 11:30 u južnom Bronksu (Bronks, pogotovo južni, nije baš poznat kao bezbedno mesto, ali u ovom trenutku više i ne brinem za svoju bezbednost... kad me nisu izboli do sad, valjda neće ni ovih par poslednjih dana), ali pre toga treba čekirati još dve stvari, jednu usputnu, što bi se reklo kad smo već tu, a drugu vrlo važnu... jedna od onih ne vraćaj se kući bez dokaza da si bio stvari. Igrom slučaja Kolumbia Univerzitet se našao tek nešto malo severnije od mog hotela, tako da je putovanje u Bronks bilo najlogičnije započeti odatle. Nikad ranije (sasvim logično) nisam bio na američkom univerzitetu, pogoto ne na nekom prestižnom. Kolumbia Univerzitet je sedmi rangirani univerzitet u SAD, deveti na svetu... čooovečeeee videću top deset univerzitet na svetu! Interesantno je da se jasno sećam kako je to jutro bilo vrlo hladno, duvao je neki jezivi vetar... baš je bilo nezgodno šetati. Univerzitet je u stvari u dužini jednog bloka, prostire se manje-više od jedne ulice do sledeće, podeljen u dva dela... pošto je ulica nizbrdo, nazovimo ih gornji i donji. Zgrade univerziteta su elegantno braon-bele, baš onako poš, što bi Britanci rekli, vidi se da je rađeno sa ukusom i da ovde idu neki učeni ljudi. Kako i ja za sebe volim da mislim da sam učen čovek, odlučih da se kockam sudbinom i da prođem kroz kapiju i prošetam stazom koja deli univerzitet na gornji i donji deo, tj. uđem i prođem kroz školu. Čuvar u kabini me nije konstatovao, kao ni mnoge druge ljude koji su tuda prolazili tako da sam neometano ušao na univerzitet, HA! Zauvek ću svima moći da pričam da sam bio lažni student Kolumbije, staviću to u CV – od 5.1. do 5.1. Kolumbia Univerzitet smer šetanje kroz školski park... verovatno vredi više od ovog četvrorogodišnjeg što imam sad. Kako sam koračao najsavršenijom stazicom koju sam ikad video, ređale su se zapanjujuće zgrade ispunjene nekim od najvećih budućih umova, u tih nekoliko trenutaka nisam bio siguran da li sam u Njujorku ili u Vašingtonu na Kepitol Hilu. Prošao sam pored građevine posvećene antičkim filozofima, univerzitetske biblioteke, koja komotno može da prođe kao skupština bilo koje zemlje i izašao na drugu stranu. Kad pomislim da sam dobio pismo odbijanja sa Harvarda, Mičigena, Teksasa i da sam čak i kročio na Kolumbiju... ja sam svoju (lažnu) akademsku karijeru gradio na prvom univerzitetu na svetu, dva od top 10, odnosno 4 od top 50... sasvim korektan akademski uspeh rekao bih...

