Žene su stvorene da se vole, ne da se razumeju

 Mnogo smeha proteklih dana i eto mene opet, prosto smatram da nije u redu da se samo ja smejem nekim globalnim i lokalnim pojavama koje nas okružuju, a kojih smo manje ili više svesni. Zaista, kada ne bih pisao godinama, već kad bih samo ćutao i posmatrao šta se oko mene dešava, bila bi to jedna veličanstvena knjiga komedije, ali ne one zlonamerne, knjiga smeha, iskonskog, kao kada se smejete nečemu što ne verujete da postoji ili da se dešava, a eto ga na korak od vas, okružuje vas, prožima, ono ste vi, a niste ni svesni toga.

Pročitao sam knjigu, moram da se pohvalim, a pošto je to jedina koju sam pročitao primetićete povećano, do granice iritantnog, citiranje Oskara Vajlda, ali šta da radim kad drugog ne znam da citiram. Dozvoliću sebi luksuz podsmeha neobrazovanosti i kiča, eto pročitao je jednu knjigu i sad se na sav glas hvali. Tako je!!! Pročitao sam jednu knjigu!!! I sad se na sav glas hvalim!!! A inače Oskar Vajld je genije i apsolutno se slažem sa svim njegovim šovinističkim stavovima, sa kojima preteruje ali samo u frekvenciji odnosno učestalosti, nikako u intenzitetu. Na kraju krajeva žene se dele na samo dve vrste, na one koje se šminkaju i na one koje se ne šminkaju, a sa kojima možete razgovarati, takvih je pak u Londonu 19. veka bilo svega 5. Bojim se da ih je danas još manje... Razlika između polova je u jednostavnosti, pogledajte na internetu kako Rachel iz najbolje američke sitkom serije svih vremena objašnjava Moniki i Phoebe kako ju je Ross poljubio, a kako to radi Ross Chandleru i Joeyu. Muškarčevo lice je njegova autobiografija, dok je ženino plod njene mašte... A Bog? Šta Bog kaže na shvatanje Oskara Vajlda? Prosto je... Bog je stvorio Zemlju pa se odmorio. Potom je stvorio muškarca pa se odmorio. Posle toga je stvorio ženu i od tog momenta do danas, ni Bog ni muškarac se više nikada nisu odmorili... A ja sam se baš pitao zašto sam hronično umoran...

