Kulturna (de)kontaminacija

Zamislite rasu, naprednu, mnogo napredniju od naše, koja nas čeka... da dostignemo neki nivo inteligencije, civilizacije i razvoja i da se tek onda pojavi da nas uzme uz sebe i da nas kao tek rođeno mladunče nauči životu. Kada je ljudska rasa, u onoj poznatoj zvezdanoj seriji što ima milion različitih serijala i kapetana zvezdanih brodova, dostigla nivo tehnološkog razvoja da ovlada čuvenim vorp pogonom, pojavili su se prijateljski vanzemaljci da nas nauče kako sa tim treba da se ponašamo. Sve vreme su nas pratili, bez da su nam na sekund dali do znanja da postoje, hteli su, po svaku cenu, izbeći kulturnu kontaminaciju. Zamislite nas sad sa internetom da se vratimo u 19. vek i pokažemo Napoleonu, Bizmarku, Abrahamu Linkolnu računar koji šalje letelice u svemir, priča sa nekim na drugom kraju sveta... Napoleon bi mislio da su Englezi đavoli, Bizmark bi svoju ravnotežu snaga uneravnotežio plašeći se neprijateljskih zemlja vazduh raketa, a Abraham Linkoln... pa recimo samo da bi crnci umesto što beru pamuk, minobacačima lovili bogate i razmažene belce. Zemaljska kultura bi bila kontaminirana do neshvaćenih granica. Isto to se dešava kada napustite granice naše zemlje, budete kulturno kontaminirani, vidite neke stvari koje su kod vas kući nezamislive, neprimenjive i dele vas hiljade godina evolucije ili... teritorijalno gledano 40km, kao što je to sa mnom slučaj. Sad su tu neki izbori, a ostatak civilizovanog sveta čeka li čeka da dostignemo potreban nivo inteligencije, civilizacije i razvoja da nam konačno pokaže kako treba živeti.

Noge mi se apsolutno nisu oporavile, ali šta da radim kad nemam moći instant regeneracije. Ne pada mi na pamet da obujem opet elegantne balske patike za sajam, idem u svemirskim hamburškim, pa makar izazvao međunarodni incident! Japanci, ninja doručak i kotangens x žena kao po običaju za dobro jutro. Pre povratka na radni deo putovanja ću se popeti do pasaža da vidim Casa Batllo danju i da vidim Univerzitet, to mi je sve tu blizu, taman da se vratim do polaska na sajam. Šetam kao pingvin sa Madagaskara, ali kvantna hiper slatkoća ovog grada čini da zaboravim sve, osim probadajućeg bola koji osećam kada spustim bilo koju nogu na tle. Stižem do Casa Batllo, jedina građevina koja po dnevnoj svetlosti ne daje utisak svemirskog, tu su sjajni kamenčići, ali sada ne sjaje, izgleda kao neka čudna kuća iz one knjige o zemlji čuda, ništa više. Slikam, prelazim ulicu da uhvatim celu kuću, vrlo sam ushićen što sam je ipak video sinoć. Počeo sam da verujem da kada putujete sa istinskom željom da budete impresionirani svime što postoji, to uvek i budete. Ja to zovem putnička karma... Ako zaista želite i umete da cenite prizore i iskustva koje će vam bilo koje putovanje doneti, putnička karma će vas uvek pratiti i neće vam dati da nešto propustite. Nastavljam ka Univerzitetu, dolazim do raskrsnice, skrećem desno, ah eno je zgrada, čekaj i ovo sam video juče, samo nisam znao šta je. HA, osmehujem sa blago u sebi, prvo što mi je palo na pamet je giljotina, tako neka velika srednjovekovna zgrada sa visokim kulama, pretpostavljam da su klasične nauke ovde izuzetno jak program... sa ove udaljenosti, žudim da im vidim biblioteku sa delima iz političke teorije... siguran sam da imaju neka antologijska izdanja... a verovatno i poneki duh nije otišao na svoj miran počinak...