Nije bilo vremena za upisivanje mastera na Kolumbiji, ipak sam imao sastanak u Bronksu u 11:30, a pre toga je trebalo videti još jednu stvar, jedan deo grada... Ubrzo sam stigao do Bulevara Dr Martina Lutera Kinga... stigao sam u Harlem! O tome ti pričam! Harlem bejbi! Ideja je bila da se I have a dream bulevarom prošetam do Malkolm Eks bulevara, tamo sednem na metro i nastavim gore u Bronks. Šta ću u Harlemu? OK, jasno je šta ću, došao sam da vidim još jedan legendarni deo grada. Ali šta ću baš u toj ulici, zašto se krećem baš tuda? Pa ima nešto u toj 125. ulici (drugi naziv za Bulevar Martina Lutera Kinga) što je jednako legendarno kao i sam Harlem. Ali haj'mo redom. Sam prilazak Harlemu je bio sličan šetnji kroz Bruklin, interesantno, samo za nijansu intenzivnije. Izražena afroamerička zajednica, ne baš izražen osećaj za higijenu okoline, toliko raznobojnih objekata, toliko smeća na ulicama, toliko interesantnih ljudi. Skrenuo sam u bulevar, gde je? Kamaaaaaaannnnn nestrpljiv sam, hoću da vidim temelje formiranja svoje ličnosti, mimoilazim se sa ljudima čudnih pogleda, ali me u ovom trenutku ništa drugo ne interesuje, imam misiju... sve dok jednog trenutka... pogled preko ulice... Crveni Jastog i Banana Republika... i.... Apolo pozorište!!!! Verovatno najveći legitimni centar crnačke kulture, mesto gde su ponikli najveći afroamerički zabavljači 20. i 21. veka. Svi priznati komičari imaju jedno pozorište, The Apollo! Brzo sam (na pešačkom) prešao ulicu i došao do njega. Na žalost u pripremi sam video da je prva naredna predstava bila tek 14. januara, tako da nisam imao mogućnost da pogledam bilo šta, ali jesam imao mogućnost da stanem ispred ulaza i vidim sve Apolo zvezde u betonu. Staza slavnih Apolo pozorišta je ukrašena imenima poput Majkla Džeksona, Princa, Ele Ficdžerald, Lajonela Ričija, Ričarda Prajora, Luja Armstronga, Džejmsa Brauna... nisam mogao da verujem da gazim tu oko tih legendi, vodeći računa da ne nagazim nekog slučajno... koliko magije na tako malom mestu, sa mnom u sredini svega... Nekad jednostavno treba prihvatiti da ste stigli na vrh i da ništa dalje i bolje od tog trenutka ne postoji. Nastavio sam šetnju do Malkolm Eks Bulevara, odakle je trebalo da se crvenim metroom prebacim u Bronks. Pohitao sam zbog sveopšte ne baš sigurne atmosfere u kojoj sam bio, spustio se u stanicu, provukao kartu... i shvatio da sam greškom ušao na downtown stranu... Oh maaaannn... u trenutku sam shvatio problem... ali sam se nadao da je par minuta koliko traje prelazak na kontra stranu, dovoljno da se poništi ovaj ulaz... naravno nije bilo dovoljno... automat se drao na mene da sam upravo provukao karticu. Oh sh*t!!! Koliko li traje poništavanje vožnje? Još bar 15 napetih minuta potpuno bespotrebno provedenih u napetom Harlemu. Izašao sam na ulicu i nastavio pravo I have a dream bulevarom, ka drugim metro linijama. Nadao sam se da će proći dovoljno vremena i da ću uspeti da uđem u metro kada stignem do zelenih Leksington linija.

Naravno da nisam imao nikakvih problema ni u Harlemu, samo je to bila ne baš spokojna vožnja. Izgleda da treba nekih 15 minuta da vam se poništi provlačenje kartice, tako da sam se našao na putu za južni Bronks. Čekao me je glavni događaj dana... Jenki Stadion!!! Imao sam kartu za turneju od 11:30 po najpoznatijem stadionu u Americi!!! Njujork Jenkiji su najuspešnija organizacija u američkom profesionalnom sportu generalno, imaju 27 titula šampiona, u odnosu na 24 koliko ima hokejaški tim Montreala, ili 17 koliko imaju čuveni Boston Seltiksi. Prvi sledeći bejzbol tim St. Luis Kardinalsi imaju samo 11 titula. Istorija Jenkija je najbogatija istorija u američkom sportu. Ako pratite sport čuli ste za Bejba Ruta, Mikija Mentla, Dereka Džitera, Redžija Džeksona, Mariana Riveru, ako baš pratite sport poznata su vam imena Rodžera Merisa, Horhea Posade, Andija Petita, ako ste ljubitelj Merlin Monro čuli ste za Džoa DiMađa, ako ste ljubitelj Eminema čuli ste za Vajtija Forda, opet ako vam je J Lo bliska, mogli ste baš ovih dana upoznati Aleksa Rodrigeza, ako volite crtane filmove čuli ste za Jogija Beru... neverovatno je koliko je vrhunskih igrača, u maltene svakoj deceniji od osnivanja nosilo dres Jenkija. Ako pogledate Čikago Bulse, postojali su samo devedesetih sa Džordanom, Njujork Niksi samo početkom sedamdesetih, Nju Ingland Patriote postoje samo dvehiljaditih sa Tomom Brejdijem.... Jenkiji postoje već 100 godina neprekidno. Kao i sa svim što sam do sada opisao i sa ovim imam neku svoju priču i pozadinu. Da se razumemo odmah i jasno, bejzbol je najdosadniji sport na svetu, čekate čitav dan da neko udari lopticu, a onda i kad je udari, ako je uhvate iz vazduha ne važi... lopta mora dodirnuti zemlju da bi se udarac priznao ili da se izbaci sa stadiona, što je automatski poen. Moja priča o Njujork Jenkijima je priča neodlaska na ekskurziju sa ostalima (zašto bih ja ikada radio što i ostali) i buđenje ranom zorom, jednog jesenjeg jutra, da bih šinobusom sa mamom putovao u Suboticu. U toku je bila neka plejof utakmica, da li baš veliko finale, ili polufinale, teško mi je da se setim. Igrali su Jenkiji... bio je produžetak... nerešeno... napetost se mogla seći nožem... u ekipi Džiter, Rivera, Horhe Posada... utakmica već traje čitavu večnost, do trenutka kada sat na velikom semaforu pompezno ne počne da otkucava ponoć... kako je otkucao ponoć, tako su Jenkiji izbacili loptu sa stadiona i pobedili. Zainteresovan nesvakidašnjim događajem, odlučio sam da i sutradan pogledam sledeću utakmicu... a gle čuda... opet produžetak... opet tenzija... opet sat otkucava ponoć... i opet Jenkiji izbacuju loptu sa stadiona za pobedu! Ako to nije dovoljno da zavolite Jenkije, onda stvarno ne znam šta je.