Moje prednovogodišnje putešestvije u prodajni objekat IDEA EXTRA dobilo je i svoj nastavak. Kao i svaki iole dobar film sa kraja 20. i početka 21. veka koji bi zarad maksimizacije profita odmah dobio i svoj nastavak, tako je i moja avantura nazvana putovanje na rub poznatog dela Novog Beograda doživela svoj drugi deo. Ovaj put sam bio spreman, bila je to nedelja, nije bilo grešaka sa prevozom, opet sam imao kupon od 500 RSD koji su mi obezbedili moji otac i majka, a vaši stric i strina, te sam rešio da ih potrošim i maksimizujem profit. Moja malenkost i IDEA EXTRA imaju više nastavaka nego onaj smešni film o obučavanju policajaca... hmm da li je to samo film, pitam se? Moje hamburške patike koje ste mi svi redom ismejali nisu predviđene za kišovito vreme, što sam saznao prvom prilikom kada je moja zadnjica, masa puta ubrzanje, skoro poljubila nadaleko poznati beogradski asfalt. Ovaj put nije bilo kiše.... bilo je snega! Odmah ću vam reći, one mogu da prežive nuklearnu katastrofu, ali po snegu su surovije od onog jezivog glasa iz igrice Mortal Kombat koji na kraju svake borbe kaže – FINISH HIM!!! Noge su mi se smrzle kao da sam se bos probijao po ruskom frontu na čelu nemačke ratne ekspedicije u Drugom svetskom ratu. Srećom sneg nije dugo padao, a ja sam se vrlo brzo našao na željenoj destinaciji. Ostao sam zapanjen prizorom koji se ukazao... Kupci Rodić marketa koji se nalazi u Omladinskih Brigada do pomenute ulice dolaze kroz neke bušne ograde, improvizovanim šumskim stazicama kao da beže iz nekog koncentracionog logora, samo sa kesama. Pognute glave traže zaklon od vetra, ili možda od nekog stražara koji može svakog trenutka da zapuca u njihovom pravcu... Bitno je samo spasiti kesu!!! Ponovo sam u market pokušao da uđem kroz MAX Caffe, iako vrlo dobro znam da to nije moguće, tako da su se momci tamo zaposleni figurativno udarili po čelu i pogledom mi stavili do znanja da moja reputacija u njihovim očima počinje značajno da opada. Skrenuo sam pogled ka marketu i video da se nalazim u izbegličkom kampu, previše ljudi na metru kvadratnom... Upitao sam ih, više pitajući sebe, ne očekujući odogovor $%#$%//&% sam sebi #”%/# što sam sad došao jel da? Sam sam sebi odgovorio... nisam bio jedini koji je nedeljno rano popodne poželeo da iskoristi da maksimizuje profit. Ništa sagnuo sam glavu i ušao u osinje gnezdo... Maksimizacija profita od 500 RSD je trajala čitavih 5 minuta, nakon čega sam krenuo ka kasi i zaustavio se kod papuča, tu je bio kraj reda. Za vas neupućene papuče se u prodajnom objektu IDEA EXTRA nalaze 2000 hipermarketskih kilometara daleko od kase (1 hipermarketski kilometar = 1 nerviranje što se ne pomerate). Kada se konačno pomerite od papuča stižete do dečije galanterije... nećete verovati, imaju čak i dečije bade mantile... presmešno... Kad prođete dečiju galanteriju dolazite do prolaza koji se obično koristi za slobodno kretanje kupaca, a koji je ovom prilikom bio potpuno zakrčen kao Gazela radnim danom u 17h. Sada već vidim kasu i zaključujem da iako se nalazim u izbegličkom kampu gde svako nešto hoće i uzima za sebe, neki su primerci ipak zaslužniji od ostalih što je razdaljina od kraja reda do kase tako veliki broj hipermarketskih kilometara. Naravno, već vam je jasno... Oskar Vajld... Ukoliko žena koje se ne šminkaju, a sa kojima možete da razgovarate ima manje od 5, onih koje imaju spremno sredstvo plaćanja na kasi ima još manje. Pada mi na pamet pitanje koliko šovinista je potrebno da se zameni sijalica i odgovor – nijedan, neka devojka čisti u mraku!!! Apsolutno NE POSTOJI žena koja je IKADA spremna da plati onoga trenutka kada joj kasirka otkuca poslednji artikal. Prvo se pogleda račun, jer Bože moj teško je sabirati i otprilike proceniti vrednost kupljene robe. Zatim sledi obavezno traženje novčanika u torbi koja sadrži sve osim dobitne kombinacije na lotou. Kada se nekim čudom ukaže novčanik kreće procena apoenske strukture, pa ako je izuzetno povoljna, kreće razno kombinovanje da se dobije najadekvatnija. Kada se sve to srećno završi kupovina je obavljena i sledeći kupac može pristupiti... Ovo sve ako dotična dama ne plaća čekovima, ili nekim drugim misterioznim sredstvom plaćanja... To je tek druga priča... Ispunjavanje, proveravanje, dogovor sa kasirkom, pokvarena hemijska i broj hipermarkteskih kilometara da kraja reda se povećava geometrijskom progresijom...

Izašao sam nakon 45 minuta čekićanja i krenuo kući, stavio sam sluške na uši i setio se da mi radi samo leva slušalica. Vrlo razočararavajuće, jer, bolje da vam ne radi ni jedna slušalica nego da vam radi jedna. Nit čujete muziku, nit ste apstrahovali zvuke spoljne sredine od koje toliko želite da se sakrijete... Ja... ja ne mogu da slušam ljude... Ljudi... imaju teme... stalno... drugarica koja se loži na nekog dečka u tramvaju se vozi sa tim dečkom i njegovom devojkom strankinjom i pokušava da nametne svoju nadmoć i hegemoniju lažnim osmehom i kvaziznanjem... sve to na metar od mene, a ja sam nemoćan da od toga pobegnem... Klinke dve u busu... jedna priča drugoj kako je napravila grešku nesagledivih razmera, pojavila se u Zemunu sa “partizanskim” šalom, šta god to bilo. Kad je dečko koji joj se sviđa to video poludeo je, kako ona sme tako nešto da uradi.. Nastavlja ona priču – kako sam bila glupa došla sam u Zemun sa “partizanskim” šalom, moram da nabavim “zemunski” makar potrošila sve pare ovog sveta. Ah ljudi... i njihove teme... ne mogu više da ih slušam... Često pomislim da je Bog pri kreiranju ljudi precenio svoje mogućnosti... Baš sam sad bio u dilemi da li da napišem ovaj tekst ili da skoknem do Tehnomanije i kupim nove sluške po pristupačnoj ceni ili da se bavim spisateljstvom... Evo srce me boli kako Zaz zvuči na samo levoj slušalici...kao da... ne ume da peva... to bi bilo strašno...

