Pušenje pod ledom

Pao je sneg... u sred zime.... mnogo je hladno... u sred zime... Mi žitelji Južnog Sudana, najnovije svetske države, nikad u istoriji (od prošle zime) nismo videli sneg, niti smo ikada u istoriji (od prošle zime) osetili hladnoću. Ne znamo kako da se ponašamo i šta treba da radimo. Sve je stalo jer je palo 20cm snega u glavnom nam gradu novoformirane države. Ministar vojske nam kaže da čistimo sneg ispred svoje kuće, dok njegova vojska čisti sneg... u našim snovima... Dobro je što u Južnom Sudanu uopšte i ima kablovske i interneta (bar su mi tako rekli u mom provajderu kada sam ih po treći put za 6 meseci pozvao da opet nemam ni kablovsku ni internet), tako da ne treba preterano da se uzbuđujem što eto po treći put za 6 meseci ja ostajem uskraćen za uslugu koju redovno plaćam. Ponekad proklinjem svoju sudbinu... zašto li me je Bog poslao u Južni Sudan... zar nije mogao negde lepše, negde perspektivnije... makar u... Demokratsku Republiku Kongo...

Moji zemljaci, stanovnici Južnog Sudana... čudni neki ljudi, nemaju mnogo para, ali za cigare uvek imaju... Pokušali ovi iz nazovi demokratske vlasti da im ukažu da to što rade nije OK, ni za njih ni za ostale, pa im zabranili da puše u zatvorenim prostorijama, a oni umesto da to shvate kao podstrek da ostave cigare i da tih 100 RSD dnevno (3.000 RSD mesečno) potroše u kladionici ili plate neki račun, oni su se pretvorili u klošare. Sada imamo zgubidane koji klošare ispred dragstora jer nemaju šta pametnije da rade u svom životu nego da sede 24h na nekoj klupici i opijaju se, a imamo i pušače koji sa cigaretom u rukama klošare ispred svog lokala i gledaju u daljinu, verovatno čekajući neko proviđenje ili šta takvo. Trebalo bi da ti pušači klošari malo stanu sa strane i pogledaju na šta liče, te koliko zapravo smešno izgledaju... krijući se u nekom ćošku, ko zna od koga, ko zna od čega, samo da bi kao popušili cigaretu. Pa to rade deca od 12 godina u osnovnoj školi kada ne žele da ih profesori vide... Najsmešniji su moju zemljaci, stanovnici Južnog Sudana, kada dođe, prvi put u istoriji, od prošle zime, ovako hladno vreme i sneg, pa onda u punoj ratno-zimsko-skijaškoj opremi oni izlaze napolje na cigaru. Kapuljača na glavi, cupkanje u mestu u manjim grupicama kao da igraju Charlston, i tako par minuta, dok ne završe i nazad unutra, gde je lepo i toplo. Ritual se ponavlja svakih sat vremena, jer... lakše je tako, nego da se prekine sa tim javnim blamiranjem i skrivanjem od sebe...

Imam i ja svoju priču za cigarete, neverovatno je koliko me ne zanimaju. Kad sam bio mladi stanovnik Južnog Sudana često bi se kod nas kući ili u komšiliku okupljali prijatelji mog oca, a vašeg strica i u kuhinji igrali preferans, dok bi njihove supruge sedele sa mojom majkom, a vašom strinom u dnevnoj sobi. Moji roditelji nisu pušili, ali zato svi drugi jesu, a ja sam kao mali bio opsednut mirisom duvanskog dima, tako da bih malo trčao u kuhinju da se tamo nadišem otrova, a kad mi tamo dosadi da gledam kako meni potpuno nerazumljivo bacakaju karte, viču adut, betli, igra pet, odleteo bih u dnevnu sobu da se tamo trujem. Sećam se kako smo imali stakleni sto i pri deljenju bih se ja sagao da vidim od dole koje 2 karte su u sredini i dao znak našem kumu da licitira za njih ako su dobre. Moj otac, a vaš stric bi imao strpljenja za to neko kraće vreme, a onda bih bio poslat u svoju sobu da gledam svoja posla. Uglavnom... danas nalazim za zanimljivo da uprkos svemu tome, ja nikada nisam niti zapalio cigaretu, niti naučio da igram preferans... Kockanja se bojim, pa tako ne umem da igram ni poker, a cigarete sam vremenom zamrzeo i sada gledam da bežim od dima u svakoj situaciji.