Stadion je bio beo! Potpuno beo! Na svetu postoje dve bele boje: bela boja i Piazza Venezia u Rimu bela boja, koja je po mojoj ličnoj legendi nastala tako što je Bog odlučio da čovečanstvu da nešto najčistije u univerzumu. Belina Jenki stadiona je umalo belina trga Venecija. U pitanju je novi stadion, otvoren početkom 21. veka, odmah prekoputa starog stadiona, gde su stvarana sećanja najtrofejnije ekipe na severnoameričkom kontinentu. Naravno stari stadion nisam našao, zašto bih? U pitanju je samo još jedna građevina jednako velika, kao ova ispred koje sam, a o kojoj znam samo to da treba da bude preko puta, osim što nije. Prošao sam pored Bejb Rut plaze, posebno napravljenog mini trga u okviru stadiona posvećenog najvećoj legendi kluba, otišao do blagajne i preuzeo svoju ranije kupljenu ulaznicu za turneju. Na ulazu nas je sačekao Frenk, naš vodič sa ponovo totalno autentičnim njujorškim akcentom, ponovio je Polino raspitivanje ko je odakle, te na informaciju da među nama ima Nemaca, pokazao prstom na ogromne banere najpoznatijih Jenkija koji su visili sa oboda stadiona i ispričao priču o nekom igraču koji je poreklom iz Nemačke. Turneju smo počeli u muzeju, gde smo videli prave dresove nošene dvadesetih, broj 3 Bejb Rut, broj 4 Lu Gerig, čovek koji je odigrao svaku utakmicu svih 14 godina, koliko mu je trajala karijera, sve dok jednog trenutka nije otišao da treneru saopšti da on više ne može da igra bejzbol. Ako znamo da bejzbol sezona traje od aprila do oktobra, ako uđete u finale, a igra se 160 utakmica, jasno je da se igra skoro svaki dan, nekada i dve utakmice dnevno. Činjenica da je broj 4 bio na terenu 14 godina na svakoj od njih deluje apsolutno nestvarno. Nedugo zatim mu je dijagnostikovana ALS, takođe poznata i kao Lu Gerig bolest, koja uzrokuje odumiranje nerava. Oproštajni govor koji je održao na Jenki Stadionu spada u jedan od najemotivnijih trenutaka u istoriji američkog sporta, kada on izgovara da možda nije imao sreće zbog bolesti, ali da je najsrećniji čovek na svetu jer je mogao da igra pred tim navijačima. Lu Gerig je jedini igrač u istoriji Jenkija koji je nosio broj 4, pošto je posle njegovog povlačenja i broj povučen iz upotrebe. Tu su i broj 7 koji je nosio Miki Mentl, broj 8 Jogija Bere, broj 9 Rodžera Merisa koji je posle skoro 40 godina oborio rekord po broju home run udaraca (izbacivanje loptice sa stadiona) Bejba Ruta, broj 2 Dereka Džitera, apsolutnog heroja Jenkija 21. veka. i 42 Mariana Rivere. Nastavljamo pored statue Jogija Bere, posebne vitrine gde se nalaze šamipionski prsteni 26 od 27 šampionskih godina, 27. ne postoji prosto zato što su prvi šampioni odabrali satove umesto prstenja, kraj trofeja osvajanih tokom godina, do ogromnog panoa sa potpisanim loptama, po Frenkovim rečima nekih 70% svih igrača koji su ikada igrali za Jenkije. Našao sam potpise Ruta, Aleksa Rodrigeza, Endija Petita, Mikija Mentla, Vajtija Forda pre nego što smo morali krenuti dalje.

