Od kuće do raja

Nedelja je veče, sve je spremno za dugo iščekivano i podrobno planirano putovanje. Sutra ujutro polećemo u jedan od, kako kažu najlepših gradova na svetu, polako upadam u onu EU euforiju, opet ću videti kako može sve što ovde ne može. Nešto je posle 20 časova, blizu 20:30 čekam da mi jave kad ujutro dolaze po mene, a samim tim i kada treba da ustanem. Na TV-u najava finala našeg košarkaškog kupa, čekam da počne meč Partizan – Crvena Zvezda. Zvoni telefon, evo i te poslednje informacije, pre nego što sam stigao bilo šta da pitam sa druge strane se začuo glas – koliko ti para treba? Šta bre koliko mi para treba? Zar ne idemo svi zajedno? Ne, ideš samo ti... Veče je tada postalo više nego zanimljivo, rekapitulacija svega što sam spremao, da li znam sve što treba, ne smem ostaviti nijedno pitanje neodgovoreno. Svaka metro linija, svaka moguća karta za prevoz... sve... moram znati sve što može da mi pomogne... ne treba mi neka glupa nepoznanica zato što sam zaboravio da proverim kako se stiže hotela, sajma itd.

Polećem u 6:40, naša putnička agencija nije imala milosti prema meni... kada sam rekao ujutro, izgleda da su shvatili kao da ja treba da budim petlove a ne oni mene. Ne mari, na spavanje ranije, pokupiće me neki taksista koji u 4:30 nema pametnija posla nego mene da vozi na aerodrom. Stižem, čekiram se, poranio sam, konačno otvaraju gejt, sedim tamo na nekoj stolici i čekam ukrcavanje, kraj mene sedi neka visoka plavuša u kasnim tridesetim i ne prestaje da priča sa nekim o tome šta ona od njega očekuje ako želi da budu zajedno. Ona odlazi, vraća se, kontam u SAD bar mi je tako delovalo, a on se probudio ko zna kad da bi sa njom u 6h pričao telefonom. Nije me nerviralo, bilo mi je smešno kako žena u ozbiljnim godinama priča kao tinejdžerka o poverenju, pravima i obavezama ljudi u vezi, ah mora da je to ta ljubav i mora da su to te emocije o kojima svi pričaju, a što je meni tako strano... Avaj zaboga, ima li lepše stvari od slušanja ženskog predavanja u 6 ujutro? U neko doba stižu odbojkašice Crvene Zvezde, ovo je verovatno njihova prva generacija kada apsolutno nijednu nisam znao... kuda li idu? Pomislih bezobrazno u sebi, heh brontosaurusi ipak nisu izumrli... stvarno je bilo nekih stravično visokih, a opet najniža je bila kao ja...proradio je provincijalizam kojeg se nisam uspeo osloboditi, pa njih ima 15 kako ćemo svi stati u avion? Let za Frankfurt koji je trebalo da poleti sa susednog gejta su pomerali više puta, pomislih neće valjda i ovaj moj... nemam živaca baš toliko da slušam ovu sve za ljubav tematiku...

Počelo je i ukrcavanje, OK poletećemo na vreme, to je dobra stvar... nije ni da bi mi nešto smetalo i da poletimo kasnije, u Minhenu i ovako čekam konekciju 2 ipo sata, koja ne znam kako ću da potrošim. Ulazim u avion nalazim svoje sedište, nije pored prozora... baš nikako nemam sreće sa tim sedištima, ne znam da li sam par puta svega imao sedište pored prozora. Čisto da se zna, to sedište je i ovako poluprecenjeno, jer gde god da sedite... vidite krilo aviona. Pored mene je sedela žena (druga) u kasnim tridesetim i držala u rukama neki papir za neku EU konferenciju... isprva nisam obraćao pažnju na to, dok se nismo našli u vazduhu. Postalo mi je zanimljivo kada je došla stjuardesa da nas posluži pićem, a žena je sa teškim srpskim akcentom na nemačkom tražila vodu. Lufthansa, valjda je želela da bude in, pa se obratila na maternjem jeziku avio kompanije. U tom momentu sam bacio pogled na njene škrabotine (izuzetno lep rukopis) koje su bile na engleskom... Pogledam joj papir... tema rada – Rastavljanje avionskih motora nakon sistemskog kvara. Štaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa???!!!! Ovo mi definitivno nije trebalo u životu... Bog se čitav moj život igra sa mnom i ironijom, čitav moj život je jedna ogromna ironija, ali ovo... ovo je već previše... Zašto jednostavno nije poslao Achmed the dead terrorist da sedne pored mene pa da se svi pokidamo od smeha. Svi njegovi klipovi koje sam ikada pogledao su mi prošli kroz glavu brzinom svetlosti... auu šta li mene čeka na ovom putovanju?