Kad sam malo porastao prvi put sam se u životu sreo sa šklopocijom koja vam meri kapacitet pluća. Kao i većina mojih dečijih iskustava i ova ima veze sa fudbalom. Počeo sam da treniram u lokalnom klubu čiji stadion je na ispljuvak od moje kuće, na letnjem raspustu pred četvrti razred osnovne škole, tu sam ostao do šestog razreda, kada sam prešao u drugi lokalni klub čiji je teren bio na drugom kraju grada. Nije mi bilo teško da vozim moj BMX na treninge i utakmice, bilo mi je super, teren je iz nekog razloga uvek bio mokar (do dan danas nisam našao osećaj koji mi prija više od trčanja za loptom po kiši), trener najbolji kojeg sam ikada imao... jedini problem... nisam nikog poznavao... Svi drugari su ostali ovamo... ja sam sam otišao onamo, dobro znao sam par momaka iz druge škole koji su bili tu ali to je bilo sve. Prešao sam u sred zime tako da smo trenirali u sali škole gde je naš trener radio kao nastavnik fizičkog. Naravno to nije bila škola u koju sam ja išao, tako da, kad bismo bili popodnevna smena, pešačio bih kilometar ipo do moje škole, pa uveče posle nastave kilometar ipo do te druge škole gde bi me sačekao moj otac a vaš stric sa opremom za trening i nakon svega kilometar ipo nazad do moje kuće. Očekivano vreme stizanja kući 10-11 uveče... Obožavao sam te dane... Bilo je zabavno, morao sam opet da dokazujem da znam da igram fudbal, ali dobro... to bar nije bio problem... I tako je proticala ta zima dok jednom pred trening nismo svi bili okupljeni oko nekog smešnog cilindra sa crevom koje viri iz njega... Šta li je to? Brzo su nam objasnili... treba da nadišeš što više vazduha a onda da duneš u tu cev najviše što možeš... kako duvaš cilindar se podiže i ostaje ispisan tvoj kapacitet pluća. Došao je red i na mene... spremio sam se... naduvao najviše što sam mogao... kad je došao momenat da se očita rezultat... nije ga bilo... nisam uspeo da naduvam ni do najminimalnije mere. Terali su me ponovo, ali bez uspeha... Tad mi je postalo jasno zašto nikad nisam mogao da ronim dugo... jednostavno nemam pluća za to... Od onda smo merili to još jednom, kad sam bio stariji, kad je to bavljenje fudbalom postalo ozbiljnije, opet sam bio najgori, ali sam bar ovaj put imao vidljiv i izmeren rezultat. Imao sam i sreće što sam to brzo saznao, pa se nisam mnogo nervirao kada bi neki rukometaš završio ispred mene na školskom krosu... Da li je ovo imalo neke veze sa mojim detinjstvom kao pasivnog pušača ili ne, nikad neću saznati, ali moja sudbinska vezanost za cigarete i dalje postoji... Kada god bih seo u društvo nekoga ko puši, dim bi uvek išao kao meni, bilo da sedim levo, desno, napred, nazad, uvek isključivo ka meni... privlačim ga... ali ne može mi ništa. Nikada nije ni mogao, a pogotovo ne od kada mi je koleginica sa fakulteta 2005. rekla da su joj lekari predočili kako zbog pušenja sada diše sa 47% svojih pluća. Imala je tada 22 godine...