Vreme je za sajam, ustaljena šema prevoza, sad sam već kvalifikovan da budem turistički vodič. Završiću sve do 14h i krenuću dalje, Kamp Nou i Montjuic, poslednja stanica ove moje neverovatne avanture. Posao obavljen, svi ispoštovani, gomila uzoraka za kući, vreme je da se uživanje nastavi... Vraćam se gradskim vozom do Španskog Trga i munjevito se dvoumim... svakako silazim i presedam na L3, ali... da li da se popnem na površinu i vidim trg, ili da samo nastavim na L3 i na Kamp Nou? Toliko puta sam već bio ovde, ali samo u prolazu, gledam moju T10 kartu... da li ću imati dosta vožnji ako sada izađem i odem gore? Ma imaću, koga briga, sad sam tu i ko zna kad... idem gore... idem da vidim trg. Izlazim iz metroa, penjem se stepenicama, okrećem se i WOW! Kružni tok u sred kog se nalazi veliki spomenik. Do ulice velika sportska hala, koja se nešto radila i desno dva tornja... Ahaaa to mi je žena pričala, ona je mislila da tu treba da dođem, istina tu je sad neki sajam telefonije, to je druga lokacija. Super, nisam požalio, tako lepo, ta dva tornja deluju kao prolaz ka nečemu... i kao čuvari istog... kasnije ću saznati Montjuica tj. Magične fontane..

Vraćam se na L3 pravac Zona Universitat, znao sam da imam izbor između silaska na stanici Les Corts i Maria Cristina. Pitao sam prijatnog gospodina na recepciji hotela ujutro na kojoj stanici mi je bolje da siđem – Les Corts ti je malo bliže, ali je stadion okružen zgradama, nećeš dobro videti, bolje siđi na Maria Cristina... tako i bi... Po prvi put otkad sam tu srce je počelo jače da mi lupa usred iščekivanja onoga što sledi. Ja, ispod Kamp Nou stadiona, da mi je to neko kao dečaku rekao, nasmejao bih mu se u lice i rekao – Šta? Doći ću sa Interom i dati im 5 komada!!! Bio sam ambiciozan dečko, što se da zaključiti, ali sada je to realnost... neko drugi će im dati 5 komada, ja samo želim da ga vidim i ostanem bez daha. Penjem se, izlazim na ulicu... gledam oko sebe... levo... nema ništa... desno... nema ništa... napred... nema ništa... nazad... nema ništa... Čoveče bre to je najveći stadion u Evropi, koji prima oko 100.000 ljudi i ja ga NE VIDIM?!?! No već smo naučili šta treba u ovoj situaciji raditi... pratiti gomile znatiželjnih turista ili locirati iz kog pravca se vraća najveći broj izbezumljenih zombi ljudi. Nije puno trebalo da se odlučim... idem levo, usput sam naišao i na neku stanicu prevoza gde je bilo iscrtano da sam na dobrom putu. Još malo tu i onda levo nizbrdo, evo me, neki kao poluparkić, spuštam se, nešto u daljini počinje da se ukazuje... da, tu sam, još samo malo, korak po korak... eno ga... to je... GOMILA OGROMNOG KAMENJA (da ne kažem magmatskih, sedimentnih i metamorfnih stena)... da nije bilo ogromnog banera sa Iniestom nikakvu emociju ne bih doživeo... Ovo, pomislih? San Siro je za ovo vanvremenska kategorija... ne da nisam impresioniran, nego sam, moram priznati i malo razočaran. Bilo mi je jasno da sam ispod tribine koja je iza gola, dakle, kraće tribine. Spuštam se dalje stazom i ona duža polako počinje da mi se ukazuje, sva je u staklu... što bi Amerikanci rekli – This is what I am talking about... odnosno o ovome vam pričam, sada već to liči na nešto. Na stadion se ulazi kroz dva neka tunela koji lebde u vazduhu, da da, menjam mišljenje polako... nije San Siro ali definitivno nije ni gomila ogromnog kamenja... Vidim mali prolaz nizbrdo, mogu da dodjem do samog stadiona, ima puteljak između hale i stadiona... ulazim sa desne strane biletarnica... karte za razgledanje praznog stadiona 22 EUR, nastavljam da šetam, levo ulaz na turneju, sa desne strane posle biletarnice slike igrača Barselone u svim dvoranskim sportovima, pa tako i naš rukometni golman Danijel Šarić, čuveni košarkar Juan Carlos Navarro... tako