Sleteli smo u Minhen, na vreme, bezbedno. Onaj autobus što uvek sačeka putnike na minhenskom aerodromu i odveze ih do terminala opet je bio tu. Malo kućne atmosfere, gužvanje u autobusu nalik na gradski dok se vozimo okolo. Čekam da prođem kontrolu, zvezdaši pojma nemaju sa kog gejta nastavljaju... kako je njima dobro... čujem im trenera kako se pita – odakle letimo dalje? Ima li neko kartu? Jaooooj što nisam fudbaler pa da tako pitam nekoga gde ja to idem i gde treba da se pojavim? Prošao sam kontrolu, mnogo lakše nego prošle godine kada sam isto ovde čekao konekciju za Hamburg... tada su mi tražili sve moguće i nemoguće papire, a sada se teta u kabinici zadovoljila postaljanjem pitanja na nemačkom i slušanjem mojih odgovora na engleskom... da bi mi na kraju rekla...vrlo dobro znate nemački... Evo me u holu, ja i dva ipo sata za potrošiti... šta ćemo? Prvo, da se ne bi ponovila prošla godina kada smo trčali na konekciju, a oni nam promenili gejt, pa smo trčali i na drugi promenjeni... provera odakle mi poleće avion. Da ironija bude veća na monitoru kod kapije sa koje je prošle godine trebalo da poletimo za Hamburg tada je pisalo Barselona (lepo vam kaže da se Bog fenomenalno zabavlja na moj račun). Sve je OK, ove godine nema promena, prošetaću po holu... Kada sam 2010. bio u Minhenu moj boravak je uništio kvar na automobilu koji smo imali, tako da veliki deo stvari koje smo hteli videti i uraditi nismo uspeli. Uzeću sebi jedan magnet za frižider sa lokalnim obeležjima pošto to nisam uradio tada, a uzeću i mom i vašem bratu nešto bajernminhenovsko, pošto on mnogo voli Bajern, a eto mene tu i u prilicu da mu nešto uzmem. Kad sam uzeo šta sam želeo, šetao sam tako besciljno neko vreme, dok nisam shvatio da se vrtim u krug i da ništa novo neću videti. Odlučio sam nešto jesti i iskoristiti blagodeti Lufthansa aerodroma – besplatne novine na svakom koraku, i to one prave ne neke lažne od 4 strane... Priđem policama i pomislih... eto koje sad ja to nemačke novine da uzmem? Koje god da uzmem nabadaću tekst i razumeti koncept, nešto preko toga teško, ali bar će mi proći vreme. Ipak, ugledah rešenje – USA Today, novine koje s vremena na vreme pročitam preko interneta. Eto mi prilike da pročitam pravo, štampano izdanje mojih omiljenih američkih novina. To su najgluplje novine na svetu!!!! Veće se od Politike a uže od stripa, nikad gluplje novine za čitanje nisam držao u rukama, a pritom se priče iz novina sa jedne strane nastavljaju na nekim samo autorima razumljivim mestima, tako da je ispalo da bih zaista bolje razumeo neke kineske novine nego USA Today.

Srećom i toj mojoj agoniji je došao kraj, ukrcavanje na let za Barselonu, do sad je sve bilo OK, ali do sad sam i znao šta me sve čeka... Tek za koji sat kreće prava zabava... snalaženje nakon sletanja u nepoznato. Od Beograda do civilizovanog sveta vas vozi mali Lufthansin avion sa po dva sedišta u redu, a po civilizovanom svetu vas vozi Airbus sa po 3 sedišta u redu. Ni ovaj put ništa od sedišta do prozora... Zapanjujuć broj Nemaca na letu za Španiju, nešto što mi je ubrzo prestalo biti čudno kad sam video koliko se često čuje nemački po gradu. Do prozora neki čovek koji putuje sa društvom, pored njega neka žena kasnije sam skapirao da je turistkinja koja je željno iščekivala to putovanje jer bi malo malo konsultovala podebeli priručnik pod naslovom Barselona. Ispred nas dva pripadnika islamskog sveta... E kad mi je na prethodnom letu puna glava bila Achmeda mrtvog teroriste sad sam već uveliko pevušio njegovu pesmicu Oooo jingle bombs, jingle bombs mine blew up you see / where are all the dead virgins Bin Laden promised me? Srećom pripadnici islamskog sveta nisu bili fundamentalisti, tako da sam tu da napišem ovo, a pilot našeg leta je bio tako ljubazan da nam napomene momenat kada smo preletali Monblan, najviši vrh zapande Evrope, tako da sam uspeo kroz prozor da vidim i to. Dobra stvar kada sedite do prolaza je što ste u mogućnosti da vidite malo i kroz jedan, malo i kroz drugi prozor, tako da sam prilikom spuštanja sa leve strane video plavetnilo mora – Sredozemnog, izvanredno poznavanje geografije prikazujem ja, a sa desne strane sam video taj čuveni grad, i njegove kuće nekako nabacane jedna na drugu. Bio je to početak jedne od mojih najlepših životnih avantura.