Kad je došlo vreme da se ubiraju plodovi moje maksimizacije profita, drugim rečima, da se jede nešto, poželeo sam da namažem kupljenu paštetu na neki supstrat (podlogu – pošto sam se uverio da to nije opštepoznat pojam). Otvaram ja tu paštetu, kad ono mi nešto žuća nego inače... hmm u čemu li je stvar, ja sam toliki gurman da ne jedem dve vrste apsolutno niti jednog jela, tako da ako nije to ta pašteta koju inače jedem... biću vrlo nesrećan... Krenem sa mazanjem i vidim da je skroz drugačija... preturam po smeću, tražim etiketu... kad ono... pašteta sa povrćem.... Goddamn!!!! Patriotski rečeno do đavola!!!! Hiljadu mi bubnjeva Darkvuda!!! Hiljadu mi retorti!!! Hiljadu mi bradurina Ontaria!!! I svi drugi uzvici izbezumljenja, pa zar od svih ja baš da kupim sa povrćem, zašto baš sa povrćem... svi znate šta je mislim o povrću.... Ništa, skupiću hrabrosti i pojesti, šta da radim? To mi je škola... Čovek bi pomislio da neko ko živi sam od svoje 19. godine, do sada zna da spremi čak i morske specijalitete (kod nas je more posve popularno, iako ga nemamo, niti ćemo ga ikad imati), a ja ne znam ni paštetu koju volim da kupim... Svašta se meni dešavalo svih ovih godina kako živim sam... imao sam bubašvabe, komada nekoliko, uspešno sam ih eliminisao, izlomio sam utikače kad sam pomerao nameštaj, iskidao štekere iz zida pošto sam zapeo za telefonski kabl, zvao majstore kad mi je puklo crevo za bojler u 6 ujutro, jer mi je slogirani tek probuđeni otac, a vaš stric rekao da to neće samo da stane, već moram da zavrnem ventil... HA, zavrnem ventil, kaže on, lako je to.... kad znaš gde je ventil... i kad imaš čime da ga zavrneš.... Pa zar sam ja kriv što je onaj huligan u Đenovi imao na stadionu više alata nego ja u stanu? (On je imao jedne kombinirke prim. prev).

Na kraju sam pokušao da saznam kada ima voz za Bar, iako sam video na internetu satnicu polazaka, želeo sam da pozovem i da se lično uverim u tačnost podataka brzih pruga Srbije. Naravno, kada pozovete železničku stanicu, prvo što vam robot ponudi je – za informacije o kašnjenju vozova pritisnite taster 1. Pa to nije moguće, najvažnija i jedina bitna informacije brzih pruga Srbije je koji (svaki) voz koliko (previše) kasni... Ništa drugo nije bitno... A i kako bi bilo kad je naučnim istraživanjem pokojni Vladan Batić došao do zaključka da se naši vozovi kreću prosečnom brzinom od 40km/h, što je ujedno i prosečna brzina bicikliste na Tour de France. Pa dobro, kad već plaćamo vožnju bar ne moramo da vrtimo pedale... U svakom slučaju posle nekoliko pritisaka na tastere raznobrojne odabrao sam opciju međunarodni polasci (Crna Gora očigledno ne spada u inostranstvo, pošto ti vozovi nisu pominjani) i nakon slušanja robota koji mi je 10 minuta nabrajao kad koji voz polazi, konačno sam dobio opciju da pritiskom na taster 0 pričam sa živim čovekom. Isplatilo se ipak čekanje, saznao sam da svaki naš voz ima ime?! Voz Eurocity Sava će vas odvesti do Villacha... To je grad do kog vodi najveći broj saobraćajnih znakova... Ja i moj, a i vaš brat smo se svojevremeno pitali da li je Villach kraj sveta, jer... nikad da prođemo znakove koji do njega vode. Eurocity Avala ide do Praga...mmm... Prag, jedna od moje dve neostvarene želje (očekujem ponude), sa spavaćim kolima do Moskve... idealno... privlače me prostranstva St. Petersburga i Moskve. Voz Balkan Ekspres koji vozi za Istanbul, verovatno trasom starog Orijent Ekspresa i verovatno mu treba jednako vremena kao onom 1885. kada je otvorena stanica u Beogradu. Ka Zagrebu saobraća voz Nikola Tesla, koji verovatno i radi na neki Teslin pogon pošto po našim prugama samo strujni udar može da da neki rezultat. Vozio sam se ja našim vozom, jednom, kad sam bio mali, od Beograda do Novog Sada... a vozio sam se često i šinobusom do Subotice... Nakon svega ovoga, reći ću samo ko se u Srbiji nije vozio šinobusom... taj kao da nije živeo... Nušić vozi do Sofije a Ivo Andrić do Budimpešte... eh da se Ivo ikad vozio svojim vozom da li bi ikada napisao svoje nobelovsko delo... ili bi možda njegova knjiga nosila naslov Dan prođe, sledeća stanica nikada da dođe...