“My heroes, my dreams, and my future lay in Yankee Stadium. And they can’t take that away from me.” Derek Jeter

“I hit big or I miss big. I like to live as big as I can.” Babe Ruth

“It’s great to be young and be a Yankee!” Joe DiMaggio 

Dok smo se kretali ka sledećem spratu Frenk nam je kroz prozor pokazao lokaciju starog stadiona, srušen je u nekom trenutku, zato ga nisam ni video, ostao je samo teren... trava kao uspomena. Baš me hoće sa ovim rušenjima. Stigli smo na nivo sa ekskluzivnim apartmanima. Novi Jenki stadion ima čak i manje mesta za gledaoce nego stari, ali ima više ekskluzivnih apartmana, preko 60. Svaki apartman ima na ulazu svoj broj, sliku najpoznatijeg Jenkija sa tim brojem, po kom je apartman i nazvan i spisak svih igrača koji su nosili taj broj. U nekom trenutku ćete naići na slike prve, originalne postave Jenkija koja je započela prvu utakmicu na Jenki Stadionu, sa sve Rutom, Gerigom itd... videćete i sliku iz vazduha kako su izgledala dva stadiona jedan pored drugog. Nakon svega toga Frenk nas je uveo u jedan od apartmana u kom mesto košta 300 USD... s tim da... ne zakupljujete samo jedno mesto, već čitav apartman. Apartmani su različite veličine, od 6 do čini mi se 32 sedišta... pa vi vidite koliko košta zadovoljstvo gledanja utakmice odatle. Naravno, kad već trošite toliki novac, nije vam problem i da doplatite svo posluženje, pošto ono nije uračunato u cenu apartmana!!! Konačno nam se svima po prvi put ukazao teren, sa tribinama... bio je tako čudan, tako lep, sa malo tamnije plavim sedištima, na travi su još bile linije sa neke od koledž utakmica američkog fudbala koja se tu odigrala nedavno. Smešno je bilo kad nam je Frenk objašnjavao da tu igra fudbalska ekipa Njujorka, a pošto evropski fudbalski teren ima nekompatibilne dimenzije sa bejzbol terenom, oni ga okrenu naopačke, pa su mesta koja su inače dobra, ovako loša... hahaha ne mogu da zamislim da gledam utakmicu sa strane, a da to bude iza gola... Posle masovnog slikanja, odveo nas je u neki barski deo, koji je kao neki kafić sa terasom i pogledom na teren... kad ga Amerikanci naprave, oni ga baš naprave... usledilo je ponovno masovno slikanje i napuštanje objekta. To je to, bio samo deo bogate istorije, a naučio sam puno toga što nisam znao. Pun entuzijazma usled tolikog naboja emocija, novih informacija i potpuno obogaćenog života uleteo sam u Yankee prodavnicu da kupim neki suvenir... i nisam našao ništa...

Možda jedina stvar koju sebi zameram tokom celog boravka je što nisam duže ostao u Bronksu, malo prošetao po sumnjivim krajevima, ali OK, kratak je dan, a ja još štošta nisam video, tako da mi je u tom trenutku bilo dovoljno što sam i na kratko posetio taj deo grada. Izlazak iz metroa na već poznatoj stanici kod Central Parka, bacam malo pogled, nije baš neki prizor posle izrazito kišnih dana, tako da ću nastaviti po planu. Prvo na šta naletite kad krenete da se spuštate od parka je Trump Tower, ogromna crna sjajna zgrada sa zlatnim slovima i vrlo specifičnim višečetvrtastim oblikom, ne može se ni uslikati telefonom cela. Kako se šetate 5. avenijom ređaju se Rolex, Versace prodavnice, a ja sam skrenuo u jednu od poprečnim ulica da nađem Studio 54, čuveni bludni klub sedamdesetih koji je čak završio i na filmu. I to sam jedva našao, čak sam ga prvobitno i promašio, pa sam opet morao da tražim gde je pin tačno pao... jedva da na vratima zgrade stoji natpis 54... nisam morao ni da se cimam. St. Patricks katedrala je već nešto stvarno monstruozno... jes' da nema neki istorijski staž i težinu, pravljena je polovinom 19. veka, ali svojom veličinom i neo-gotičkim stilom se može meriti sa najpoznatijim evropskim religijskim objektima. Cilj je u ovim trenucima svakako bio spustiti se 5. avenijom do Empajer Stejt Bildinga... šetam i vozim se oko njega već 7 dana, nikako da mu priđem i pogledam u oči.