je, u pitanju je čuvena Palau Blaugrana, dvorana u kojoj Barselona igra... košarku recimo. Sa leve strane se odjednom pojavio ogromni Barsa šop, na dva nivoa, čoooooveče radnja na sprat!!! Ulazim, kupujem sve živo, najpre čips, što se podrazumeva, pa zastavice, makete stadiona, priveske sa likovima igrača i da naravno... dres sa brojem 10, Leo Messi. Toliko ljudi oko mene ispunjava svoje snove... a ja... čak ni ne volim taj klub... ipak znao sam da cenim gde sam i bio sam jednako oduševljen kao i svi oni. Našao sam prijateljski nastrojenog (primećujete da su u čitavoj mojoj priči svi prijateljski nastrojeni – kulturna kontaminacija) turistu da me uslika i krenuo dalje... bilo je već skoro 16h, trebalo je stići na Montjuic. Ipak u momentu sam bio u nedoumici, nema reda za ulaz na stadion, kupiću kartu za 22 EUR i videti ga iznutra, ipak onda... ništa od Montjuica, ko zna koliko mi vremena treba da lepo razgledam... biću iskren... napravio sam bar 4 pokreta napred-nazad, pre nego što sam se odlučio – NE! Doći ću opet kad bude neka utakmica... Idem na brdo Jevreja... Imam samo 15 minuta da vidim stadion, a možda za to treba 2 sata, dati 22 EUR za 15 minuta... odnos cena-isplativost-doživljaj konvergira nuli.

Vraćam se ka metro stanici, opet na L3 ka stanici Paral-lel... i dan danas se nasmejem svaki put kad se setim tog naziva. Izlazim na stanici... e sad! Treba da nađem nešto što se zove funikular... to vam je vagon koji na svakih 10 minuta ide uzbrdo, krozbrdo (pravopisno sam pogrešio namerno zbog utiska čitalačkog) gore na vrh. Možete zamisliti moju arogantnost što sam bio nesrećan jer funikular kreće za 7 minuta. Vagon nas je popeo i ukazala se... BARCELONA... čitav grad mi je bio pred očima... čitav grad i pola Sredozemnog mora (izvanredno poznavanje geografije prikazujem ja). Dopler je otišao da živi u šumu 200 metara od kuće, a ja sam iz ove perspektive gledano, želeo da ostanem u šumi 2.000km od kuće. Gledam neke putokaze ka gore – Olimpijski Stadion, Palau Sant Jordi i Muzej Moderne Umetnosti. Stadion je naravno ono zbog čega sam tu.... stadion i tvrđava. Penjem se ko planinski jarac, samo mi štap neki fali da budem šerpas, ali stižem do stadiona, tako je beo... tako lep... u prvom momentu me je podsetio na Arthemio Franchi u Firenci, dom fudbalera Fiorentine. Vidi se ogromno kućište za olimpijski plamen koji je tu goreo 1992. Kako mu se približavam sa desne strane mi se ukazuju neke kupole, joše jedna WOW građevina, ali to ću videti posle. Popeo sam se do stadiona, ah kakva belina, ali gle ovo, neki veliki novčići u asfaltu... svaki od njih ima otisak stopala nekog velikog sportiste u sebi. Monika Seleš (pogrešno spelovana sa C, Majkl Džordan, Majkl Džonson, Migel Indurain, Pit Sampras, Martina Navratilova, Nađa Komaneči i još mnogi drugi). Želeo sam svoje stopalo na novčiću Majkla Džordana i Monike Seleš, e da mi je pre godinu dana neko rekao da će moje nuklearne patike biti na otisku stopala ovih svetskih velikana... ma nema šanse da bi mi to neko rekao... Bio neki Nemac tu, čujem po glasu, sa malim, hteo je da slika sina pored nekog novčića kad sam ja uredno stao u red čekajući ih da završe. Brzo sam primetio da sam im napravio senku, tako da sam samo poskočio u stranu kad mi je Nemac uputio hitlerovski pogled mržnje prema Jevrejima, na brdu Jevreja... vrhunska ironija... Nastavio sam i stigao do kapije... Ma daj... može da se uđeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee!!!! Ogroman stadion, plava atletska staza... baš kao milion puta pre toga na TV-u kad bih gledao utakmice Espanjola (drugi prvoligaš iz Barselone, ali to nikako ne biste zaključili tamo, pošto 4 dana nikakvo obeležje tog kluba nisam video) Slikam sve živo, tribine, stazu, prijatni