Posle neprijatnog iskustva iz Amsterdama čekanje prtljaga mi je uvek stres, valjda zato pametni ljudi putuju sa manjim, ručnim prtljagom koji unesu u avion sa sobom, ali to podrazumeva da to sa vama prolazi razne kontrole, da ga vučete stalno sa sobom, ovako ja to ostavim kad se čekiram i slobodan sam posle do svoje krajne destinacije... Nekako je meni to ekonomičnije, ostavim ga u Beogradu i dočekam ga u Barseloni, dok su mi za sve to vreme ruke slobodne... Srećom ovog puta nije bilo nikakvih problema i avantura je mogla da počne. Pratim natpise Sortida – izlaz... treba da kupim T-10 metro kartu, koja važi 10 vožnji (vožnja vam se računa kao jedna, ukoliko stignete na destinaciju za sat i 15 minuta, bez obzira da li koristite voz, metro, gradski voz ili autobus – sasvim korektno). Razmažen prošlogodišnjim hamburškim iskustvom očekivao sam da se karte kupuju odmah tu, čim uđem u glavni hol... Hoćeš? Ne može! Prvo na šta sam naleteo su bili neki članovi Formula 1 ekipe Ferari, iskoristio sam priliku da ih uslikam, bili su tu zbog testiranja koje se tih dana održavalo na stazi Katalunja, koja je nekih 30 kilometara od grada. Kada sam saznao da dolazim sam, oprostio sam se od mogućnosti da posetim to dešavanje... Kružio sam nekoliko minuta bezuspešno tražeći gde se prodaju karte za voz, kao što sam bezuspešno tražio i gde se nalazi voz! Sve što mi je iole ličilo na neki prevoz je imao neki kružič na čijem vrhu je bilo T1 a dnu T2. Ništa, nemam rešenje, šta da radim... idem da pitam u turističkom centru... Stižem na red... dok se približavam devojci koja radi prisluškujem Nemce iz mog aviona, shvatam da su u istom problemu, pitam za karte, ne prodaju ih oni. Dobro gde se kupuju? Na železničkoj stanici... Gde je to? Morate autobusom otići na terminal 2, sada ste na terminalu 1... Postade mi jasno šta onaj znak znači i eto mene za petama grupici starijih Nemaca... Izlazimo eto i autobusa, pored njega kreću autobusi sa terminala ka Trgu Katalunja, mogu i njime jer tamo negde i treba da stignem, hotel mi je blizu Trga, ali T-10 ne važi za te šatlove, neću dodatno da plaćam, a i ovako znam tačno, šta i kako treba. Stižem na terminal 2, kupujem T-10, izlazim na peron, a R2 voz (jedina linija koja saobraća do aerodroma) mi odlazi isred nosa... sledeći polazi... za pola sata... Ništa sačekaću, obezbeđenje zove policiju koja prati neku raspalu kraljicu noći koja je zaspala tu na klupi u sred bela dana, stanica se polako puni, uglavnom turisti kao i ja, konsultuju mape, gledaju čudno šta im je činiti, pored mene dve Amerikanke, jedna je već iskusna Barselonkinja i priča drugoj kako će joj i šta pokazati... od nje sam prisluškujući saznao da mi za Sagrada Familiu treba ceo dan... setno sam uzdahnuo... nemam toliko...Voz je krenuo, srećom ima ekran koji mi govori koja je stanica sledeća... gledam kroz prozor... sve spržena zemlja, sve mi deluje raspalo kao pomenuta kraljica noći... Dragan Đilas bi ovde dobio nervni slom kad bi video na šta liči ovo putovanje do grada... zaista ono što vidite dok gledate biciklističku trku oko Španije i sav taj neki polupustinjski pejzaž... sve je baš tako...Smenjuju se stanice, evo sledeća je moja Pasaž de Gracia, tu treba da izađem, i da nađem metro liniju L3, pravac Zona Universitat. Naravno, civilizovana zemlja, sve ti piše, na španskom doduše, moj razmaženi mozak se u jednom momentu zapitao zašto je pobogu sve na prokletom španskom? Brzo sam se snašao, uleteo sam u L3, vozim se 2 stanice, Katalunja pa Liceu, moja stanica. Izlazim iz voza, izlaz levo, izlaz desno... koji sad? Treba mi izlaz La Rambla... levi izlaz La Rambla Liceu, desni La Rambla Boqueria, vi mi recite kuda da krenem... Posle kraćeg razmišljanja idem ka Liceu, ispalo je da sam pogrešio, ali samo za nekih 50-100 metara... Krenuo sam da se penjem, još samo nekoliko sekundi me deli od mog prvog pogleda na Barselonu...