Usput sam naleteo na NBA prodavnicu, to je naravno jedno mesto koje nije smelo tek tako da se ignoriše. Kada uđete prodavci vas ponovo poznaju čitav život, bacaju vam pesnice, spustite se u podrum i budete okruženi apsolutno svim što možete da zamislite... osim dresa Nikole Jokića. OK, tad još nije bio ovako uspešan, verovatno su u međuvremenu i to dobavili. Osim dresova, lopti, kačketa, majica, čarapa, svega mogućeg što ima veze sa NBA ligom, na jednom zidu su bile lopte sa urezanim otiscima prstiju nekih od najvećih NBA zvezda. Prijalo mi je da znam da je moja šaka za pola prsta manja od Karmela Entonija, ili za skoro ceo prst manja od Kevina Durenta. Ne znam zašto me je to uspokojilo. Uramljeni su i svi mogući dresovi Majkla Džordana, tako da je što se mene tiče poseta bila potpuni uspeh. Ostale su mi dve najpopularnije zgrade koje sam igrom slučaja ostavio za kraj... prvo sam naleteo na onu privlačniju (ne znam zašto), pogled ulevo i eto je – Krajsler zgrada... Kada sam započeo avanturu nisam znao da ih razlikujem, ali je sada jasno... Krajsler je ona modernija sa ukrasnim špicastim vrhom sa kog se nindža kornjače bacaju na početku najnovijeg filma. Baš mi je bilo drago što sam išao ka njoj, to mi je nekako Njujork, uska špicasta visoka Krajsler zgrada koja para nebo.

Kako sam se spuštao ka Empajer Stejtu nailazio sam na čudne bušotine iz kojih izbija para na ulicu. Ljudi kažu da Njujork smrdi... i upravu su, ti izduvni kanali kojima se para sprovodi na površinu su prilično česti, pa grad ima svoj specifičan miris. Možda nije svakom smrad, ali mene asocira na drugi deo Betmena, gde se pojavljuje Pingvin... a taj deo mi je nekako fuj, pa mi samim tim i ta asocijacija nije prijala. Druga interesantna stvar je kada se približite Empajer Stejtu da mu ne vidite vrh! Kad se nađete u podnožju zgrade vi ne vidite kako izgleda onaj deo na vrhu sa antenom. On je uži od baze i kad stojite ispod vidite samo zgradu donekle, ali ne i do vrha. U tim trenucima stvarno nisam mogao da verujem da ja iz malog mesta na severu Vojvodine stojim ispred Empajer Stejt Bildinga... kad sam bio mali to je bilo jednako moguće kao i da stojim negde na Marsu. Dok smo išli u gimnaziju sigurno nismo mogli ni da se nadamo da će neki od nas završiti bilo kada u životu u Kini, Japanu, Novom Zelandu, Njujorku, Los Anđelesu, Majamiju, Londonu, Jerusalimu, Maleziji, Vijetnamu... ako društvene mreže nečem služe, to je da nas usreće kada vidimo koliko je daleko neko od nas stigao i koliko nešto neverovatno postigao.

Ne znam da li znate, ali u Njujorku postoji i pravoslavna crkva Sveti Sava. Imao sam želju da je pronađem, interesovalo me je kako izgleda pravoslavna crkva u Njujorku... pa... spaljeno! Čim sam je ugledao spaljenu, setio sam se da je to bila prilično važna vest onomad na televiziji. Da da setih se da su izveštavali kako je izgorela. E pa... izgorela je! Pošteno! Ne znam kakva je bila pre požara, al' sad je skroz garava, a nije baš ni tako mala. Kako je pao mrak, vratio sam se u hotel i pri povratku videh nešto što mi je izmamilo osmeh. Poslednja moja dilema pred put je bila da li ići na šou Džerija Sajnfelda. Imao je dve predstave u Bikon pozorištu, 5. i 6. januara, ali je najjeftinija karta bila 100 USD, a ja sam već kupio karte za 5 utakmica, plus i nisam neki ljubitelj pomenutog komičara, tako da je moja konačna odluka bila da uštedim 100 USD za nešto drugo. Kad sam se našao već blizu hotela u mraku mi je privukao pažnju plavi svetleći natpis Bikon pozorište i hešteg #SeinfeldBeacon, koji su mi se našli iznad glave... video sam i ljude koji stoje u redu da uđu na predstavu... Hah, eto, nisam ni znao da je Džeri Sajnfeld došao kod mene kući.