turisti mene i krećem dalje. Izlazim i još jedan udarac, ogromni plato, neka vrsta fontane, onako rimska i hala u kojoj su Majkl Džordan, Medžik Džonson i Leri Bird harali i pobeđivali jednog Dražena Petrovića i Tonija Kukoča u finalu Olimpijskih Igara. Sve nekako nestvarno, sa gomilom stubova po platou i velikim Telefonica tornjem u pozadini... Da sam dao 22 EUR za istraživanje stadiona, a propustio ovo... bila bi to najveća greška u mom životu – putnička karma na delu. Prelazim ulicu... do onih kupola... eto ga muzej... možda još nestvarnija građevina od ovih do sada... ne... ne mogu da verujem šta sam sve video, i šta se sve jednostavno i dalje pojavljuje... spuštam se stepenicama, pratim putokaz i tražim Magičnu fontanu... došao sam do litice sa koje se vidi dole Španski Trg, sad mi je sve bilo jasno, čitava navigacija mi se ukazala... ja sam malopre bio tamo dole... a sada... sada sam ovde gore... na krovu sveta! Od Magične fontane, međutim ni traga ni glasa, znam gde treba da bude... ali tu je... nema... saznao sam kasnije da ona radi od 1. maja, a ja sam bio u februaru, tako da... sledeći put... Nova transformacija u šerpasa/planinskog jarca i pravac zamak/tvrđava... Mnogo sam bre šetao, dok nisam naišao na žičareeeee... Pobogu došao sam na brdo funikularom, a sada još moram gore na tvrđavu žičarom... Ulazim da kupim karte, povratna vožnja oko 11 EUR... dajte mi jednu. Znate da poslednja kola kreću sa zamka u 18h, koliko je sad pitam i gledam na sat? Bilo je 17:25, potpuno ubijen pitam čoveka... pa šta sad da radim? Do gore vam treba 10 minuta, dakle ostaje vam 20 da razgledate... Idem, moram! Biću brz... Kupujem karte i sa krova sveta se penjem dalje... u svemir!!! Žičara ima skretanje... e kad sam i to doživeo, raskrsnica za žičare i eto me na vrhu... Zamak kao zamak, lep, ali ništa posebno... ali pogled... nikad ga neću zaboraviti... Mislim da sam video Madrid sa jedne strane a Beograd sa druge... čitavu luku i sve brodove koji su u tom trenutku dovozili kontejnere sa ilegalnim imigrantima u celom Mediteranu... Tvrđavu su čuvali ogromni topovi upereni ka moru... ovo je bilo nemoguće osvojiti... tada topovi, a sada elegantno popunjeni redar koji bi vam pištaljkom stavljao do znjanja kada deluje da ste na ivici da se ubijete stropoštavši se niz litice i zidine zamka. Na brzinu sam protrčao tvrđavom i ubrzo je bilo vreme da se krene, spuštao sam se žičarom i gledao ljude koji su platili samo da se provozaju, nisu mogli sići jer ne bi mogli da se vrate... U mojoj kabini su bili simpatični Amerikanci azijskog porekla iz severne Kalifornije, oko San Franciska, kojima je meni prijatnih 20 stepeni bilo hladno...Nasmejali su se kad sam im rekao da sam iz Srbije i da ja dolazim sa minus 2.

Spustio sam se žičarom, vratio funicularom do Paral-lel i do La Rambla...otišao sam do lanca restorana brze hrane, ne mog omiljenog, nego onog drugog... bio je prazniji... jeo i odlučio da krenem u šoping... trebalo je kupiti nešto i za mene... Suvišno je reći da treba da angažujem nekoga da mi kupuje stvari, pošto sam nesposban da to činim sam za sebe. Posle sati provedenih u traženju ničega, bilo je vreme za pravu večeru... seo sam u restoran koji je delovao fin... poručio tuna filet i ubrzo saznao da se donji deo fileta ne jede... na teži način naravno... dok sam jeo razmišljao sam... da li je moguće da je sve gotovo... sve... tako brzo.. Vratio sam se u hotel... neko mi je ubrzo pokucao na vrata... ha? Šta ima da mi kucaju na vrata? Otvaram, eto ga crnac.. došao je da mi zameni sijalicu na lampi pored kreveta, čovek čekao da se vratim čitav dan... oh Bože... a nisam ni koristio tu lampicu... kulturna kontaminacija... Na televiziji Inter u Ligi Šampiona... bio je to početak njihovog kraha!