Osim fenomena igranja Charlstona na minusu interesantno je i za psihonalizu ponašanje stanovnika Južnog Sudana kada im se predoči da sa krova zgrade padaju ledenice. Neki pametniji među nama su oblepili selotejpom opasni deo zgrade i čak napisali LED PADA, a taj led pada tako da moj sagovornik čuje telefonom kad se pored mog prozora ledenica obije o zaleđeni beton. Nije to bilo sve, čak su i vatrogasne službe glavnog nam grada Južnog Sudana bile angažovane na obeležavanju rizičnih područja i uklanjanju ledenica. Prvo su došli i obeležili rizične delove njihovom žutom trakom da nekome na padne na pamet da tu prođe. Često bi im zafalilo trake u odsudnim momentima tako da su bili prinuđeni da improvizuju (kada kažem improvizuju, mislim ne obeleže). Pošto su svi pripremni radovi bili završeni ekipa vatrogasaca bi pristupila proceduri skidanja ledenica. Procedura se ogledala u tome da jedan pripadnik vatrogasne brigade sa sve šlemom, koji nikada ne skida, stane ispod ledenice i pomahnitalo mlati po njoj nekom motkom koja ima dva zakrivljena metalna dela na svom kraju, dok ona ne padne. To je uspešno funkcionisalo kod običnih ledenica, ali kod zaleđenih delova oluka, to nije bilo moguće. Usledilo je kraće većanje pripadnika antiledne vatrogasne brigade i došlo se do rešenja... da krupniji vatrogasac krene pomahnitalo da mlati po ledu... možda njemu uspe... i uspelo je... delimično.

Vatrogasci su u jednom momentu shvatili da su učinili sve što je u njihovoj moći, odnosno moći motke koju su posedovali kao glavno sredstvo borbe protiv ledom okovane zgrade, i otišli svojim putem, ostavljajući sve jasno obeleženo. Sutradan, međutim ništa od profesionalne žute trake nije ostalo, jer su vetar i novi nanosi snega učinili svoje. Ostao je samo selotejp kojim su pametniji građani ogradili trusno područje?! Pobogu, jel moguće da stanari to bolje urade od vatrogasaca? Uglavnom sada nailazim na potpuno besmisleni deo cele priče. Da bi se došlo od tačke A do tačke B koja predstavlja prolaz na ulicu mora da se prođe ograđeno opasno područje. Alternativa je da se ode okolo, plus još 5 metara oko jednog stuba. Stanovnici Južnog Sudana (apsolutno svi do jednog, što nalazim da je posebno zapanjujuće) gledaju šta će, dobro razmisle, kao da ste im dali jednačinu sa 2 nepoznate, penzionerima čak sa 3, krenu okolo, i kada je potrebno obići i staj stub tj. otići još par metara okolo, oni krenu da gledaju levo-desno, kao da beže od nekog, provuku se ispod trake, i preseku putanju taman i baš tu gde jedino i pada led. To je nemoguće od svih mesta kuda može da se prođe, apsolutno svi stanovnici Južnog Sudana prolaze, još kao krijući se da ne budu viđeni, jedino i isključivo tamo gde će led da im padne na glavu. I onda će opet Boris Tadić da im bude kriv kad ne poginu u neverskom ratu za nezavisnost i narodno oslobođenje, već što ih led puk'o u vanglu jer ih mrzelo da prošetaju još malo.

Mnogo je nelogičnosti i smešnih detalja u našoj novoformiranoj državi Južni Sudan, najviše kada prvi put u istoriji, od prošle zime padne sneg. Više od svega bih voleo da znam, kako se u razvijenijim zemljama regiona – Demokratskoj Republici Kongo, bore sa sličnim problemima. Ali kako i mogu, kad ja po treći put u 6 meseci nemam ni kablovsku ni internet, a do najbliže trafike i novina me deli 50 metara, po 20cm snega... zaista... bespomoćan sam...