Moje poslednje jutro u Barseloni, doručak, pitanje da li mogu da napustim sobu oko 11 i odlazak u jutarnji šoping za ono što nisam kupio sinoć. Spustio sam se do Kolumba i marine do Maremagnum tržnog centra... Ne da nije radio... nego... bilo je 9 ujutro bili smo samo galebovi i ja... oni što ih ne smete hraniti... seo sam na klupu i gledao u daljinu... Montjuic, Kolumbo, La Rambla, marina, ulice koje vode ka Barri Gothic, pučina... sve će to za par sati biti samo sećanje... Ustajem i vraćam se do grada butici se otvaraju u 10 i na brzinu nalazim ponešto da kupim. Napuštam hotel, pita me simpatični recepcioner kako mislim do aerodroma, kažem mu pa kao što sam i došao... imam T10, na L3 do Pasaža pa na R2 do aerodroma... Pogledao me je sa iskrenim izrazom gađenja i procedio kroz zube... NO... pusti sad T10 imas puno stvari, idi gore do Katalunje i odatle šatl busom direktno na aerodrom... Savet je bio više nego pametan, nasmešio sam se, zahvalio i krenuo... Hotel Curious... daleko od očiju, ali uvek blizu srca... još jedan izlaz na La Rambla, još jedan pogled na kretenski semafor i polazak... Bus je onako zanimljiv... u sredini imate prostor da strpate kofere i odete nađete mesto da sednete. Ulazim na aerodrom čekiram se, prolazim kontrolu... prokletu špansku kontrolu... teraju vas da nosite sopstvene kutije sa sopstvenom robom do metal detektora, umesto da se to samo lepo kotrlja onim mehanizmom... oh zaboga... Oficirka mi prigovara da imam 1/10 polulitarske Koka Kole u kesi, ne sme tečnost u avion... ma baci, baš me briga... Avion kreće sa piste... hvata zalet, gledam kroz prozor (dobio sam mesto do prozora HA!) polećemo. Kako smo poleteli, u istom trenutku se sa leve strane pojavljuje more... pista je pored samog mora, što se ne vidi do momenta poletanja... Nagli okret levo, imao sam utisak da će nam se krilo zariti u more... Austrian Airlines vam nudi pogodnost malog ekrana koji vam uvek govori gde se sada tačno nalazite, a posle vam puste Tom & Jerry crtać. Najsmešnija stvar u svemu je bila što avion iz Barselone ka Cirihu ne poleće ka Cirihu, nego ka Maroku i onda negde iznad pučine pravi polukružno okretanje i vraća se ka Evropi... zanimljivo koliko i čudno... Vedro nebo, vidim pola Pirinejskog poluostrva, Marselj, Alpe pod snegom i ulećem u oblake kod Ciriha. Čekam konekciju za Beograd, priča se srpski oko mene, dosta njih se vraća sa manifestacije na kojoj sam ja bio. Eto je! Prva napucana devojka koju sam video za 4 dana, gle čuda, baš na gejtu za Beograd... Nije ništa u životu slučajno, pa tako ni ovo. Igrom sudbine u avion ulazim baš iza pomenute devojke... eto prvih nisko sečenih farmerki, prvog manekeskog hoda koji vidim otkad sam krenuo... Prolazim tunelom koji spaja zgradu i aerodrom... osećam da sam u tunelu za kulturnu dekontaminaciju... da mi slučajno u sećanju ne ostane ništa od onoga što sam video ovih dana, jer je to tamo kuda ja idem potpuno neupotrebljivo i suvišno... Šta će mi ljubaznost i osmeh tamo gde se to kažnjava? Ipak ne sasvim kulturno dekontaminiran hodam i razmišljam... Dobrodošli u zemlju k(l)ošarke...